Бака Милица из Крушчице

Милица Ђукановић

Трагом најстаријих становника Варде кренусмо пут Крушчице да нађемо баку Милицу. Крепка старица од преко осамдесет дочекује нас на вратима своје куће и смешта у кујну са неизбежним креветом поред шпорета, те уз мед и кафу отворено и некако присно причасмо о животу.

Ја сам тридесетчетврто, три пута сам оперисана, а немам ни туђу негу, само 10 хиљада пољопривредне пензије.

Помажу ли Вам ћерке?

Тешко је свима, али ова што је близу ми даје у намирницaма шта ми треба, и сира и кајмака и свега... Она има сина и ћерку, нису се још поженили, ја бих волела још за живота мога да се окућане, али ако 'оће – 'оће , а ако неће – не може нико никога натерати.

Друга ћерка у Гроцкој има два сина и петоро унучади, а ја имам петоро праунучади.

Одакле сте родом?

Горњи Таор – Мравињци. Мене је свекрва бегенисала, „ти ћеш мени бити снаја“, само смо се једаред видели и други пут се узели. Она ме је бегенисала код моје тетке на слави а њојзи била снаја. Старији био од мене 13 година, ја имала 23. И онда дошли овде у стару кућу а и ова је била направљена, после прешли овде. Стара кућа има преко 100 година. Мој свекар је прич'о да је водио волове, дечак био, кад су јапију догонили. Мој свекар је био Солунац. Он каже да је пешке преко Албаније преш'о, није што је пешке, него бос. Седам година је ратовао. И ништа после нису примали, е кад је умро онда дошло нешто написмено, шта ми то сад значи!? Отац његов у том рату погинуо, а он је срећом остао. Мајка му је примала валиду (инвалиднину, прим.аутора) за тог његовог оца. Баш је био ослабио и остарио, имао жуљеве на ногама, пропала му мокраћна бешика. Ја сам га десет година прала, то је било грдно прати, ал' шта ћеш. Још да је било прашка, моје дијете, ондај, него од пепела направиш цијеђ. То пречисти к'о и сад прашак, само поједе руке. Онда је се то поштовало, ниси смео каз'ти 'оћу или нећу него шта ти нареди то мораш да радиш. Моја јетрва је овде у другом делу куће, чича мога мужа је њојзи свекар био, Слободан. Он је отишао у рат, потерали га четници и никад се за њега ништа није знало. Вероватно да га је Дрина прогутала, као и њих много.

А сећате ли се Ви рата?

Сећам се, иако сам била помала девојчица. Мој отац је био у заробљеништву у Немачкој три и по године. Мога оца отац погинуо је исто у неком рату, мајка му је умрла рано и он је морао да буде хранитељ својој сестри. Е онда се оженио и нас је имало седморо ђеце. И онда га позову у Крагујевац на вежбу. Моја најмлађа сестра Вида допузала до његових ногу и он каже мојој мајци: „Ружо, гледај ми добро ђецу“. И одатле су га заробили. Кад се вратио брзо је оболио и умро. А сећам се кад су били партизани, тамо нека шума била, Јеље се зове и отуде што ми зовемо Тењаци, и пуцају отуде, а мој отац, дошо већ био из заробљеништва, каже: „Биж'те 'вамо“, иза зида, да не може метак отуде пробити. А док је још био тамо, ко год наиђе, нана покаже писмо и нас нико није дир'о, а одузимали су онда и сир и кајмак и посек и све. И други су донослили у нашу кућу те сакривали да би имали себи после, али опет нису узвратили да кажу после – е сад ти немаш а сакрио сам код тебе па да ти дам, него однесу, како су донели тако и однели, шта их брига, ал' шта ћеш, комшије су па мораш да трпиш у свему. И тако је то било за време рата, грдно је било, ал' није боље било ни овог прошлог рата.

Прати све на ТВ. Мрзи Мила (Ђукановића) што је признао Косово. Ђуку, синовца, не би одвојила од своје ђеце, каже добар је ко добар дан.

Одакле су Ђукановићи?

Из Црне Горе. Од Никшића.

Бранко (фотограф-сарадник) каже да је његова мајка старија од Милице две године и да је исте висине, а Милица ће на то: "Па, поздрави је."

Чиме се бавио Ваш свекар?

Земљорадник, радио са воловима, и муж исто. Па после Тите, неко је живио добро, а ми смо мученици били гори него сада. Мени је ово данашње супер. И ко је запамтио ону муку – ово је рај живота. Имаш и прашак, имаш и леб, и са лебом... А кад је мој отац био у ропству, то сам заборавила рећи, онда је била глад. И кад додијеле жуте проје и моја мајка однесе и самеље у воденицу, то је било слађе од икаке саде торте. А камоли за време тога рата, док је отац био тамо. Моја мајка стави воде на огњишту, ако има мало млијека наспе, а ако нема - ништа, и само мало брашна забр̀ља и проври и то нам да, ми то поједемо и за сат смо опет гладни.

Цицвара се звала, каже Бранко.

Ма каква цицвара, само чорбица. И тако смо се патили, патили глади, не знам ни како смо порасли. А код неких у комшилуку било је и леба и свега, ја једва чекам кад пођем са њином ћерком са овцама, па она понесе 'волико парче проје и сира и кајмака и ја једем са њом. Е тако је то било за време рата.

А после Тите, то сам пошла рећи, мој је Првослав носио точковаре (ципеле од гуме, кондуре) пет-шест година пошто сам ја дошла, а ја сам дошла '58. И ми ништа нисмо осетили неки бољитак. Ја додуше нисам то носила, мени је купио пироћане, а те точковаре, то носиш само да ниси бос. Ко је био неђе запослен е он је живио добро. А ко је био земљорадник, јако лоше се живело.

Кад Вам је било најбоље у животу?

Сад ми је најбоље, само да сам здрава и да сам млађа. Ако неко мисли да само ужива и да му све спада с неба а да ништа не ради, е то никад није било нити ће бити.

Мога мужа брат је био на великој функцији, Гроздан Ђукановић, био је посланик. Био је кад је Пенезић подиг'о пиштољ у Скупштини на Титу. Е он је живио добро.

Мој Првослав је умро тако што је засп'о. Е кад би дао Бог да и ја тако, да ме нико не 'рани и да ме нико не гледа.

Ма нећете Ви још, ено како брзо прича и како брзо мисли, рекох.

А кад сте се највише у животу обрадовали?

Кад ми је ћерки била свадба и баш ми је било послије лепо, ја отерам овце и говеда горе у башчу и пјевам, све се ори: имам мужа и имам ђецу, данас ове младе незадовољне, мени је то било баш дивно, и нема везе дал' ми фали ово или оно, а не бих ђецу оставила низашта живо, а сад има тога... некад је се и мени догнало, и свекар ме изгрди и свекрва и сто чуда ал' све то превазиђеш јер имаш своју ђецу и волиш своју ђецу.

Да ли Вам долазе унуци?

Долазе. И од те пензије ја им опет дам шта год да запамте бабу да су имали.

