субота, 22. фебруар 2020.

Бранка Маслеша, предузетница и заљубљеница у родни крај

Бранка Т. Маслеша је власница фирме "АГРОВЕТ", предузећа за производњу пилића и промет ветеринарских лекова.

Бранка као девојчурак


Иако је већ после основне школе кренула у свет, Бранка се враћала својој Варди као да никада из ње није ни одлазила. Реновирала је кућу у којој се родила, уредила простор око куће, засадила воће, тако да њени најближи, родбина, пријатељи, пословни партнери, често и радо долазе на Варду. И Вардани воле Бранку и њену породицу.

Разговарам са Бранком на једном од објеката њене фирме, на изласку из Панчева а на путу за Вршац. На скоро хектар површине налази се 13 објеката. У једнима су фарме за производњу приплодних јаја, у другима инкубаторска станица за производњу товних пилића, у трећима су коке носиље (наравно, петлови су неизбежни), у четвртима се производе премикси за сточну храну, у следећима се пакују лекови и храна за кућне љубимце, а ту је и санитарни и хигијенски део и простор за смештај и боравак радника. Када се свему овоме дода да се Бранка бави и увозом и заступањем страних фирми са сличном делатношћу, добије се лична карта „АГРОВЕТ“-а из које се види да је ово један заокружен и добро организован систем.

 


Крећемо у обилазак фарме, обучени као хируршке екипе у операционој сали. У објекте се улази преко сунђера натопљених кречом. То су неопходне санитарне мере да се сачува здравље животиња. Бранка успут проверава температуру у објектима, да ли живина има довољно хране и воде, у каквом је здрваственом стању...

Примећујем да послове на фарми обавља мали број радника. Бранка има објашњење за то: много тога је аутоматизовано и испрограмирано како би се смањио људски рад и елиминисала могућност  погрешног поступања запослених. Главно и одговорно лице на самој фарми је др ветеринарске медицине, још један Варданин, тачније Јакљанин, Драган Петровић. (Слични објекти, нешто мањег капацитета, постоје на још две локације, у  Јајинцима и Иригу.) Покушавам да се нашалим коментаром да се скоро све што каки и кљуца по Србији излегло из Бранкиних инкубатора.

Разговор настављамо у дирекцији предузећа у Жичкој улици на Црвеном Крсту.

Ово је време садашње, а ја желим да причу вратим на почетак, на Варду и Бранкино детињство. Радо га се сећа, пуно је лепих слика, занимљивих догађаја и драгих људи.

 

Бранка (лево) на Варди

Деда Радисав-Рајко Јовановић рођен је 1893. у засеоку Боровац (Арсеновићи). Земљорадник, трговац пољопривредним производима, а потом власник опанчарске радње, веома се ангажовао на довођењу воде и изградњи варданске чесме 1931. године. Са супругом Миљаном имао је шесторо деце. Бранкин отац Тривун, по завшетку основне школе на Варди, изучава опанчарски занат у очевој радионици. Био је запослен у вуновлачари на Варди, потом у предузећу "Занатлија" у Косјерићу и на крају у гвожђари на Варди, где је и пензионисан. Мајка Љубица била је домаћица а потом помоћна радница у школи и интернату. 


Мајка Љубица и отац Тривун, 1953.


Као једино дете, Бранка је имала обавезе око чувања и храњења домаћих животиња, али су вечери биле резервисане за игру и дружење са вршњацима. Било је тада на маленој Варди пуно деце, више од 20-торо. Најпре би сачекали аутобус (Варданин, како смо га и ми у Сечој Реци звали), па пошто би поштар преузео врећу са писмима и другим пошиљкама, кренули би за њим до поште, присуствовали отварању вреће и жељно ишчекивали пошиљке упућене њима или њиховим најближима. Сећам се Спасе, Бранкине и моје другарице, такође Варданке, како је сама себи писала разгледнице да би могла да се прави важна пред другом децом. Памте се и игре жмурке код чесме и школе, одласци у брање печурака у прво свитање. Било је и несташлука, наравно. Прескачући некакво буре уместо козлића по вечерњој роси, Бранка се оклизнула, пала и завршила у гипсу. Из основношколских дана памти радо рад на школској економији и одласке камионом или трактором у задружни малињак у Зарићима где се могло нешто и зарадити.

