Лепота насупрот опустелости

Разговор са протојерејом ставрофором Милутином Стевановићем уочи славе цркве у Субјелу


Наше путовање по Субјелу започели смо, а одакле него од цркве. Затекли смо мајсторе који обнављају под цркве, изгледа нешто много лепо, мермерне плоче у мозаику, розете...биће, кажу, све завршено пре Лучиндана, славе цркве.
У пријатној атмосфери терасе црквеног дома, разговарамо са нашим домаћинима, протом Милутином и протиницом Миленом. Не смемо дуго да их задржавамо, имају пуне руке посла, помажу мајсторима.




Прота Милутин:

Налазите се у селу Субјел испред Парохијског дома и храма Светог апостола и jеванђелисте Луке. Ја сам Милутин Стевановић, протојереј ставрофор, парох у Субјелу од 1985.



Дошавши у Субјел затекао сам само цркву и звоник. Све ово што сада видите изграђено је од 1985. до дана данашњег. Дом испред којег седимо је пројектовао потоњи протомајстор Бранко Пешић који је радио на храму Светог Саве у Београду.



Све што се радило у Субјелу радило се са свим пројектима и потпуном документацијом коју је тражила држава и црква од свештеника и од цркве саме.
Субјел је првобитно био општина када није било помена о Косјерићу. И матична служба и све остало.

Прва и најстарија зидана црква је субјелска, 1819. зидана од непечене цигле и од брвана. Зуб времена је нагризао стару, па је нова зидана на темељима старе 1963, дужа је за припрату од првобитне. На јужној страни полукружног олтарског дела је гроб кнеза Алексе Поповића по предању и причи мештана, није забележено нигде. Звоник је карактеристичан, зидан одмах после цркве од камена и материјала са овог простора, обновљен је пре 5 година.



Из Субјела потиче Сретен Марић,  познати теолог Владан Поповић, његов рођак је покојни прота Радоје Поповић кога сам ја и наследио. Имали смо и секретара Министарства здравља – Милијана Поповића. Пуно умних људи потекло је одавде, али, морам рећи, своме селу нису оставили ништа изузев свога имена. Нажалост, ја сам дошао и пресекао им лозу Поповића. Биле су две свештеничке породице: Протићи и Поповићи. Протићи су се изворно презивали Обрадовићи, али су због престижа и одликовања променили презиме.

Субјел данас?

Парохија има око 100 неожењених момака. Од 55 – 70 годишта. Баве се сваштарењем као и сви по селу нашег планинског краја, сточарство и нешто ситно, на ивици егзистенције. Ниједан камион, осим Славише овде. Нема 2 хектара малине свеукупно. Шта успева? Шљива, кромпир, пшеница, кукуруз, као и свуда около. Субјел је почео да пропада од шездесетих на овамо. Школа нам је пре три године затворена. 150 година постојања школа прославила 1988. и имала је две учионице и некад 60 – 70 ученика. Штампарија, преписивачка одељења, добро то je на граници са Мушићима...

У последње две – три године у Субјелу је рођена само једна беба. Зоран Марић добио је треће дете. Дакле, вишестарачко домаћинство.

Видели смо многе реликвије и прилоге цркви, шта бисте Ви још посебно истакли?

Имамо иконе које је радио познати сликар 19. века  Димитрије Посниковић.  Летос смо имали посету једног професора из Новог Сада, са Филолошког факултета, желео је да види иконе и да се увери да су заиста Посниковићеве.  Такође је желео да види где је кућа у којој се родио Сретен Марић јер је његов отац био пријатељ са њим. Иначе, Сретен је рођен у старој кући у дворишту Перише Марића. Ратомир Марић није имао деце и усвојио је Мита, сестрића, Сретен је често боравио код њих.
Иначе, Сретен ме звао да нађем место на гробљу, планирао је да буде сахрањен овде где су и његови преци, хтео је и да поклони библиотеку (има лепог простора овде), шта је било па је преокренуо – не знам, није ни сахрањен ту а библиотеку је оставио Матици српској.



