Слике из завичаја

Разговор са Радисавом Мићом Цајићем, посвећеником књиге, песником и боемом из Београда са родним Субјелом у срцу

Родна кућа Радисава Миће Цајића у Субјелу

Као и сви мислећи и и мудри људи, имао је дозу задршке у односу на мој предлог да направимо разговор. Љубазно ми је у телефонском разговору рекао да ће ми дати за часопис песму која се зове Брдо Субјел и да није сигуран да би би нешто друго могло бити занимљиво за читаоца. Али да, ако већ толико желим, свакако могу да га посетим у његовом стану на Новом Београду.

Сачекао ме је испред лифта (13.спрат), бринући се, јер сам каснила, да нисам залутала. Одмах је настала моја фасцинација бескрајном сличношћу са својим сином и унуком, а очекивала сам да видим човека од безмало деведесет као потпуног странца. Живост у очима, душа детета и ведрина и лакоћа у низању речи сасвим су ме освојили.

Радисав Мића Цајић

Радисав Мића Цајић рођен је у Косјерићу 1926. године. Гимназију је завршио у Ужицу, Филозофски факултет (Група за југословенске књижевности и српскохрватски језик) у Београду. Две године је наставник у Нижој гимназији у Косјерићу, да би потом радни век провео као библиотекар – библиограф у Југословенском библиографском институту и у Народној библиотеци Србије у Београду. Од 1991. године је у пензији. Објавио је неколико збирки поезије као и велики број библиографских књига. Члан је Удружења књижевника Србије. Занимљив ми је и податак који сам пронашла на Интернету: Прва награда на Конкурсу за најлепшу боемску песму, 2008. Песма се зове ,,Ноћна''.

Има ли лепшег тренутка за разговор са песником него што је овај, месеца октобра – месецa књиге? Претпрошле године објавили сте поему за децу ,,Зелени жабац''. У својој библиотеци имам два примерка ,,Дечак гледа у сунце'', добијали смо је на такмичењима у рецитовању или за одличан успех; колико инспирације налазите у родном Субјелу и у детињству?

,,Дечак гледа у сунце'' – то је прва, посветио сам је сину, после је било још неколико...Па да, наравно, то ће бити следећа књижица ,,Слике из завичаја'', то су кратке песмице о доживљајима из тих дана, ту има и Брдо Субјел, па разне животиње које је човек тамо сусретао, о копцу који је рецимо /окретан, брз, нико бржи / да га престигне и задржи. / Смишља кога и кад да јури / а и кад не јури он се жури. / Међу ловцима свуда у свету / чувен је по свом бришућем лету. / Ипак понекад плен се измакне / што њега у само срце такне.

Бреза у дворишту родне куће са погледом
на школу

То су све инспирације из сеоског окружења, тамо је то човек знао да гледа. А има неколико које се директно тичу Косјерића, рецимо Пиљарево брдо: / Кокошје јаје је јаје / a оно врапчије већ је јајашце, /aли је Пиљарево брдо је још увек брдо / a не брдашце. / Зими је за скије и санке, /за оне храбрије клизалиште. / Лети стрчимо устрчимо / а гусани за нама шиште./ Код Мипета, мог комшије, тетка Љубица - његова мајка увек је имала гуске и није била кућа и степенице него стаза, траве, и она их истера тамо да пасу, а ми клинци ко клинци, је ли, идемо горе доле а оне појуре за нама и то је то.

Или: Поток Лимац /Хајде да видимо тај поток Лимац / Кажу велики је гостопримац / Из прве руке имам податке / Призива децу, гуске и патке / Да се колико хоће брчкају / С рибицама које се врцкају / И најгласније кикоћу / На свако нећу и свако хоћу / За све то време поток Лимац / Који је и уметник свирац / Не свира их на једној жици / Него на усној хармоници.

