Фабрика под небом


Разговор са Радом Радовановићем - Келом, малинаром са Варде

„Ако мислиш да успеш, мораш да гађаш баш високо, е да би гађао високо, треба ти и одрицања и труда и рада и новца и технологије. Пољоприведа, то како је неко радио пре 20 година - времена се променила, клима се променила, фабрика под небом, уколико мислиш да оствариш неки добар резултат, исплатив економски, стварно мораш да се жртвујеш.“



Леп августовски дан 2016, сезона малине још увек је у току. Иако има пуне руке посла, наш домаћин нас дочекује у дворишту своје родитељске куће око које су хектари земље под воћем, пре свега „црвеним златом“. Келе нема много времена и брзо прича, биће ово један од најефикаснијих и најсадржајнијих разговора. Служи нам сок од рибизле, дакако своје.
Причу започињемо, уобичајено, о коренима:

Наша породица је из засеока Вракорци који je добио име по Фрајкорима, то је била војска која се тукла за лову, Срби су ишли у Фрајкоре. Фрајкори - Врајкори и остали су Вракорци. У тим Вракорцима су и Радовановићи, одакле смо ми. Нажалост, памтим једино деду. Сиротиња је то била. Деда је био '26. годиште, учесник рата, орден за заслуге за народ је добио. Отац ми је био трговац, радио у „Инексу“ и 1978. године сви смо се овде доселили. Супруга и ја имамо своју кућу на Варди. Овде нам је гро имања, један део је у Маковишту и остао је део у тим Вракорцима. Ја сам завршио средњу пољопривредну у Ваљеву, уписао Пољопривредни факултет у Новом Саду и никада нисам отишао на њега. Кол'ко је то штета или није, шта сам пропустио, шта нисам - дискутабилно је. Оженио сам се 1992. (у 21.години), формирао породицу, двоје деце, супруга ради у Месној заједници, ћерка има још два испита на Факултету за безбедност. Син је завршио средњу пољопривредну школу у Ваљеву, уписао је Пољопривредни факултет у Земуну, фала Богу, дао је услов за 3 годину. Отац је 2000. године имао пех трговачки и ја сам силом прилика отишао у Швајцарску. Био сам неких 4-5 година и кад сам се вратио поставило се питање шта даље.

И, наравно, одлучујете се да засадите малину?

На Варди си, шта би друго? И тако, одједном кренемо са повећим површинама, све у кругу породице. До фазе брања ми не платимо малтене ни једну дневницу. У хладњачу нам никада, примера ради, радник није ушао, само ми из куће. И зна се ко долази малину да купи код мене у хладњачи, то је врхунска малина и код мене више не долазе ови накупци, прекупци. Зна се, долази права клијентела којој треба добра малина, узима малину и крај приче. Не долазим у позицију да се ценкам, нагађам, фрка, турбуленција на тржишту, осцилација са ценом, не. Ја, када дође до момента продаје, ако сматрам да је цена добра – продајем без проблема. Ове године смо продали неким Французима који се баве производњом колача и нашим извозницима.

Које сорте малине узгајате?

Ја имам микера и виламета и имам нешто мало туламина. Имали смо 5 сорти јагоде, то су углавном сорте старе 70 година.

Када сте направили хладњачу?

Хладњачу смо направили 2008. А 2009. избушимо први бунар и урадимо наводњавање и компјутерско надгледавање наводњавања. Онда 2011. решим да мало проширимо делатност, па прво оформимо један јагодњак, производња јагоде. Па 2012. подигнемо засад рибизле, хектар црне и 50 ари црвене. Рибизла- симпатична воћкица, нема је, неких 10% Србија подмирује из наше производње, захвална је. Ове године смо имали пех, за 20 година колико се бавимо озбиљније пољопривредом, гора година од ове није била. Само је још вулкан остао, жељно га ишчекујемо, све смо друго имали. И кренула је вегетација у фебруару када не треба да крене, и имали смо снег у априлу, и имали смо мраз у мају. Клизишта, поплаве, град, земљотрес, значи само још вулкан чекам и да будемо комплетни, горе године ја не памтим.

И шта онда радите, осигуравате ли се од елементарних непогода?

