У питању је аутентичан живот. Потребно је да људи живе живот искрено и пронађу оно што их испуњава – своју сврху
Ђорђе Ђукановић Варда (рођен 1969. у Београду) је светски дизајнер цветних аранжмана, годинама је радио у париском хотелу „Риц“, два пута проглашен за најбољег дизајнера цвећа у Европи, данас живи са супругом Елизабетом и два сина на рајском острву Сент Барт у Карибима. Сваки слободан тренутак проводи са породицом и сваке године долази на Варду, родно место свог оца – тамо где су му корени.
Јапанци сматрају да свако има свој икигаи*, што би неки француски филозоф вероватно превео као raison d'être. Икигаи је скривен дубоко у нама, па је, да бисмо до њега дошли, неопходно да стрпљиво истражујемо дубине нашег бића. Како кажу житељи Окинаве, острва с највећим бројем стогодишњака сразмерно броју становника, икигаи је разлог због којег устајемо ујутро. Када човек има јасно дефинисан икигаи, када има велику страст, његов живот је испуњен и срећан.
Мира Адања Полак у својој емисији каже како се често дивила цветним аранжманима у хотелу „Риц“ у Паризу, а кад је сазнала да је аутор свих тих креација Ђорђе Варда, Београђанин који живи у Француској – њеном одушевљењу није било краја.
Као ни нашем кад смо, истражујући теме и саговорнике за овај број часописа РАЗОТКРИВАЊА, открили да Ђорђе Ђукановић алиас Варда, потиче - са Варде!
Joш један песник цвећа** из нашег поднебља.
И стрпљиво смо дочекали тренутак.
Јутро на Преображење, седимо на тераси Мићкове кафане на Варди и опуштено ћаскамо са једним од најбољих на свету кад се ради о цветном дизајну.
Гледали смо емисију код Мире Адање Полак...
Јесте, Мира кад год не зна шта ће, она пусти мене. Смех. Објашњавамо нашем саговорнику како је уопште дошло до разоткрића. Али, желимо да чујемо његову причу.
Откуд Ђорђе Варда на Варди?
Моји су родом одавде. Тата ми је рођен овде, његови су преци основали Варду, корени су нам ту. Ова кућа овде коју смо купили грађена је 70.их година, али на земљишту које је припадало мом прадеди, чукундеди... једно шест-седам генерација уназад. Тако да мени стварно прија да дођем овде и да обиђем тату који борави ту откад почну лепи дани, седи ту и ужива. И баш ми буде задовољство, не могу да замислим лето а да не дођем овде на десетак дана. Тишина, здрава храна, родбина. Моји бака и дека су били први учитељи овде. Мој отац је ишао у ову школу. Они су после рата отишли да живе у Смедерево, овде су често долазили на нека весеља, свадбе, али више нисмо имали кућу. Пре 12-13 година одлучим да изненадим тату тако што му купим ту кућу за рођендан; договорим овде све, они ме сачекају на аеродрому и ја им кажем да идемо на излет, не кажем где. И тако оживимо ту кућу поново.
Делујете као човек који је остварио свој сан. Да ли је то - то?
Ја сам у животу заиста имао пуно среће да се нађем на правом месту у правом тренутку, а и нарадио сам се, право да Вам кажем, то је основа приче. Tек што сам уписао Правни факултет у Београду, преселили смо се у Француску, отац ми је био дописник Вечерњих новости у Паризу. Живели смо тамо од 1987. до 1991. Он се онда на 48 сати пре него што смо се враћали – шлогирао. Разболео се због целе те ситуације око почетка рата код нас и, да то не буде тема разговора, али те деобе које су током 2.светског рата постојале – све то што се спремало 1991, њему је мирисало на ту исту трагедију која се на крају и догодила. На свим овим поднебљима. Тако да се он, човек, баш лепо онако шлогирао, темељно, једва је остао жив и они су се вратили те 1991, а ја сам остао да живим у Француској.
Чувени Меморандум САНУ, Ваш отац се поводом тога огласио 2016. године у штампи, остајући при свом ставу, зар не?