Па онда Кладоруба, на знам да ли се сећате доле где се Кладоруба и Скрапеж састају, то се зове Саставци, то је био вир и то занимљив вир, пола вира хладна а пола млака вода; Скрапеж хладан дабоме, испод Сече Реке излази из клисуре, а Кладоруба, дабоме, силази са Дивчибара и  иде равницом: / Кладоруба и нежна и груба / Има девет слова / И сва из снова / Та речица топла ко зечица / Бистра тече из јутра у вече / Десном даје а левом додаје / Све дарује добротом царује / Кладоруба свирала и фрула / Девет слова / Сва из наших снова.

Радни век сте провели у Југословенском библиографском институту и Народној библиотеци Србије. Какво је то искуство?

Изузетно, бар тако ја мислим. Такво, да би у неком другом животу поново волео да само то радим. У Библиографском институту сам прве две три године радио на обавезном примерку. Све што се штампало у Југославији од брошура и књига стизало је на мој сто. Тако да је човек могао свашта да види. Онда правите извештај о томе, ретка издања која нам не шаљу, па онда одете лично код издавача или аутора да му објасните да би ваљало да то да Институту јер је Институт објављивао свеске које су стизале у све библиотеке света...Нама су у Институту Американци давали петнаестак хиљада долара да би им послали штампане књиге које још нису ушле у нашу библиографију али они неће да касне ни 10 - 15 дана, они хоће одмах да знају из ових научних области, а зашто то? Невероватна је то ствар, пронађем да су они утврдили да годишње троше три милијарде долара на истраживања и издања која су већ истражена и издата. Започне пројекат некакав и тек кад одмакну далеко они се обавесте да је то већ негде изашло, али паре су већ потрошили. Тако да смо ми њима слали на 10 - 15 дана пре него што изађе наша свеска из те и те области.

У Народној библиотеци радио сам на овим свескама, то је Српска библиографија, од 1847/8. до 1944,  е сад треба да се вратимо од '44. на овамо. То се ишло по библиотекама по Европи, почев од Пеште, Беча, Софије, Трста, Лајпцига, где год је била већа количина наших књига. У Хиландар сам ишао десетак пута, хиландарску библиотеку и уређујемо а и узмемо оно што они имају и требало би да уђе у ову библиографију а није примљен обавезни примерак.

То је невероватно искуство, сусретне се човек са разним стварима, открићима...и увек има изненађења тако да се не засити човек, додија му, је ли, кад му додија онда оде човек па се напије. Смех.

Радили смо жестоко. Још нешто, ми смо имали обавезу да спремимо тај материјал и да предамо штампарији у Суботици у одређено време јер ако предамо недељу дана касније они ће да повећају цену. А пошто смо ми то радили жестоко а није нам плаћено...(У правилнику о личним дохоцима био је допунски број бодова зато што смо обавезни на рок, али нам нису плаћали. Кажу директори - бунили би се, каже, сви редом. Па нека дођу они да раде.) Завршимо ми број и онда направимо гозбу и онда нико се живи не појављује од руководилаца и тако даље. Само кажемо: ,,Господо, вас би далеко више коштало кад би нам плаћали, ово нас кошта, ми ћемо лепо да проведемо дан, да попијемо, и да запевамо тихано, лепо.'' А имали смо и једног бившег свештеника и једног бившег богослова који су знали да певају лепо, уз нас који смо тако нешто надвоје натроје, и наравно, ту би дошли још три четири човека који су нама драги. И нико се није бунио. Библиографи су били чувени тамо, познати као добри радници и добре колеге. У кафани смо имали два резервисана стола петнаест година (Савинац, на углу код Карађорђевог споменика, сад је тамо... ма оно нешто, оно ђавоље за жене како се зове... свугде их има... да се удешавате – парфимерија, јесте, на сваком је кораку има...Грдне су кафане узели и неке продавнице отворили...). А уторком кад смо имали паузу од један сат онда би нам спремили војнички пасуљ. Али зато смо били баш фини.