Осигуравамо јагоду, малину и рибизлу, али уопште немате клаузулу за осигурање од снега, снег се не сматра елементарном непогодом. Ко би се надао 28. априла снегу, снег је падао као за Јовањдан и напавио огромну штету. Ове године подбачај у приносу, на малини неких 30-так %, на рибизли чак 90%. Требали смо да имамо једно 8-9 тона рибизле, набрали смо нешто за слатко, сок, џем и нешто мало да продамо. Прошла година је била феноменална, рекордна по питању квалитета и квантитета и цене, и сви у ланцу су били задовољни. Ова година не мирише на добро. То је игра бројки. Прошле године си имао 20 тона, ове године потрошиш исто нафте и ђубрива и прскања и мотике и копања и свега и уместо 20 тона набереш 14. Шест тона нема. Јесте да си ти ту смањио типа: радници, берачи и остало. С обзиром да берачи код мене беру по кг - немам проблем са тим да ми неко од радника има празан ход. Ко хоће да заради, може дневно да заради и 40 евра. Овде спавају, имају 2 купатила, посебно мушкарци, посебно жене. Онај ко хоће да ради, када ће устати, када ће лећи, да ли ће пушити цигару, колико ће пушити цигару - не интересује ме. Вага има мала дигитална, 35 динара је било ове године по кг. Сваки ред је обележен бројевима и сваки радник дужи свој ред, бере и са једне и са друге стране малину. Доручак, син и ја на трактор, мала вага, како који радник иде да једе - меримо, свеска, хладњача. Код мене малина нема кад да се промени. У року од 2 сата малина је смрзнута, од момента када је обрана.


Добра организација је пола посла?

Види овако: 20 радника нека дневно, што је врло могуће, сат времена негде изгуби, то ти је 20 сати у најмању руку, 3 си особе платио џабе и онда када сабереш 30 дана по 3 радника - ето где су губици.

Како процењујеш колико радника да примиш, с обзром да им дозвољаваш да беру мање или више?

Не, не, ко бере испод 50 кг иде кући.

Значи, постоје лимити?

Чуј,  имаш ти оних којима је довољно данас хиљаду динара, једу 3 пута овде, све што једе дете моје једу и они. Као што рекох - свако има кревет, има купатило, не оскудева ни у чему, на подне има неки колач, сладолед, кафица. Има радника којима је довољно тих 50 кг да наберу, али није довољно мени. Зато што имам и таквих који беру 120 кг дневно. Молим лепо, капа доле, и када сустигну континуитет у берби, онда преузимају рибизлу, пошто обично кад малина јењава са количином, рибизла тад стигне. Она је добра, што кад сазри, њу не мораш одма' да береш. Имаш форе 7 дана. Е, сад да ли ћеш 7 дана по 10 радника или ћеш одједном 70 - небитно.


Одакле су радници?

Наши само, са Босанцима ја више не могу да се рвем, ове године је било: Чачак, Ваљево, Краљево.

А из Косјерића и околине?

Не можеш да верујеш, сви кукају како нема посла, а сад дај оглас и кажи: Дајем 3000 динара, данас ево изношење малина, овај одавде ће касти „ма шта ми је 3000 динара“, иде у продавницу и узима цигаре на вересију. Испред кафића исти ликови су стално.

Да ли је то карактеристично за нас или је свуда тако?

Не, не, код нас је то специфично, то ти гарантујем главом. Оваквог амбијента и начина опхођења у другим крајевима Србије нема. Само погледај, кад је кампања малине нико не пуши „Дрину“ сарајевску, сви пуше „Марлборо“. Нико не купује посебну „Матијевићеву“, то се купује стишњена шунка у цреву. Купују се „Кинг“ сладоледи, то је мегаломанија из момента. Евидентно је да је народ остао ускраћен дужи временски период, оскудевао у неким елементарним стварима. Али ти не смеш да дођеш у позицију да кажеш – знаш, данас имам, лупам, 100000 динара у џепу и знаш којом се политиком воде - ма биће и сутра 100000. Оног момента кад дође Крстовдан, кад дође септембар месец, мало се запустило струје, мало пореза, мало овога, мало онога, деца крену у школу, крај септембра, лове нема, чека се дечији додатак...

Васпитавали сте децу у том смислу?

