Прича о Стаменки

Радни наслов беше: Прича о баки Стаменки. Да би се, по завршетку овог скромног приказа једне животне приче, оно бака некако сâмо избрисало.

То је и први утисак приликом сусрета са њом. Не можете а да се не зачудите када каже да је на Божић узела 81. годину. (Другарици што се са њом родила у сат времена наденуше име Божинка, а њој Стаменка.) И као што пуца целац под њеним ногама, као да је ледом заледила лице и ту неку младост из погледа.

Сви је знају као Цаку, воденичарку. Верујемо и да знају колико је, као што јој и име само каже, стамена, постојана, као станац камен! Једна од хероина нашег доба, с правом...

Воденица чекетала...

Разговарамо са Десимиром Антовићем , сином Стаменкиним, живи у Косјерићу...

А јел доносе људи да мељу жито?

Доносе. Сад сам имао за Божић...

Колико треба времена да се самеље један џак?

Па овај џак једно два сата, све зависи до воде, ако воде има... горе ја имам једну велику брану, морам да уставим да сачекам да се напуни брана, то је битно да је на воду, струја гори брашно.

А од када је ова воденица?

Ђед мој Стаменко, после мој отац...

И тако разговарамо уз чекетање воденице, кад ето ти Цаке, каже да нас је видела кад смо прошли...Улазимо у собичак поред оног дела где се меље жито.

Ваљало би да се ово уреди па да гост може да преноћи?

Сиромашно је ово, све смо ми ово с леђа... не можеш, син ради приватно, снâ' не ради, троје унучади имам, мени осталe краве и свиње, борим се некако. У 16. сам се години удала овде, било воденица око десет Градњом, све су те веденице (изговара баш е) старе и пропале, остала само наша.

Одакле сте?

Из Јежевице, брат ми био директор (Љубиша Ђоковић), братић један има млекару, продавницу крај џаде, а један тамо има крава десет, други...Муж умро има 17 година, био повелики бекрија. Свекрву сам нашла и свекра – отуд се ложи ватра, ти ниси смео вуде прећи, него мораш даском, и овде ти је била само даска нека и турило сијена и стоји нека простирка. Ја дошла из богате куће, донела 16 ,,рушљика''. Њему кад се навије реп избаци напоље да носим кући, кад се навије реп онда донесем. Тринаеста сам ја дошла у кућу, побегла од мојих кријући. Знаш, како зовнеш име имало је да се одзовне. Мучило ме је: п'јан свекар, п'јан човек, п'јана свекрва, ниси смео онда да се вратиш. У томе се дијете роди, мени било жао оставити, немам више него њега једног, и сад ми жао кад ми снâ нема посла, ја би за њих све дала. И тај ми брат старији што је директор био - и он има једно мушко, други брат има и он исто, сестре су једна у Љутицама друга у Расној, оне имају ћерке, углавном петоро нас имало, сви још живи и здрави. А прело се према лампици и брат мој са бабом спав'о, овај старији. А сад немој пљунути, дај собу одвојиту... Нисам болесна, сиђем одвратим воду, навратим, у'вати ми се леденица по сукњи. И цео ми се свет чуди, воли ме народ, и ето ти.

А како сте успели да останете тако ведри и јаки упркос толиким недаћама?

Па има ваљда Бога, дијете. Има Бога... Па шта ћеш ти кад муж п'јан, била стара воденица, и гледамо ми, и свекар био и свекрва, ми санесемо овде да једемо али ја морам да трчим, завршиће ми се овца, завршиће ми се крава, и у воденицу... Носила сам млијеко ако знаш ђе је Микана Бошковића кућа, осам година сам носила, а моји примају. И то по двије канте, била ти киша не била, журим да одвратим воду, однеће ми... мораш да живиш! Каже, добро се бориш! А кад ми се тај човек напије он изгуби волове и опанак и нема да каже ,,жено устани изгубио сам волове и опанак'', он само почне да гађа, дал' си ти сана и дал' ћеш напоље... а народа доста. Дође једном п'јан, ја и дијете, он нас уза шуму по снијегу боса! Од тада се ја не распремам. После наиђоше ловци, виђеше нас босе. Дођемо горе, не смијем да уиђем код ђевера и свекрве у кућу, ми одемо у шталу, ја немам га чим да покријем. Е како сам се ја мучила, ја би' имала књигу да напишем...

А нисте могли ни касније са дететом да се вратите својима?