Било неко лепше време?
Било лепше, могло се некако, ја кажем кад наста оно '91 па овамо, па ја са покојном женом кренем пешице до Славије, па кажем: ,,Јеси ти приметила нешто док смо ишли одозго?’’ Oна каже – шта? ,,Па јеси приметила да се нисам окренуо да погледам ниједну кафану?''Јер било је тако да уђеш, попијеш  ракију и одмах платиш, јер кад донесу другу - одмах скупља, из сата у сат.

Каже једна моја колегиница: ,,Никако да схватим овог нашег чичу...'' (кажем ја њима, колегиницама тамо, биле су две мало старије и две мало млађе: ваши очеви су ту негде мојих година, рачунајте да сам ја њихов рођак и да вам дођем стриц, а код нас се стриц каже и чича, тако да су мене почели звати чича и после су ме сви звали тако) ... ,,Наш чича увек пије а никад није пијан'', е то је важна ствар - пити а не напити се.  Десило се, наравно, у години дана једном, двапут; пијуцкаш, али полагано, натенане, па разговараш.

Попијете ли и сада по неку?

А питао сам, кад су ми уградили пејсмејкер, па локална анестезија, па ја разговарам: ,,Докторе а хоћу ли ја моћи да попијем нешто?'' Па моћи ћете једну ракију дневно и две чаше вина. Кажем ја ,,добро једна ракија - једна чашица, а чашица може бити 0, 2 и 0,3.''

Е имам ја пријатеља сад, хвала Богу, још једног живог, једног јединог, ми смо најстарији у генерацији нашој студентској '26. годиште, сви су други били  '28 – '30 , нас двојица најстаријих још преостали са Групе за југословенску књижевност. Он је у Тителу и од два до четири у току дана се јавимо један другом са ракијом у чашици и куцамо у слушалицу, попијемо, поразговарамо се и само то, нема пијења више, то је та једна чашица у току дана.

Е хоћемо пити нешто? Бар кафу?

***
Јесте ли се сретали са Сретеном Марићем?

Јесам али врло мало. Два три пута. Давно је то било кад је он требало да говори у Атељеу 212 о оној представи ,,Чекајући Годоа''. Он је човек, је ли, високи интелектуалац. Одем ја са двојицом пријатеља који су у Новом Саду у Матици радили а он је тамо свраћао често, тамо је био и професор на факултету и имао стан, и каже он мени, можете мислити први пут се видимо (не, видели смо се за време окупације једно двапут смо се сусрели али он се држо тако мало на дистанци иако су он и мој отац рођаци од брата и сестре, деда Стаменко - његов отац и моја баба Крста која је удата у Цајиће, су брат и сестра. Е он долази код мог оца али кад сам ја горе он не свраћа, сретнемо се и он прозбори, тек онако, реч две...), е, а овде сада каже: ,,Чујем од мојих колега да си велики женскарош''. Кажем ја - претерују. ,,Тако је то са пријатељима, они кад воле некога, све што кажу - претерују.''

А и у Новом Саду смо се срели два три пута и каже он ,,Мог'о би да свратиш''. Ал' не каже ни кад, ево ти телефон, ни кад је згодно и тако даље, само ,,мог'о би да свратиш'', ја кажем ,,Могао би''.

Иначе је један од тих пријатеља покојни Владимир Отовић, фини један, он је пушио, и Сретен би сваког дана долазио код њих у то одељење библиографско и сваки пут би узео цигару - две, он као не пуши али увек...смех.

А у селу горе било је неколико фантастичних људи, ти старији људи – паметни, промућурни, проницљиви, је ли, неки Видоје Марић. Моја мајка је из Марића али ови моји Марићи и Сретенови Марићи нису у сродству, као ни ови горе Марићи (биле су три групе Марића), али моји су најстарији, од деде по мајци, они су први дошли у село негде после оног заузећа Цетиња крајем 17. века. Каже Видоје: Иде Сретен одоздо па дође овде па вели ,,Добар дан, Виде''. Добар дан госпо'н Срето (они то знају помало и са поштовањем а и малкице се подсмевају, ако ниси да ти немају замерку као човеку онда је то у реду али ако имају неку замерчицу баш га брига за титуле, не поштује те он због титуле него што си као човек добар, ваљан). И тако каже разговарамо ми, а вели Сретен: ,,А имаш ли дувана Видоје?'' Имам. ,,А мого би ми дати једну цигару.'' Ја њему пружам цигару и велим: Па ја сам госпо'н Срето очекивао да ти мене понудиш, ти си господин човек. А он вели: ,,Не пушим ја, понекад.'' И узе он, преполови једну цигару, пола у муштиклу, пола за уво, поразговарасмо се ми лепо и оде госпо'н Срето са мојим цигарама.