Наравно. Ћеркица – ту и тамо, а син ми је, сад ћу ја теби да кажем, за њега је Кир Јања расипник, смех. Дозволи, продао сам му кола која вреде 400 евра, каже хоће да сели студенте по Београду, он забога. Добро, реко', ево ти овај крш наш... Колико? 40000 динара и узмем му 40000 динара, а зарадио је 40000 динара, јер плаћам њему и сестри рад што или беру малину или у хладњачи. Да би ти он сестри рођеној наплатио 200 динара из Београда превоз до на Варду. „Јоване, сестра ти је...“, а он овим речима: „Јел добила и сека 40000 динара?“, реко', јесте; „ Јел сека ишла у Грчку на море?“, реко', јесте; „Јесам ли ја ишао?“, ниси. Донео је неки дан кући 900 евра, радио је код Аца Радивојевог и додао сам му ја 1500 евра и сад је купио пасата, има лимузину тип топ. И он је ове године ишао на море. Док су становали у Ваљеву, шурак зове и каже: „Зовни их“, каже, „свађају се“, син и ћерка, они су живели доле у приземљу, Зока (супруга) је добила део куће, а они горе, на спрату. Што се свађају, шта је, Марија, ћера, каже: „Не дâ Јован 20 динара да се купи хлеб“; дај га, реко', 'вамо“- „Јоване, што не даш 20 динара да се купи хлеб?“ а имају идентичну своту новца и једно и друго, каже Јован овим речима:  „Нема да се купи хлеб док се јучерашњи не поједе“. Кад је био мали, пит'о Зоку због чега је начет нови сапун кад стари није потрошен.
Кад сиђе у Косјериће, друштво његово, никакав проблем није, и вози и части пиће, свадбе код нас у селу - седење под шатром - даје он. То волим, што воли друштво и дружи се, али то са сестром је знао да претера.
Са друге стране, колико пута је дошао из средње школе, не најави се, само бане у њиву и помогне да радимо. Кад сам му купио мотор, те године је кренуо тако да размишља. Купио сам му мотор и рекао: ово је твој мотор, шта ћеш радити не интересује ме, дал' ћеш сипати гориво или воду - не дотиче ме. Има дивна јеврејска изрека: „ Уколико дете мислиш да те воли кад порасте, мора да те мрзи док је мало“, е ја сам натерао децу да ме мрзе и мрзели су ме сигурно кад су били мали. Кренемо ми у малине, ја идем испред њих и псујем сам себе, кунем малину да се сва осуши, да не роди, јер знам како они размишљају, гледају они мене, ништа им није јасно, онда им објасним: „То што вас двоје знате, ја сам то заборавио“. И кад су кренули у Ваљево у школу и кад сам Јовану купио мотор, а ја у то време први јагодњак подигао, пита мене Јован: „Колико си платио јагоде“, кажем 1200 евра; каже „ове године не мораш ти мени плаћати ово што сам радио у хладњачи“. Реко' добро бити неће, дâ он оглас, нисам ни знао, тек кренуо интернет. Обре се овде испод куће лик неки из Крагујевца. „Добар дан“, добар дан, „треба ми Келе“, ја сам. „Ја дошао због мотора“, ког мотора? Каже, „ јесте ли ви дали оглас за мотор?“, реко' то син има. Зовнем га, Јоване дођи де, Зока виче:  „Јој, иди, превариће га“, ма не интересује ме, па ја Топчидер могу да имам на Варди, уколико је он застранио, ја не могу да накујем, мени сад неко нека дâ милион еура, ја то до мрака могу да потрошим. Јован ти прода мотор и дође мени и каже овако: „Извол'те, и оно што сам радио у хладњачи, пола јагоде је моје, пола твоје.“ Реко' шта ћемо ако пропаднемо на јагоди, каже „ништа“. Те године зарадимо 4000 еура на јагоди и Јован ти сад има мотор од 2000 еура. Ето, такав је.

Е сад, кад кажеш да имаш толико и толико засада воћа, хладњачу, имаш добру организацију посла, савремену технологију, радиш колико радиш, како се од тога живи у Србији? Шта ти сада себи можеш да приуштиш и да ли је то негде напољу исплативије?

Не знам сад колико ћеш ти мене моћи да разумеш, ја ово радим због новца, значи не радим ја ово што волим, радим зато што сам видео себе на лествици. Ја не могу сад себе да видим да оперишем кад нисам завршио медицински факултет, не могу да будем Тома Фила кад нисам завршио правни факултет. Не знам енглески, не знам да радим на рачунару, немам факултетску диплому.

А и да имаш, не значи да би од тога могао да живиш, нажалост...

Оволика количина рада и оволика жртву у задњих, 'ајде 10 година (последњи пут сам на мору био пре 10 година) свакако би морала бити исплативија. У просеку, годишње ми из куће прекопамо 15 км. Значи, кад би те неко осудио само да ходаш и да носиш мотику 15 км, рекао би, ма дај бре, пусти ме. Небројено пута је било кад је црвено слово, кад је празник - склоним се да ме неко не би видео и рекао - овај проклет, ради и на благдан. О ноћима непроспаваним нећу ни да говорим. Сигурно је да би се на Западу то више вредновало, с тим што ја нисам незадовољан. Тренутно не оскудевам ни у чему елементарном, нисам мегаломан генерално, не спавам у 9 кревета, не једем 9 пута на дан, кућим кућу полако. Иде то и виде се ту резултати: један трактор, други трактор, парче земље, подижем сад један засад шљиве, хладњача. Мислим, види се плод рада и наиђе година кад је то заиста, заиста добро. Да сам остао у Швајцарској не бих могао толико да зарадим, али ја толико мрзим ову земљу Србију, из разлога следећег: За све време од кад имам оволики обим посла, само два пута сам се обратио држави, једном Министарству пољопривреде и једном Скупштини општине. Нису ми изашли у сусрет. Зато се ослањам само на себе, верујеш ли ми да динар један од државе, никакве субвенције, нити било чега, нисам узео. Андол од државе ми не треба, веруј ми, ево сад да одете у Пољопривредну службу, доле у Косјерић и питате кад се Келе јавио за регрес за ђубриво, регрес за нафту, не. Ако будем имао новца - узећу нафту, ако не будем - отићи ћу у неку банку, узети кредит, исфинансирати себе, од државе ми не треба андол. Довиђења, крај приче.