Разгледамо фотографије:

Е ово ми је свекар, Солунац. Видиш каке је носио кошуље. Дебеле, то сам ја прала, цијеђом: Имала је нека палионица, дрвено, к'о чабрић, па прво одаперем све те дебеле кошуље у 'ладној води, па сложим, па онда ставим једну крпу на то, па онда ставим пепела и наспем врелу воду, кључалу, и то стоји занекле док се добро потпари и онда после оперем. Тако је то било.

Десимир Ђукановић са породицом

А није било пераћег сапуна?

Па јесте, ал' и тога је мало било.

Милица и Првослав (муж) у цвећу... Гроздан, Нада, Зорица и Бранка, 1949. Београд... Првослав негде у бањи...

Ко је дама са шеширом?

Знаш Драгињу и Љубодрага (Павловић), па њен чича (Јордан) и он је погинуо у Скакaвцима у свињцу, био у партизанима и убили га, а она није из наше земље. На полеђини фотографије пише: Адаму Јордан и Димче, Битољ, 1934.

Димче, пријатељица Јордана Ђукановића

Јордан Ђукановић, сасвим десно, Битољ 02.11.1934

Првослав, био таоц у Ужицу... Гођо – са породицом, лепа слика, лепа ђеца... Ђукановић Ђукан међу палмама у купаћим гаћама, у војсци (Ђукин ћича) – „За успомену кућанима“...

Драгољуб Ђукановић, Загреб – то ми је ђевер, он је '28.годиште. Он је жив и најстарији је на Варди изгледа. То кад је Тито ујединио а вукао тамо Хрватима, ј... му пас мајку. Смех

Приредбе и игранке... и кад су ми ђеца стигла ишли смо на вашере, онда је мајка ишла да води рачуна о својој ђеци. Ја сам ћерки ударила шамар пред момком, ја тражим по вашеру, тражим, а она седела вако упримас, а што ми се није јавила? Није смело да се ради шта ко хоће. На Град смо ишли на вашер, с овом млађом, пешке се ишло до Сече Реке па горе.

Причи никад краја...

Бака Милица, на капији, приликом поздрављања:

Нек су вам ђеца жива и здрава и дај Боже да имате успеха у свом раду!

Жетва у Крушчици

Бака Милица испред старе куће

Варда као продужетак живота!

Разговор са Миодрагом Ђукановићем, пуковником у пензији, пасионираним читаоцем и аутором књига о завичају

Миодраг Ђ. Ђукановић рођен је 1932. године на Варди, где је завршио основну школу. Гимназију (ниже разреде) завршио је у Ваљеву и Ужицу, Школу активних пешадијских официра у Сарајеву, а Вишу војну академију и Школу народне одбране (Ратну школу) у Београду. После четворогодишњег службовања у Струмици (Македонија), цео радни век провео је на различитим дужностима у Београду: Војној академији КоВ, Гардијској бригади и Генералштабу ЈНА. Одликован је са седам мирнодопских одликовања. Пензионисан је у чину пуковника ЈНА, 1988. године. Објавио је монографије: Ђукановићи са Варде (2002), Цагићи (2006) и Варда и Вардани (2006).

Миодраг Миле Ђукановић је прва адреса на коју смо се обратили одлучивши да пишемо о Варди. Прави саговорник, он се својој Варди и Варданима одужио на најлепши могући начин – монографијама. Примио нас је у својој кући на Варди где борави од почетка јуна па до октобра месеца. Уз сладолед и кафу коју нам послужује Милова сестричина Миланка, започињемо причу о насељу звучног и помало интригантног имена: Варда.

Одакле су Ђукановићи?

Моји су преци дошли из села Дучићи или Дукићи од источно-херцеговачког Грахова. Грахово тада није било у саставу Црне Горе. Оно је Берлинским конгресом прикључено Црној Гори. Оно што сам ја успео да нађем – Југословенска енциклопедија коју је Крлежа издавао у Загребу – ту није много написано, али јесте суштина. Људи из тога села Грахова су се око 1750. растурили из племена Риђани, то је добро описано како је то племе нестало. Они су били риђокоси, плавих и зелених очију, таквих и данас има овде у овом нашем роду Ђукановића. Цагићи су риђокоси, Драганина сестра (Драгана је Милова супруга, од Цагића, прим.аутора), мој син је риђокос, таст... моја жена и ја смо родбина у петом/шестом колену. Дакле, то племе Риђани се распало као и многа друга српска племена, једноставно је нестало. Легенда каже да су ови моји Ђукановићи, због сукоба са Турцима и убиства Турчина, једноставно побегли. Дошли су у Јакаљ. Један од њих прешао је овде у Крушчицу. И од тога једног настали смо сви ми Ђукановићи, бројна родбина, сад поприлично осута. Ја сам отприлике утврдио од 1792, то је најранија година на споменицима доле у крушчићком гробљу, али очито је да су они дошли и раније. Од мог деде остао је пасош трговине са Дубровником, са печатом и концем, 1785. написан у Дубровнику. Кад је деда умро у Косјерићу, а становао је код Животе и Здравке Ћосић пошто је своју кућу продао општини, одем по његове ствари и Живота ми скине кофер са тавана и ту је био тај пасош. Донесем овде на Варду и оставим испод кревета да се осуши, умотан у старе новине. Мој зет Миливоје, добар и паметан човек, види папире под креветом и запали, међу њима и тај пасош, нехотице. Никад му то нисмо опростили.

Е, дакле, они су после растурања тог племена избрисани из списка тамо, дословце пише да се племе распало 1750. Двојица браће су остали у Јакљу, а овај трећи дошао овде и формирао породицу. С ове стране косе која се зове Заклопина. Тако смо се ми Ђукановићи овде примили. Вероватно су биле неке крушке дивљакуше – сад ја то измишљам, али добро су место изабрали. Заклонито од ветрова, има у близини плодног земљишта, имају около одлични извори, близу је поток који се спушта са варданских падина доле ка речици Рогачице. А онда, место је склоњено од Турака, од џаде која је била Ваљево – Варда - Јелова Гора – Ужице. Горе су Турци имали караулу односно место где је била турска постаја, тамо где је споменик Брадоњи, иза самог највишег врха Варде. Деда (1889.) ми је причао кад је око 1900. чувао стоку одоздо из Крушчице по брдима и пропланцима, да су налазили од опреме турске војске разне предмете – порције, опасаче, делове одеће, и сад постоје две хумчице горе на врху. Турци су звали то место где су били – Варда. А Варда етимолошки, написао сам ја то у књизи, значи место одакле се осматра. Дакле, осматрачница. Одакле се на нешто пази. Према томе то није била граница већ осматрачница контроле пута, односно џаде турске, чак је моја прабаба Неда звала овај пут – џада, ја памтим. Дакле, контролисали су овај простор и како су они викали „варда, варда“ – то је народ прихватио и вис се назвао Варда, а после кад су почели да се насељавају овде - логично је било да су то место назвали по вису односно по тој турској караули. Осим тога, ја сам путовао службено у Билећу због резервних официра и тамо сам гледао топографске карте и на 20 места где су биле карауле-осматрачнице пише Варда. Постоји и планина Варда код Вишеграда на босанској страни. А онда имамо и Вардар као граница, исто има везе са овим осматрањем итд. Нашао сам и стручно објашњење – једна дама из Института за српскохрватски језик САНУ написала је књижицу у којој је тачно објаснила отприлике ово што сам вам испричао (ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ФИЛОЛОГ, XXIV Књ. 1959-1960, Биљана Шљивић-Шимшић: Узвик „варда“ и неке изведенице од те речи 289—306, прим.аутора).