Али та линија тих Марића, још два рођака је тата имао, чика Адам, један фини чика, он није био пушач и Душан, тај био рмпалија један, био рабаџија, од сваке руке био... тврдице су, шапуће, велике.

Овог чика Адама старији син оженио се, ови стари су умрли, па кад седну да једу, а тај Момчило, омањи човек, али воли да једе то је чудо једно, а жена каже: ,,Полако де', Момчило, треба и сутра јести''. А била одлична домаћица, кад изнесе мрс – сир и кајмак на пијацу, жене стану у ред да узму, али тако некако се погодили, тврдице.

А јесте се виђали са Лизом?

Једном, Радован Поповић ме одвео овде код ње управо 1973. кад ми је изашла та збирчица ,,Дечак гледа у сунце'' и понесем јој ја то и кажем ,,Драгој тетка Лизи, песнику цвећа'', међутим, она, онако хладнокрвна, није се нешто понела. Није било ,,Ајде Мићо па наиђи'', није тога било...Лепо је што се помиње да ипак имамо нешто из тога нашег краја.

Причаћете ми мало о својима?

Мој деда Перко се звао, мало сам га и запамтио, рано је умро, а имао је коњића, знао је да силази са коњићем у варош...

Отац је држао кафану у Косјерићу, тамо где почиње узбрдица па са леве стране где је она стамбена кућа, е ту је била кафана. Каже мајка: ,,Кад пређе мост на Скрапежу трговци затварају радње и иду у кафану да са мојим оцем одиграју партију таблића.'' То се играло у кафу и ратлук. Био је добар човек деда Перко.

А и отац, добричина. 1924. сестра рођена, '25. је сишао доле,  '26. ја рођен, '28. већ је пропао са радњом; потписивао менице, и онда први потписник ако меница оде на протест, је ли, онај не плати, држава узима њега, 28 хиљада туђег дуга је он имао да плати, прво му продају све што је имапо па онда оде у пограничну трупу, то је била плаћена војска, онда да издржава жену и децу и да отплаћује дуг.

Е за време окупације иначе служио у Скопљу па у Београду, па је онда положио шоферски, па је био шофер у Институту краља Александра на Бањици (тамо сам ја требао после 4. разреда да одем као бољи ђаци а сиромашни, а пошто се на њему од имања ништа није водило онда су мислили да ме протуре тамо). После рата њему нудили у Косјерићу пекару, кафану, месару, није хтео, не, он је горе на имању тако лепо живео да је то милина. У селу није било домаћинства да је имало више живине или више оваца од њега, он сам самцат. Живео 84 године. И рекао је ,,умрећу ја на ногама''. И тако је и умро. Устао рано изјутра, скувао ручак, требао човек да дође да заједно растурају кртичњаке доле по ливади, оде да узме алат, клекао на ноге...Добар је човек био, вредан. Мајка и он су се једино око тога спорили, он купи теле неко па кад га прода, чим чују да је продао одмах долазе код њега да траже зајам.

Жена и ја смо одржавали у селу башту. Краставчићи, парадајз...ишли смо сваке недеље. А док је отац био жив и годишње одморе смо горе код њега проводили. Био је баш задовољан због тога. Говорио је ,,ово су ми најсрећнији дани у животу''. Кад стар човек не буде остављен сам, него истински волиш да дођеш и да му учиниш. Рођак из Горње Добриње му каже: ,,Милане, дошао сам да те видим, чујем да те твоји лепо пазе.'' Иако је био способан до последњег дана.

