Aко се не вратим

Када бисмо сваком од наших предака страдалом у Првом светском рату посветили само један минут ћутања - ћутали бисмо пуне две године и 172 дана – један је од података из трагичног биланса Великог рата. Овај запис посвећен је једном од тих предака.

Он је Новко Маринковић из Годљева, села у општини Косјерић, војник страдалник, борац Дринске дивизије другог позива. Његово је име међу 680 имена уклесаних на зиду нове цркве светог Ђорђа у Сечој Реци. Његов је споменик у годљевском гробљу, међу својима, а он, Новко, почива међу саборцима у заједничкој гробници код Обреновца, на последњој одбрани од продора аустроугарске војске у Србију, у јесен 1915. године. Погинуо је у 36-ој. години. У Забрежђу на Сави.

Споменик Новку Маринковићу на гробљу у Годљеву

Новко је једини син Јевремов и Даничин, њихова узданица и чувар имена и оџака. Нежни је заштитник и брат од заклетве сестрама Тини и Вишњи. Одан муж и отац петоро будуће сирочади. Он је тај обичан народни човек, земљоделац, један од стотине хиљада српских војника за које је славни генерал Луј Франше д' Епере  рекао: „То су сељаци, то су Срби тврди на муци, трезвени и скромни, горди на себе, господари својих њива. А када је дошао рат они су без напора постали војници, најхрабрији од свих“.

И њему, Новку Маринковићу, припада тај један минут ћутања захвалне отаџбине, родитељски непребол, деценије туговања његове породице, и дуже од века сећање потомака који с колена на колено преносе све тање повесмо успомена. Он је суза неисплакана његове храбре жене Јулке и вечити жал његове деце за сигурношћу очинске руке. А његове руке нису прихватиле ни једно од тринаестеро унучади, није их цупкао на крилу, није им брао јабуке ни доносио пиљке да се поиграју... Јер, он није гледао своје синове како постају људи, нити ћерке како израстају у лепе и вредне девојке. Није им свадбе правио, није снахе ни зетове бирао... Тај ратни губитак не књижи се ни у какве књиге ни енциклопедије. Тај губитак се као породични код проноси кроз генерације. 

Неизговорена реч

И Јулку, Новкову жену, околности су учиниле хероином. Њена храброст као и њена жалост такође су непрекинута нит сећања која се чува и преноси младима. Њих двоје су вршњаци из истог села. Она је из честите куће Митровића, суседни засеок. Једно другом су прво гледање и нежна симпатија коју су родитељи опазили и благословили када је дошло време. Свили су своје гнездо, радили напорно на својим њивама и ливадама, изродили петоро деце, све једно другом до увета. Уочи рата најстарија Олга је тек девојчурак, за њом Милорад са десет година, па редом: Миодраг, Стаменко и Милица. Родитељи им замишљаху путеве, само да буду здрави и да буде мирно време.

Кад су 1914. загрмеле ратне трубе историја је променила ток, а обични мали животи потонули у страху и неизвесности. Читаво једно покољење позвано је у одбрану отаџбине. У једну рану јесењу зору у дворишту Јеврема Маринковића опраштају се Новко и Јулка. То је тренутак за који се он спрема од Балканских ратова, а од кога она стрепи у дугим бесаним ноћима и скаче из постеље на сваки шушањ, сваки необични звук, шкрипу незатворених вратница на обору, изненадни фијук ветра кроз гране старе дуње у углу дворишта, изнад хлебне фуруне. Сваки јој топот личи на долазак добошара, јека црквеног звона је молитва за одлазећег. Дању њих двоје избегавају погледе да не би угледали своје страхове.

Тог јутра на одласку, испод велике крошње старе липе која се годинама обнавља из посеченог дебла да би у мирисној хладовини дочекала нову генерацију потомака (па и мене која ово исписујем), уздрхтала Јулка, окружена дечицом, испраћа свога човека у непознати Велики рат. Он, љубећи очински косу своје Олге, каже: "Кћери, помози мајци, ти си јој одмена, разговори је..." Милује главе својих синова. "Слажите се као браћа, чувајте мајку и кућу...", откида се храпави глас из стиснутог грла и срца. Подиже у наручје малену Милицу и привија је на груди. "Она ме неће запамтити, можда ни Стаменко, ако, ако..." А онда Јулки, чврсто јој стишћући рамена, заусти: "ако се не..." 

"Немој", крикну она, а рука јој као откинута из рамена, као одапета стрела, полете његовом лицу, и слеђени прсти, као преплашене сенице, спустише се на његове усне. "Немој, не говори, вратићеш се!" Потом тим истим дланом поклапа своја уста, запрепашћена сопственом слободом да свога мужа и старешину прекида док говори, да му зауставља реч! Јесте, они су изродили петоро деце, дисали једним дахом, али она је знала где јој је место, тако је васпитана. "Ти знаш, ти ћеш знати све...", доврши Новко своју мисао изостављајући оно злокобно ако се не вратим које све време гори изнад њихових глава.

Новко поправи капу, прекрсти се и крете низ двориште на писани му пут, остављајући своје шћућурено јато без јутарњег цвркута. Зборно место - Ваљево, па затим са својом јединицом ка Обреновцу на одређени ратни распоред код Остружнице. До краја живота Јулка је жалила што своме Новку није дозволила да каже, да изговори свој аманет, само да говори и за који трен одгоди свој одлазак. Да је посаветује, да јој олакша живот без њега, да јој, иако одсутан, помогне у страшним искушењима и тешким одлукама које ће је сачекати. Слутила је тог јутра, али никако није могла да прихвати да је то њихово последње виђење.