Моје виђење, сељак у земљи Србији - зна се добро за шта служи: да плаћа порез, да гласа, не би било лоше да ратује мало и мало да храни оних џабалебароша које где. Два литра млека не могу да купе једну Орбит жваку. О чему ми то говоримо? Водио сам статистику, примера ради 3 године, писао, имам у фолдерима у компјутеру евиденцију свега: кромпир, сточарство... Сад ни једне краве немам, ни једне свиње немам. Нећу да радим оно што ми не доноси новац. Не кажем да се неће вратити да има млеко вајде, далеко од тога. Ево, штала је празна, товилиште је празно, два трактора, силос, комбајн, сејачица, све имам. Ништа продао нисам, хвала Богу, музилица за краве дан данас стоји, али немам краве у штали. То тренутно не пије воду. Ово са малином до када ће ићи и то је знак питања, врло је могуће да ће се десити сценарио, не баш у тој мери као са купином што се десио, али је врло вероватно да ће наићи временски период кад ће моћи да опстане у малини само онај ко је стварно све време ту присутан. Онај ко мисли све да плати, ко је узео прво дигитрон па после ушао у малине, тај ће напустити малину 101%. Већина њих су ишли хектар малине, 10 тона малине по 2 евра, 20000 еура, нећу ништа да радим, даћу Бранку или Јанку, Марку 10000 евра да ми то они одраде, мени 10000 евра у џепу. Да зарадиш 10000 еура има да подереш 6 мотика, треба доћи у позицију да се скоцкају све коцкице па да ти по јединици мере остане 10000 еура. То што се сад десило за последње 2-3 године па малина имала неку цену, то је чист мануелни рад, у томе је поента по питању малине! Исто малина успева у Француској и Немачкој, и радник исто набере на Варди и у Лиону, али онај у Лиону, његова је дневница, лупам, 200 еура, па по јединици мере оптерети, кошта, па онај тамо каже - што бих ја овде садио малину кад имам код Бранка, могу да се зезам са њим како год ја хоћу. Мишљења сам да ми још увек нисмо свесни колико смо пропали, колико је ово уназађено. Ово, по мени, под хитно треба једно два, три Гола отока створити, неки Стаљин, Тито, небитно ко, карикирам, и да се ово лепо напуни. Ево умало нисам телевизор избацио неки дан из куће, мајке ми! Живковић, бивши премијер, мртав 'ладан лик каже... Ја поднео молбу да купим трактор, јер радим много, жеља ми била да купим трактор нов да имам, седнем миран 10 година и довиђења. Поднесем молбу, забога Министарство пољопривреде - повољни услови, механизација, ово, оно, 'ајде ја, мученик одем у Комерцијалну банку, они кажу, ма как'и Келе, ако ти не добијеш ко ће добити.  Дајем хладњачу, власник сам један кроз један, под хипотеку, нека трактор буде у власништву банке, министарства, небитно кога, и реко', дајте ми трактор. Добијем одговор: мали сте пољопривредни произвођач да би вас Министарство пољопривреде финансирало за трактор у износу 22500 евра. А господин Живковић добио неких пола милиона за неке винограде по Нишу, и мртав хладан каже, па шта, то је могао свако да добије. Кад телевизор, који ми ништа није крив, нисам избацио кроз прозор! У кући сам рекао док се ја будем питао, сад сам већ мало и одлепио, ко буде отишао на гласање, главу ћу му откинути као певцу, све до кад буду били под мојом шапом.

Избушисмо други бунар, два артеска бунара имамо, први 9000 еура. Компјутерско наводњавање први смо ми урадили, можда још негде има, не улазим у то, мислим, одрекао сам се и мора и бање и добре гардеробе и добрих ципела и патика и свега, ал' сам урадио наводњавање.

Тај посао си поверио стручњацима?