Ето тако смо доле у Крушчици настали (2 км одавде) а онда се одатле проширили, мало тамо на другу страну. Моји непосредни преци – чукундеда Иван се тамо преселио, а остали су сви своја имања прокрчили до овде. Највећа имања, најбројнија родбина, е после су долазили и други, али углавном из близине. Ово тамо село што се види „упримасе“, Благојевићи, они су исто стара породица и они су у та ранија времена дошли, и пар породица тамо у Годечеву. Ја сам родослов урадио најсавесније што се могло. То сам желео још као дечак. Али никад раније нисам нашао времена, војска ме је одвела на своју страну.

Споменик прадеди Мила Ђукановића
на старом гробљу у Крушчици

Како сте се определили за војску?

Сасвим случајно. Али после кад сам већ загазио у те воде био сам потпуно задовољан. Нисам се могао школовати онако како хоћу, желео сам да студирам српски језик и књижевност. Схватио сам да то мајка не може издржати, јер се деда оженио под старе дане, поделио нам имовину, пола дао мени и сестри, пола себи и жени. Три године сам ишао у Ужице у гимназију, учионица ми била поред канцеларије директора и видим жути конкурс за војне школе. А ми се уписали као комунистичка кућа у сељачку радну задругу. Све уписали, целокупну имовину, и деда свој део. Све партизанске породице и 2-3 сиромашка. Једини Рацо Цагић, Спасин отац, имућан човек, комунистички оријентисан, је био прави, ово друго све – очеви погинули или нестали у току рата. Мама никад није радила у пољу, бавила се домаћинством и морала је да иде да заради нешто у тој сељачкој радној задрузи... Каже мама Мира: „Продаћемо нешто“. Како, сад не можеш да продаш земљу јер си у задрузи, све би припало тамо. Тај промашај комунистички одмах се показао, то је нестало кад сам ја већ био у униформи. И видим ја то, аха, бесплатно школовање. И одмах одлучим. Где ћу? Крагујевац најближи. Мајка требала да дâ сагласност, потпише она. Е касније сам заволео војни позив.

Јесте ли на неки начин реализовали своју жељу за књижевношћу? Писали сте?

Да. Пискарао сам. Водио сам дневнике... Прва књига коју сам као официр купио, ето ми је тамо, Речник страних речи, загребачко издање, педесет и нека. Миодраг Ђукановић, потпоручник, Сарајево. Од прве плате купио.

Од малих ногу сам се заразио читањем, имао сам паметног учитеља у четвртом основне.

Мој учитељ Мијо. Тек што је завршио учитељску школу и учествовао у културно-просветној групи партизанској 1941. Што би се онда рекло – нагорео комунистички. Мајка му је била из Јакља. Доведу учитеља без плате. Четврти разред 1942/3. Мијо, млад учитељ, свира хармонику и виолину. Тек што је дошао на прве часове са виолином и све нас проба до-ре-ми-фа-сол-ла-си-до, сестра моја, она први разред а ја четврти, пошто смо добро певали на оца, ми то погодимо како ваља и још по неко. Е тако нас Мијо учитељ придобије. Други пут донесе хармонику (клавирску). И пошто није имао плату, један паметан сељак – Јешо Томић, председник школског одбора или тако нешто, каже њему: „Учо, ти само нама учи децу, ми ћемо тебе издржавати“. И тако је било. Прво ми варданска деца овде, било нас је неколико, доносимо неко сир, неко кајмак, неко мало брашна, неко кромпира и почне Мијо да говори некој деци из околних села шта да донесу. Једанпут мене позове у кухињу код тетка Стоје, његова мајка. Каже „Миле дођи овамо“. Стоја изађе. Каже „Слушај, мене је срамота да ја одређујем деци ко ће шта доносити. Ја ћу ти написати и ти то чини“. Ја то прихватим и од тада ја сам био нарезник ко ће да донесе два јаја, кило кукурузног брашна, два кила кромпира, кило пасуља. И тако је било током целог четвртог разреда. Е сад, Мијо је видео у мени да сам ја као четвртак „главни ђак“, а то се увек знало у четвртом разреду. Још кад је видео шта ја читам и шта знам, он почне мени да потура књиге. Била је једна едиција „Златна књига бајки“. Прочитам и за два дана тражим другу. А он да види да ли ја то стварно читам узме да ме пропитује, то сам тек касније укапирао. А ја сам баш волео бајке и умео да испричам. И једно брдашце књига које су се делиле за одличан успех, све сам прочитао. Он је остао учитељ до лета '44 и кад сам ја завршио четврти разред он је наставио да ми даје књиге. Кад више није имало, он ми да приручник ратарства, међутим не иде то мени, ја му вратим и кажем му да ја то не могу, он ми да воћарство, смех, на крају пчеларство, тако да – заволео сам књигу и нисам волео ништа да радим у селу, само оно што сам морао. Одао сам се књизи, сумануто читао, бележио све и свашта. Дакле, јесам задовољио ту своју страст и даље то чиним.

Као ђачић, што добијем џепарац, а деда ми је давао све до мале матуре, трошио сам на књиге. Књиге су онда биле јефтине - две динара, пет динара. У Ваљеву сам учио први гимназије, а у Ужицу други, трећи и четврти. Сећам се да сам купио прво броширано издање Иве Андрића: На Дрини ћуприја. Прочитао сам је тада, али враћао сам јој се... и нестајале су ми књиге. Госпођу Бовари сам куповао пет, шест пута. Кад сам пошао на Академију у Крагујевац узмем очев кофер војнички ових димензија, жут и оволико дубок, показује. Набијем књиге које сам прочитао али су ми и даље интересантне, али и које нисам прочитао. Најбројније су биле сабрана дела Максима Горког. Стане ми само пиле и храна коју су спремили да понесем, једва сам могао само да га мало одвојим од земље и преместим. Човек ми на колима дотерао до Косјерића. Од Косјерића на камион, новембар месец 1950. година. У Ужице, па на воз. У Крагуjeвцу узимам носача до касарне. Од Чернишевског „Шта да се ради“ преко социјалиста руских итд. Предајем своје ствари четном стрешини (пиле сам појео разуме се још у Пожеги). Однесу у магацин,онда обавезе, понекад у библиотеци прочитам нешто сат један дневно било за то, углавном ниједну из мог кофера. Полазимо прве године на одсуство, ја узимам свој кофер, не могу да га носим, имам рођака из Годљева Драгана Митровића који је био са мном. Питам га да му дам део књига и да ми помогне, он узме део тих књига, ено их и сад у Годљеву у Митровићима у витрини покојног Микице стоје и дан данас. Остале оставим код Јовановића, неких комшија у Ужицу. Никад их нисам после узео. И још један куриозитет: „Мики, дај ми ону кесу иза врата“- обраћа се сестричини. Мој комшија завршио je гимназију у Ужицу и уписао Пољопривредни факултет. Бере малине. Позвао сам га да га похвалим, да му честитам и да му дам савет шта да чита. Да се опште образује, да не буде глуп, да чита белетристику и да научи један страни језик под хитно, да може да чита, пише и говори. И ово сам донео због њега. То је свеска за лектиру од 01.04.1947. године, други разред гимназије у Ужицу. На савет професорке српског језика почео сам да водим евиденцију шта читам. Редни број, име писца, назив књиге, датум када сам прочитао и број страница. А у посебне свеске сам записивао фабулу итд.