Како је подигнут споменик Дражи Михаиловићу?

Милош Ђурић и Милета Марјановић дошли су на идеју да се подигне споменик генералу. Дража је пролазио овуда кад је ишао на Равну Гору, а и деца су му бикла овде склоњена. Сви су подржали ту идеју, већина становника општине Косјерић. Црква је дозволила, наш епископ потоњи Хризостом. Преко пута спомен бисте је споменик палим борцима. 

Ето, оба ова споменика гледају према цркви, рекли бисмо да све то заједно представља симбол помирења.



Хвала Вам најлепше, видимо се за славу.


Љубав на први поглед
Прота нам је испричао и ово:

Емилија Кларин из Кланице код Ваљева је др психологије, предаје на Универзитетима свуда по Европи, она и Том су дошли, купили су кућу овде. Пре седам, осам година, одмах негде по Петровдану, ја сам косио, Милена седела са Ружом, видимо швајцарске табле; ја се обучем и изађем, позовем их да седну; он не зна ниједну реч, ја донео ракију, Милена изнела гибаницу, сир, кајмак, све, на сто. Нама се, кажу, овде свиђа. Спавају у ,,Јеле'' Јежевица, а хтели на Дивчибарама где није имало места (,,дивчибаре њеног детињства'') и онда кренули да обилазе околину. И заљубили се. Каже, све је подсетило на Тоскану. И остали овде. Протиница: ,, Дао нам визит картицу његових у Америци, држе хотеле, живе у центру Њујорка, е баш ћу да свратим кад дођем (смех), пије Том ракијицу и само виче ух ух ух!... Иначе, син је ожењен Францускињом, живи у Белгији. Светска жена. Није успела овде административно да реализује неке пословне идеје.

Пожелели смо да попричамо са њима, али су, у време кад смо припремали материјал за овај број, били одсутни.


Слава цркве

 Лучиндан, 31. октобра 2015.


Верници и Српска православна црква обележавају Светог апостола и јеванђелисту Луку. Сматра се да је Јеванђеље по Луки треће јеванђеље у Новом завету написано око 60. године.
У основе хришћанске проповеди спадају Јеванђеље по Луки и Дела Светих апостола.
Свети Лука је један од првих проповедника хришћанства, савременик Исуса Христа и један од писаца четворојеванђеља.Сматра се да је Свети Лука лично познавао Богородицу и да су три иконе са њеним ликом које је светитељ насликао најближе њеном правом изгледу, а позната је ,,икона у икони" која представља Светог Луку и у перспективи икону Богородице коју светитељ осликава. Сликарско дело овог светитеља, родом из Антиохије, јесу и иконе Светих апостола Петра и Павла, а црква га сматра оснивачем хришћанског иконописа.
Према богослужбеном календару Српске православне цркве, овај дан није обележен као заветни, већ је као ,,црно слово" сврстан у празнике од значаја за суштину цркве.
Празник је у народу познат као Лучиндан и честа је слава српских православних породица, а верници га славе и као исцелитеља и заштитника појединих заната. Као свог заштитника славе га и образовне установе, међу којима је и Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију. Свети Лука је живот окончао у 84. години када га, како је записао владика Николај Велимировић, ,,злобни идолопоклоници ударише на муке, Христа ради, и обесише о маслину у граду Тиви".



Ове године на Лучиндан у цркви у Субјелу окупио се велики број људи. Било је некако посебно свечано. Делом и због новог, блиставо урађеног пода, као и, касније, за ручком у прелепој трпезарији Дома – беседе донатора, која звучи охрабрујуће и улива наду за неку бољу будућност.