Он је још 1986. предвидео да ће то тако да се заврши. Ви знате да је цео овај крај овде био прилично подељен, страдало је страшно пуно људи на обе стране, сад није битно са које стране – страдали су Срби, а нема горе трагедије него кад Србин страда од Србина. Да ли му је брат од стрица, да ли му је рођак, да ли му је комшија... свеједно. Он се једноставно уплашио могућности да ће све те политичке поделе довести поново до тога да брат на брата иде. Од свега тога се разболео. У Београд је свакако требао да се врати тада, али се, дакле, вратио под трауматичним околностима. Огласио се после толико времена да би још једном стао иза својих ставова.
Ви остајете у Паризу, како?
Онда ја једноставно почињем да се за живот борим сам. Радио сам разне послове, све док нисам у једном тренутку одлучио да се бацим на посао са цвећем о коме нисам знао ништа. Смешна прича, отворио сам радњу а нисам знао ни букет да направим и сви су ми рекли да сам луд. Пошто сам имао супер посао пре тога, лепо зарађивао, али нисам био срећан. Долазио сам кући надрндан, нерасположен, и жена моја, која ми је тад била девојка, каже: „Ђорђе, па ти не можеш да живиш тако. Шта би ти у животу волео да радиш?“ Ја кажем да бих волео да отворим радњу са цвећем. „Па отвори радњу са цвећем.“ Чекај, ако ја напустим посао нећемо имати шта да једемо. „Па није то битно.“ И стварно, ја отворим тај бутик.То је било прилично комично у првом периоду, пошто нисам хтео да идем ни на какав курс, јер сам био лењ и било ми је испод части да идем на курс за цвећарство а студирао права. Нисам знао ни како се цвеће зове. Научио сам како се зове тако што сам куповао. А ово пошто је, а оно, сво цвеће сам звао ово или оно; и сад кад ме људи питају „а који је ово цвет“, ја сам измишљао имена: „Брутус жабоника...“ смех. Само је било важно да звучи мало латински. „Јао, па нисам знао да то постоји!“ Па нисам знао ни ја отприлике... Хоћу да Вам кажем да су ти почеци били крајње смешни и пошто нисам имао кинте морао сам све да радим сам, радио сам по 15-16 сати дневно, седам дана у недељи.
Е онда та прича „на правом месту у правом тренутку“: Моје комшије су организовале свадбу у неким салонима у Паризу и ја одем да се представим директору тог места, да кажем да ћу то да радим за 10 дана и оставим визит карту. То је био мали послић, али се очигледно том директору допало. Случај је хтео да шест месеци после тога он добије посао заменика генералног директора у хотелу „Риц“. И кад су правили тендер звали су највећа имена париског цветног бизниса и он као: „Е видео сам ја једног малог, дај да позовемо и њега“. И мене позову на тендер, а ја нити имам запослене, нити имам камион, нити имам возило, имам тај бутик мали. И ја на том тендеру победим. И годину и по дана после отварања бутика нађем се, неук, да будем уметнички директор хотела „Риц“ у Паризу. Хоћу да Вам кажем да је живот заиста чудо. И зато инсистирам на томе: постоје људи вредни, талентовани, али просто немају у животу среће. Ја, ето, јесам се нарадио, имам и смисла за то, али сам имао среће ненормално. И то није једини тренутак да сам у правом тренутку направио прави потез. То ме прати стално. За сада, да куцнем у нешто дрвено. То би било отприлике то. И чак се испоставило да је добро што ни у какву школу нисам ишао. Јер сви ти курсеви и школе људе форматирају на одређени начин. Ја то радим по неком свом инстинкту и то изгледа другачије, а свету се то допало. Наравно да кад сам тај бутик отварао нисам имао амбицију да од тога направим бизнис. Него да од тога живим зато што ми то прија. А провалио сам да ми прија кад сам узео да пресађујем биљке у кади, као да ме смирује. Знате оно - три прозора у стану, па као, 'ајде да ставимо цвеће, лепо је. Тако да за сада не могу да се пожалим, од пресађивања биљака у кади испаде међународни бизнис.
Да ли сте некад осетили засићење тим бизнисом?