Читамо: Под бр.1 – Максим Горки, Мати... до броја 1133, а потом, каже Миле, следи још неколико свезака.

Ево сада 4. пут читам „Тихи Дон“ Шолохова.

Свеска за лектиру 1947. година

Па онда не чуди ни љубав Вашег сина према језику?

Да, куповао сам му књиге. И сада, кад ми се свиди, коме ја, старац, купујем сад књиге? Они купују сви: Владо, снаха, клинци, пола мојих књига је код њих. Код пријатеља по неким селима око Београда. Коме? Пар пријатеља, сузио се круг.

Син Владо, лингвиста, води емисију на Радио Београду 2 „Пут у речи“. Ако ништа, он српски чисто говори јер је овде проводио све распусте кад је био основац и средњошколац.

Много се распричасмо о књигама, самокритичан је Миле.

Владо Ђукановић

Ви сте у монографији „Варда и Вардани“ дали читаву хронику Варде. Да ли сте исцрпели све изворе?

Углавном. Све што сам могао да нађем. У ужичком Архиву сам нашао пуно интересантних ствари, сачувана је  документација Сељачке радне задруге; потом у Архиву Србије, нешто и у Архиву Југославије (за учитеље који су декретом постављани).

А старине, археолошка налазишта?

Ја сам се базирао на вардански атар, не и околину, јер, већ сам био старији човек, па да започињем нешто у ширем смислу нисам хтео.  У Годечеву има једно место, зове се Кафта. Нисам нашао значење, очито је назив из старих времена. Тамо постоје неки стари споменици, стећци. Шта је ту било Бог свети зна. На подручју Варде никакав локалитет нема да је посебно интересантан. Варда је ипак новије насеље од неких околних... Моји Ђукановићи су имали те ханове 1842. године. Тамо испод ових места где су биле турске карауле. То су биле бараке са сеном, са кафом и шећером, без послуге, са огњиштем, и кад су ишли каравани Ваљево-Ужице и обрнуто, ту су људи свраћали, сами полагали коњима, сами себи кували кафу и остављали новац у чанак. Крајем 19.века то је пренето овде, 2-3 куће, порушене одавно, тек после Првог свeтског рата Варда се насељава бројније.

Чиме се становништво бавило између два рата?

Почетком века су ту биле зграде: ковач (увек био, јер је друмско насеље), кафана, опанчари – две велике радње (Банов брат Михаило, па Бан и Рајко Јовановић). Године 1938. је дошао бојаџија Неђо, неко је покушавао да буде и пекар, али се тада мало куповао хлеб па то није опстајало. Жандармерија је била главна. Из Ђукановића родбине неки Љубо је имао трговину. И 1919, после рата оскудица, он се, разуме се, накупио пара и дође група хајдука (зна се и ко су, ја сам изоставио њихова имена, ружно ми било да пишем да је некоме деда био хајдук и да је убио некога), дођу они и траже лову, он не да лову, каже немам, они узму вериге па угреју па му вежу око ногу, неће да каже, и они убију Љубу. А његова жена Јула каже „Убисте ми Љубу, познајем ја ко сте ви“, они узму пушку и убију и њу. А неки Новак Филиповић имао комиоце доле у Крушчици, чује два пуцња и мисли да се неко на Варди весели па изиђе и он и „истури једну пушку“ (опали из ловачке пушке). Е онда су одмах после рата успоставили жандармеријску станицу. Окружна чета из Ужица је била надлежна и они су послали послугу од 4-5 жандара и 1936. године хтели да је повуку јер је било неусловно. Онда је један трговац направио кућу до њих, тамо до ове црвене куће, направио прописно по ондашњим стандардима жандармеријску станицу и дао је на употребу, а уствари ради себе првенствено, да се и њему не би десило оно што је Љуби. А иначе су харали хајдуци овуда. Од ових што је била Банова кафана, Добросава Ђукановића жена Милка, хајдуци су били и код ње, то је било пре Првог светског рата, исто су тражили паре, а она из страха, овде на углу нашег дворишта је била фуруна, она узме своје дете и увуче у фуруну док они прођу, није им дала паре. Ниједан од тих хајдука није одговарао. Иначе, то су били сељаци из Руде Букве и Полошнице.

Свадба Ђукана Ђукановића 09.11.1931.

На дан свадбе 09.11.1931. Мире и Ђукана Ђукановића.
Деверуша је младожењина сестра Илинка

Милова тетка Илинка Марковић
са сином Бобом

Онда долази и Други светски рат.

Како се уопште живело на Варди, с обзиром на поделе?

У мирна времена осим спорадичних свађа и неких швалерских прича, сложно и лепо се живело. Мислим да се на Варди никад нико и ни са ким није судио. Знате да смо у току рата били подељени на комунисте и дражиновце. Већи део је био неутралан. Али једни друге смо чували. Комшије су биле Равногорци односно, ђед Радисав је био прави Равногорац, на директној вези као Дражин обавештајац, његов човек. Мој деда је живео у Бајиној Башти и дошао је '42. у марту да ми не бисмо пропали овде а и он да се извуче од Немаца. Они су били добри другови, заједно су ратовали у Првом балканском рату, били заједно у заробљеништву за време Првог светског рата, на истој страни (Карађорђевићевци). Али у току рата деда се ниједанпут није нашао на улици и никад га нисам видео да са Радисавом разговара јер није излазио уопште на улицу. А одатле нису избијали Калабић и Ајдачић, Кондор Радовић и остали, све сам их добро познавао.

Зашто Преки суд на Варди и шта је истина о чувеном стратишту?

Оно што сам нашао од извора и што сам знао - написао сам. Осим једне ствари.