Мајка храброст

Година ће протећи у тешким биткама српске војске. Србију ће овенчати победничка слава Церске и Колубарске битке, Гучева и Мачковог камена. Швапска војска ће бити одбачена преко Дрине и Саве, а многе српске куће „окићене“ црним барјацима. Од Ваљева (а тамо је ваљда и Београд) није престајало да грува и Јулка је чекала глас који је њој намењен. И стигао је у јесен 1915.

На исцрпљену, уморну, гладну и болесну Србију (тифус је харао) кренула је опет немачка армада. Бије се одсудна битка за Београд. Швабе наваљују преко Саве. А тамо је Новко. У извештајима Прве армије и Команде одбране Београда записано је тешко гранатирање Обреновца, покушај стварања мостобрана за упад у Србију. Једна граната је погодила бараку где се смењивала Новкова чета. Нико није преживео.

Кад је глас за који се спремала од Новковог одласка стигао у Годљево, Јулка се заљуља као јелика у олуји, као громом погођена. Није имала времена за сузе (биће га до краја њеног живота), стегла је срце, повезала црну мараму, скупила децу и наредила да се пазе. Ујармила је волове и кренула на свој најтежи пут - да свога човека врати кући. Притекао је и један рођак, путовали су скоро недељу дана до одредишта. Блатњавим разваљеним путевима, заобилазећи војску која се креће у свим правцима, пречицама и споредним путевима.

Два дана је чекала крај скеле на Сави код Обреновца, није се могло проћи од војске и рањеника, запрега и оруђа. Ту је сазнала да се војска повлачи, да одступа, да су Швабе одмах преко Саве. Кога да пита, ко ће је саслушати? Прилази један официр: „Даље не можеш, а нама су потребни твоји волови и кола. Имаш ли децу? Онда се врати, њима си потребнија. Овде сада не можеш тражити свога човека. Обележићемо гробове, па кад све прође...“ А хоће ли проћи, питала се.

Празних руку и празна срца Јулка се вратила назад. И ту почињу њене одсудне битке. А кад је, не могавши да састави ни две године од погибије свога јединца, и Јеврем напусти ("нико не зна шта је рат док нема сина у њему“), Јулка је остала последња одбрана Новковог и свог огњишта.

Јулка је постала и отац и мајка, и хранитељ и бранитељ, глава породице и старешина куће. Одговорна за све што долази. Да одлучује где ће се орати и сејати, а ко и чиме? Ни орача ни волова. Свако ко иоле познаје село зна колико значи запрега и у миру, а поготово у рату. Чега год да се лати - недостаје Новко, његова реч, рука, савет и одговорност за све, ама баш за све. Деца расту, и у ратним и у гладним годинама расту Јулкини синови да с мајком поделе терет. Милорад од десетак година постаје најстарија мушка глава у кући и до краја њеног живота биће јој саговорник за све послове и важне одлуке. Време некад тражи од људи да сазре раније и на своја плећа преузму терет живота.

Не може се порећи - дочекала је Нана Јулка, како су је сви звали, и њена и комшијска деца, па унуци и родбина, и лепих дана. Скоро па срећних. Један за другим поженили су се њени синови, удавале кћери, стизала су унучад. Говорила је да јој је баш у тим тренуцима Новко највише недостајао. Заједно су сањали да им деца порасту, да их унучад обрадују, да заједно остаре. Заједно да остаре! Обоје су то заслуживали и животима својим оправдали.

И опет рат

Таман кад се земља опоравила и Нанино јато умножило и кренуло ка бољем, заскочио је Други светски рат. Поражени су тражили освету. Поново је прокрварило Нанино срце. На Сремском фронту пoгинуо је њен лепи унук Владан Тодоровић, син њене ћерке Олге и чувеног домаћина Лаза Тодоровића из Дубнице. Ратовао је и Нанин најстарији унук Обрад, Милорадов син, мобилисан у јесен 1944. године са непуних осамнаест година. Са младим шумадијским саборцима, поколењем рату намењеном, стигао је до Загреба и Љубљане и до Корушке. И вратио се, ето. Изгубила је Нана и своју Милицу, најмлађу ћерку, и њен је муж страдао у Другом рату. Троје њихових сирочади свило се уз Нанине скуте, као и две ћеркице најмлађег Стаменка који је у рату нестао, а чијем се повратку до последњег даха Нана надала.

И све то време Нана је била на челу своје велике задруге. Били су домаћинство за пример. Требало је умећа да сви буду сложни, да нико не изађе на лош глас, да се подмладак подиже. Сва су Нанина унучад пошла у школу. Троје је Нанина заједница послала у виша школовања. Сви су постали честити људи. Све су унуке ишле у радничке школе и постале вредне кућанице. У једном моменту у Наниној је кући стасало пет лепотица и њихови су момци Нанин „испит“ пролазили.

                       Један од лепших дана Нане - Јулке Маринковић:

Прослава Спасовдана, породичне приславе, с пролећа 1939. године.

Нана је старица у средини, забрађена марамом, са чашом у руци, окружена синовима (Милорад точи пиће), снахама, ћеркама, комшијама и родбином. Ту су и трубачи. На трави испред старијих је ниска наниних унучади. Дечачић с капом је Обрад, најстарији унук. Сасвим лево, на крају, малена девојчица је Милојка Микова. Недавно се за старијим јатом Наниних потомака вратила под њене скуте, тамо иза дуге. И нису сви ту на фотографији. Под мајчиним је срцем Милијана, Стаменкова кћи, која је недавно напунила 80 година, чувар успомена и породичног предања.