Оде мој син после мало у Либију (запосли се у ,,Кофеникс'', 28 година радио), у Либији сломи руку. Кад је дош'о из Либије фирма га пошаље кући. Дала му књижицу, и кући. Мој брат то поћера, није он сломио руку код куће него је сломио у Либији, имате да му платите све, па га после питали који ти је оно; тужио их мој брат и после му све плате. И после радио, добио тај станић, ожени се и зваше ме да ја гледам ђецу али мени жао, реко продаће то неки Добринко пијандура и да сам отишла тако би и било, срећом Бог га узе прије мене, овако сад имам да им спремим и торбу. Од 40 сам ја кила њима печеницу послала сад. Радим и мучим се ал' имам и за кога.

Па то нас све мајке и држи, зар не? Брига о потомству.

Ма шта друго, ја дошла у Зелени бријег, из богата дошла... А родила се на Божић, напунила 16 и код Јовањдана се удала. Било прело и побегнем. Мој отац није дао мајци у кућу 7 дана д' уиђе. Кад сам дошла 'вамо да је им'о мене ко да врати ја би' се вратила. Онда било срамота. Ђевер и јетрва и њихово петоро ђеце, свекар и свекрва и њино дијете, ја и мој човек а у кући ништа живо нема. Ниђе лећи, ниђе сијести, ништа јести. Једе жижак пасуљ. Меље воденица и шта ти удијели.

И ето дијете, тако ти је то.

Мушићки свирачи

,,У Субјелу не мудруј, у Мушићима не свирај и не певај..’’

О Ратомиру Бошковићу - виртоузу на хармоници

Ратомир Бошковић

Косјерић шездесет и неке. Видовдански вашар. На кеју прекопута данашњег вртића окупило се мноштво народа. Неко је позвао свираче и повео коло у које су се брзо ухватили бројни играчи. Следећу музику закитио је други коловођа и хитро започео сопствени низ. На кеју игра и до седам кола. Свирају Милијан Арнаут, дует хармоника Радоје Крецо - Славко Ђуровић, браћа Деспићи... На тренутак све застаје када се из  правца Скрапежа појављујуе велика група људи, пратећи плавог, сувоњавог хармоникаша, о чија леђа лупка добро познати Далапе.

 „Ратомир Бошковић,  ево га Ратомир!“ 

Ратомир, достојанствен и „затегнут  у панталонама на кесе од хангала“, налази себи место међу радосном гомилом. Вештим покретом пребацује хармонику на леђа и развлачи мех,  дајући им на знање да је спреман. На првог коловођу није се дуго чекало.  На Далапчину пада црвена и почиње коло, трилерима богато, уз савршену ритмику и пратњу басова.

Ко је био овај Ратомир Бошковић ?

Раћо, како су га свирачи звали, рођен је 1927. године у Мушићима, где је и живео све до смрти 2014. године. Веома рано је почео да свира, те је његова музика остала запамћена у Дражиновићима још пре почетка рата 1941. године. Та музика је у себи чувала и нешто мало од  школе чувеног Мије Крњевца, што је његово свирање чинило посебним. Писац ових редова је имао част да, сада далеке 1980. године, свира са овим мајстором, и да деценијама касније чува сећање на један виртуозно одсвиран форшпил, Ратомиру драгог, Драгана Алексића, који и за данашње мајсторе хармонике представља изазов по себи. Бошковић је за савременике био препознатљив и по својим продорно плавим очима и природном аристократском држању, необичном за човека који је цео живот провео на селу.

Траг какав је у свом времену и на овом простору оставио Ратомир Бошковић заслужује више простора. Стога радује вест да се спрема књига о косјерским свирачима, у којој ће важно место бити додељено овом дивном човеку и великом мајстору хармонике. 

                                                    Драган Тулимировић

Слободан Никитовић, фрулаш из Мушића

Забуна је трајала неколико дана а разрешење је: Да, постоје два Слободана Никитовића, обојица свирачи из Мушића. Један је фрулаш, претрагом на Интернету пронашли смо на стотине видео и аудио записа и никакве податке из биографије. У телефонском разговору сазнали смо:

Рођен је 1946. године у Мушићима, где је похађао 4 разреда основне школе а ,,осмогодишњу'' у Јежевици, потом је завршио машинско-техничку школу и радио у Скупштини Србије, и у Управи републичких органа као техничко лице. Кад је у питању музичко образовање најпре је занат пекао у ,,Абрашевићу'', а 1961. отишао је на аудицију у РТВ Београд и завршио тзв. Естрадну школу и постао члан естрадних уметника. Од 1974/75. редовно снима за радио и тв.

