Село као извор живота

Разговор са Драгом Мандићем, последњим досељеником у Субјел


,,Село је додир са стварношћу, не нешто измишљено. Ти имаш овде комплетан круг а ми без круга не можемо да функционишемо. Точак не може да се окреће ако није цео.''


Појавио се пре неколико година у Туристичкој организацији. Као да смо се однекуд познавали. Спонтан, разговорљив, образован, чврст у својој вери у Бога и неке законе мeтaфизике, рекли бисмо - врло посебан саговорник.
Разговарамо у његовој кући у Субјелу, уживајући у сваком милиметру поседа кога је он са љубављу, вољом и стрпљењем оплеменио и привео намени.

Откуд овде, како и зашто, Ваш пут до Субјела?

Нема посебног пута, желео сам имање на селу, комплетно, не викендицу; Србија, Горњи Милановац, Ваљево, обишло се све то, тај део Србије ми некако био најлепши. Желео сам то уствари из љубави према селу, јер тамо у Босни одакле сам ја још се води на ђедовима и тако, било је лепих места, имања само да гледаш, да уђеш и ништа да не дираш и поред асфалта што ја нисам хтео, на асфалту сам цео живот.

Овде се потрефило све: шума, вода, простор, пута није било, само врзина, ниси могао проћи, ишао сам преко њиве, па сам после кроз воћњак доносио ствари, онда миц по миц. Радећи свој посао као керамичар, кад сам највише посла имао, баш у шпицу, схватио сам да то није посао за живот, да има и нешто лепше, а то је село. То су емоције - рођен на селу, живео неко време на селу, одлазио на село, увек сам га доживљавао другачије, град као Паланка (Бачка) могао сам живети у свакој кући, ништа ми није значило, ниједно место ме није везивало, ето моја кућа у Паланци, ништа ми није жао, јесте – лешника, једино. У пуном роду. Као што ми је жао овде човек посекао храст, живо биће, али добро.


Кажем, поклопило се све: имаш шуму, имаш две воде и имаш поглед. Значи можеш да живиш овде. Уз лепу комбинацију и нормалан живот. Село је извор живота.

Људи се варају да је на селу тешко радити. Лажу. Нерад је тешки завладао. На селу свако у својој кући мотиком може себи да прибави храну. Него ми немамо границе у нашим задовољствима. Наши захтеви су велики, да би могао да их испуниш мораш пуно да радиш а онда немаш времена за себе, за своју душу. Поента живота на селу (...) је слобода, (...) живот по Богу... то је широка тема. Моја вера у Бога је тражење спасења...Тешко је то слушати ако не верујеш. И ја не причам више. Заћут'о сам.

Ја сам овде слободан. Слобода живота. Топлота, лепота. Није лепота живота пун џеп пара па идеш у кино...или у Америку...радио и тв те трују, ми смо у Србији били срећни људи, богати. Слобода је начин живота. Устанеш ујутру па кажеш е сад ћу ово да радим, па дођете ви, гости,  па ти дочекаш људе, седнеш са њима, па кажеш сутра ћу ово да наставим да радим. Тако се родила и идеја о сеоском туризму.

Како Ви, Драго, видите сеоски туризам?

Сеоски туризам је најлепша презентација своје земље. Најлепше је бити националиста. Волети своје а поштовати туђе. Moje богатство су људи. Ево сада у телефону да видите колико Мађара, муслимана итд. И ја их све поштујем. Национализам је за мене ићи свуда и не осећати страх нигде. После овог рата људи имају страх кроз Хрватску и Босну, ја немам. А најслободнији си у својој кући, дочекивати госте у својој кући – ништа лепше нема. Као што каже у Светом писму: Чини људима оно што би волео да теби чине. Материјално више не морам, деца, школа, немам ја више обавеза, е сада ми је најлепше да ми дође унук и да цео дан овде трчи за мном и увече заспи без успављивања. Село је додир са стварношћу, не нешто измишљено. Ти имаш овде комплетан круг а ми без круга не можемо да функционишемо. Точак не може да се окреће ако није цео. Пропадне нога и стане. ,,Док једно зрно не угине – не донесе новог рода.'' Тако и овде посадиш па све иде својим током. Све је по Јеванђељу, живот је по Јеванђељу. Једноставан, ми смо га сами искомпликовали. Дакле, дочекивати госте, упућивати их на живот на селу а не гостити и бити хотел. Бити домаћин на селу, да печеш ракију али да господски то радиш, у сваком послу да будеш господин. Кад шишаш траву мора бити све под конац. И за сваки сегмент живота је битно да се обучиш. Оду деца код крава у шталу, неће крава да их дира, зна да је дете жељно. Хот дог, Мек Доналдс и Кока-кола, па то је оно најгоре што добијемо. А да би ставио печеницу и сир на сто – мораш да живиш ту. Да виде да пекмез од шипка лако можеш направити. Како се, каже, ниси изгребао? Па имаш, брате, рукавицу кожну, ставиш на леву руку, имаш парче арматуре, савијеш на обе стране, танке, најтање, шестице, вучеш га, прихватиш (...), береш ко господин. Сваки посао који радиш, све је већ осмишљено да ти буде лакше, само треба искористити. Слушаш савет и радиш. Димљену кобасицу од рибе, сад ћете да пробате.