Прота Милутин:

Као и сваке године сви наши православни домови који имају крсно име тако и наш Храм има своју славу а то је Свети апостол и јеванђелиста Лука. Као и претходних, и ове године слава је имала домаћине, њих десет, трудимо се да проповедима позовемо људе да дођу у Храм на Богослужења и да поправљамо себе као што је Христос и рекао ,,поправимо себе и један неваљалац мање'' и свима онима који славе данас нека буде сретна слава!
Сви објекти око цркве увек су се градили прилозима и донацијама наших верника а ове године у храму у Субјелу урађен је гранитно - мермерни под у вредности од 20000 еура, који је поклонио Томислав Василијевић са својом породицом из Берана, иначе родом из Субјела.

Томислав Василијевић:

Рођен сам у овом крају у породици Војимира Јевтовића - мог деде, и бабе Божане; оца Милорада и мајке Станојле, који су ме васпитали у православном духу, који су ме васпитали да поред своје куће имам и своју цркву. Куд год да идем морам мислити где треба да се вратим, ко ме тамо чека и кад они не буду међу живима чека те твоја црква, чека те твоја крсна слава и чека те твој народ. Никад не буди изгубљена ласта у другом народу. Ништа тамо нећеш учинити а овамо ћеш можда много изгубити. То и данашњи дан показује, дан славе Светог Луке – славе наше цркве, а посебно немам довољно речи да се захвалим нашем проти који нас окупља на начин на који он зна – духовни, који понекад извлачи из нас нешто што не умијемо сами да искажемо или да преточимо у живот, па каже ако смо прошли што смо прошли, дал смо нешто љути на њега да не свратимо да видимо каквим животом битише црква, каквим животом људи живе у овом крају, можда ћемо нешто научити или пренети нешто што ми знамо. Ево и данашњи дан је показао ту везу, да се нисмо изгубили, да се враћамо, да долазимо у сваки дом као у своју кућу, а исто тако позивамо сваког нашег човека кад се нађе у том крају где ми живимо – да зна да има једну кућу која је једнако његова као и њихове – наша!

Донација коју сте учинили цркви је поклон људима Вашег краја?

Можда не бих требао о томе да причам самим тим што је то моја привилегија. Имао сам две привилегије претходно на које ме је упутио отац Милутин. Можда нисмо ни заслужили да будемо толико привилеговани и да то баш ми урадимо. Па ево и данас, велики је изазов да је то баш нама запало, да се данас осетимо толико сретнима што смо то урадили, што то није запало можда бољима од нас. Хвала оцу Милутину, хвала овом крају, хвала овом Храму који је увек отворио врата мени и мојој породици, где се родих, где се крстих, где се вјенчах са женом која је друге вјере и која стаде пред олтар да каже: да, и ја ћу бити дио тог народа.

Небојша Василијевић, Томислављев син:

Овај број људи и начин на који су они пришли светињи даје нам за право да будемо поносни на своје порекло и све што радимо за овај крај и за ово место није нешто чиме ми њега задужујемо већ нешто чиме ми одужујемо дуг према свом крају јер смо у сваком дому овде дочекани као најрођенији и то је нешто што је дубоко укорењено у мојим сећањима. У овој цркви сам се крстио, и прво причешће сам у овој цркви примио, желим да то и моја деца окусе и желим да се стално враћам моме крају. Да будем искрен, када су људи које сам много волио почели да одлазе, да више нису међу нама, мало ми је требало времена да поново осетим жељу да дођем али отац Милутин је био тај који је домаћин свих нас и који је објединио све оне фине људе које знам из овог краја и дао нам вјеру да има будућности докле год имају мјесто око којег се могу окупити. Захваљујемо се Богу што нам је дао прилику да учествујемо на неки начин у свему овоме, захваљујемо се народу овом овде што нам је дао разлог да желимо да и даље будемо део њих и, наравно, нашем свештенику, оцу Милутину, проти нашем, као и протиници која је помогла нашим мајсторима да све буде како треба. И ето, трудимо се да онај фини дух овога краја пренесемо и на тај крај у којем живимо и да то буде дио нас докле будемо живи.