 

Бранка Маслеша (Јовановић) сасвим лево

По завршетку основне школе Бранка одлази у Ваљево где уписује медицинску школу. Потом следи факултет, жеља је медицина, али пошто остаје испод црте, резервна опција је ветерина. Каже да су ветеринари из Косјерића често своје послове обављали у њиховом дворишту и да јој је била жеља да као ветеринар ради у Косјерићу, али да сваки дан после посла долази на коњу на Варду. Коњи су њена велика љубав коју је касније пренела и на кћерку Ању. Испити на факултету нису били велики проблем, осим физике. Ту прискаче у помоћ лепи Требињац, Милован, апсолвент машинства. Однос професор-студент од симпатије полако прераста у љубљав, која се само годину дана по завршетку факултета крунише браком. Мало је зетова који су тако омиљени у жениној фамилији као што је Милован.


Бранка са супругом Милованом и ћерком Ањом


Бранка се запошљава на одређено време у „Галеници“, потом на годину дана као асистент на Ветеринарском факултету где завршава специјализацију макробиологије. Стални посао добија у Пословној заједници ветеринарских станица Србије. Ту остаје 8 година. У то време се рађа ћерка Ања. Са двојицом колега се договара да се окушају у приватном бизнису. И тако је 1991.године настао „АГРОВЕТ“. Један од колега се повлачи из посла, са другим наставља лепу и успешну сарадњу. После 10 година се споразумно раздружују. Свако наставља свој пут, а однос поштовања, сарадње и пријатељства траје и данас.

На питање шта је кључ успешног вођења фирме и константног успона, Бранка каже да је у питању велика одговорност и посвећеност послу, даноноћни рад, визија, фер и коректан однос према пословним партнерима, брига и поштовање за сваког запосленог. И заиста, годинама одлазим у „АГРОВЕТ“ и видим углавном исте људе. Ко једном постане део овог колектива почиње да се осећа као члан једне велике породице и остаје у њој често и после пензионисања.

Ипак, успех у послу не би могао да јој надомести срећу коју има у приватном животу и породици. То је оно што је највише испуњава и на шта је најпоноснија. Бранка живи у складном браку, ћерка Ања је завршила Фармацеутски факултет у Болоњи а затим специјализацију индустријске фармације на Фармацеутском факултету у Београду. Мамин и татин успех није је завео, била је дивно дете, а данас добар човек, што Бранка истиче као највећу вредност. Из брака са Миканом Ања има две ћеркице, Сару и Ану, које су сада Бранкина највећа љубав и срећа. Ања тренутно помаже у вођењу фирме, а ускоро ће отворити апотеку и тако кренути мајчиним стопама.

 

Ћерка Ања са породицом

И за крај, ево још једног лепог каменчића из мозаика Бранкиног животописа, а то је спремност да део свог колача подели са другима, знаним и незнаним. Одазива се на многе хуманитарне апеле, помаже штампање књига, како оних у вези са струком, тако и оних које се баве њеним завичајем. Несебично учествује у акцијама на Варди (тренутно је то обнављање водовода и спомен чесме).  Донирала је рад „Завичајног удружења Косјераца“ и Фудбалског клуба „Сечица“, помогла многим колегама у отпочињању посла као и овај број Разоткривања. Сва Милованова и Бранкина родбина, као и запослени у "Агровету", имају у њима велику подршку и ослонац у сваком тренутку. Као да их је кроз живот водила она дивна Доситејева порука да је „блажен и богат само онај који за добро читавог друштва ради и после себе лепо име оставља.“

                                                                                                                        Милан Живковић, 
учитељ у пензији

 

Бранка са родитељима и родбином

Бранка, у средини

Друштво из "Занатлије", Тривун лево


Вашар на Метаљци, Тривун доле десно


Тривун Јовановић са чичом Здравком


Са промоције часописа РАЗОТКРИВАЊА
на Варди





Са промоције часописа РАЗОТКРИВАЊА 
на Варди, Бранка Маслеша десно


Плакат за промоцију






Истакнути пост

КОСЈЕРИЋ, ЖЕНЕ КОЈЕ ПАМТИМ, трећи део

ЈЕЛА, болничарка     Већ годину дана смо заробљени непознатим вирусом који је потпуно променио свет, и наше мале животе. Будимо се са изве...