Р А З О Т К Р И В А Њ А: Сретен Марић - ,,Европејац из Субјела''

,,...Ако у прози нема поезије, како рече мој професор Сретен Марић, она не вреди ништа. Свет уметности је ,,птоломејски свет'', насупрот свету науке који је ,,коперникански''.''

Слободан Тишма

Сретен Марић

(Косјерић, 5. март 1903 - околина Тура, 26. септембар 1992)

Eсејиста, преводилац и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Највећи део живота провео је живећи у Србији и Француској; рођен је 1903. године у Субјелу (општина Косјерић), али се од најраније младости много и често селио (у Београд, Скопље, Лион). У Београду је дипломирао књижевност, а у Паризу је докторирао историју. Као гимназијски професор радио је у Београду, Скопљу и Загребу, где објављује и прве преводе. Други светски рат провео је у Београду и родном Субјелу, а након рата се на позив Марка Ристића, тадашњег југословенског амбасадора у Паризу, запослио као саветник за културу у тој амбасади. Шездесетих година се вратио у Србију, где се започео професорску каријеру на Филозофском факултету. Био је члан Удружења књижевника Србије и Војвођанске академије наука и уметности.

Био је човек од света и ерудита, велики познавалац књижевности, историје уметности и историје филозофије. Говорио је француски, енглески, немачки и руски језик, а преводио је дела Карла Маркса („Одабрана писма“), Фердинанда де Сосира ("Општу лингвистику") и Џонатана Свифта („Гуливерова путовања“).

Друштво књижевника Војводине му је 1987. године доделило награду за животно дело.

Библиотека Матице српске и општина Косјерић, почев од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марић“ за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије

Писао је о Есхилу, Сервантесу, Стендалу, Вијону, Лотреамону, Монтењу, Рембоу, Шатобријану, Фокнеру, Сартру, Бодлеру, Хелдерлину, Прусту итд.

Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о Хајдегеру, Касиреру, Канту, Фројду, Леви-Стросу, Дилтају, Кожеву, Ролану Барту и Мишелу Фукоу.

Дела:

„Огледи 1“

„Гласници апокалипсе“, записи и есеји

„Протејска свест критике“

„Раскршћа“, књига есеја;

„Пропланци есеја“

„Огледи 2“

Милуника Митровић, есеј о Сретену Марићу:

Уз РАСКРШЋА Сретена Марића

Да име и дело професора Сретена Марића, нашег водећег књижевног ствараоца и мислиоца, једног од најбољих зналаца европске културе у протеклом веку, заслужује свако уважавање и нова проучавања, показује и часопис Књижевно-филозофски годишњак Сретена Марића Раскршћа, који је 2003. године покренула група његових пријатеља и поштоваоца. Добро опремљен и више него сврсисходно конципиран, годишњак броји осам свезака, који представља нашој савременој културној јавности свестраније личност и дело Сретена Марића.

Истовремено, основана је и књижевна Награда за есеј ,,Сретен Марић'', коју сваке друге године наизменично, на дан његовог рођења додељује Матица Српска из Новог Сада и Општина Косјерић, а сваке године организују научни скупови посвећени промишљању значајних Марићевих књижевно-филозофских тема. Такође, у међувремену је остварен ванредно значајан издавачки подухват Службеног гласника на челу са Слободаном Гавриловићем, који напоредо са уређивањем овог часописа покреће и специјалну едицију Раскршћа у којој је објављен целокупни опус Марићевих есеја у више књига. Овим је Сретен Марић у новом руху, пуном сјају стила и бритког ума представљен књижевним сладокусцима, текућој стручној и читалачкој јавности.