Не. Деда мој, од моје мајке отац, велики београдски господин, заглавио је Матхаузен две и по године. Био сам баш близак са њим. Он каже мени: „Сине, живот је сувише кратак да би се било шта трпело. Ако се не слажеш са својом женом – промени жену. Ако не волиш посао који радиш – промени посао.“ Деда је заглавио логор ни крив ни дужан - није био политички активан, био је буржуј, богат човек, али је крио свог зета (мужа своје сестре) који је био комуниста. И он тај Матхаузен преживи. И одатле та нека филозофија живота да то што му је остало (а умро је у 81.години) буде у фазону да не треба да се трпи ништа. Био је веома смирен човек. Тако и ја кад више не будем волео цвеће радићу нешто друго. Тај дан за сада дошао није. И не мирише ми на то. Током године постоји тај сезоналитет кад је време једног цвећа па другог цвећа и ја се сваки пут поново одушевим кад нисам видео 11 месеци божуре, па дође сезона божура, па видим божуре и потпуно полудим. Докле год те искре буде било - ја ћу се тиме бавити. Кад тога не буде било радићу нешто друго. Шта, не знам.
Очигледно је да уметнички дух постоји, паралелно с правима студирали сте филмску академију, можда тако нешто?
Откуд знам. Могао бих рецимо да кувам. Јер то доживљавам као акт љубави. Хранити људе. Отворио бих ресторан. И вероватно бих банкротирао. Или се нагојио још више. Смех.
Значи креативност. Одатле и идеја да свом имену и презимену додате Варда, претпостављам, али испричајте нам како је до тога дошло.
Кад сам тај први бутик отварао поставило се питање како ће посао да се зове. И сад да неко име смислим у вези са цвећем - икебана или орхидеја – било ми глупо, ја сам од почетка хтео да у том послу направим малу револуцију и да то цвећарство претворим у неку врсту уметности везано за сам дизајн. Нека доза личног потписа. Сад ја гледам онај излог, гледам, гледам и мислим се кад бих написао Ђукановић – мало је дугачко а и Французи, како ће то да изговарају, мученици, било ми их жао. И онда се лепо сетим да из поштовања према оцу и према коренима, а и добро маркетиншки изгледа, јер оно В и оно А - VɅRDA; онда кратко је, јасно је, и Варда - то сам ја, шта бих лепше. Тако да је на том првом излогу писало VɅRDA, a онда кад је посао мало кренуо, почели су и да ме ословљавају са г.дин Варда, и ја то нисам мењао.
И универзално је!
Што кажу у Маратонцима: „кратко и је.итачно“. И тати је пријало. Он је врло дуго болестан, шлогирао се и други пут и трећи пут, и оперисао каротиду, али је он survivor тотални! Никад се није опоравио и непокретан је, али је још увек ту, Богу хвала, знао сам да ће њему то бити на понос. Да се то име, те мале његове Варде где се родио – и негде другде чује.
Како изгледа Ваш типичан радни дан?
Не знам да ли знате, ја не живим више у Паризу, од 2012. живим на острву Сент Барт, наш стан у Паризу смо заменили с људима који су тамо имали кућу. Отишли смо на годишњи одмор и допало нам се тамо и по принципу дедином „ако ти се више свиђа ово или оно...“
Прича нам Ђорђе детаљно о томе како је дошло до тога да се одлуче на овај корак и како је срећа опет умешала своје прсте. Наглашава како има предивну жену и диван брак. Како кад је она рекла да би лепо било живети на острву – он се бацио на истраживање и, наравно, одмах се посрећило. Тако да су се од Светог Николе 2012. комплетно преселили тамо.
Током нашег разговора г.дина Варду поздрављају ретки пролазници и он се са свима опходи љубазно и присно. Један му каже како има лепу браду и сваки дан му, каже, то говори.
