ОД УГЛЕДНИКА ДО СТРАДАЛНИКА

Господар Алекса Поповић из Субјела




После миграције старих породица са подручја Црне Горе (како се звао косјерићки крај) „на север Сави и Дунаву“, у 17. и 18. веку, почела су насељавања ових и других простора у Србији, пре свега са подручја старе Херцеговине. Прва досељавања из сточарских крајева била су са целим породицама које су са собом терале и мал (стоку). Како је записао Љуба Павловић у књизи „Ужичка Црна Гора“, доста породица се доселило захваљујући свештеницима који су били сродници досељеника. „Сваки се борио (...) да што више сродника доведе у своју близину, пошто је сматрао да су куд и камо у околини повољније прилике за живот, него у старој постојбини.“ Велики утицај на усељавање српског живља у овај крај, имала је позната свештеничка породица Захарићи из Кремана која је пореклом из Никшићке Жупе, она је „у свим обласним црквама имала сродонике свештенике: У Сечој Реци, Субјелу, Добрињи, манастирима у Каблару, Карану и Пожеги“.

У првој половини 1768. године, поп Лука Јаковљевић из Драговољића, код Никшићке Жупе, доселио је своју породицу у Сечу Реку у кнежини ужичка Црна Гора. Исте године он је у овом месту добио једну парохију и почео да ради као свештеник. Остало је записано да је Лука био први свештеник из породице Јаковљевић која ће касније узети презиме Поповић. Ова породица ће дуго неговати свештеничку традицију у Субјелу, све до потоњег свештеника Радоја Поповића (1918 – 1988).
Поп Лука се у току аустро-турског рата (1788 – 1791) преселио у Субјел на имање које је купио од неког „Србина муслиманске вере“. Турци су овде могли бити само представници цивилне власти а муслимански живаљ је чинило исламизирано српско становништво које се из ових крајева иселило у Босну 1788. године.

Лука је и имао синове Алексу, Илију, Павла и  Аћима. Алекса, касније кнез и војвода Ужичке нахије, рођен је око 1768. године у Сечој Реци.[1] Нема података како се и где описменио. Вероватно је основна знања стекао од свог оца Луке јер су тада свештеници били једино писмени људи и учитељи. И његов млађи брат Илија је од стране оца припреман за свештенички позив па ће 1803. преузети део парохије од 13 села коју је до тада „држао“ поп Лука.[2]

Дуго ће трајати ова традиција „породичног школовања“, све до 1832. године када Никола Обрадовић Протић у Субјелу оснива прву приватну школу у којој за учитеља поставља свог старијег сина Алексија. И Алексин рођак Атанасије Поповић, свештенички позив је учио од стрица Илије, Исаије Поповића (1770 – 1850), игумана манастира Никоље. Исаија се после школовања запопио и вратио на дедовину (имање попа Луке Јаковљевића) у Субјел. „Каснији чланови свештеничке породице Поповић у Субјелу и Косјерићу директни су потомци попа Атанасија Поповића.“

Алекса је за своје време, био веома бистар и мудар човек. Издвајао се од осталих сељана у Субјелу, као и западном делу поробљене Србије. Пре Првог српског устанка био је земљорадник у родном Субјелу и бавио се трговином. Постао је народни првак. Као такав постављен је за кнеза у кнежини ужичка Црна Гора. Алексу су красиле особине мирног и правичног човека, одликовао се „административним и политичким способностима“. За њега је записано да је био „човек дипломата.“

„У јеку највећих борби и устанка 1805. године, ужичком, пожешком и рудничком нахијом, заповедао је војвода Милан Обреновић. Када је осетио повољну прилику, а о томе је расправљано на Народној скупштини у Пећанима априла 1805. године, Карађорђе Петровић је донео одлуку да се Ужице ослободи од Турака. Јаков Ненадовић је из Ваљева кренуо са устаницима преко соколске нахије, а једно крило на челу са протом Ненадовићем ишло је преко Маљена, Ражане и Црнокосе. Ради лакшег пребацивања топова, војвода Милан Обреновић је устаничкој војсци  послао народног првака Алексу Поповића из Субјела са групом ужичана, јер је Алекса добро познавао шумовит терен Црне Горе.“[3]

У овим борбама Алекса се истакао као командант једног дела војске из ужичког краја. Поред борби за „узимање Ужица“ Алекса је са другим старешинама и устаницима протерао Турке преко Дрине који су одонуд упадали у ове крајеве. Срби су их терали преко Дрине „шест сати даљине“. 