Ја сам '44. у септембру напунио 12. годину. Од повлачења бивше југословенске војске '41. памтим све и све ми је као клинцу било инересантно – од пушке, униформе, војника итд. На Варди су се чуда збивала, она је била једна опасна ветрометина. И како смо ми уопште опстали да нас нико није побио - то је право чудо! Јесу нас и склањали у Крушчицу и Годечево. Овде су те '44. са избеглицама дошле све институције: Редакција Вести, пушкарске радионице и друге, ОЗНА, све је то овде било. Главни пресудитељ, Мићо Цицварић, ја сам га овде ставио само под словом М, није на мени, он је после био у Београду судија, па се повукао, тако да они нису ни форсирани на неке положаје и тако. Главни затвор је била она кућа горе обојена између путева. Ту су били прави кривци. Они који су убили, који су правили разна недела, било овде било негде другде. А споредни су били у овој кући прекопута (школа). Нико није стражарио, били су закључани, то су они који су батинали и бавили се силеџијством над невиним људима. Њима нису ни судили, запрете им и пусте их, знао сам их сијасет. А ове што су клали и убијали саслушавали су их у Бановој кафани, средња соба. Мој кревет је био овде у великој соби, и иако је то био октобар месец и почетак новембра, овде је био прозор и ја чујем како дрече, шта ли раде немам појма. Јежим се. Судница је била у мојој учионици. Ако се у току дана осуди један два или три на смрт стрељањем, Тришо Рајков, Буша, Круне, Милан и Ћане из Крушчице, зовну их и у Димитријевића шуму после подне, ископају раку, Лаки – џелат ОЗНЕ са војницима, а војници су из дела ужичког одреда, вежу га горе у Цветановој кући, одведу у шуму, тап и затрпају (ови што су ископали – сељаци - нису никад присуствовали). Тако је ту тада осуђено, мени је Тришо и онда причао, тај Лаки који је био егзекутор (спавао са војницима у Ранчовој кафани а у Тришовој кући боравио са својим друговима), Тришо је био већ одрастао момак и он је слушао шта прича Лаки, причао како се који понашао и, дакле, Тришо је мени тада рекао, а после сам га нарочито питао кад сам одрастао, колико? Од 30 до 35 је у тој шуми убијено. Али, они су се правили луди – ознаши, дозвољавали су да то неко јави  родбини и родбина је долазила ту и столар Славко Веселиновић им је правио сандуке и они су у току ноћи извлачили своје, можда 5-6 њих за које се нико није интересовао. Можда Ајдачићева жена и још неко са стране, доведен из Ужица па ту стрељан.

А зашто су '44. избегли на Варду из Ужица?

Зато што су Немци поново заузели Ужице. А онда кад су Немци почели да се извлаче из Грчке преко Краљева и Ужица, онда су људи кренули да се склањају и све што је мирисало на црвено побегло је да не би страдало од Немаца. Ево овде је Шкоро записао – њих 23, тачно по списку по именима. Ове и сличне ствари постоје у СУП-у ужичком, све се зна, имао сам прилике да дођем до тога али сам одустао. Оно што знам - знам, нисам желео да се упуштам даље у то јер у Црногорском срезу је заиста било много проливене крви.

Описали сте пуно догађаја из тог времена, неке и анегдотски. Која слика Вам је у сећању тренутно?

Ружа Миливојевић из партизанске куће, она '21. годиште и ја '32, и негде 1943. чувамо овце на мојим Барама иза сена, а сена су удаљена од пута 25-30 метара. Седимо ми иза сена и певамо: „Подигла се ужичка нахија против бесних немачких дахија“ испод гласа, онако једва чујемо сами себе и још једну партизанску песму, били смо мали али већ „гадни комунисти“, деца, али нешто што ти понесеш из куће – то ти је то. Кад одједанпут, иза окуке оног сеоског пута, жамор, Филип Ајдачић и његова жена на коњу и њих десетак четника око њих иду онако и носе пушке како било, иду тако испод нас путем и прођоше, срећом да нас нису чули, а и да јесу – вероватно нас не би дирали.

Др Илија Мисаиловић у свом књижевном стваралаштву описао је једна догађај о коме је и Љубомир Симовић написао песму која се зове „Песма о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина Западне Србије“, коју објављујемо на страницама „Поезија, проза, есеј“. Миле нам је детаљно описао тај догађај по сопственом сећању, али нека остане на песми чувеног песника.

Радо сте се враћали Вашој Варди?

Него шта, све одморе сам проводио овде, био сам у Струмици 4 године и после прекомандован у Београд до краја. Овде сам се и оженио, нисам хтео у Струмици, свим цурама сам рекао љубав за љубав – женидбе и удадбе нема. Да се зна. Учио сам на искуствима других. (Супруга Драгана је преминула 1999. у септембру. И Миле као и Аца Ђукановић овде борави преко целог лета а у Београду преко зиме. Каже овде долази на продужење живота.)

Драгана и Миодраг Ђукановић

На који део своје професионалне каријере сте најпоноснији?

На Гарду. У Гарди сам био 14 година.

Близу Тита?

Да, у Гардијској бригади баш. Већи део од 35 година ефективне службе. Род - пешадија.

Гледамо са Милове терасе околину. показује нам Крушчицу, Филиповиће, Цагиће итд:

Доле је кућа мога деде коју је направио 1907, годину дана пре но што се оженио, још је у функцији, иако тренутно нико не живи у њој.

Јахорина, Деветак – вис. Одатле се види цео стари срез. Н.в. код чесме је 862м. А највиши врх Варде је 924м, исто као врх Субјела. Јак ветар бије некад и не можеш да будеш без џемпера иако греје сунце. Кажу људи да од 1975. овде у видокругу није био град оно што кажу „као јаје“, буде она шипа, али не и град какав је био кад сам био мали – к'о ђулад, кад би ударило у главу могло би да убије. То вероватно има везе са планинским гребенима. Крене отуда и онда иде на Тару, Шарган, Јелову Гору, Овчар и Каблар. А овамо: Јабланик, Медведник, Повлен и сручи се доле на Ваљево. Имамо овде једног комшију на крају Варде, видим га једно пре подне иде тамо у шетњу, пристигнем га и приупитам: Чедо, 'оће ли бити каквог лошег времена? Каже „може да буде али неће бити града“. Како неће? Каже „ја не дозвољавам“. Молим? Каже „ја, Миле, не дозвољавам“. Како? „Знам шта треба рећи“. Чекај, како знаш шта треба рећи? Каже „знаш онај избеглица што је био овде из Славоније, што је умро, што је сахрањен овде?“ Чуо сам. „Он ми је пренео шта треба да радим да нас не потуче град“. Ја га гледам. Каже „јесте јесте, немој ме гледати“. Добро, Чедо, што не кажеш још некоме да то зна? Каже „то кад осетим да ћу да умрем ја ћу то да кажем, ако би сад некоме рекао ја бих изгубио ту моћ“. Ето, тако ми имамо Чеду.

Поглед са Милове терасе

Ко је био Радивоје Јовановић Брадоња (1918-2000) и откуд споменик њему на Варди?

Године 1941. око Никољдана дође на Варду једна чета да виде што се растурио Рачански батаљон и да спасавају шта се спасити може. Нас децу, кад је овде фртутма нека, пошаљу доле у Крушчицу, овде остане мајка и посвојкиња... И дођу партизани ту, боси, гладни, зима, упадну у Димитријевића трговину прекопута, узму шта је имало да се једе, нешто од одеће, а нешто што им није требало – разбацају и то је једини пут кад су партизани тако нешто урадили у овим крајевима. Нападну их 22. децембра четници и Немци од Ужица и Бајине Баште и Ајдачић, разуме се, од Косјерића. И ту је била једна озбиљна борба тога дана. И напишу: овде је Радивоје Јовановић Брадоња 22. децембра командовао борбом против Немаца  (Савез бораца Варде и Јакља су подигли споменик, оронуо је).

Ђукан Ђукановић 1939.