Снимао је плоче за РТС, Југотон и Дискос. Велики солистички рад, пуно путовања, турнеје, контакти...14 сингл плоча, 3 албума за РТС и компакт диск формиран од трајних снимака Радио Бг, емисије ,,Бисерна грана'' и ,,Од злата јабука''.

Слободан свира на 5 дувачких инструмената: фрула, двојнице, окарина, блок флаута и фрулница. Фрулница је његов патент, нешто између фруле и двојница, има целу октаву за разлику од двојница које имају опсег од пола октаве. Каже требало је доста труда да се направи.

У Косјерићу је последњи пут наступао неке давне године на Чобанским данима на брду Град. Није касније позиван, радо би се одазвао да свом родном крају поклони један концерт првом приликом, надамо се да је права прилика наша највећа манифестација – Чобански дани (то се и остварило).

Данас је кућа у Мушићима празна, отац и мајка су поумирали (отац је био председник општине у Субјелу и референт народне одбране), брат и сестра такође живе у Београду. Слободан је ожењен женом Надом, имају ћерку.

                     Слободан Никитовић, трубач из Мушића

Одакле потичу Никитовићи?

Никитовићи су из Никшића, деда мој био ту, па отац, имао сам пет стричева, сви су свирали. Најстарији стриц је био 1924. годиште а мој отац је био најмлађи. Тим редом су и помрли. Свирали су заједно, комплетан оркестар. Био сам мали кад сам свирао са оцем. Moj отац је, иако је био најмлађи, организовао све њих, а сви су волели да свирају, ишло им је то за руком. Један стриц је отишао у Тометино поље на мираз (као и ја у Годљево), други у Бјелоперицу, остали у Мушићима.

Како је почело?

Као што рекох - мој отац је организовао, свадбе се свирале, није тада било шатри, традиција је била да су столови постављани на отвореном, свадбе се обављале по 4 дана, сад ретко ко то тако ради; ја сам своме сину Бојану правио 7 дана, 4 дана трубачи нон стоп. Сина и ћерку из првог брака имам, од ћерке две унуке, од сина Горана два унука и унуку, и од Бојана два унука, значи седморо унучади имам. Ево сад ми унуци од Бојана, три и пет година, купио им отац трубе и овај од три године пропирио трубу. Мораш да волиш, не вреди другачије. Оно што не волиш не треба човек да ради.

Да ли је било још трубача у Мушићима?

Да, било је и неколико рођака из фамилије Никитовића...Не знам, ваљда смо рођени са талентом за музику. Али се и вежбало, без рада нема ништа.

Где сте набављали инструменте?

У Београду.

Јел има нека стара труба?

Имала је код стрица, надам се да његова унука чува.

Свирали сте свадбе, и даље?

Свирали смо купљење шљива, комишање, са оцем, идемо испред њих па се помичемо...у Мушићима и у Гојној Гори, па Косидбу на Рајцу, жетву, то сада нема, многе ствари смо изобичајили...

Било сиромашно у Мушићима, а у Годљеву, Радановцима друга прича.

Мом оцу припало мало земље, кућу чатмару саградио... и то је то, мука и беда...Пасивни крај, па смо ваљда и зато радили ово; ја сам се бољир'о, от'о сам се, ишло ми за руком, рођен сам за то....Не фалим се, али и данас дањи ме цене, и тако сам извео децу на прави пут...

Песник Андреј Јелић Мариоков је посветио песму вама, јел знате?

Чуо сам, али не знам баш...И Миљко Витезовић исто је опевао тај крај у песми.

Онда су дошле награде. 1967 и 8. узео сам трубу у Гучи, после Златну јабуку. Кад сам био дечко од 10 година у Гучи сам свир'о ,,Ој ливадо, ој зелена'' и на то сам узео после трубу. А наредне ,,Ој девојко Смедеревко'' (Златна труба Драгачева).

Омиљена песма?

,,Ој девојко Смедеревко'' , ваљда сам је из душе одсвирао, нису нашли ниједну грешку.

Ко је већи мајстор, Бојан или Ви?

Па слушај, ја сам био мајстор али син ме је превазишао, одсвирао је све инструменте што постоје у оркестру. Није учио ноте али има овде (показује на главу). Миљко из Мионице са њим свира, он је тук'о бубњеве овде и отишао у Швајцарску са Бојаном. Одвео је и Жика, Маћановца.

Где су све била гостовања?