Донатори цркве


Унутрашњост цркве у Субјелу

Један од славских колача

Поглед на цркву и школу

Престоне иконе


Славски колач и жито 
по рецепту протинице субјелске, Милене Стевановић

У разговору са протиницом Миленом, поред рецепта добили смо и пар корисних савета и појашњења за славски колач и жито. Ево шта нам је она рекла:

Славски колач је симбол Тела Христовог, вино је симбол Крви Његове и жито је симбол смрти и Васкрсења Његовог. Једино Срби од свих православних народа славе крсну славу. 

Протиница каже да колач и жито спрема онако како је давно научила од тетке монахиње из манастира Никоље.


Славски колач

Колач месим дан уочи славе. У народу постоји обичај да се колач замеси пре подне ,,док напредује дан", али то ништа не значи, једно су обичаји а друго вера. Важно је само да се колач не меси ако је дан уочи славе празник, онда га треба замесити два дана пред славу.

Квасац размутити у шољи млаке воде са кашичицом и по соли, кашичицом шећера и мало брашна. Када квасац надође додати шољицу уља, богојављенске водице, 1 кг брашна, ванилин шећер и нарендану кору од лимуна. Све добро умесити и оставити да нарасте. За то време замесити тесто за шарање колача. Замесити тврђе бесквасно тесто од брашна, воде, мало соли и кашике сирћета. Украси за колач могу да се направе и пар дана раније, да се осуше. Они представљају симбол наших жеља за благостање породице. Када тесто нарасте, поново га премесити и оставити још неко време. Када поново крене, тесто поделити на два дела, од једног дела направити колач а од другог плетенице које се поставе около. Оставити поново на нарасте а за то време поређати већ направљене украсе. Важно је да колач добро надође а то се проверава тако што се у тесто забоде чачкалица и ако рупица остане отворена тесто је надошло. Колач се пече на умереној ватри, неко време се прекрије фолијом да украси не изгоре. Кад је печен премазати га мешавином уља и воде. Најважнији украс је ,,поскурица" - четвртасти печат са крстом у средини, међу чијим крацима су слова ИС, ХС, НИ, КА што значи ИСУС ХРИСТОС ПОБЕЂУЈЕ. Увек се ставља 5 ,,поскурица" што симболизује 5 Христових рана. Ја на колач стављам 4 а пети стављам на дно колача. Крст и славски печат симболизују веру; клас жита, грозд и буре - родну годину; птица представља мир; књига - знање; цветићи – лепоту.


Славско жито


Потребно је 500 гр пшенице, 400 гр млевених ораха, 400 гр шећера, ванилин шећер, мало морског орашчића и бадеми, лешници, суво грожђе и ораси у језгри за украшавање. 

Две вечери уочи славе отребити пшеницу, опрати и кувати док проври десетак минута. Скинути са ватре, поклопити и добро умотати, најбоље у нешто вунено и тако да преноћи. Сутрадан је оцедити од воде и оставити цео дан да се суши у ђевђиру. Увече пшеници додати млевене орахе и све заједно самлети два пута на воденицу за месо. На крају додати шећер, ванилин шећер и орашчић, добро умесити, сервирати у чинију за жито и украсити. Жито укташавам тако што по средини утиснем крст који испуним орасима, лешницима а около на пола пресеченим бадемима, од сувог грожђа правим мале цветове.

Славска свећа, колач, жито и вино су важни за подизање славе. И подједнако важно је спремати посну храну ако слава пада у посни дан. Све остало је мање важно.

Овако то ради протиница Милена Стевановић, а како Ви спремате славу? Да ли се сећате неког старог јела?

Ваше рецепте и савете можете слати у нашу редакцију. Очекујемо Ваше предлоге за наредни број РАЗОТКРИВАЊА.


приредила: Слађана Лечић



Коментари