Троје је праунучади помиловала Нанина рука, прихватило њено крило. Изрека каже „рука која љуља колевку управља светом“. Нана је благо и строго, и праведно са мудрошћу и достојанством, водила своју „комуну“. Под њеним кровом се родио и осамнаести члан. А када је дошло време огранци су се одвојили, засновали своја гнезда, јато се увећавало. Данас Новкових и Јулкиних потомака има на разним странама, и у иностранству. Најмање их је у Годљеву, нажалост. Нанину кућу посећују и светло пале Миодрагови-Микови потомци.

У Милорадовој се кући ватра још ложи, све тања. Родитељском дому је најприврженија остала Стаменкова ћерка - Милијана Була. Брани га од времена и заборава.

                                                                                                                    Владанка Лазић,

                                                                                                       праунука Новкова и Јулкина,

                                                                                                 унука Милорадова, ћерка Обрадова

О Јулки Маринковић и другим храбрим Годљевкама, можете прочитати овде

Од исте ауторке, такође на тему Великог рата: овде

Још фотографија потомака Јулке и Новка Маринковића:

У Годљеву на Илиндан 1954. године; горе десно је Обрад Маринковић

 са супругом Милесом, њихова су деца на фотографији: Владета 

и Владанка; између деце чучи Обрадов брат Миливоје, 

а изнад њега је њихова сестра Вера са супругом Љубишом

Миливоје, Вера и Обрад Маринковић

Миливоје Маринковић са супругом Велинком

            Унуке нана Јулкине, слева: Олга Миодрагова,
                Вера Милорадова и Емилија Стаменкова

          Милорад Маринковић, син Јулкин и Новков
               са комшијом Нестором и трубачима

      Свадба Миодрагове ћерке Милојке

              Милијана (Була) Стаменкова и Владанка Обрадова ћерка,
                  унука и праунука Јулкина и Новкова, 2018. у Годљеву

Прегршт варданских сећања

Разговор са брачним паром Димитријевић

1.8.1939. Дивчибаре, Раде са родитељима

Нисмо се договарали за посету. Обилазећи око школе угледасмо лепо двориште са кућицом на дрвету а потом и једног господина у дворишту; након две – три речи које размењујемо међусобно, ето нас како седимо у кући Љубице – Бубе и Радослава – Рада Димитријевића, служимо се колачима и ћаскамо о Варди. Упознајући се, сазнајемо да г.дин Димитријевић познаје лично песника Мићу Цајића (о коме смо писали у субјелским разоткривањима), ишли су у исту (ужичку) гимназију, додуше кад је Раде био на почетку Мића је већ био на крају, као и да им је заједнички пријатељ Александар Спасојевић, историчар, мало ко као он познаје историју ужичког краја – опаска је Радова. 

Буба: Интересантна је Варда. У средини, она је раскрсница путева. Ја сам Војвођанка, па кад сам давно дошла била сам задивљена, пролеће је било, мај месец, јел' се сећаш како је то изгледало, обраћа се супругу. Зелено, божије. Тамо суша, грозно суво, а овде... заљубила сам се у Варду! 

Двориште у позадини куће Димитријевића

Раде: Нарочито лети ујутру, кад устанете сија све, па кад погледате доле према Косјерићу и Сечој Реци – то је као море, све покривено маглом и само вире као острвца врхови брда. И та слика је врло честа. Пођете одавде где је сунце божије, сиђете доле у маглу.

За време рата сам завршио основну школу. Радивоје ме је замолио да за његову монографију о школи напишем неко сећање и то могу, кад је прошлост у питању, а кад се ради о садашњости, то је „туђи век“, што би рекао Добрица Ћосић. Учитељица ондашња је била девојка. Фино се слагала са мојом породицом, долазила је код нас, ја јој био занимљив. Шеста година, пре школе, она је мене водила на часове, мени све било занимљиво и онда она схвати да ја пратим и једног дана дође и каже мојима: „Ја сам њега уписала у први разред“. И тако ја пођем у школу годину дана раније. И док нисам званично био ђак мени било све лепо али кад сам схватио да имам обавезе престало је да ми буде тако угодно. И остао ми је у сећању тај почетак школе као неки притисак. Учитељица је била комуниста (Јелена Благојевић), то је била већ '41, кад сам завршио први разред она је отишла у партизане.