Алекса је 1808. године постављен за команданта ужичке нахије, у којој је уписано 37 села као зона његове команде. Он је на овој дужности заменио Милоша Обреновића који је заповедништво над овом нахијом имао од јесени 1807. до јесени 1808. године. Једно време, по установљењу, Алекса је био представник Ужичке нахије у Правитељствујушчем совјету (1805), када је Совјет имао седиште у маанстиру Боговађа. То потврђује и Алексин потпис на једној молби упућеној у име српског народа султану Селиму III (30. новембра 1805). Постоји дилема да ли је Алекса био совјетник јер на том потпису уз његово име пише: „Војвода ужички“, док за друге потписнике пише: „Војвода и старешина Совјета народња.“ 

Бринуо се о оснивању судова у Ужицу и селима на основу расписа које је Совјет издао старешинама нахија, после оснивања Великог суда у Београду. Тим расписом је тражено да се одлука објави свуда по нахији  а од попова да о томе „причате да сваки зна“. Овај документ се данас чува у породичној кући Поповића у Субјелу а према њему Алекса је био обавезан да формира судове и да Совјету „достави имена чланова судова“.

Алекса Поповић је по наређењу Карађорђевог совјета од 26. маја 1812. године, у Ужичкој нахији организовао прву регуларну јединицу од 250 људи који су обучавани по правилима регуларне војске. По Алексином наређењу на Брановој главици у Кремнима, подигнута су два шанца које је запосела наша војска. У то време поред народне војске постојали су момци и бећари. Момци су извршавали задатке личног обезбеђења војвода који су уза себе имали „5 до 15 момака са буљубашом“. Из Карађорђевог деловодног протокола види се да је и господар Алекса имао своје момке.

Алекса је имао звање војводе, а ословљаван је са господар Алекса и био је један од најзначајнијих Карађорђевих војвода. Он је, дакле, био старешина првог реда, господар, а господари су имали војну и управљачку власт, власт над администрацијом и црквеном организацијом. У Алексино време, поред њега, ужички крај је имао још три господара: Милош Обреновић, хаџи Мелентије Стевановић и Василије Радојичић. Нажалост, Алексина скромност, одмереност у беседи, оставила га је помало у сенци других војвода. Био је ненаметљив, волео је о свему да промишља, ретко говори и ствари посматра са стране. Уз диплому о војводском звању приликом постављења за старешину кнежине ужичка Црна Гора, Карађорђе, између осталог, пише Алекси Поповићу: „Благородни Господару Алекса! Вам поздравље, По уређенију нашему у Тополи и Београду шаљемо вам ову диплому коју кад примите призовите кнезове и војводе од Ужичке нахије, и проучите ову нашу налогу, вам наложено да почнете у Нахији ужичкој уређивати једну компанију војника од 250 људи из Нахије ужичке, од задружни људи да сакупите, да почну егзерцир, или приправљеније. Регулатно је војни учити, на свако 25 људи по једног каплара вештог да нађете, а над компанијом једног капетана наименујте, који ће командирати целом компанијом. (...)  

У Београду 22. декемвар 1808. (19)
М. П. Правитељствујушчиј Совјет
народне Сербски М. П.
Карађ. прст Кара Георгије Петровић
верховни коменд. и предводник(к)
народа Сербскаг“ 



Алекса је био одан Карађорђу Петровићу и када се Ђорђије сукобио са опозицијом, Алекса је био на „вождовој страни“. Пред војводом су стално постављани нови задаци, како „од врховног команданта и предводника народа српског“, тако и од народ и локалних главара. Тако је Милета, устанички буљубаша, у тренутку када су „прилике у кнежини Црна Гора било врло ровите“ у мају 1812. године, писменим путем изразио незадовољство пореским оптерећењима. Вожд Карађорђе је из Тополе послао „наоружане момке“ да ухвате. У том тренутку Алексу је све више стезала болест и не могавши да се носи да пословима које је обављао повукао се са дужности управљања кнежином. Њега је заменио војвода Рака Левајац.

Турци Ужичани, осетивши да се припрема устанак (Други српски устанак), ухвате и затворе у ужичку тврђаву, народне прваке Алексу Поповића, Михаила Радовића (1759 – 1832) кнеза и војводу Златиборског, Радована Маслаћа (живео у првој половини 19. века), трговац и кнез из Папратишта, код Пожеге и Василија Радојичића (17.. – 1815) кнез и члан Правитељствујушчег совјета из Ужица. У току сукоба са устаницима, у лето 1815. Турци су одлучили да их погубе. „Уочи дана кад су их хтели погубити, докаже им један Турчин шта их сутра чека. Они ту ноћ навежу појас на појас, и спусте се низа зид градски ка Ђетињи. Ту се Алекса љуто скр’а, а сутра дан га Турци ухвате и посеку.“[4] Алекса је био крупан човек па појасеви за спуштање под теретом покидани. Укопан је на месту страданија. „Његове кости су доцније пренете и сахрањене у порти, са десне стране цркве у Субјелу“.[5] Према казивању Славка (Боривоје) Поповића (1926 - 2010) из Субјела, Алексине кости су остале под темељима нове субјелске цркве „Свети Лука“, на задњем делу темеља са десне стране[6] овог храма. 