Немачка, Офенбах. Швајцарска, Цирих, Женева (свадба, наша девојка се удала за Швајцарца, било је неке њихове музике, ја то не разумем, али они разумеју нашу); па онда исто у Швајцарској свирао сам свадбу код фудбалера Кузмановића, преко хиљаду душа...Принца Карађорђевића сам дочекао ту. Па Шведска, Америка, Чикаго - месец дана, Грчка, Куба 7 дана, Венеција, све за наше људе. Слала ме Гуча, Естрада Београд, свирали смо и многим политичарима.

Обишао сам свет са трубом. 43 године ја свирам. Прођеш, видиш свет, кад бих ја видео толико света? Мој отац је био чувени мајстор али није путовао, а ја сам од малих ногу, тако и мој Бојан.

Многи свирају али није то тô. Више сам показивао другима него сину, али он има слух па је све похватао. Не може назор. Мораш да се родиш за нешто.

Колико чланова има у оркестру?

Како кад ал' испод 9 не може, три тенора – три трубе мале, као ја што свирам, бубњар, басиста, добошар (мали добошићи) и певач.

Где свирате први следећи пут?

Бадње вече свирамо сваке године у Косјерићу. Сад до маја ништа, свадбе крећу па до јесени. Пратимо торте, иде се за младу, онда у општину и цркву, и торта, и то ти је то, а пре је било по 3-4 дана.

Слободан Никитовић рођен је 1953. године. 4 разреда завршио је у Мушићима, учитељица му била Миланка Вукосављевић (Ћојина сестра). Свирао је, каже, њеном сину свадбу, она је била пресрећна, живи у Ваљеву, у Тешњару; и Ћојо га звао, каже, да свира више пута...

Слободан са сином Бојаном

Оркестар Слободана Никитовића

Oркестар Бојана Никитовића

Кроз пролом – трубе,

Јеку уз осоје

Исподока

Кроз зубе беседе

Кроз згромилана,

У прси небеса

И калајно,

У псовкама, Сунце

Враћају се

Са вашара Никитовци.

Из Беглука,

Са Околишта

Низ Љутичке Стране

...Низ Муслук

И Арсића ливаде

Иду џадом из Добриња.

Прте кроз целац од Мађера.

Грезну

Уз Градњу од Каленића.

Поред Казанчине

И Папића воденице

Кроз модре кише

И шарене лахорове

Враћају се

Свирачи небески

Да се у ову,

Земну,

Песму склоне.

(Одломак из песме ,,Свирачи'' Андреја Јелића Мариокова)

Tамо где се Марко Краљевић одмарао

„Рјечица је слична мени, бујна и плаха понекад, а чешће тиха, нечујна. Криво ми је било кад су је загатили испод текије и јарком натјерали да буде послушна и корисна, да кроз бадањ тјера воденични точак, а радовао се кад је, набујала, разрушила уставу и потекла слободно. А знао сам да само укроћена меље жито.“                         Меша Селимовић: „Дервиш и смрт“

Речица Градња је лева притока Скрапежа. Извире на планини Маљен на 630 м н. в, а улива се у Скрапеж на 374 м н. в. у клисури Литице. Вијуга кроз Мушиће, Јежевицу, Дражиновиће и Бјелоперицу, и чини природну границу између косјерићке и пожешке општине. Помињу се некакве пећине изнад слива Градње што нас је посебно заинтригирало.

Дошли смо до последње куће у селу према Градњи. То је кућа Никитовића. Наш домаћин Миладин, познатији по надимку Цртани, и бака, Миладинова мајка, дочекују нас и разговарамо уз кафу. Кажемо да смо дошли да видимо пећине и договарамо се да ли смо спремни и добро обувени, јер је, кажу, грдан терен, стрм и каменит, чист кречњак, при томе обрастао шумом. Прошле године су неки планинари били па се погубили.

На опаску Субјелчана да Мушићи и Шеврљуге нису ни постојали кад су они били ,,центар света'', коју износимо пред наше домаћине, и они као и остали мештани - не дају чути, што се каже. ,,Субјел нема ништа занимљиво осим Великог Субјела'', каже Миладин. Мисли на природу. Немају изворе, немају пећине, воденицу, много су мањи територијално. Мушићи су од Бјелоперице па све до Околишта, Душковаца. Дражиновићи, Мушићи и Бјелоперица чине тромеђу. Јесте да Мушићи немају познатих личности као Субјел, али су, кажу нам и они оно што смо већ чули - познати по свирачима.

,,Мушићи су били прво село у општини косјерској које је рекло не Социјалистичкој партији. После је била прича: стави стуб дрвени и победићеш тако социјалисту. А Субјелчани мисле да је сва памет у Субјелу.''