Уз богату документарну и биобиблиографску грађу часопис Раскршћа из броја у број значајно употпуњује комплексну слику о његовој личности, времену у коме је живео и стварао, бројним прилозима тумачења његовог дела из нових углова. Захваљујући свему томе, у наше дане вратио се на велика врата, неправедно и помало већ запостављени професор Сретен Марић. Читајући његове есеје, и бројне до сада непревазиђене огледе о врхунским остварењима људске фантазије и ума светских писаца, пратимо са узбуђењем разматрања и о суштинским питањима људског стваралаштва па и егзистенције уопште. Пред пажљивим читаоцем из ових текстова изнова оживљавају непролазне поруке несвакидашње луцидног мислиоца и учитеља, које подстичу вазда на нове-старе дијалоге. А Сретен Марић, упамћен је од својих савременика и студената, као човек дијалога, и ненадмашни мајстор осмишљених разговора који увек иду за духом неуморног тражења вечних истина у релативностима свега пролазног. Његова се мисао суверено и наизглед лако креће кроз широку лепезу и замршена раскршћа књижевних, филозофских, естетских и многих културолошких тема. Дискретно али сугестивно, Марић поучава о људској суштини и нужди духовног славља, које налази смисао радости и муке човековог живота баченог сред туге судбине и ефемерне лепоте света. Јер свако наше „знање је увек сред тмине незнања, истина окружена тајанствима“, како казује у антологијском тексту Пропланци есеја, који отвара 4. број Раскршћа. Нипошто случајно, видимо да готово сваки број часописа почиње неким од сличних, врхунских есеја који врве од мудрих, сентенциозно згуснутих мисли у реченицама, које су игриве попут слободних „духовних вежби“. Оне се особито памте јер на најлепши начин потврђују чистоту језика и „говор срца“ њиховог аутора.

Ваља поменути, да управо овај есеј расправља највише о есеју самом као књижевном жанру, за који је сматрао да је „адекватно средство израза данашњег човека“. А данас смо сведоци колико је Марић у томе био у праву, па и видовит. Текст под називом „Пропланци есеја“, је својевремено, још далеке 1979. упутио је уреднику Дела, Јовици Аћину, поводом штампања књиге која ће се под истим насловом појавити, и обзнанити књижевној јавности Сретена Марића као „српског Монтења“. Другим речима, био је то замашан списатељски досег - врх српског есеја – како бележи актуелна критика. А сам Марић себе је видео као „типичног есејисту“, елегантно остављајући другима да уоче његову стилску и мисаону бравурозност, оригиналност личног печата, јер „стил казује есејисту“ с правом је инсистирао, додајући да „казује и истину о стварима без трунке фикције“. Читавог свог живота усавршавао је свој есејистички дар и страсни порив за писањем и знањем, идући до пропланка духа преко пипавих животних стаза и раскршћа, баш као што се некада пробијао кроз густе и тајновите шуме роднога краја. Све то, искуствено проживљено и проучено, е да би се као награда указивала понекад неслућена лепота видика „светлих и далеких“ тријумфа духовног живота. И зато не чуди, што Марићеви есеји и данас могу бити користан пример, подсетник и упутник писцима и читаоцима, откриће особито за оне који тек почињу и једно и друго. Једна марићевски узбудљива мисаона расправа, увек делује освежавајуће као „чиста као вода“ попут оне хладне изворске у осунчаном Субјелу. А ње се он са незаборавним ужитком у свом детињству напио и нагледао, наслушао њеног опојног жубора… И понајвише, упио музику речи и реченица, као ону матерњу мелодију језика „најплеменитије људске тековине“. Та раскошна лепота народног језика ће остати заувек извориште и тајна мантра његовог бриљантног стила којим је писао и дисао, мада је такође изврсно говорио, читао и писао на француском као и другим светским језицима. Више него икада, данас би било делотворно усмерити озбиљније интересовање наставника српског језика ка проучавању и обради бар неких Марићевих текстова, а нарочито делове из есеја О језику и језикословљу данас (објављен на почетку 6. броја „Раскршћа“, прочитан својевремено у приступној беседи када је изабран за члана САНУ Војводине). Запажања су тако прецизна и актуелна, као да су малочас написана. Овом пригодом, почастимо се само једним краћим одломком: Брбљати је лако; речи навиру на буљуке, разговору краја нема. Али када ваља рећи нешто битно, често вам се чини да речи за то нема, па сте срећни кад је најзад у магновењу сусретнете. А када се то деси, а то се, видећемо, каткад и дешава да цело друштво око вас забрбља, а песник остане сам као „Рајко на Сријему“ (из народне епске песме), ситуација му може постати трагична.

Додуше, Сретен се у својим филозофско-књижевним огледима и расправама позивао на велику традицију светске књижевности, чији је најизврснији зналац и одлични преводилац био, увек наглашавајући: писац не би смео да замућује воду и „навлачи завесу преко света“, ни преко нас, читалаца. А његови, Марићеви списи, зато јесу драгоцени - мала ноћна библиотека која открива завесу, и светли. Позивајући нас у тами за саговорника, приправна за уман, поезијом надахнут, духовно отрежњујући разговор у рангу духовне гозбе, какве у нашем „врлом“ добу бивају све блеђе и ређе. И насушно недостају.

