Р А З О Т К Р И В А Њ А: фебруар 2020

Бранка Т. Маслеша је власница фирме "АГРОВЕТ", предузећа за производњу пилића и промет ветеринарских лекова.

Бранка као девојчурак

Иако је већ после основне школе кренула у свет, Бранка се враћала својој Варди као да никада из ње није ни одлазила. Реновирала је кућу у којој се родила, уредила простор око куће, засадила воће, тако да њени најближи, родбина, пријатељи, пословни партнери, често и радо долазе на Варду. И Вардани воле Бранку и њену породицу.

Разговарам са Бранком на једном од објеката њене фирме, на изласку из Панчева а на путу за Вршац. На скоро хектар површине налази се 13 објеката. У једнима су фарме за производњу приплодних јаја, у другима инкубаторска станица за производњу товних пилића, у трећима су коке носиље (наравно, петлови су неизбежни), у четвртима се производе премикси за сточну храну, у следећима се пакују лекови и храна за кућне љубимце, а ту је и санитарни и хигијенски део и простор за смештај и боравак радника. Када се свему овоме дода да се Бранка бави и увозом и заступањем страних фирми са сличном делатношћу, добије се лична карта „АГРОВЕТ“-а из које се види да је ово један заокружен и добро организован систем.

Крећемо у обилазак фарме, обучени као хируршке екипе у операционој сали. У објекте се улази преко сунђера натопљених кречом. То су неопходне санитарне мере да се сачува здравље животиња. Бранка успут проверава температуру у објектима, да ли живина има довољно хране и воде, у каквом је здрваственом стању...

Примећујем да послове на фарми обавља мали број радника. Бранка има објашњење за то: много тога је аутоматизовано и испрограмирано како би се смањио људски рад и елиминисала могућност погрешног поступања запослених. Главно и одговорно лице на самој фарми је др ветеринарске медицине, још један Варданин, тачније Јакљанин, Драган Петровић. (Слични објекти, нешто мањег капацитета, постоје на још две локације, у Јајинцима и Иригу.) Покушавам да се нашалим коментаром да се скоро све што каки и кљуца по Србији излегло из Бранкиних инкубатора.

Разговор настављамо у дирекцији предузећа у Жичкој улици на Црвеном Крсту.

Ово је време садашње, а ја желим да причу вратим на почетак, на Варду и Бранкино детињство. Радо га се сећа, пуно је лепих слика, занимљивих догађаја и драгих људи.

Бранка (лево) на Варди

Деда Радисав-Рајко Јовановић рођен је 1893. у засеоку Боровац (Арсеновићи). Земљорадник, трговац пољопривредним производима, а потом власник опанчарске радње, веома се ангажовао на довођењу воде и изградњи варданске чесме 1931. године. Са супругом Миљаном имао је шесторо деце. Бранкин отац Тривун, по завшетку основне школе на Варди, изучава опанчарски занат у очевој радионици. Био је запослен у вуновлачари на Варди, потом у предузећу "Занатлија" у Косјерићу и на крају у гвожђари на Варди, где је и пензионисан. Мајка Љубица била је домаћица а потом помоћна радница у школи и интернату.

Мајка Љубица и отац Тривун, 1953.

Као једино дете, Бранка је имала обавезе око чувања и храњења домаћих животиња, али су вечери биле резервисане за игру и дружење са вршњацима. Било је тада на маленој Варди пуно деце, више од 20-торо. Најпре би сачекали аутобус (Варданин, како смо га и ми у Сечој Реци звали), па пошто би поштар преузео врећу са писмима и другим пошиљкама, кренули би за њим до поште, присуствовали отварању вреће и жељно ишчекивали пошиљке упућене њима или њиховим најближима. Сећам се Спасе, Бранкине и моје другарице, такође Варданке, како је сама себи писала разгледнице да би могла да се прави важна пред другом децом. Памте се и игре жмурке код чесме и школе, одласци у брање печурака у прво свитање. Било је и несташлука, наравно. Прескачући некакво буре уместо козлића по вечерњој роси, Бранка се оклизнула, пала и завршила у гипсу. Из основношколских дана памти радо рад на школској економији и одласке камионом или трактором у задружни малињак у Зарићима где се могло нешто и зарадити.