Сент Барт је мало острво, 21 км2, 6000 становника, нема међународни аеродром. То је оаза, то је рај. Минимална температура 24оC, максимална 30. Никад 31 и никад 22. Само што смо прошле године на.ебали жешће, д’ извините на изразу, јер другог нема. Олуја Ирма је била ту, ја сам мислио да ћемо изгинути сви. И поред тога што смо преживели озбиљну трауму, није нам пало на памет да се враћамо у Париз иако тамо имам велики уговор и на сваких месец и по дана отприлике проводим десетак дана у Паризу (7000 км удаљености). Иначе, на острву ми функционише фирма и путујем по свету, пошто постоје људи који су довољно ћакнути да ме довлаче са Кариба у Хонг Конг.
Ко су Ваши клијенти?
То не сме да се каже...
Али има на нету, кажем ја, нека велика индијска свадба, па Пипа Мидлтон...?
Јесте, Пипину свадбу сам радио, али, то су уговори где не смеш да покажеш слике, Вама могу да покажем али не могу да Вам дам да објавите. То су уговори где кад би се нешто објавило, свир'о би' клавир отприлике. Смех.
Ви сте тако необично обични! Како Вам то полази за руком?
Сви смо ми мали људи. Ја знам то да радим, али цвеће је лепо. Цвећу треба да се ода почаст. Природи. То што ја знам да скоцкам јесте, 'ајде, лепо и симпатично. Али нисам ја ту богзнакако крив. Цела та прича око цвећа је ствар укуса – шта да се купи. И после... Постоје новинари који лако пишу и они којима треба више напора. Мој отац је новинар. И баш је лако писао. Мени то иде само од себе пошто то што изаберем односно купим ми се толико свиђа да постоји нека аутоматика у томе да се то скоцка само. Нити цртам нити пројектујем. Е сад кад са Англосаксонцима радим мало је компликованије зато што они воле да им се дâ нека визуелна симулација. А мени је то досадно, да цртам не знам, знам нешто на компјутеру да спојим па као то ће да буде тако. „Па не могу да замислим“, па и не треба да ми се замишља. И онда морам да им кажем: Знате шта, ви кад правите свадбу хоћете све да изненадите, ко ће вас да изненади? „Не знам.“ Е па ја знам – ја. Зато и нећете знати како ће то да изгледа. „Па добро“, као. Волео бих ја да знам да цртам, ал' немам појма. Тако да... ЦВЕЋЕ је ту уствари главна ствар. Јер, као што не познајем никог ко не воли чоколаду исто тако не познајем никог ко каже „не волим цвеће“. Некога дотакне више, некога мање, али сви су осетљиви на лепоту.
Шта Вас највише дотакне повратно?
Мени је највеће задовољство кад после тог неког догађаја, дал' је свадба, рођендан... кад се људи захвале и кад ми кажу да су доживели нешто посебно, мени је то... волим ја да зарадим и да живим лепо, али је чињеница да те емоције које примите од људи за које сте радили – то је страшно велико задовољство.
Е па зато сте у томе толико дуго и зато сте најбољи. Испричајте нам како функционише бизнис кад нисте тамо.
Сад, 16.ог, у четвртак, била је велика свадба тамо на острву, ја сам од почетка рекао да хоћу да конципирам то, али да нећу бити тамо. Био сам крајње отворен. Послао сам из моје париске екипе додатне људе да одраде посао и јавља ми се господин коме сам радио свадбу и каже знао је да је то лепо, али, каже, ово је било нестварно лепо и захваљује ми се. Мени је то стварно велики комплимент, нарочито кад су у питању мушкарци који су мање осетљиви на цвеће. Тај господин је за своју ћерку правио свадбу, она је хтела само журку за друштво, а он кришом са мном направио дил, ево могу да Вам покажем како је то изгледало. А иначе то је господин који је отворио један од првих хотела на острву и сви знају да је специфичан лик, ја мислим да је феноменалан. Између осталог, пре 20 година долази у његов хотел Мадона, са мајком. И, не свиђа јој се ово, не свиђа јој се оно, малтретира особље и то тако траје цело пре подне, и сад лежи она у лежаљци поред базена, а он чуо да му она малтретира особље и каже њој: „Ви, овамо са мном“, енглески не говори, француски само; устаде Мадона, дође он с њом на рецепцију, каже „chek out“. Мадона не може да верује, а он поново: „Напоље из мог хотела!