Димитрије и Раде, отац и син, на чесми

Сећам се 27. марта 1941. Имали смо радио и учитељица нас доводи испод прозора нашег, целу школу а то значи тридесетак ђака, да слушамо краљев говор. Појма ми немамо, нити смо шта разумели али ми видимо по лицу учитељице и других одраслих да се догађа нешто важно и да је то што се догађа добро. Други разред – нема учитеља. О Видовдану долази један старији учитељ. Сазивају децу да се крене у школу и то онда кад се завршава школска година. Он нам држи наставу две недеље, до Петровдана, и преведе нас у следећи разред. Тако да сам ја други разред завршио за две недеље, Миле (Миодраг Ђукановић, прим.аутора) трећи разред итд. То је било дивота. Е прваке није могао превести јер нису научили слова па је настала празнина – један разред мање док цела генерација није изашла. Рат, мало - мало нема учитеља. А моји, да не бих губио време, пошаљу ме да идем у школу у Годечево, а то је око 5 км тако да сам био и ђак пешак. Једно време са мном је ишла Боса, Милова сестра и још једна девојчица, Лалова сестра. Кад сам завршио, рат још траје, полажем пријемни испит за гимназију у Ваљеву, положим, међутим долази време борби, ослобођења, мутљавине, остајемо сви код куће две године, после настављам у ужичкој гимназији кад се стање средило. Био сам код тетке на стану. И, баш скоро причам, како смо се ми сиротињски школовали и били скромни, моји другови становали су њих 8 у стану који је као подрум на ужичкој пијаци, хранили се у мензи и сви су завршили после факултете и били професори итд. Таква нам је била генерација, тешко време. Од једне материне мазе (јер сам дуго био јединац и болестан пре школе, а моји добростојећи, и кад је дошао рат и о мени се почело мање водити рачуна а у међувремену стигао и млађи брат), ја сам се некако тргао и ојачао, осамосталио и никад ми се нису мешали родитељи у моје одлуке по питању избора факултета и сл. С друге стране био сам прилично везан за породицу и за Варду. И то је случај са већином нас који смо отишли одавде, увек смо се враћали. Мој покојни брат (7 година млађи) последњих месеци свог живота писао је дневник, у њему је толико сећања и толико љубави према Варди. (Варда и Вардани, Миодраг Ђукановић, стр. 206). 

Kако сте се одлучили за студије књижевности?

Захваљујући томе што сам налетео на доброг професора. Млад човек, мало старији од нас, импресионирао нас ерудицијом, ставом. Тражио је од нас да читамо и да износимо своје мишљење што је нама страшно „дигло реп“. Он је развио код нас тај један леп однос према књизи и књижевности и амбиције. Тако да сам ја 1953. уписао југословенску књижевност и српски језик. И он (професор) је после долазио на Варду.

Буба: Ми смо заражавали људе Вардом. Нарочито у оно време кад је било још више зеленила. Читав ред четинара је био ту, то је после посечено. Па на улазу је била једна огромна жалосна врба која је давала неку топлину. Сад је тамо направљена продавница, много тога је промењено.

Раде: Једне зиме, таман смо се били венчали нас двоје и хоћемо на Варду. Дођемо до Косјерића и даље не може. Саобраћај не ради, снег велики, лед, хладноћа, тражимо како да се пребацимо. У Косјерићу нека приредба увече у Скрапежу, не пада никоме на памет ко има ауто да те вози за новац. И на крају неки Стаменко Милошевић –Ћебо, ветеринар, ветеринарска станица имала неки џип, каже ујутру ће он нама то дати, да ми преноћимо у Косјерићу. Ујутру нас повезе возач ветеринарске станице. Човече! Није пут као сад, узан је, кроз средину прочишћено а са обе стране пута обронци леда, доле лед, онај џип иде по леду и мало мало па удари у једну обалу па у другу, једва стигнемо. Авантура! И то на један дан.

Како сте се упознали вас двоје?

У болници. Она је била студент, вежбала хирургију. А ја имао саобраћајку, био повређен у судару возова, ништа страшно, али, лежао на хирургији. А њу стицајем околности пошаље наш потоњи кум да обиђе његовог друга, а упозна је у возу, смех. Онда смо се венчали, уживали баш, сина првог родили после четири године.

Професионална каријера?

Цео радни век сам провео у Земуну. У почетку у Саобраћајној школи и онда у Економској до пензије. Буба је завршила медицину и само годину дана радила као лекар, а онда предавала стручне предмете у школи јер је схватила да је посао лекара за њу превише стресан. „И обрадовала сам своју маму која је желела да будем учитељица, она је знала да нисам за лекара“, прича Буба.

Чиме се баве Ваши синови?

Један син је у Швајцарској већ 25 година, унуке су тамо рођене, нисам могао да им објасним шта је то рат (кад ме питају да им причам о свом детињству) и онда се суочите са апсурдом убијања. Млађи син је менаџер у области спорта и забаве. 

Буба и Раде

Захваљујемо се симпатичном брачном пару и одлазимо да, по њиховој препоруци, потражимо учитељицу чија је ћерка доктор историјских наука, у неверици да је једна мала Варда право легло интелектуалаца.

О породици Димитријевић

Радов деда Радисав Димитријевић рођен је 1888. у Костојевићима где је завршио основну школу, а абаџијски занат у Ужицу. Учесник је балканских ратова и Првог светског рата. После повратка из заробљеништва 1920. долази на Варду без ичега и пошто није могао живети само од заната почиње да се бави и ситном трговином. За десетак година успева да сагради кућу са пристојним локалом и постаје најуспешнији трговац у околини између два рата. Оженио се Грозданом Цагић из Крушчице. Трговина престаје са радом крајем децембра 1941. Радисава су стрељали Немци 4. децембра 1944. на Варди. 

Радисав Димитријевић

Радов отац Димитрије – Дикула (1913.) такође је био трговац, оженио се Наталијом – Натом (1916.) из Мравињаца, способном и комуникативном женом која поживе 83 године. 

Свадба Нате и Димитрија 1933,
седе Димитријева мајка Гроздана и отац Радисав

Интересантно је да је са њима живела и баба Стаја, Радисављева маћеха, након смрти Радисављевог оца Василија. Била је правична и мудра, поштовали су је сви чланови породице и живела је деведесет година. 