Тамо треба да завршим тих 6 соба, па ћу 6 лејица да направим, значи 6 парцела да оградим; мали вајат, велики вајат, собе, свако има своју парцелицу; ред лука белог, ред црног, шаргарепе, першуна, парадајза, и онда ти идеш и оплевиш то, и онда изволи и понеси. Човек који је сад добио Октобарску награду каже мени: ,,Довешћу ти маторе Енглезе, да посаде башту у пролеће, органску''; у Пожеги, кажу, ,,узми кромпира ја ћу ти све повезати'', мораш да знаш људе, Енглези плате аранжман и закупнину, они то врло добро знају да се све плаћа, а онда ти дођу у августу или септембру кад је берба па ће бити опет десет дана и то им наплатиш колико треба; имаш дрвено корито и чесмицу, атмосфера једног домаћинства, преко мостића мораш прећи до великог вајата, овде игралиште за децу, овде магаза, подзида са цвећем, мора бити равно као тепсија... Онда коњи, коњ је љубав, ко није јашио коња не зна шта је лепо. Какви аутомобили, какви мотори, камиони и авиони.

Дакле, имам визију правог српског домаћинства. Јер Србин није само што живи у Србији. Србин је домаћин и све се ради са љубављу, јер све што се спреми са љубављу, па и кад није најбоље - буде слатко. Посно у време поста, толико има рецепата, све је просто, пун сто свега, само се треба упустити.



Субјел. Какви су људи? Нека запажања?

Учмалост. Устајалост. Људи су без креативности.

А и нема их?

То што их нема - о том потом. Нема их ни у градовима. Успели су да буду уништени. Да им се негде избрише из мозга да су способни, радни, креативни...А то што се не жене и не рађају децу – ја молим и моје, битка је велика. Да прихватиш да си то што јеси и онда да тако и живиш. Ја први знам колико сам некад негативан. Треба да се исправиш па ће онда Бог дати снаге да некад дођеш себи. Да будеш човек карактера. То је тешко - бити човек а јурећи за материјалним - човек губи духом.

А менталитет, има ли нешто карактеристично?

Па и нема. Доста личи на мој родни крај. Народ као народ исти, мало су на селу људи тврдоглавији, нема дијалога - да разменимо различите ставове и видимо се после, наљуте се брзо ако им није по вољи. Небих се ја ту пуно ни упуштао, свако има свој живот, у мојој кући ја ћу увек да те угостим како могу, а кад одем код тебе баш ме брига. Кроз мој посао упознао сам све структуре људи, од обичног радника до министра.

Практична црта Драга Мандића? Драго као врсни занатлија?

Мајстор водинсталатер. Бравар, металска струка. Нужда ме натерала да се бавим и керамиком. Керамика значи креативност. Кад сам пре двадесет година напустио државни посао дао сам себи задатак као керамичару да ћу бити најбољи мајстор или нећу радити тај посао. Значи мораш имати циљ. И да будеш препознатљив. И да верујеш у то што желиш.

Пролог (Охридски) прочитати. Само по страницу и по дневно. Лепо имаш расуђивања, имаш беседе и сваки дан по нека поука.

Прећути некад, зауздај језик, осетићеш радост због тога.



Одакле тачно из Босне?

Рођен у Крњеуши, Рисовац, код Босанског Петровца, 1961. у пролеће кад се ђубре износи...(шала на свој рачун). Са 9 година отишао у Бачку са мајком. Отац је настрадао кад сам имао 3 године. Али сам увек одлазио возом у Крњеушу. (...)

...То сам што јесам.







Поглед на цркву из Драговог дворишта




Коментари