Да, да, наравно, све што радим трудим се да доведем стручњаке, дошли су ми из Института из Панчева, дошао ми је геометар, све како треба, онај део горе се исто наводњава. Правимо сад још један, онај малињак горе изнад ракетне станице је мој, е и онде планирам да избацим воду, а овде је бунар 68м. Огромна количина воде.

Помињеш противградну станицу, видели смо је, врло је савремена, а теби град побио малину?

Кажу, око Никољдана ће је пустити у рад, смех. Знаш оно - фали ти један папир, Фт 1п, е то.
А и ово, забога Општина даје неке субвенције за бушење бунара, ајде, реко', помози Боже. Знаш шта ми је најжалије, два дана сам провео тражећи 'артије, знаш оно, рачун, па копија рачуна, па оверити копију и остало. Убио се ја два дана, све однесем доле, после каже препразнило, велики си произвођач, смех. Њакао сам као магарац, оно: и-а, и-а! Што ми је то требало, и од тада више ништа.
Поражавајуће делује, мислим стварно смо се одрекли свега, генерално као породица. Ја сам свестан да ми не можемо да производимо Nokiu - мобилни телефон, лаптоп Xp, не знам ни ја шта, 10000 еура се тада давало, да ли је тачна информација или није, не знам, за запослене у Фиату у Крагујевцу. Замисли четворочлану породицу на селу којој би неко дао 40000 еура и рекао: од овог момента ви од државе ништа више немате и довиђења, има да плаћате порез и остало. Од тих 40000 еура, па 'ајде, у најмању руку, 70% тог новца би завршило у кафани, коцкарници, негде. Али од оних 30% који су узели 40000 еура, замисли колико би никло мини млекара, мини сушара...
Тржишна утакмица, изволи. Нико мене није тукао по уветима да ја садим малину, да смо начисто, свестан сам ја тога, сам пао - сам се убио. А, сад, шта ће време донети – видећемо.

Знаш чега сам ја свестан - просечност више не пролази нигде, више ни просечан доктор нема посла, више просечан аутомеханичар нема посла. Ово, уколико човек у било којој бранши мисли да успе, мора да буде типа експерт или идеш доле, са оних 96% оне колотечине, па шта те задеси - задеси.
Ако мислиш да успеш, мораш да гађаш баш високо, е да би гађао високо, треба ти и одрицања и труда и рада и новца и технологије. Пољоприведа, то како је неко радио пре 20 година - времена се променила, клима се променила, фабрика под небом, уколико мислиш да оствариш неки добар резултат, исплатив економски, стварно мораш да се жртвујеш.


А где се ти од силног рада одмориш, у чему налазиш задовољство кад не идеш ни на одмор? Да ли у току дана имаш неке своје ритуале или нешто у чему налазиш одушка?

Ове године смо отишли на одмор. Била је, као што рекох, добра година, па смо приуштили то себи. А чуј, задовољство ми је првенствено то кад дођеш у позицију да то стварно лепо изгледа. Кад продам робу и види се да је остала нека свота новца за даље улагање, за улагање у кућу, нешто.

Јасно, само што је то енормно велики рад. Где је обнова организма, менталних и физичких снага, шта је то што те на дневном нивоу чини задовољним?

Задовољство ми је кад, знаш оно, задовољство ми је кад видиш плод рада...

Смех, трећи покушај: Немаш никакву релаксацију?

Чуј, ја сам психички сто посто растерећен, физички рад јесте и онда идеш да се одмориш, а куд ћеш већу обнову, куд ћеш веће задовољство него кад се подвуче црта на, типа годишњем нивоу и кажеш: ове године је остало, лупам сад, 2,3 5 хиљада еура.

Aли није само ствар у доброј заради, ипак ти волиш то што радиш?

Па не можеш баш на силу, не кажем ја. Само сам реалан био у процени да ја не могу себе да видим у канцеларији. Ја стварно не знам како би могао да поднесем сад да ми неко буде шеф, да идем у Косјериће, да радим за плату од 30000 динара.

Волиш и земљу и ову своју Варду?

Не бих дао Варду, нема Бога! Немам ја разлога да се фолирам нешто... нема ту више тајни, све је уопште познато. А Срби ће ти опростити све сем успеха и то је тако. Не воле људи усправне.

Какви су твоји планови за даље, син студира Пољопривредни факултет, наставиће овај посао?

Питање је, јер генерално гледано Варда је опустела као и друга села, нема ту млађег нараштаја, друштва и осталог, и како који дан увиђам да је све мања и мања вероватноћа. Долазиће он да помогне, али гледајући из дана у дан кроз његове очи, не види он себе овде. Било ми је у плану то неко проширење, међутим , како ствари тренутно стоје, не верујем. Можда само још неки засад шљиве, чисто мало да се прошири та лепеза производа кад већ имам хладњачу. Нисам ни ја више од пре 15 година, биологија ради своје, хватам себе да нисам исти као пре 2 године. Тражим већ ослонац неки, тражим да више не запињем као што сам запињао, мајка је већ и она у годинама, Зока ради итд.