Многе странице Раскршћа, поред текстова из Марићевих књига, преписке, интервјуа и других записа, донеле су и занимљиве детаље, који из мање познатих и неочекиваних углова пластично и комплетније оживљавају једну такву ренесансну личност и необичан живот.

Рецимо, на преко 130 страница, од 4. броја пратимо наставак из претходног, информацију о стручно сређеној документарној грађи Библиотеке Матице српске: Инвентарни попис књига донације Никол и Сретена Марића. Приређивач, Драгица Мијовић, обавештава да Марићева библиотека садржи око 13 000 наслова специјално опремљених књига и свески периодике, до тада инвентарисаних око 10 000 библиотечких јединица. Оно што посебно одликује овај легат је опажање да преовлађују публикације на страним језицима, а највише на француском језику, затим на немачком, енглеском, српском и руском. Госпођа Никол, због успомене на свога обожаваног супруга, још увек задржава један број књига у своме стану (у Паризу и Новом Саду), мада списак књига са прецизним каталошким описом који се овде обзнањује, свакако даје прилику широј публици да оцени вредност и сву ексклузивност овако вредног поклона. На тај начин, сазнајемо не само о насловима и ауторима књига, већ јасније и један поуздано рафинирани укус, духовни распон и профил самог донатора.

Поменућемо још један аутентичан прилог који употпуњује мање познати део биографије Сретена Марића: Дневник у избеглиштву (Лион, јануар – март 1916) Косаре Дивац. Рукопис се од недавно налази у поседу Историјског архива у Ужицу, коме је предат уз другу архивску заоставштину угледног ужичког професора Благоја Живковића, а приређивач је Драгица Матић. Сазнајемо да је Косара Раковић-Дивац била млађа сестра Јелене Раковић-Марић, мајке Сретена Марића. Она је заједно са својим дванаестогодишњим сестрићем прешла 1915. године тежак и дуг пут преко Албаније, а по доласку у Лион је под утиском бурних доживљаја почела да води дневник. Заправо, исповест у виду писама (не)упућених сестри Јелени у Србију. На корици старе бележнице од 59 листова пише „Ср. Марић“, а на њеној последњој страници још је очувана ђачка фотографија Сретена Марића (пренета у часопису на стр. 173). Читаоцима ови искрени дневнички записи о данима Великог рата, пуним нежне бриге за драгог јој сестрића Срету, биће из више разлога занимљиви гледано историографски. Али и из перспективе ширег контекста Сретеновог завичаја, пре свега као потресно сведочење о његовим ђачким годинама живота и боравка у Француској, где ће и наредних деценија боравити најдуже, провести своје најлепше и најплодотворније године.

У Сретену Марићу имали смо ствараоца европског кова, широког образовања и богатог искуства културе. Тај наш „Европејац из Субјела“, ипак никада није заборавио да свуда и свагда истакне српског сељака, његов језик, лепорекост, бистрину. Његов биограф и дугогодишњи пријатељ Радован Поповић, као и многи други угледни земљаци који га се сећају и данас, сведоче како је у Паризу увек радо величао Субјел, као какво рајско митско место. А о Паризу у Субјелу није ништа говорио, потврђују његови преостали сродници и сељани, чувајући с поносом успомене на његове боравке у родној кући, које су с годинама бивале све чешће. Био је то знак његове дубоке емотивне везаности за завичајни Субјел, Косјерић и Златибор, али и брига због проницљивог сагледавања живота и невеселог стања српског села.

Ма и овлаш, прелиставајући укупно близу замашних 2000 страница свезака Раскршћа, од првог броја па до последњег који је изашао 2011. године, стичемо целовитији увид у Марићев несумњиво значајан допринос новијој српској књижевности и промишљању културе. То су нам издашно омогућили приљежни сарадници часописа, у добром делу Марићеви пријатељи, угледни књижевни ствараоци, зналци струке и науке, како они његови савременици, тако и они припадници млађе генерације.