Бранка Маслеша (Јовановић) сасвим лево

По завршетку основне школе Бранка одлази у Ваљево где уписује медицинску школу. Потом следи факултет, жеља је медицина, али пошто остаје испод црте, резервна опција је ветерина. Каже да су ветеринари из Косјерића често своје послове обављали у њиховом дворишту и да јој је била жеља да као ветеринар ради у Косјерићу, али да сваки дан после посла долази на коњу на Варду. Коњи су њена велика љубав коју је касније пренела и на кћерку Ању. Испити на факултету нису били велики проблем, осим физике. Ту прискаче у помоћ лепи Требињац, Милован, апсолвент машинства. Однос професор-студент од симпатије полако прераста у љубљав, која се само годину дана по завршетку факултета крунише браком. Мало је зетова који су тако омиљени у жениној фамилији као што је Милован.

Бранка са супругом Милованом и ћерком Ањом

Бранка се запошљава на одређено време у „Галеници“, потом на годину дана као асистент на Ветеринарском факултету где завршава специјализацију макробиологије. Стални посао добија у Пословној заједници ветеринарских станица Србије. Ту остаје 8 година. У то време се рађа ћерка Ања. Са двојицом колега се договара да се окушају у приватном бизнису. И тако је 1991.године настао „АГРОВЕТ“. Један од колега се повлачи из посла, са другим наставља лепу и успешну сарадњу. После 10 година се споразумно раздружују. Свако наставља свој пут, а однос поштовања, сарадње и пријатељства траје и данас.

На питање шта је кључ успешног вођења фирме и константног успона, Бранка каже да је у питању велика одговорност и посвећеност послу, даноноћни рад, визија, фер и коректан однос према пословним партнерима, брига и поштовање за сваког запосленог. И заиста, годинама одлазим у „АГРОВЕТ“ и видим углавном исте људе. Ко једном постане део овог колектива почиње да се осећа као члан једне велике породице и остаје у њој често и после пензионисања.

Ипак, успех у послу не би могао да јој надомести срећу коју има у приватном животу и породици. То је оно што је највише испуњава и на шта је најпоноснија. Бранка живи у складном браку, ћерка Ања је завршила Фармацеутски факултет у Болоњи а затим специјализацију индустријске фармације на Фармацеутском факултету у Београду. Мамин и татин успех није је завео, била је дивно дете, а данас добар човек, што Бранка истиче као највећу вредност. Из брака са Миканом Ања има две ћеркице, Сару и Ану, које су сада Бранкина највећа љубав и срећа. Ања тренутно помаже у вођењу фирме, а ускоро ће отворити апотеку и тако кренути мајчиним стопама.

Ћерка Ања са породицом

И за крај, ево још једног лепог каменчића из мозаика Бранкиног животописа, а то је спремност да део свог колача подели са другима, знаним и незнаним. Одазива се на многе хуманитарне апеле, помаже штампање књига, како оних у вези са струком, тако и оних које се баве њеним завичајем. Несебично учествује у акцијама на Варди (тренутно је то обнављање водовода и спомен чесме). Донирала је рад „Завичајног удружења Косјераца“ и Фудбалског клуба „Сечица“, помогла многим колегама у отпочињању посла као и овај број Разоткривања. Сва Милованова и Бранкина родбина, као и запослени у "Агровету", имају у њима велику подршку и ослонац у сваком тренутку. Као да их је кроз живот водила она дивна Доситејева порука да је „блажен и богат само онај који за добро читавог друштва ради и после себе лепо име оставља.“

Милан Живковић,

учитељ у пензији