Супруга Зока седи у Месној заједници због неког друштвеног живота или не иде да се напушта посао?

Не због друштвеног живота већ због неке сигурности, ако могу тако да се изразим. Ево сада ми ни кг малине нисмо продали, пуна је хладњача, знаш колико ће ме сад пута закрпити њених 25000, колико већ прима?...  Ижалити не могу што ово није неки нормалан амбијент, нико од нас није глуп, израчунамо  колико нас кошта хектар кромпира, колико нас кошта крава, колико нас кошта свиња... И да кажу: у наредних 10 година или 5 година, цена малине ће бити евро и педест - 180 динара, свиње ће бити 250, литар млека 40, килограм кромпира 40 динара, али се неће мењати цена нафте, цена препарата, хемија, која ће, нажалост, све више и више бити заступљена. Клима се променила, мутирале и болести и сто јада се дешава и да ми неко каже толика ће ти бити цена, оволики ће ти бити улаз и ја ставим на оловку и кажем: наредних 5 година ја цепам само малину, цепам само кромпир. Тржишна утакмица, па ти сад изволи. Као да је крава палачинак, па сад 'ајде направићемо! 6000 т млека у праху уђе у земљу Србију, волео бих да видим само мозак, уствари није то мозак, то је економија. Сурови закон и довиђења. Како да будем ја конкурентан на иностраном тржишту када су тамо много правилније одређени услови за привређивање него овде код нас. Како да будем конкурентан неком произвођачу из Холандије?!
Дневна производња „Златиборца“ је равна годишњој производњи целог Златиборског округа по питању сточарства, и ја се само тога плашим да ће доћи ће моменат када ће рећи: знаш колико мене интересује што је малина 60 динара, јел тебе ко терао да садиш малину, није, јел те ко терао да правиш хладњачу, није. Сам си пао, сам се убио, довиђења. Е због тога ми је једина жеља да 1. јануара знам да ће малина бити, а не како креће...

Учествујеш ли у форумима, конференцијама и сл?

Ма какви, идем само на предавања стручњака и пратим савремене токове, то океј.

А да ли изнесеш негде своје мишљење, има ли ко да те чује?

Коме да изнесеш и шта вреди? Негде пре 15 година Захарије Трнавчевић држи у Дому културе у Косјерићу предавање неко о пољопривреди, и ја, 'ајде да одем да чујем можда нешто паметно. Каже он: „Просечан пољопривредни произвођач у Србији је неписмен, више треба интернет да се користи” итд. И јој, уза ме нешто крете, реко' дал' да се ја јавим за реплику, дал' да се не јавим, ма реко', 'оћу, боли ме уво, и јавим се ја господину Захарију, устанем, а овде ми шишарка у грлу, не кнедла. „У праву сте, чињеница је да је просечан пољопривредни произвођач у Србији неписмен. Ја живим 18км одавде, моје село се зове Варда, интернет могу да сањам. Тамо код фабрике цемента, како улазите у онај мајдан огроман, рудник, ко има протезу пожељно је да је скине, јер до на Варду, гарантујем главом, без протезе остаје. Заспати у ауту до на Варду је немогућа мисија ноћу у 3 сата, камен у бубрегу избацујеш...“ Проломио се салом аплауз, ја све овако баш сатанизовао, е кажем на крају: „Поздрављам ја Вас, само да знате да нисмо сви неписмени. Ја сам пионир, прва мини хладњача у општини Косјерић за сопствене потребе, прво бушење бунара, Институт из Панчева, људи који су ми инсталирали компјутере и остало, урадио сам и „Глобал Г.А.П.“ стандард и следљивост и остало, водим евиденцију и све, а Ви кажете да смо неписмени, јесмо неписмени, знам и ја...“

Да ли си члан неког удружења малинара?