Верујемо, да листајући Раскршћа сваки духовни радозналац и убудуће може пронаћи за себе многа златна зрнца, и надасве задивљујућу марићевску оригиналност. И поруку да наспрам васколике пролазности, ипак стоји нада - у дух човеков као непролазну меру свих ствари. А у Сретену Марићу, ето се нашла срећно сједињена ерска мудрост и европска ученост, изворност и ерудиција - у некој тачној мери, каква није уобичајена код наших људи. То потврђује дело које је оставио нама, и овом језику, данас и убудуће…

На крају крајева, шта је човек ако не реч; каква му је реч коју даје и прима, такав је он – Сретен Марић. У својим и нашим свагдашњим распетостима - раскршћима. И да се послужимо и једним надахнутим словом о раскршћима из пера Мира Вуксановића, великог заслужника и прегаоца на очувању Марићевог завештања: „Нема, кажу, подеснијег места за ћутање и промишљање.“ А да их има, тих чаровитих места негде другде, можда не би Раскршћа ни бивало.

Сретен Марић: Изабрани цитати:

• Свака мисао ниче из непрекидног дијалога људи с људима, људи с књигама...

• Крстарио сам свуда, читао док ме очи не заболе, на ливади, под старим храстом. Не знам има ли лепшег краја на свету, а и краја где се боље једе и говори! Ако је језик огледало културе, ако се без речи не мисли, наши дедови били су културнији од нас. Имали су богатији језик…

• Није смрт најгора, а живот без смрти је незамислив, губи сваку чар. Најгора је краткоћа живота…Довољно је кад се пробудим и устанем, да видим како сунце сја, и да се озарим…

• То лутање есејисте ме подсећа на лутања моје младости у родном крају, док природа још није била „модернизована“ док су шуме биле шуме а не шикаре, ливаде ливаде а не терени за викендице, на моја лутања пешке, на коњу, око Субјела, Дивчибара, по Јеловој гори, Златибору. Прво би се ходало кроз густе столетне шуме, без сунца; онда би се стали најављивати пропланци; а што бих се више пењао , шуме би ређале, ливаде се шириле, светлости би било све више. А на видику би се још увек оцртавао мрак Торника, црн, непробојан, у ореолу ливада. Иза њега, у даљини, беспућа Тариних прашума. Шта да вам причам. Ливаде и пропланци су освешћења есејисте, Торник и Тара су тмине метафизичких питања. Њима блуде философи, теолози и мистици. И есејиста у њих по каткад завири, но добро пазећи да се не изгуби. Он нема ни буктињу унутрашњег обасјања мистика, ни путоказе божјег откровења теолога, а ни ону црвену нит испредену од тајанствених, скоро магијских речи, овда-онда и мађионичарских, која философу већ вековима омогућује да и затворених очију свуда прође и дому се врати. А пут му је, мада вртоглавим висинама омеђен, ипак диван, светлост све чистија, а и радост. Што је више шуме но ливада, што је и на самој ливади по који таман бор, не смета. Видици су светли и далеки; то су ти тријумфи духовног живота, које чак ни мрачњак као што је Шопенхауер није могао порицати.

(Из есеја „Пропланци есеја“)

• Другачије гледа онај који је уобличио своју визију света на асфалту, но онај чији су први утисци са сеоских стаза и ливада. Другачије види своју земљу дете из аутомобила, но онај који јеу је обишао пешке, на коњу или у поштанским кочијама. Мени је, детету, Србија изгледала огромна.

• Сви некњижевни послови воде књижевном. Мислим на оног ко је за то предодређенили, барем, одређен. И у исто време одвраћају од њега. Без животног искуства нема се шта ни рећи. А опет, то животно искуство односи много драгоценог времена. Стваралац је увек рашчеречен!

• Човек је, веле, прошлост која се у садашњости пројицира у будућност. Хтели ми или не хтели, у нама је некаква традиција. Нико није с неба пао. Она је терет „мртвих генерација“ кад је обамро дух генерације која је носи. Традиција није сама по себи ни позитивна ни негативна. Она јесте, она је ми, то јест оно на чему израђујемо будућност. Питање је како се у ту будућност пројицирамо. То јест што је више традиције у нама, то је више материје за изградњу новог и другачијег.

• Све уметности говоре, разним језицима, исту ствар: човека.

(одломци из разговора Милоша Јевтића са Сретеном Марићем, у Новом Саду, 30. априла 1977.)