Прабаба Стаја (трећа жена прадедина) и Драган

(извор: Варда и Вардани, Миодраг Ђукановић) 

Ната Димитријевић 1937. у Врњцима

Димитрије Димитријевић

Чедо Мамула (жандар), Димитрије, Радисав и Павле

Радисав Димитријевић у Врњцима

Димитрије са мајком Грозданом у Бањи, са леве стране

Димитрије (у оделу) са мајком Грозданом у Бањи 

Г.дину Радисаву Димитријевићу, своме добром другу,

за успомену и дуго сећање на заједничко робовање 

Европског рата, 10.11.1916.

Полеђина претходне фотографије

Свом најрођенијем брату Радисаву Димитријевићу

за успомену и дуго сећање из тешких дана робовања 

Европског рата, Болдогасон, 01.12.1916.

Полеђина претходне фотографије

Димитрије Димитријевић и Милорад Јањић

Димитрије Димитријевић и Милорад Јањић

Димитрије, Ната, Натин брат Драган и супруга Јела,
Натина мајка Гина, Раде и брат Драган

Љубо Павловић и Димитрије Димитријевић

Гости (фамилија) о вашару на Бијелу суботу ратне године 1942-1943

Раде Димитријевић

Драгојле Илић, Мијо Филиповић, Лала, Љубиша Бане,
Раде, Драган, Смиља и Богданка 

СЛАВА И СУЗА ПОБЕДНИКА

„То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени,
скромни, горди на себе, господари својих њива. У борби за слободу ти сељаци

постали су најхрабрији, најбољи од свих. Част ми је што сам им и ја командовао.“ 

(Франше д`Епере, маршал Француске, командант пробоја Солунског фронта)

Јеросим и Иванка

 „Његову децу нећу ни помиловати“, у себи је шапутала Миленија Јанковић, крепка стамена жена из Годљева, док је лета 1915. испраћала у рат и свога четвртог и најмлађег сина Јеросима. Стајао је пред њом висок, танан, очију замагљених, плавих баш као њене. „Он да ратује, душа голубија?“ Брзо се тргла, развезала чвор на марами, а отац му Војисав већ је отварао капију - да се војнику развежу и отворе путеви.

Миленија му на раме ставља шарену тканицу и у њој погачу, комад сланине и грумен соли, ланену преобуку. Чарапе вунене, а јун је. „Брзо ће зима“, мисли, и студен јој гмиже уз ретеницу. Полаже руку на његову косу:

„Јабуко моја, нека те Бог чува и срећа прати.“

Војисав тврдо, мушки, стеже му мишице, у торбак додаје чутуру.

„Она стара, наша препеченица, за твоју женидбу“, вели.

„Држи се наших, и не јуначи се, сине. Ако сустигнеш браћу, кажи да смо сви добро. Даће Бог
да догодине у ово доба сва четворица стигнете, ако не на косидбу, онда у жетву. Посејаћемо некако. А ја ћу у хладу да плетем ужад, Радинка (сестра им) ће воду са стублине да доноси…“
Јеросим пољуби оца у руку, мајку у образ, мезимац јој је. Чврсто навуче шајкачу на чело и оштро иступи из авлије. Колена подрхтавају, он се не окрете. Oко му заиграло, ваљда од јаре сунчеве. Осврну се тек на врху Видовине (ту ћемо да жањемо догодине). Погледом састави круг, од Парамуна преко Борка и Субјела, до Косјерића и Цикота, све до Дрмановине. Није ни слутио како ће га тај сунчани дан, ћувици и шумарци, ливаде непокошене и златна острвца пшенице, како ће га грејати и подизати кад за неколико месеци, гладан и бос, залеђених руку и трепавица, буде тетурао кроз арбанашка беспућа.

С тим завичајним жаром у оку и срцу убрза ка Сечој Реци, на зборно место. Преко Града и Јелове горе, од Дрине, потмуло је грувало.

А њих двоје, Војисав и Миленија, скамењени, у земљу урасли, не померају се, и даље гледају за његовом сенком. Она руком покрила уста да не врисне, он гледа како јој рамена подрхтавају па их обујми неспретно, некако стидно. Боже, откад је нисам загрлио, осврће се да неко не гледа.

„'Ајдемо да се помолимо, сузу да ти не видим, знаш да мајчина суза не треба да прати војника.“ А своје гута.

Клекнуше пред иконом Светог Игњатија, и ћутке завапише: „Боже, чувај их, и врати нам нашег Радомира, и Витомира, и Момира, и овог најмлађег Јеросима. Господе, земљо, Отаџбино, зар није доста, зар није превише из наше куће? Четири сина, четири јабуке наше одоше на бајонете. Ко ће нас да храни и сахрани, смилуј се...“

Родна кућа браће Јанковића
(четири брата, двојица Солунци,
24 године борбе за слободу)

 За Отаџбину

Није било доста, требало је још синова и војника, још пушака и бајонета. Двојица старије браће, Радомир и Витомир, ратују од 1912. у два Балканска рата. Међу потомцима нико више поуздано не зна да ли су уопште долазили кући пре него што ће избити Велики рат. А кад је почело 1914. за њима је отишао Момир, на крају и Јеросим. После Церске и Колубарске битке, Гучева и Мачковог камена, огромних губитака и „три тифуса“, изранављена Отаџбина позвала је и Последњу одбрану - младиће недорасле за војску. У лето 1915. Јеросим (1896) још није напунио 19 година, а по тадашњем закону под опасач се ишло са навршеном 21 годином.