Чланови СРЗ Првоборац на окопавању дувана 1950. код Цагића колибе

Драгана и Сека Цагић

Драгана Цагић

Мира Ђукановић

Спаса Цагић, Милова свастика

Стара кућа 1921-1975.

Свадба Драгане и Мила Ђукановића

Учитељице Драгана Ђукановић и Иванка Шуљагић (Јокић)
свира Љубиша Бане Вукосављевић

Вардани 1962, свира Љубиша Бане

Вардани на митингу у Ужицу 1961/2.

Oво је мој рај!

Разговор са Радивојем Филиповићем, хроничаром завичаја

Пензионерске дане проводи у родној Крушчици. Каже захвалан је свом деди Радивоју, оцу Милоју и стрицу Мију што су му овакву благодет оставили у наследство. Дружи се са пчелама, гаји воћке, прави ракију. Дочекује своју децу и унуке, фамилију, приајтеље. Више од десет година ради на састављању родослова фамилија Варде са околином, Годечева и Маковишта, а тренутно довршава Монографију школе на Варди.

Радивоје нас дочекује на капији:

Добродошли у Крушчицу, засеок који сада припада МЗ Варда. Овај засеок је својевремено припадао годечевској општини. И 1911. кад је почела са радом школа у Годечеву, деца из овог засеока ишла су пречицом у Годечево. У Крушчици је некада толико било домаћинстава да те сад ухвати паника колико је остало. И онако како је настајала тако ће и да нестане. Она је овим усецима доле повезана са Дринском долином. И сматра се неком врстом мале жупе. Да сте били овде јутрос око 7-8 сати видели бисте да је одоздо ухватила магла и тачно дође до испод ових наших кућа. Колики је тај утицај одоздо! Овде је око 700 м нв, конфигурација терена је таква да нема шта не може да успева. Гајена је и винова лоза. А доле још ниже кад се иде према Дрини - сливу овог варданског потока, то се раније сматрало житницом за Крушчицу и одатле се практично хранило, има бољих терена и топлије је. И увек је раније стизало све. Крушчичани су били познати по гајењу поврћа. Имамо присојну и јападну – осојну страну. Има једна прича, каже: Са ове стране Крушчичани имају добру ракију, али зна се тачно где има добре ракије. На овој другој страни зато што је присојна, има више сунца  – ракија је још боља. Јер где се две баште гледају - једна ракија увек је боља. Неће да кажу она је лошија, него је једна увек боља. И тај део тамо су населили Ђукановићи, а ову страну овамо су населили Филиповићи и Цагићи.

Одакле су Филиповићи?

Ови су дошли из околине Никшића, из Херцеговине, али је порекло везано за источне Босну, још тачније за Осат. То је део који је смештен између Сребренице и Братунца. И дан данас се зове Осат. Чувени Осаћански мајстори зидари, примећујемо. Један од таквих мајстора је био и Јанко. Како се презивао тешко је сада рећи, његови су синови Филип и Цаго, тај Јанко са својим синовима населио је овај део. Кад се дубље гледа генеза порекла тих фамилија дође се до закључка да су практично у Крушчици биле две фамилије, а да су се побочно развијали остали. Спремио сам материјала да, ако се буде живо и здраво, напишем порекло фамилија.  Сад пишем монографију о школи на Варди. А у рукама држимо „Филиповићи из Крушчице код Варде“ и коментаришемо: Благо ли се Варди са њеним Варданима! Радивоје наставља: Филипов син Обрен био је изузетан дунђер и одатле и претпоставка да је тај Јанко управо један од Осаћана. Они су познати по томе што су правили куће тзв. осаћанке, а још познатији су по томе што су правили цркве брвнаре, као што је и она у Сечој Реци. Овде је била позната кућа тог Обрена која је у свему имала изглед  осаћанке коју сада једино можете да видите у Сирогојну. Они су прелазили Дрину у прољетним данима тражећи посла. Поједини мајстори су се задржавали у местима где су радили и чак заснивали породице. То су, дакле, корени Филиповића.

Детаљ на старом вајату

Поред дунђераја, чиме су се још бавили?

Касније су се сви бавили неким занатима. Дрводељством, плетарством, били су добри музичари. Како је двадесетих година прошлог века кренуло насељавање, прво су почеле занатлије, па трговци, па угоститељи.  У једном периоду на Варди је било 7-8 ковачких радњи. Прва је била Јована Филиповића са сином Мирком. 

То су све Ваши преци?

Мени је Обрен дунђер - чукундеда. Мирко је његов рођак. Обренова кућа је постојала до четрдесет и неке године када је срушена. Била је прекривена шиндром. Наша је била иста таква, само касније прекривена црепом. Карктеристичан кубе на врху који се зове капак. Те куће се раде из два дела: постави се темељ, постави се подрум, онда горе тзв. кућа и соба. Ја сам то мало описао у књизи, видећете. Тај горњи део је увек био од брвана. И имао је двоја врата, на источној и на западној страни. Кажу лакше је било због бежања.  Доњи део је рађен од чатме. То је та соба и у њој је неки кревет и обавезно зидана фуруна. То је врло интересантно. Преградни зид између куће и собе имао је један отвор, као тунел. И то је било везано за огњиште. А у горњем делу, у кући, ту се практично одвијало све. Ту је било огњиште, судови, наћве, онда у горњем делу брвана нека врста полица где се одлагало суђе итд. Пошто је то било повезано са огњиштем онда се ватра ложила одавде, а цела конструкција је тако урађена да су у спољним зидовима убацивани мали грнчарски лончићи, као претеча камина. У тим лончићима се скупљао топли ваздух који се емитовао и загревао собу. Ту су углавном спавали гости и укућани кад су биле јаче зиме. У овом делу  се све одвијало и ватра се никад није гасила. Ту су биле вериге, котао за воду, варило се млеко. Касније је то мало модификовано: уместо чатме почела се користити непечена цигла, па печена итд. Оно што је карактеристично за те мајсторе је да су знали да направе зграду без иједног металног ексера. Повезивали су ћертове, урезивали, све од дрвених клипова. Касније су почели да се користе тзв. мердеци – ковани ексери. Друга карактеристика је да су те куће имале детаље орнаментике.  Поткапнице итд. Брвна на овој магази су од куће која је рађена 1899. Та кућа је између осталог имала оивичене појасеве са орнаментиком, то се радило тестерама. Ово причам због тога  да бих доказао да нема никакве дилеме да је Обрен био познат мајстор и радио је и даље одавде. Осаћанима зову и један део између Парамуна и Маковишта, где су Васиљевићи. У пописним књигама се може видети да се тај неки Василије населио на том делу. У првим пописним књигама чак су имали презиме Осаћани.

Та стара кућа у којој сам се ја родио је одавде неких 500 м, остале су биле само зидине и стара башта, а сад има само још пар шљива које су старе вероватно преко 150 година. Ту је рођен и мој отац  Милоје и његов брат Мијо и нас тројица браће, ја сам најстарији.

Ваш животни пут креће са Варде?