„Пренос Алексиних посмртних остатака (...) је извршио његов синовац, Атанасије Поповић, јереј субјелске цркве, син трећег му брата, Павла. Проти Атанасију је, због заслуга стрица Алексе, палог за отечество, враћена сва његова имовина, узурпирана од комшија у време када је 1817. породица страдала од куге.“[7] Кнез Алекса је имао кћерку Ружицу (Ружу), која је била удата у село Маће, код Ивањице, за тамошњег сеоског кнеза. Нема података о његовом имену и презимену нити колико су деце имали.

Алекса Поповић, као важна историјска личност Србије чији је био савременик, нема свог спомен-белега, а то му дугују; како Округ, у који је уградио свој живот, тако и ближи завичај, Субјел, у коме почива под темељима црквеног храма. Идеја „Удружења потомака ратника од 1912 - 1918“ из Косјерића, да се Алекси утемељи спомен обележје, уз његовог вожда Карађорђа испред Дома културе у овом граду, само је знак да су у овој организацији, и после два века од страданија господар Алексе, сачували његову највећу вредност, а то је верност свом народу. Косјерић има и улицу која носи име Кнеза Алексе, а улицу са његовим именом имају и градови: Ужице и Крагујевац.

Занимљиво је да је Алекса остао у сенци и мање познатих српских војвода, па тако не срећемо  његов портрет, фотографије из тог доба нема. Али, Алексин уметнички портрет за овај прилог урадио је београдски сликар Драган Јеротијевић Јеротије.[8] Портрет као веродостојност чува и упорна преношења породичних прича о овом знаменитом лику чији преци и данас живе у Косјерићу и Београду. Уметник је имао посебан доживљај који се граничи са невероватним, али и јаком уметничком вером да све је могуће, јер је сањао, у више наврата, овог српског великана. Лик је, сам себи величина, а уметнички доживљај иде ка тој заслузи.

После Алексине погибије, о њему се зна само оно што је записано међутим, остало је много непознаница из личног и породичног живота. У породичном летопису Поповића из Субјела на коме раде Јелена и Јована Поповић, налазимо податак да се у овој фамилији Алекса „поново родио“ тек после 88 година. Алекса Поповић, син Милана Поповића дугогодишњег председника општине у Субјелу и мајке Живане, родио се 1846. а погинуо је у Јаворском рату 1876. године. Имао је још три брата и једну сестру. Са супругом Ранђијом имао је сина Перишу, учитеља који је био учитељ у Субјелској школи од 1891 - 1895. године. Носећи име својих славних предака, родио се, 2014. године, у овој фамилији, поново Алекса. То је син Славољуба и Гордане Поповић који живе  у Бечу.

                                                                        Милијан (Милошев) Деспотовић






[1] Поп Лука Јаковљевић је умро у дубокој старости  1811. године и сахрањен у порти сечоречке цркве.
[2] Др Живота Марковић, сматра да је Алекса Поповић рођен у Субјелу. Види његову књигу „Ужички крај у доба Карађорђа“, Народна библиотека Пожега, 1999, стр. 412.
[3] Милан Милићевић: „Кнежевина Србија“, књ. прва, Државна штампарија, Београд, 1987, стр. 595.
[4] Исто, стр, 596.
[5] Живота Марковић: „Народне старешине ужичког краја у доба Првог и Другог устанка“, стр. 84. 
[6] Др Недељко Радосављевић записује: „Стара субјелска црква, прва у Ужичкој нахији која је после Другог српског устанка саграђена од чврстог материјала, срушена је 1965. На њеном месту саграђен је нови храм, већих димензија од претходног, па надгробна плоча војводе Алексе Поповића није сачувана.“ Невероватно је како је до овог дошло, посебно што се ради о тако значајној личности српске историје уз податак да је црква грађена у време када је субјелски парох био Радоје Поповић, последњи из чувене свештеничке породице Поповић.
[7] Др Недељко Радосављевић: „Алекса Поповић, устанички војвода Ужичке нахије“, Ужички зборник, Ужице, бр. 30, 2006, стр. 22.
[8] Драган Јеротијевић Јеротије (Ивањица, 1957) је одрастао у Пожеги. Школовао се у Јежевици, Пожеги, Сремској Каменици и Београду. Завршио је Вишу школу ликовних уметности у Београду, бави се сликарством. Остварио је шеснаест самосталних изложби. У градској галерији у Косјерићу, имао је самосталну изложбу 1997. године. Награђиван. Филм о Јеротију „Слике у карлицама“, снимљен је 2000. године. Живи у Београду. 

Коментари