Четири деценије касније, угњездивши се у дедино крило, два пара радозналих очију нетремице гутају необичну причу, са тако чудним речима каквих нема у њиховом дечијем свету. Чакор, Драч, Бизерта, Крф…

„Сабрали су нас младе регруте из целе Србије, на 'иљаде, под команду генерала Бојовића. Пушке у руке, кратка обука, војничка дисциплина, па низ Мораву, до Ниша и Призрена. Са нама пуно школаца, ђаци и студенти, учени момци, после су рекли 1300 каплара. Требало је у Грчку, али Бугари не дадоше. За нама грми, пред нама плотуни. А ми за Црну Гору, па преко Албаније, на Јадранско море. Браћу нисам видео, у Призрену сазнајем да за нама одступа војна болница, а мој Витомир је болничар, па ме греје нада да ћемо се срести…“ Заћута, замисли се, уздахну, а ми наваљујемо:  

„Даље, шта је даље било?“

„Било је страшно, наступили су страшни и крвави дани. Јесен увелико, киша непрестана, ништа горе него кад је војник мокар и озебао. Гуњеве не сушимо, само фишеклије чувамо. Хране понестаје, обућа се подерала, а ми уморни од дугог хода и неспавања. Стигли нас снегови, Албанија мрачна и непроходна, туђа земља. Стазе залеђене, са њих се сурвавају коњи, за њима војници. Падамо у сметове, жељни сна. Ко заспи, више се не буди. Колико је дивних момака остало смрзнуто поред пута. Ватру не ложимо, зачас нас опколе Арнаути. Отимају све, шињеле, обућу ако је ко има, пљачкају. За мало хлеба давали су мученици последњи грош, неки и пушку, а за то се ишло на преки суд. Војник може да изгуби главу, али пушку, капу и заставу никако. Запамти сине, бићеш и ти војник.“

Често смо запиткивали деду да ли се плашио док је ратовао.

„Плашио, плашио, итекако сам се плашио. Иако, после Албаније, после толико смрти, човек се промени. Отврдне, сазри, млад остари. Ја сам био у пешадији, а то је најтежи род. Преко ње прелазе победници која год страна да победи. Куршум јој не гине – или у прса или у леђа. Али, ако има среће, пешадија ће прва загрлити слободу.“

Слушамо нетремице, деда наставља:

„Команда »Бајонете на пушке!« је страшна за војнике. Док пуцаш не видиш очи умируће. Благо артиљерији. А кад са бајонетом ускачеш у ров, прса у прса, само те брзина и вештина спасавају. Или његова или твоја крв на сечиву. И свако своју мајку дозива. Мајка је прва и последња реч на свим језицима света.“ И додаје:

„И глад је страшна. Бајонетима и голим рукама разгртали смо снег, копали смрзнуту земљу тражећи било какав корен; кромпир је био злато. И млада кора са дрвећа.“

„Јеросиме, не плаши ми ђецу“, строго подвикује наша добра баба Иванка и доноси пуну чинију уштипака, са кајмаком.

„Е, баба, колико пута сам сањао моју Миленију како ми пружа врућ сомун, и отреса пепео са њега…  А ја пружам руке у празно.“

„Знам, знам. Њему не стављај ручак на астал ако нема погаче. Не треба ништа друго, само да има сомуна. И дан данас.“

Уследила би прича о спуштању са планина, и долазак у Драч. И дуго ишчекивање савезничких бродова да донесу храну и прихвате преживеле.

„Причај, деда, како изгледа море, и бродови!“    

„Кад смо прилазили обали, онако обневиделој, запљуснуло ме сунце, и плавет, плавет докле год видиш, не знаш где небо почиње. Као Ћетениште, баба, као Ћетеништа на стотине (Ћетениште је парцела на којој се сејао лан/ћетен, па кад у јуну процвета море плавих цветова који се таласају на ветру, то је заиста нестваран призор)… Стајао сам и гледао, сузе су се саме сливале. Указала ми се моја мајка, као да ме њене очи милују.“

„А није ти се указала моја плава марама“, као љутито пита Иванка.

„Није, знаш да сам ти је тражио кад сам полазио, за успомену, а ти не даде.“
„Бог с тобом, па шта би рекла моја Јелена, мајка. Нисам смела.“

„Ех, каквих сам се нагледао у Бизерти, али ни гроша немадох да ти купим.“

 Без наде

Бизерта - још једна чудна реч, тајанствена. Понављамо је као неку чаролију. Деда Јеросим наставља:

„Кад смо се спустили на обалу помислили смо да је спас. Гладни, болесни, вашљиви, бауљали
смо по води. Да се умијемо и напојимо. Кад оно вода слана! И прљава, загађена. Многи се поразбољеваше. Срдобоља, неки рекоше колера, штагод да је било - стотине попадаше као снопље. А бродова нема, спаса нема. После више недеља стигли су француски бродови и покупили преостале мученике. Већина је отишла на Крф, мени је допала Бизерта. Чудна варош, још чуднији људи, неразумљив језик. Мислио сам да никада више нећу видети Србију. Ставише нас у карантин.“

„Шта је то карантин“, питамо ми.