И они жале за прошлим временима кад је овде било живо. ,,Тамо преко Градње, Ђурића страна, има један извор, ту је, кажу, коло играло недељом, искупе се чобани, има их кол'ко хоћеш. И исто овде у шуми, на вр' шуме'', прича нам Миладинова мајка.

На самој граници са Бјелоперицом има извор, Велико врело, чувена вода.

Било је некад 15 воденица, прича нам Миладин успут, а Градња је релативно кратка река, сада само ради једна, она у Аничићима, у Зеленом бријегу. Радомирова је исправна, али не ради. Сâвића воденица на дражиновачкој страни такође је исправна а не ради. Иза воденице је чувена вода буковача.

Долазимо до Алексијеве пећина, неки Алексије скочио са ње. То је ђед  Даринкиног мужа, а Даринка је најстарија овде у Мушићима, 1922. годиште. Поглед је застрашујуће фантастичан.

Пробијамо се кроз шуму да нађемо споменик о ком нам је Миладин испричао. Неки Срећко Никитовић (умро пре неких двадесетак година у својој 98.) подигао је споменик свом ратном другу из Првог светског рата. Све што зна је да се вероватно крио по пећинама и да су га Немци убили на Ђурића брду, са Дражиновачке стране. Шума је потпуно обрасла, не може да се хода кроз њу, рукама расклањамо гране младог дрвећа да заштитимо очи. Миладин је упоран и налази споменик. Неко величанствено осећање нас је све заједно обузело пред овим призором обасјаним сунцем новембарским које се пробија кроз грање. Тако једноставно и лепо. Довољно, без иједне сувишне информације.

Спуштамо се према Градњи стрминама и кроз густе непрегледне шуме. Кажу нико овуда не пролази 30 година. Потпуно смо очарани дивљином и захвални Богу на овом златном новембарском дану.

Између Казанчине и Паунића врела била је Паунића воденица, а 50 м од ње Арнаута воденица. Близу овог врела је и Бојова пећина (Бојо Никитовић, имао је велику фамилију), крили су се ту за време рата. Бојова пећина је 10 м дубока, улазила деца, и Миладин улазио; имао неки запис римским бројевима, а јазавци су сада ископали земљу па не можемо да уђемо.

Има и Велико врело на имању Никитовића, власник био онај Никита што је радио на рецепцији у ,,Скрапежу''.

,,Као дечкићи у основној школи сваки дан смо били у тој Градњи. Била су два игралишта за мали фудбал. Све то сад зарасло. Па се скупљали ми, Дражинци, Арнаути (не знам што су Арнаути, а баба, очева мајка ми је одатле, њих ћеш увек познати по говору), стотину оваца пасе, ишли на купање, ловили рибу, улазили у те пећине, сад су оне зарасле, не може се прићи.

Ја сам у тој Градњи у'ватио за шлепер рибе на руке. Чиста била некад.

Казанчина, кристално чисто, мого си да купиш ђинђуве у води, сам камен и песак. Природа направила купалиште, као да си секо - метар широко и пет метара дугачко, сам камен. Ми ставимо џакове и направимо – довде вода (показује до груди). Причало се да се Марко Краљевић овде одмарао те да је он формирао облик овог купалишта које због тога и носи име Казанчина (од казана).''

Нисмо могли а да не поверујемо кад угледасмо и копита Шарца.

А тамо где извире вода кажу да је Марков кревет, стена дугачка 10 м. Па да, Марко Краљевић је често посећивао ове крајеве, по легендама, зар не?

Жене прале тежину. Никад није пресушила Градња овде. Било дрвено корито и преводила се вода за воденицу кад пресуши доле испод.

,,Ево овде смо као деца чували овце, било пуно дечака и девојчица, понесе се од куће сира, парадајза, овде нахватамо речне ракове и рибе и печемо на жару и то је било слатко. Овце око подне 'ладују, онда се ми купамо и то је било лепо детињство. Прве љубави сеоске, дечје, после тога пођемо у школу и после се запослимо и 30 година није се сишло овде. А седамдесетих до осамдесетих овде нас је било на стотину, долазила и Лидија Вукићевић код неке своје фамилије'', са сетом у очима завршава своју причу Миладин.

Миладин Никитовић, Цртани (био је у школи најбољи у цртању) рођен је 1964. у Мушићима где је завршио 4 разреда основне школе а потом још 4 у Јежевици. Две године учио је у Косјерићу усмерено образовање па потом отишао у Машинску школу у Пожегу. Од 1983. ради у ,,Елкоку''. Био је председник МЗ у Мушићима у време кад је грађена нова школа и кад је увођена струја у село. Није се оженио, као ни многи други из Субјелске парохије.