“ Каже „па ја сам Мадона“. Каже: „Ма Ви сте једна грозна неваспитана жентурача, напоље!“ И истера Мадону напоље. Е такав лик кад се истопи и каже да је то тако било лепо – мени то буде гушт стварно! Тако да, може то да се направи и кад нисам ту. Добро је што сад овде имам интернет па могу да исконтролишем. Имам страшно пуно среће што људи који раде са мном су ту готово од почетка приче, ми смо више као нека врста фамилије. Понашају се према том мом послу као да је њихов али уз дужно поштовање пошто није њихов. И то је разлог да пуно времена могу да проводим не радећи ништа. У Паризу, док се нисмо преселили на острво, главни клијент ми је био тај хотел „Риц“ који је светска референца, „Риц“ постоји у Лондону, тамо овамо, али једини прави „Риц“ је овај париски. И још једна анегдота: Добијем ја то на тендеру и сад почиње уговор у мају. А мени се родио Андреја, био је беба. И сад, првих месец дана будем ја ту и запалим на годишњи одмор и нема ме девет недеља. А траје ми пробни период. И сад враћам се ја у хотел с одмора и мене зове на разговор генерални директор. Каже - седи ту. Каже - где си ти? Ја кажем - на одмору. Каже - па нико не узима девет недеља одмора! Ја кажем- ја узимам девет недеља одмора. Јел нешто фалило? Није. Јел било лепо? Јесте. Шта ме зафркаваш онда? Каже - па ја узимам само две недеље одмора. Ја кажем - па то је твој проблем човече. И ја будем безобразан и те године будем укупно 23 недеље на одмору, намерно. И од тад је то остало да уствари не сме да ме пита нико да ли сам ту или нисам ту, то у мом уговору не постоји. Андреја је тад био мали. Ја годинама пасош нисам имао па родитеље нисам видео пет година пуних. Ја мало мало Андреју па на авион у Београд да будем с родитељима тако да од почетка те приче – кад радим стварно радим по 14-16 сати дневно, рецимо кад је Пипина свадба наравно да ћу да идем у Енглеску и да то одрадим лично. Све ово остало – ја сам обучио људе који могу то да одраде. Али за мене је светиња да будем са породицом, јер, да Вам кажем, све је то лепо и красно, кинта и све, али живот прође, кад погледам двадесет година уназад прошло ми је као трен, сад да ја због неког посла не идем на одмор. Колико имам пријатеља који своју децу виде ујутру пет минута, увече их изгрде због оцена и који је то онда живот?
Какав сте тата?
Строг и нежан. Као што је и мој отац био. Ми се и дан данас мазимо, баш смо блиски. Пошто не морам свакодневно да радим - возим децу у школу, идем по њих, па их возим на тенис, па тамо овамо, ја сам прилично активан тата. И то ствара блискост која мислим да је важна. Супруга ми је психолог, ради са аутистичном децом, а мени је потребна свакодневна нега, она каже да сам њен највећи клинички неуспех, шали се, наравно.
Ето, живот је уствари прилично једноставан, треба радити, посветити време породици и нек траје док траје. Најбитније је оно што човека чини срећним. Али и најкомпликованије: да од тога можеш да живиш.
И, на крају, како изгледа један Ваш дан овде?
Како изгледа мој дан овде? Устанем лепо, дођем покупим мејлове, одговорим шта морам, проследим ко тиме треба да се бави, и онда уживам. Јуримо се по башти, прскамо се, беремо цвеће, крадемо кукурузе, то је отприлике то. И сваке године цео јул и август сам на одмору. Е сад добро, живот на том острву је нешто друго, зато смо и изабрали да живимо тамо, време је лепо, плажа на извол'те... Хоћемо до куће да сликамо ћаћу?
Хоћемо, у глас кажемо Бранко и ја!
А Андреја је све ово прекопао и овде је посадио шаргарепу. Он воли то са цвећем, видећемо, радиће оно што буду волели, ко зна...
Бонжур Елизабет!
Бонжур Елизабет, понављамо, поздрављајући супругу господина Варде која шири веш на тераси.
Ипак нисмо сликали господина Ђукановића старијег, кажу да је прилегао, одмара се.