„Ставише нас најпре у велику бурад да се окупамо у некој »медицини«. Па нас онда ошишаше,
обријаше, оне дроње са нас спалише. Некако прогледах, а око мене рај! Не, Јеросиме, кажем себи, то мора да је онај други свет! Око нас лепе девојке и жене у белим униформама, као виле, лелујају између нас, облаче нам чисте кошуље, полажу у скромне али уредне постеље. Нежне као сестре, као мајке, са осмехом и топлином. Затворим очи, па поново погледам, ипак смо ми у рају, Бог нас је погледао. Биле су то болничарке добровољци, из целог света. Нешто говоре нашем нареднику, а толмач преводи да никако не смемо много да једемо, ни воду да тражимо, само чај, црна нека вода… Е, да ми је да ми липа замирише, или споришак. Оздравио бих. Следовања мала, а нама и уста и очи гладне. Ја се уздржавах, неки несрећници не издржаше. Свакодневно их на носилима износе. Не вратише се…

Витомир, мој брат, причао ми касније, доспео је са болницом на Крф, хиљаде су у Плавој гробници сахрањене.“

„Плавој?“

„Кад више није било места на острву Виду, масовној гробници српске војске, спуштали су их у море. И данас тамо бродови застану и венце спуштају, за душе преминулих. (Стојте галије царске!)

После пола године, кад се преживели повратише, опоравише и ране залечише, поткрпише обућу и униформе, пребацише их бродовима на Крф, па до Солуна. Ми у строју, а говор држи генерал Франше д`Епере. Он говори, толмач преводи, а ми се усправљамо, и затежемо, чела нам расту. Никад нам нико није такву почаст указао, у белим рукавицама са шаком на шапци! Онда смо са нашим генералом Бојовићем, а под врховном командом д' Епереа кренули на фронт. Солунски, у борбе тешке и крваве. Пуне две године, од 1916. до 18-те, корак по корак, са осталом нашом војском и савезницима, највише Французима, померали смо фронт, освајали и губили коте. У септембру 1916. на Кајмакчалану гинула је Дринска дивизија. Веровао сам да је у њој и мој Витомир. Ми смо трунули у рововима. Ми укопани, Бугари укопани, гледамо се на пушкомет, псујемо и довикујемо. Припуцамо ми, па они. Тако дочекасмо Васкрс 18-те. На неки начин се споразумесмо да не пуцамо. Један по један, наш па њихов, одлажу пушке, излазе на чистину, грле се. Па исте смо вере, братко! Одједном однекле рафал. То се старешине уплашиле да ће војске да одложе оружје, да пада морал.“

 Повратак ратника

И добро је што је на јесен, у септембру, кренула одлучна офанзива. Битка код Доброг Поља 14.септембра, отворила је пробој Фронта. Бугарска је капитулирала, а српска војска кренула у незаустављив поход. Напред, у Отаџбину. Француска коњица је тешко стизала српску пешадију, па је д`Епере тражио успоравање операција да би се обезбедила достава хране и »џебане«. „Само српским војницима нису потребне комуникације за доставу, они иду као олуја – напред“, писао је касније д`Епере. После месец и по дана, 1. новембра, ослобођен је Београд, 11.-ог је потписано примирје. Јеросим је са Дунавском стигао до Темишвара.

„Прођосмо Србију_, заобиђосмо ужички срез, а ја жељан родне куће. Рачунам да ћу стићи за св.Игњатија, па за Божић, па за Васкрс… али ништа. Чекамо да победници одлуче кад ће се војска распустити.“

Различита је судбина браће Јанковића. Најстарији Радомир заробљен је у јесен 1914. и депортован у логор Нежидер, у Аустроугарску. Вратио се почетком 1919. кад је логор, та сурова гробница српске војске и цивила, распуштен.

Момир је тешко рањен на Гучеву, заробљен је и такође депортован у Аустроугарску. После дужег лечења и боловања по ратним болницама, побегао је са тројицом другова. Преко Галиције и Румуније пешке су ушли у Србију и вратили се својим кућама.

Витомир је био болничар и најдуже се задржао у ратној болници у Ваљеву, и сам оболео. После опоравка, са последњим одредима кренуо је за Јеросимом, низ Мораву. Са рањеницима
прешао је Албанију и стигао на Крф. Па на Солунски фронт, као и Јеросим. А нису се састали. Вратили су се отприлике у исто време, с пролећа 1919. године.

Повратак храбрих ратника у завичај, после толико мука, био је страшан шок и нова лична драма. Горка победа. Сачекало их је запустело имање, порушене зграде и разваљене ограде, тешка беда и јад. А на кућном прагу нема ни Миленије ни Војисава да рашире руке и загрле своје јунаке. Да се исплачу и испричају. Обоје су умрли при крају 1915, неколико месеци пошто су и најмлађег сина испратили у рат. Наиме, прочуло се да Витомир лежи болестан у ваљевској болници. Војисав оде, нађе га, он бунца у тифусној грозници, око њега стотине болесних и рањених. Грли га, љуби му чело, шапуће…

Не зна да је тифус опасна зараза. Ипак, врати се кући да мајку обрадује да им је бар један син жив. Болестан, али жив, млад је, прездравиће, теше се обоје. И преболео је, али Војисав није.

Њега је тифус савладао. Пред крај године, и храбра и стамена Миленија се угасила. Од туге за човеком, од бриге за синовима. Од страха и неизвесности. А стигла зима, глад, беда, нејач и две тужне и престрављене снахе око огњишта. Ћерка Радинка неудата, незбринута.

„У најтежим борбама, у мукама и страховима, сањао сам тај дан да се вратим, да пољубим кућни праг и загрлим родитеље. Није их било, ни мајчине руке, ни очевог благог погледа“, котрљају се крупне сузе храброг Солунца. Он их не брише, грца. Ми шћућурени, затечени, стежемо његове руке.