Удружење, кам' пусте среће да тога има. Кога ти да удружиш у земљи Србији? Па то ће протећи Дунавом милиони и милиони литара воде!
Знаш ли шта је ту енигма? Енигма је што ретко ко хоће да крене сам нешто да ради. Под број 1: мени је барем енигма; под број 2: сваке године је иста проблематика, хоће штрајк, неће штрајк, све би то много лепше било кад би просечни пољопривредни произвођач дочекао сезону малине са 10000 еура у кући и онда каже, пошто малина, 100 динара, нећу да улазим у малину, а ти у хладњачи држи кокошке носиље. Ако неко мисли да је исти тај „Кропс“, да су исте те стране фирме дошле и покуповале, нажалост „Србијанку“, „Будимку“, „Таково“, то су институције, бре биле, то нису биле обичне хладњаче, Земљорадничку задругу „Бајина Башта“, Земљорадничку задругу „Ариље“,  „Упин“Лесковац итд... Институције! Уколико неко мисли да је исти тај „Кропс“ дошао у Пожегу што је квалитетна роба овде, тај се грдно вара. Дош'о је из суве економије, и све што смо ми више разуђени, њима је све лакше. Кад би сељак имао 10000 еура у џепу, и дочек'о сезону малине и каже: ове године нећу да берем, али не да нема тих 10000 него је дужан 2000. И онда пристаје на све.  Хладњачу сам направио само из разлога што сам увидео како иде та прича. Заклео се у славу Светог Ђорђа да никада ни од кога килограм малине нећу откупити. Моја малина у мојој хладњачи, продајем ја кад ја хоћу, довиђења. Кад се мре - тад се копа. Десет дана искористе само неки пад на тржишту, то су игре бројки, то су у стању да те до те мере сатанизују, да кажу: ма имаш бре да доплатиш што си ми дотерао малину. То што се деси па има овакву цену последњих две, три године - супер. Две ствари које се не враћају кући када се потерају од куће, знаш које су? Покојник и малина. Све можеш да вратиш, теле можеш да вратиш у шталу, ракију можеш да вратиш у буре. Чекију с дрвима натовариш и тераш на Трошарину у Београд, не иду дрва - вратиш пред кућу... Шљива - вратиш, па пеци ракију. Јагње - ма нека ми овце, остаће ми овца за догодине. Малину кад потераш, ако не даш Јоксимовићу, Остојићу, Трушу, Радовановићу, ти идеш у канал, немаш је где. Е онда ови кажу вечерас: ало Бане, јел имало малине много, шта оно би, киша, 'ајде мало, једно 20 динара доле, има робе колико хоћеш, чупамо се на длаку. То благо нигде они не презентују када се малина продаје преко. Вечерас 800 тона малине по 20 динара, то је 16 милиона, поцркаше од смеха, 10 јаких играча који су много, много солидарнији него ми произвођачи. Ја себе видим у произвођачима, не видим себе као хладњачара јер нисам хладњачар, ја сам само једну лествицу одмак'о од просечног произвођача, тренутно не долазим у позицију да ме то вече неко малтретира. Дакле, да продајем робу кад ја хоћу илити кад проценим да је достигла добру цену.

На који начин се обезбеђујеш у вези са наплатом?

Врло просто. Каже онај мени из Коцељеве: ми смо поштена фирма, ми тебе нећемо преварити. И да 'оћеш не можеш ме преварити. Како? Ма, мрдању камиона док не легну паре на рачун нема, рођаче.  Возач, има да дође у кућу, да једе, да пије, да спава, док не стигне мени порука од Комерцијалне банке или док не зовнем ја Зоку и кажем: „Келе је овде, Зоко, како си срећо моја, добро? (смех) Пребројде ми те нуле тамо, колко је уплатио Рамух?“
Ја сам први пољопривредни произвођач, који је силом прилика морао да уђе у ПДВ, преко 8 милиона имао промета на годишњем нивоу. Није то од једне године, деси се некада да продам малину у фебруару, а некада у новембру, једна календарска година, па ми то онда повуче. И што би' се ја малтретирао и зез'о с неким. Да идем да обијам прагове, још овако ћелав, да добијем батине у Коцељеви, ни крив ни дужан, једва живим и овако. Ма, за.еби брате, вага ту, технолог ту, кад измерим - затворимо  хладњачу, рабаџијо извол'те у кућу, а мени док не стигне лова нећеш маћи одавде, таман се клали. Ја тако послујем, другачије не умем, другачије нећу.

Очигледно је да ти не треба финансијски саветник, да ли си учио на туђим грешкама?