На Варди сам завршио 4 разреда, остало у Косјерићу, јер у то време на Варди није била осмогодишња школа, затим, пошто сам имао интересовање за пољопривреду, отишао сам у Пожегу у ту школу која се тек отворила. Након тога уписујем Педагошку у Београду, па потом Правни факултет. И сад сам ја практично пензионер – дипломирани правник. А то шта се у животу обавља је већ друга прича. Кад сам завршио студије дошао сам на Варду да радим у школи. Био сам наставник, онда један мандат директор, потом одлазим у Косјерић и бавим се политиком, тачније обављао сам неке партијске дужности. Три године сам радио у „Инекс Дивчибаре“ и коначно одлазим у Ужице где сам се такође бавио партијским радом до деведесетих, а потом се посветио раду у својој струци и то у здравству Региона, одакле сам и пензионисан  2006. И од тада сам практично везан за овај кутак.  Овде проводим време од марта до новембра, а зиму у Ужицу. Супруга Вида (родом из Полошнице) је учитељица, такође у пензији, имамо сина и ћерку, син је завршио електротехнику , живи и ради у Београду, ожењен је и има ћеркицу. Ћерка је агроном, живи са супругом у Ужицу и они имају ћерку.

Екскурзија, Вишеградски мост 27.5.1969

Рекли сте да сте бавили и политиком, како данас гледате на то време и да ли се кајете због било чега?

Нисам имао ситуација у којима бих се лоше осећао због онога што сам радио. Кад је дошло неко време да сам са собом сводим рачуне и кад подвучем црту: провео сам једно време у тој КПЈ обављајући дужност и обавезе, други су то оцењивали, на основу тога била су нека постављења и унапређења. Неки траг је остајао. Не пада ми на памет да жалим због тога, све то је део моје каријере и мог живота. Имам пријатеља разних опредељења, нисам статичан, oдржавам контакте. Једино због чега жалим је што нисам био мало мудрији и мало раније почео да се бавим овим што радим сада – прикупљање историјске грађе о пореклу породица овде и сл. Део неког времена потрошеног тамо можда сам могао за ово, али шта је ту је. Мислим да сам свој посао обављао часно и поштено. Оно што ми је веома важно јесте да сам имао задовољство да сарађујем са неким људима који су били старији од мене. Ја сам био секретар Комитета (1974-1978.) када је Тихомир Пејић био председник општине. Марко Марковић, Мићо Грбић, Тиосав Божовић, Владан Томић, Вуле Обрадовић, Славољуб Косорић и многи други, све су то били људи од искуства и њихова мудрост и моја  младалачка енергија су се добро надопуњавале. Било је то време када је изграђена фабрика цемента, Дом здравља, Дом културе, хотел, „Кофеникс“, „Мода“, хладњача при „Повлену“, реконструисан већи део електро мреже, асфалтирано неколико путних праваца  итд. Бившем председнику општине Драгану Вујадиновићу сам рекао: „Твој отац Чедо и неки Милисав из Мионице, од њих си требао да научиш како се води политика“. Моја генерација као нека млађа снага тада у ЦК, нећете ми веровати,  залагала се за тај неки партијски плурализам. Али оно што данас не разумем (можда зато што сам остарио) и кад се помене та рогобатна реч транзиција, мени припадне мука из једног простог разлога што су сви у окружењу некако лакше прошли кроз то него ми. Нико се од бивших република није усрећио али ми остадосмо на зачељу. Још тада кажем Вујадиновићу да нису у стању да сачувају само оно што смо ми урадили. Ја волим тај наш Косјерић, али да видимо шта се урадило са путевима,  „Повлен“ је затворен, „Град“ (колико је фамилија живело од тога, изводили радове у иностранству), па чак и „Елкок“... Критеријуми приликом запошљавања су испод сваког нивоа, то онда није могло. Кад сам ја биран за председника Међуопштинског комитета морало је да се изјасни 10 општинских комитета о томе.  И у сваком је ишло и на основне организације. Данас сви могу све и сви се за све питају. Не може свако да буде председник. Мора да буде човек од угледа, од знања, од иницијативе.  Мора да има комуникацију са народом по селима, ми нема где нисмо ишли. Да није било Марка Марковића - не би било фабрике цемента, одговорно тврдим. Он је био 1924. годиште као мој Милоје али смо јако лепо сарађивали.

Потом се сећамо дочека Тита, кад је прорадила пруга, Радивоје прича анегдоте из тог времена.

Да се вратимо на почетак и питање од кад је овде било живота, до каквих података сте дошли у својим истраживањима?

Има неколико извора. Западно одавде постоји старо гробље. Надгробна обележја су углавном од камена са уклесаним крстом, од статуса у друштву је зависило да ли су украшена, па онда долазе споменици од сиге. Али имају и два стећка, дакле средњи век. И неизбежно питање на који начин су толике громаде ту допремљене. Јер у близини нема те врсте камена. Кад се иде за Годечево, са леве стране пре цркве има велико гробље и ту имају два стећка, такође у Маковишту има шумарак кад се иде према Дројићима.  Кад сам утврђивао фамилије за Крушчицу (био је то заиста велики подухват, захваљујући матичним књигама сечоречке цркве које су сачуване, на подручју Ужичког архива то су најкомплетније књиге; све сам повадио за подручје Руде Букве, Полошнице, Крушчице, Годечева и Маковишта, тако да сам саставио родослове, по засеоцима; мислим да је то око 98% целокупног становништва наведеног подручја и ако Бог дâ то ћу обелоданити) дошао сам до неких сазнања. Писани подаци постоје негде од 1840. године. Али, до интензивнијег насељавања и формирања Варде као друмског насеља долази тек у последњој деценији 19. и почетком 20. века.

Крушчичко гробље

Стећак у крушчичком гробљу

Кад је отворена школа на Варди и како је у то време изгледало насеље?

Школа је почела са радом 1931. године и у то време на Варди су биле две угоститељске радње, опанчарска, ковачи и то је углавном то. У то време постојала је школска општина која регулише питање територије са које деца иду у школу. И сви су ишли у Годечево или Маковиште. И прва ствар која је имала да се уради то је да се „отме“ од ових та територија и дефинише школска општина. А ниси имао власт која ће то да гура. Јакша Томић из Сече Реке, који је био утицајан, а отац му из Шепаца, он мало потпомoгне то код среских власти. Мој деда по мајци је прихватио да буде председник школског одбора. А његов син већ уписан био у Годечеву. А опет мој ђед други није био за то да се иде на Варду, изговара „ наварду“.  Јер, он је био и председник општине (годечевске) својевремено, навикао тако итд. Али, некако то крене, е сад треба да се иде у банску управу у Сарајево* да се добије сагласност. Захваљујући начелнику Мирку Бикаћу  у Косјерићу и Павлу Гајићу, учитељу у Ражани и већнику банске скупштине у Сарајеву, добије се сагласност  8. априла 1931. Дође решење велико. А касније Варда бива центром подручја неколико села.

Била је нека иницијатива да матична школа буде у Сечој Реци, како Ви гледате на то да Варда после толико времена остане без матичне школе?

Потпуна будалаштина. Тренутно у Сечој Реци у осам разреда има 53 ђака. А овде 112. Ова школа има статус  тзв. планинске школе… Нисам сигуран какве су ту игре у питању.**

Како се даље развијало насеље?