„Ја сам те чекала“, тихо ће Иванка. „А ти опет оде.“

„Нисам могао да издржим ту пустош у себи и око себе“, узврати деда.

Отишао је у Пољопривредну школу у Краљево, вратио се као учен калемар, и повртар. Нема воћке коју није окалемио, и сваку је у џемату познавао. Веште руке и топле душе, сваки га је калем хтео. А он би, и касније кад уморан застане крај својег рукосада, нешто шапутао, као да се разговарају. Онда се оженио Иванком, кућу направио и Милесу добио. 

Милеса, ћерка Јеросимова и Иванкина

Заборављени

Пролазиле су године, осипале се чувене дивизије, замицали храбри ратници. Тиштало их је што их отаџбина заборавља.

„Није нас Отаџбина заборавила, она памти нашу муку и крв, власт заборавља. Донеси де, Иванка, оно моје.“

Она из посебне кутије вади шустиклу са извезеном круном Карађорђевића и дедину 'артију коју је годинама морала да скрива. Он посвећено развија пожутели велики папир, исписан необично лепим и китњастим словима: Његово Величанство краљ Александар Први Карађорђевић за верност Отаџбини одликује Албанском споменицом свог ратног друга, Јеросима Јанковића, редова 3.чете, 1.батаљона 3.пешадијског пука Нишких резервних трупа.
„Краљ је био мој ратни друг! Ми смо отаџбину бранили и одбранили“, поносно изговара.
ноносно изговара. А онда тихо, дрхтаво, затрепери мелодија Креће се лађа француска. И касније, кад смо одрасли и радио стигао у његову кућу, кад год би чуо ту песму тихо би певушио, замишљен, у неком свом свету. Били смо основци, невешто писали и срицали, а научили смо пре школског календара који је то намерно избегавао, и Тамо далеко, и лађу француску, и шта је Солунски фронт и Кајмакчалан.

Касно, веома касно, кад су се ратници проредили, стигло је скромно признање, право на бесплатну вожњу и мала пензија. Кад дође време исплате, старина се усправи_, обуче стајаће сукно, нову шајкачу накриви и крене рано ујутру на локални аутобус, у чаршију. Поподне ће: „Ево, баба, таман теби коцке шећера, и кафа права, мени мало дувана, и кесица бомбона за унучад. Па, нисам џаба ратовао! И донеси оно моје стакло.“ Па седне за сто под својим калемом, отпије гутљај жуте мученице_, повуче дим и заћути. Одлута својим стазама и сећањима, у сусрет саборцима. И родитељима.

Друго војевање

Прошао је Велики рат, Србија се прикупила. Храмље, али подиже главу. Изгубила је, као ни једна друга земља, трећину свога становништва, од тога више од половине мушких глава - младих мушкараца, у најбољим годинама, чијег је потомства трајно и ненадокнадиво лишена.

Породица Војисава Јанковића је имала срећу да јој се синови врате и наставе лозу. Али зло не спава. Дрема и чека да стаса нова генерација. Други светски рат грунуо је са исте стране, спремне да згази јучерашњег победника и освети се за пораз у Првом. Показаће се да је расап Србије био страшан и далекосежан. Као диоба Јакшића, али без срећног краја. Братство Јанковића изгубило је у Другом рату пет мушких глава, на више страна, нажалост. И сви су веровали да се боре за праву ствар, за Отаџбину. Колико је то нерођених синова и унука мање? И колико још Јанковића и Петровића и Јовановића је посејало кости у неизлечивим заблудама?

Дубоко потресен братским судбинама, њихов најмлађи брат и стриц, Јеросим, неким туђим шупљим гласом, као да се из утробе откида, говорио је не верујући да то сам изговара:

„Господе, опрости ми, изгледа да је боље што нисам имао сина. Где би он сада био?“

Када то говори сељак, верник, Србин у чијој је традицији и исконској потреби син наследник, жељен као светлост, као живот сам, онда је поимање трагедије располућене Србије тако застрашујуће очигледно.

Ми смо имали једну отаџбину, једну веру и заставу, исту смо заклетву полагали и часно је испуњавали. А онда као да се иста крв истурила, отрована и унесрећена.

Јеросим Јанковић је био на заласку када се 1981. ускомешало Косово. „Само да
буде мирно време“, шапуће гледајући унука са сином у наручју. Његова овоземаљска стаза завршила се 1982. године, у 86-ој години.

Да ли је слутио шта ће донети наредне деценије и нови век?

На једном зиду, у кући најстарије праунуке Јеросима Јанковића, стоји лепо урамљена Албанска споменица, а необична слова ишчитава чукунунука Ленка. Узмем је на крило, као некада мене и мога брата наш деда, и понављам ову приповест коју сам први пут чула у њеним годинама, пре шест деценија. И записујем, да се не заборави.

Владанка Лазић,

Унука Јеросима Јанковића

П.С. Овај запис настајао је почетком августа 2018, у години када се обележава стота годишњица завршетка Првог светског рата. Завршавам у недељу 12. августа, на дан кад је пре 122 године рођен честити Солунац. У једном веку рођен, у другом ратовао, у трећем га спомињемо. Њихова је слава непролазна. Палим свећу у новој цркви у новобеоградском блоку, која је, гле чуда, посвећена светом Димитрију Солунском. Има ли ишта случајно под капом небеском?

Ћерка, унука, праунука и чукунунука Јеросима и Иванке

Кућа Јеросима Јанковића у Годљеву