Да, као што рекох, покојни ћале био трговац, био сиротиња која се дочепала лове, искористио моменат, да смо начисто. Међутим, једно 3 добре имовине је дао по кафанама, трубачима и остало, живео широкогрудно, мислио да тога никада неће нестати. А онда вукао лоше потезе у лошем окружењу и ја сам на време схватио да са таквом пословном политиком не бих далеко догурао. Кад сам отишао у Швајцарску, да се нисам оженио, знаш кад би се вратио овамо - никад. Послао би' паре да сахране оца и мајку.  Марија се родила '93. у оном најгорем периоду, Јово '95. Ја 2000. отишао у Швајцарску, за мене је то био рај и видео сам да бих ја тамо прошао. Прешао сам илегално у Швајцарску, у мртвачком сандуку, да бих радио. Мислим могу да ти напишем роман, сад се сав најежим. Три месеца сам ходао као Екрем, кућа-пос'о, пос'о-кућа. Наранџасте панталоне, жут џемпер, пошто Запад зна - чим видиш лепог човека или лепу, скоцкану жену - Гркиња, Српкиња, Албанка, Италијанка. Шваба - жута мајица, зелене панталоне, он иде онако - оперисан од свега. Ја сам три месеца био илегално у Швајцарској без ичега, све што зарадиш шаљи кући, да би се вратио од покојног оца дуг, и кад је то све рашчишћено, ја реко': не, не, Раде тако у животу радити неће. Ћала си могао да питаш хоћеш да направиш атомску бомбу - 'оћу, јави се прекосутра, ма у стању је био све да обећа, после га давиш наравно. Све по систему „ма лако ћемо“. Код мене нема, у дну њиве све. Може-може, не може-не може. И другачије нећу.

Силазиш ли у Косјерић некад?

Сиђем петком кад ми нестане лекова за живце и нафта.
Смех, неверица.
Па наравно, бре, ја се браним хумором, не браним се хумором, него ведар сам генерално. Кад ме виде: „Како си Келе?“ Реко' добро сам, ево пијем ове лекове, боље ми је мало, попусти ме, једем добро, не мрвим. Само мислим, и то је велики, добар знак кад једеш добро и не мрвиш. „Како ти је народ код куће?“ Једу добро сви. Питај другара, сиђем ја петком у чаршију, зезам се. Носим качкет претежно, лети класичан, спортски, а зими онај француски. Засигурно ћу ти се јавити ако те будем видео, казаћу ћао, како си, нема те горе на Варди! Не, казаћу – свратио сам за лекове, нека то буде знак распознавања! Смех.
Шалим се, имам много другара, добар сам са свима, нема човека са ким не говорим, сви ме знају.

 Раде Радовановић Келе, Маријана, Мила и Микица

И за крај, опиши један твој типичан дан на Варди.

Устајем у пола седам и Зока и ја пијемо кафицу на Варди са плазмом (мислим да смо највећи потрошачи плазме), Зока иде на посао, ја овде и онда знам обично шта ће се радити. Мајка устала и она, онда и са њом проћаскам, и сад да ли је на ред дошао трактор или маказе или јагода, шта год. Доручак је око пола 10, кафа обавезно око 12, ручак у 3, слагалица у 7 итд. У току дана у најмању руку се два пута чујемо са дечурлијом. Кафана, дешава се, много пута кад кренем ујутру у 7 сати овамо - зборно место доле код Мићка, али то је на блиц, ретко када могу себи, нажалост, да приуштим дуже, јер ако ујутру негде потрошим узалудно сат времена, увече три сата немам. Како - не знам, каже „Бог опрашта али јутарња ракија јок“. Имам обичај и да се уз лепо дружење и амбијент заседим, имам кума у Годечеву, Груја, волим га више него брата, он има још већи обим посла него ја. Најлепше је кад дође моменат кад нема малине, е, тад сам на слатким мукама, а мораш да будеш еластичан да никога не оштетиш, а да извучеш максимум, лупам, од 5 купаца за малину који зову: имаш малине - имам, каква је - па знаш каква је малина код мене. Кол'ко имаш, имам 20 тона. Јел за продају, реко све је за продају сем народа из куће. Ништа баксузније нема него рећи некоме да није за продају. И онда кренеш оно да балансираш, и онда знаш оно 10 центи, онде 5 динара, лупам, фрка му је већа па даје 20 центи по кг више него онај, е то је лепо и шта ја знам, лепо је кад се појавиш на тржишту и знаш шта ми је задовољство још? Скоро сам био са другарима и дошао један купац из Бруса који је лидер у Србији по извозу микера, сорте малине која се највише користи у прехрамбеној индустрији. И овај другар каже: „Ово је Келе са Варде“, а он: „Јеси ти тај чувени Келе?“ Е то је лепо, прија. Био сам у контакту са више колега и рекли су да бољег оригинала у категорији малине ове коју ја имам тренутно у хладњачи, у Србији нема, е прија ми то. И то ти даје, оно што си ме питала, снагу.

Народе, ја морам да идем.

Разговор је вођен у присуству колеге Бранка Остојића и Славољуба Миливојевића – Труша. Иако је трајао свега нешто дуже од сат времена, и поред знатног скраћивања, у форми текста намерно је обиман и у потпуности аутентичан. И с правом би се могао назвати и као исповест или можда, на моменте и  – мотивациони говор.



Коментари