Кафана у Субјелу?

Чика Ђорђе је држао кафану, татин и Сретенов рођак, сељак – господин, ипак је он кафеџија, фино дотеран, а тетка Драга омалена, округласта, али сва насмешена, и она је послуживала госте, врло фини људи били.

Ко су знаменити људи из Субјела?

Па имали смо те две велике породице, Протиће и Поповиће. Љубица Протић, њен отац је био свештеник, а њен деда је са мојим дедом играо карте. Она се једном изрекла да је неку домаћу архиву претресала и да је нека писма поцепала, а та писма су од Протића студентата из 1905. из Петрограда. А она је правник, била судија у Београду. Ја кажем ,,Љубице, побогу, како си могла то да поцепаш?'' Тако, ето, не треба јој. А то су документи, то је лудило наше, па, нажалост, и кад је почео рат прво што су партизани рекли ,,ослободићете се дугова за порез ми ћемо све архиве спалити''. Какве архиве спаљивати, шта ће сведочити о твом постојању и начину живота и о људима који су били, и нигде ништа нема...?!

Можете мислити, 1905. из тог неког Субјела, који је и сад забачено село, а камоли онда?...Истина, он је онда био седиште цркве, па је ипак нешто значио, па прва школа...Школују децу у Русији и пише он 1905. била је побуна она против царске Русије, а отац отписује: ,,Нисам вас послао тамо да дижете буну против руског цара него да учите књиге'', каже Љубица.

Тако да је слабо шта сачувано.

А био је Никола Протић, судија, а млађи његов полубрат је, нажалост, извршио самоубиство. А Поповићи имају сачувану документацију још из Карађорђевог времена, објављивано је то и по књигама.То су старе породице, снажне.
Поповићи су, као што им само име каже, добрим делом били свештеници. Чули сте за Владана Поповића, теолог и филозоф, био својевремено уредник Теолошких погледа и он је сам испуњавао читав часопис. И потписивао се као игуман Исаија, то је један њихов из породице који је био у Овчарско кабларским манастирима. То је занимљиво, баш да погледате. Ево, игуман Исаија. Све је то Владан писао. Не могу сад да тражим и то где је и мајку потписао, да не би било све Владан Поповић. Фина једна личност.

Из забелешки Миће Цајића

Био је свештеник Радоје Поповић, имао је два сина, један је певао у оној групи, oн је умро, а други...
Разговор прекида неколико позива. А он као да се правда, каже, ето, неколико чељади ме зове баш вечерас. А нестало пуно људи које сам познавао, будући да сам ја кренуо мало подуже да  живим...,,Ја разговарам на све стране'' каже бившој колегиници, из Торонта је био позив.

,,Београд виђен и сањан'' објавили сте прошле године. Какве су то песме?

Доживљене, углавном. Добрим делом су објављиване у књижевним часописима, настајале годинама...,,Улица 27. марта''...,,Само да се Кнез не окрене''...Моја Милица. Извео ја њу први пут у кафаницу, преко пута споменика, доле посластичарница, а горе су служили кувано вино, кажем ја њој ,,ја свраћам у кафану, ако можеш то да поднесеш да почнемо а ако не ни да не почињемо.'' Пијемо кувано вино и настаде песмица. Никад ми није приговорила. Било повеће друштво, завршили, и иде она, ја кажем ево Милице, један каже сад ће бити галаме, а један наш пријатељ био директор Стер.позорја, каже само пустите мене. Мирно, поздрав на десно. Публика гледа, цела кафана тапше, она с ногу попи пар чашица и оде. Дивна жена. Како су се она и мој отац слагали...!

Јасна и Милица, са унуцима и са Дариом, гледамо слике. Мајка Зорка. Имала је лепо, глатко лице, умрла са 75. Баба је рано умрла, кад је мајка имала две године, дала је својој ћерки мајчино име: Ружица.

