Р А З О Т К Р И В А Њ А: Стара црква у Субјелу

Стара црква у Субјелу

Стара црква Светог апостола и јеванђелисте Луке у Субјелу саграђена је 1819 – 1820. године, након окончања Другог српског устанка, односно ратног периода српске националне револуције (1804 – 1815). Када је реч о црквеном градитељству, она није била први неимарски подухват на простору Београдског пашалука након завршетка ратних операција. Међутим, по једној важној чињеници њен настанак је јединствен. До 1819. цркве на том простору грађене су најчешће од дрвета, што је био резултат не само економских прилика или једноставне доступности тог материјала, већ и бриге за њихов опстанак због османске управе. Она је била веома строга што се тиче давања дозвола за поправке православних храмова, и без жеље да спречи њихово уништавање и пљачкање у време ратова и устанака. Са постепеним учвршћивањем српских права и изградњом темеља будуће аутономије тај осећај несигурности постепено се смањује, а стабилне прилике праћене јачањем српских институција и брзим економским и демографским опоравком омогућавају да се приступи градњи цркава већих димензија и од чврстог материјала. Први православни храм у Београдском пашалуку, саграђен на тај начин после Другог српског устанка, била је управо црква у Субјелу. Она је настала пре знатно познатије цркве у Савинцу код Чачака, као и задужбине кнеза Милоша Обреновића у његовом родном селу, Горњој Добрињи, географски блиском Субјелу, која је завршена 1822. Градња субјелске цркве био је један од највидљивијих доказа да се мења геополитичка ситуација на простору Србије. За то није тражена дозвола османских власти, која је од 1815. постала скоро формална, већ само од кнеза Милоша Обреновића. Радови су текли неометано, и завршени су у кратком року. То указује на велику ангажованост мајстора, али и становника села која су припадала дотадашњој субјелској парохији сркве у Сечој Реци.

Духовни значај и симболика овог градитељског подухвата били су изузетно велики. Пре ње није било цркве у Субјелу, и њеном градњом се показало да се османски закони, који забрањују градњу нових немуслиманских храмова, на местима где раније нису постојали, више не примењују. И то је показано управо у Субјелу, малом планинском селу у западној Србији, у близини Ужица, другог по величини и значају османског гарнизонског упоришта, у чијем је оснивању 1807. учествовао његов становник војвода Алекса Поповић, командујући војском Ужичке нахије.

Субјелска црква саграђена је од камена и цигле, са земљаним ћуповима у зидовима, што ју је учинило изузетно акустичном. То посредно указује да је при њој било развијено и црквено певање. Црква је првобитно била прекривена дрвеним црепом (клиса), а њен под урађен је од камена. У почетку црква није имала зидан звоник. Он је саграђен касније, као једна помоћна зграда. Међутим, када су звона била скупа и ретка, у време вршења пописа цркава и манастира у Кнежевини Србији 1836, она је имала једно звоно, као и потпун иконостас, богослужбене књиге, свештеничке одежде и бројне предмете који су били неопходни при богослужењу. Све је то даровало локално становништво или су их купили њени свештеници. Неки од тих предмета су изузетни примери занатске вештине тадашњих мајстора, и сигурно нису набављени у најближој околини. Счувани делови првобитног иконостаса су вредно дело неког од локалних мајстора који су деловали по западној Србији. Део икона урадио је и познати уметник Димитрије Посниковић, који је у Србију дошао из Хабзбуршке монархије. Он је, између осталог, осликао и нову ужичку цркву саграђену 1844. као и манастир Рачу. На стару субјелску цркву је око 1925. постављена и рељефна мермерна плоча, са урезаним именима изгинулих војника из те црквене општине у ратовима за ослобођење и уједињење српског народа 1912 – 1918. Она је дело Михаила Миловановића, академског вајара и ратног сликара Врховне команде Српске краљевске војске.

Све то сведочи о великој тежњи становника Субјела и околних села ка свестраном напретку, посебно након ослобођења и стварања модерне националне државе, аутономне Кнежевине Србије 1830. године. Тој тежњи су у значајној мери допринели и субјелски свештеници, који су имали велике заслуге за отварање школе у селу, и уношење нових обичаја у свакодневни живот својих парохијана. Они су својим примером дали велики допринос побољшању културе становања и квалитета свакодневног живота у Субјелу и околним селима. Свештеничку дужност у Субјелу су вршили чланови породичне лозе Поповића у шест генерација у времену од 1768. па до 1985. Упоредо са њима, при субјелској цркви су, такође у више генерација, служили свештеници из њима родбински блиске породице Протића. Први субјелски свештеник Лука Јаковљевић, родоначелник Поповића, добио је субјелску парохију 1768. у време када је она припадала цркви у Сечој Реци. Његови синови били су протопрезвитер Илија, касније јеромонах Исаија у манастиру Никоље кабларско, и устанички војвода Алекса Поповић. Илија Поповић наследио је очеву парохију, али му је цела породица сем једне ћерке, страдала у епидемији куге 1817, па је парохију даље наследио његов синовац Атанасије Поповић. Свештеници из ове породице касније су школовани у Београдској богословији, а неки од њих су, стицајем ратних околности, имали прилику да бораве у иностранству и тамо наставе школовање. Син проте Лазара Поповића, Драгољуб, касније и сам свештеник у Косјерићу, школовао се у време Првог светског рата на Кембриџу у Великој Британији, али се вратио у свој крај. И породица Протић дала је више свештеника, а неки од њених чланова такође су стекли добро образовање. Поред чланова ове две породице, у Субјелу су служили и други свештеници пореклом из оближњих села, али и удаљенијих области.

Стара субјелска црква је због недовољно чврсте конструкције била учвршћена спољним широким потпорним стубовима, контрафорима. Међутим, интервенције локалних мајстора нису биле довољно успешне да би се овај јединствен храм, пример почетка новог начина градње након Другог српског устанка, сачувао од урушавања. Како није било неопходних и делотворних радова уз стручни надзор, она је 1963 срушена, и на њеном месту је подигнута нова црква Светог апостола и јеванђелисте Луке.

Из књиге Недељка В. Радосављевића СТАРА ЦРКВА У СУБЈЕЛУ

Историјски архив Ужице, Посебна издања књига 1, Ужице 2012.