Пред сам рат Варда је имала школу, пошту, жандармеријску станица. неколико радњи и кафана. Поред поменутих ковачких и опанчарских, постојала је и трговина, кројачка и бојаџијска радња.

Илија Загорац, командант жандармеријске
станице на Варди 1937.

Зграда у којој је сада пошта била је зграда Народног одбора општине Варда педесет и неке изграђена. Плац је до куће Љубодрага Павловића који се призетио из Зарожја на Варду и то за унуку Јордана Ђукановића. Дакле, мајка Јордана Ђукановића даје плац поред своје куће да се изгради зграда Народног одбора општине Варда. То је једно донаторство. Друго донаторство: Ђукановићи су дали плац за амбуланту. Треће: Нерка Цагић у спомен на сина Мита даје плац за школу.

Нерка Цагић са праунуком Љиљом

Први водовод са чесмом Вардани су изградили 1931. и то сопственим средствима, а струју су добили 1961. године.

1956. година, слева Драгојле Илић, Мијо Филиповић, Лала, Љубиша Бане,
Раде и Драган, Смиља Штулић

Варда 1958.

Са прославе пуштања ел.светла на Варди 9. јул 1961

Које године је изграђен Интернат?

1976. Интернат за ђаке пешаке. 89 ђака пешака. Изградњу је финансирало Министарство, дакле Република. То је била институција . 4-5 васпитача. 3 куварице, организован живот. Године 1989. кад је већ почео да опада број ђака први који је био заинтересован да купи ову зграду је глумац Александар Берчек. Био је склопљен начелни договор. Али се онда зарати и ништа од тога.  Интернат је престао да ради деведесетих година, није више било потребе. Онда су доведене избеглице, десетак година, Комесаријат за избеглице је водио ту причу. Касније се десила небрига, инсталација заледила, радијатори пукли и уквасили се подови, паркет, инвентар и онда је било - ко шта дохвати! Ми смо невероватно чудан народ... Данас је зграда Интерната спаваоница за бераче малина. Немар, исто као и за неке старе зграде као што је нпр. жандармеријска станица која је припала Земљорадничкој задрузи, па „Повлену“, сад се више не зна чија је.

Деца из Интерната: Снежа, Јуца, Милка, Милена, Милка,
Драгана и Зорица, са куварицом Рајом, јуна 1974.

Интернатлије

И тако, причи никад краја, све нам је занимљиво, дружимо се са Радивојем два пута, други пут нам спрема качамак за доручак, потом нас води у посету код Цветка Марјановића.

Кафане су нарочито интересантне?

Како да не, кафане су историја.

Чувена Банова кафана је подигнута још последње деценије 19. века.  Добросав Ђукановић, власник кафане и трговац, одлазио је у Ваљево због хајдучије, па се вратио 1927. године и као сваки други угоститељ или трговац задуживао се код банке. Долази '29, економска криза, качи и њега и њему банка дâ менице на протест, тако да је '31. године Добросав отишао под стечај... На лицитацији његове имовине  зграду прекопута купи Цагића фамилија и касније уступа школи. А за кафану се јаве браћа Вукосављевићи, опанчари из Субјела: Михаило и Милутин. И Милутин узме то све и бави се угоститељством али и опанчарским занатом. Стари људи су умели да кажу: Милутин кожодер. Зато што се бавио штављењем кожа. Михаило се спусти у Косјерић и купи ону кућу преко пута поште, његов је син био Жарко.

Касније је у Бановој кафани била и школа. Ту су се одржавале ђачке приредбе, дочекивале  Нове године, тукли се, био Преки суд. Има једна згода:

Приредба у Бановој кафани. Учитељ Милун Раонић припреми са ђацима приредбу и први пут донесе јелку. Окитио тако што је ставио мало бомбона и туфница од вате. Тадашњи партијски функционер, запослен у Задрузи, био је Влајцо Радовановић, један од тих из Вракораца. По његовом партијском и идеолошком убеђењу – јелка је била католичка ствар и он ти њу избаци. У делу где се ручавало је била бина. И овдашњи „друг“ и дан данас рецитује Ћопићеву Граничар:  „Границе ево...” И викнем ја, а мој Милоје каже: „У реду је, све је лепо, ал' што се дереш?!“  Мени је учитељ рек'о да ја запнем што више јер је добро проценио да је у кафани жамор, и ја развалим: „Границе, ево...“

Крајем седамдесетих Љубиша Бане (син Милутина Вукосављевића Бана) је свирао у кафани „Скрапеж“. Данка је била шеф сале. Ко је кога погледао – не знам, углавном Данка пристане да иде на Варду. И тиме (захваљујући њеним кулинарским способностима) Бане услугу подигне на ниво да је могао било ког краља да дочека! Зато је Варда била популарна и за разне пригоде, пословне ручкове, одвођење важних гостију на ручак из Косјерића, матуре, госте из братских Словенских Коњица итд.  А Љубиша, како је могао да испече јагње, данас нико не може. А свирао хармонику. И сам је причао да три пута више узме него за тај богати ручак који Данка припреми. Бане, Радоје Крецо, Шиљо и Раде певач из Мионице - свирали су заједно. Ту се и освањавало. И коцкало се.

*

На другој страни на улазу у Варду била је кафана браће Јовановића, Ранисава и Борисава, то је оно што је сада дошло до тога да ће да се сруши. А то је била кафана и стамбени простор. И оно прекопута, прво је то било направљено 1923. па онда ова. (Цветко Марјановић има тапију са датумом 26.март 1922, његова прабаба је дала Ранисаву имовину за кафану а узела тамо где су Омановице.)

*

И трећа кафана која је радила повремено је кафана на улазу лево, Благојевића кафана.

Чувени вашер „Бела субота“ на Варди, није могло да се прође, пуне све три кафане! И знало се ко је у којој. У Благојевића кафани су били углавном Рудобуковчани и Јакљани. Маковиштани и ови овамо Минићани итд. били су у Ранчовој кафани, а у Бановој – Полошчани, Вардани и Крушчичани.

Да ли је у кафанама свирала музика?

Итекако! Трубачи су били Рудобуковчани (најстарији). После су били Плошани (Плоска), али је била и оваква музика (старинска): Драго Кусов - кларинет, Новак (један од мојих ђедова) – бубањ и гајде.

Пред Бановом кафаном 1939, слева Миленко Лазић Гаро,
Милутин Цветановић, инж. Богољуб Белић, Станимир
 Миливојевић, Раја Вукосављевић, Ђукан Ђукановић,
Милутин Бан и Милан Миливојевић пред воловима 

*Дринска бановина је била бановина Краљевине Југославије између 1929. и 1941, а такође и бановина Недићеве Србије1941. Њено седиште је било Сарајево (касније Ужице), а укључивала је делове данашње Босне и Херцеговине и Србије. Име је добила по реци Дрини и, као и друге бановине Југославије, намерно није била заснована на етничким, културним или географским границама. (Википедија, слободна енциклопедија)

** Подаци су из 2016. године

Кућа Радивоја Филиповића у Крушчици