Књижевно вече, највећи преводилац са немачког језика Бане Живојиновић, у Дому омладине. Ту је био и мој колега са женом, тек се узели па се мазили: ,,А оно двоје.....односећи онај стих....укус шумске јагоде.''  Тако су лепо изгледали, једно другом довољни, па сам ја измислио те стихове које су однели са собом, а песник није хтео више ништа да каже јер постоји само дотле док има шта да дарује.

Ташмајдански парк, сам седео, птице као у мом крају, шумови....

Као студент сам дуго трагао за становима.....па храст на Цветном тргу, био сам у ЈДП једну сезону статиста, па смо поседели у паркићу итд.

А Косанчићев венац, три песме, и сад гледам да прођем том улицом.

Скадарлија, боемштина, глумци и студенти, и келнери су нас знали, ,,Скадарска ноћас''. Има дана, било је дана када је ноћ умела да потраје...Знали смо и да останемо дужни... Сад је тамо гужва.

Разговору никад краја. И да не беше ових слика, часопис и ја, а надам се и читаоци, остали би сиромашнији за још једно животно искуство и мудрост насталу негде под ,,Брдом Субјелом''.



Изабране песме


БРДО СУБЈЕЛ

Високо је и превисоко
али ће, изгледа, и даље расти.
Из њега извори на све стране
а шума ће га тек обрасти.

Некад је овде било море
коме је његов врх пркосио,
да би се, кад је мора нестало,
још више у облаке узносио.

И данас понеко старији прича
да су га виле настањивале.
Несташне, у околним би селима
најлепше момке задиркивале.

Варошица му као на длану.
Лепотица чека да јој приђе.
Гледа га испод ока, а он
чупка своје бркове риђе.



ВИСОКО БРДО, МОРЕ...
(Субјел)

Високо брдо,
Отворена врата година,
Дуго трајање и повлачење мора.

У озеленелом пејзажу,
Подмлађено и заоштрено попут копља,
Показује грубо исписан дневник,
Рукопис слане воде, искрзана, рањена слова.

Јогунаст један талас,
Са гривом дивљег пастува без јахача,
Устремљен према врху,
Крвари...

Високо брдо не оспорава усахло море:
Траје у ветру, у облацима,
монашки усамљено смирено до мудрости,
уз котарице пуне семења,
уз срамежљиво појање заслањених извора.

Ноћу виле уигравају коло за колом,
Фосфорно пуцкета со као пуцкетање зрна,
Лишће се молитвено оглашава;
Трагове иња и магле
Сричући ишчитавају ревносни тумачи звезда.

Високо брдо, звоник и кубе цркве,
Грозница и ватра венчања,
Непрекинуто трајање свега
Што једном беше започето...




САМО ДА СЕ КНЕЗ НЕ ОКРЕНЕ

У новембру кише почињу испотиха
а кад науме да те сустигну
гледај где ћеш склонити главу.

Наспрам Народног позоришта, недалеко,
Кнез и коњ кисну, стрпљиво подносе.
Он левом држи дизгин, десну, испружену,
никако да спусти.

Уз излог посластичарнице, унутра,
две смо рибице у акваријуму
које се први пут виде и дуго гледају
пре него што се приближе и додирну.

Кувано вино,
са кором од цимета и каранфилићем,
добро би дошло и Кнезу
али у овом тренутку представа још траје
и он мора остати на коњу до краја.

Док се наше вино хлади
Зрно на лози све брже узрева
а берачи се спремају кришом у виноград.

Само да се Кнез не окрене.

САСТАВЦИ. ВИР

Саставци, речни вир из бајке:
пола хладан, топао пола.

И ми, у њему, бајковити,
стигли из приче и изокола.

Када у хладном делу вира
неко помодри као клен
зарони у онај топли део
у коме се згреје за трен.

У пола вира је вода Скрапежа
у друго пола Кладорубе.
У виру им се воде не мешају
али се њихове рибе љубе.

Коментари