Поздрављамо се и крећемо у назад у Косјерић (вашар је, а Бранкова „радња је остала на улици отворена“). Додирнути том једноставном лепотом живота.
* Реч је сложеница, настала комбиновањем два појма – „икиру“, што значи „живети“, и „каи“ – „остварење личних надања“. Тачан превод на друге језике је тежак и највише би се приближио концепту – сврха, вредност, смисао живота.
** „Песникиња цвећа“ – Десанка Максимовић је тако назвала своју пријатељицу Лизу Марић Крижанић, сликарку родом из Косјерића, која је често као мотив за своје слике имала цвеће.
Отац Ђорђа Ђукановића - Александар Ђукановић рођен је 1934. на Варди, завршио Филозофски факултет (група за етнологију) у Београду. Осамдесетих година прошлог века припадао је кругу најбољих новинара и уредника у кући "Борба". Део је плејаде врхунских коментатора унутрашње и спољне политике тога времена. Носилац је награде „Светозар Марковић“ и награде за животно дело. Ожењен је био Миром, ћерком Јована Ђорђевића (Jован Ђорђевић је својевремено био декан Правног факултета, академик и председник Уставног суда Србије).
Име новинара Александра Ђукановића најчешће се повезује са чувеним Меморандумом САНУ – документом који се и данас сматра једним од најконтроверзнијих политичких докумената новије историје. Овај никад завршен документ изашао је на светло дана преко два текста објављена 24. и 25. септембра 1986. године на страницама "Вечерњих новости". Први чланак који је донео изводе из још увек радног текста академика носио је наслов „Понуда безнађа", док је његов наставак објављен сутрадан био насловљен са „И Авној је лажиран". Оба текста, коментаторски интонирана, потписао је тадашњи новинар и уредник „Новости" Александар Ђукановић. Ова два чланка изазвала су незапамћену буру у југословенској јавности и полемику на страницама листа „Вечерње новости“ (одакле су преузети сегменти овог текста) која је утихнула тек крајем 1987. године.
"ДВА су барјака под којим аутори Меморандума позивају на отварање очију. Један је национализам, а други држава. Све то заједно звучи на многим страницама овог текста као нови позив на братоубилаштво и ново проливање крви". Ово је само једно од Ђукановићевих критичких виђења садржаја Меморандума САНУ из текста „Понуда безнађа". Академике је, између осталог, оптужио да су написали националистички и антикомунистички програм који у новој форми и старим аргументима позива „Србе на окуп". Због критика Тита и Кардеља академике је упоредио са Миланом Недићем, али и „Шимом Ђоданом и другим истакнутим маспоковцима".
„Годинама живим под притиском меморандумске афере. Нисам хтео о томе да говорим, а нико ме до сада није ни питао. Био сам само новинар који је добро радио свој посао. Препознао сам шта ће се десити, што је време само потврдило. Да могу да се вратим у 1986. годину, без сумње, поново бих исто урадио. Ни данас немам дилему да је Меморандум требало објавити”, каже за „Вечерње новости“ након 30 година (2016.) Александар Ђукановић.
„Меморандум САНУ никоме нисам украо. Измишљотина је да сам га кришом узео са радног стола мог таста академика Јована Ђорђевића и без његовог знања обелоданио у новинама. Нисам радио за Државну безбедност, нити ми је она дотурила материјал. Једини разлог што сам објавио делове Меморандума и жестоко напао САНУ, био је његов садржај. И данас сам убеђен да су ставови академика водили распаду Југославије, што није могло да прође без рата. Хтео сам да се то зна.“
Јован Ђорђевић, професор права на београдском Правном факултету и француској Сорбони, десна рука Едварда Кардеља и човек који је заједно са њим креирао готово све југословенске уставе, био је део тима који је писао Меморандум. Он је био у једном ужем, консултативном телу, које су поред њега чинили и писац Добрица Ћосић и филозоф Љубомир Тадић. Њихов задатак био је да својим стручним ауторитетом помогну уобличавању завршне верзије текста.
Александар Ђукановић тих година водио је жестоку полемику са многим познатим именима (Антоније Исаковић и други) око Меморандума, новинар бритког пера и човек блиставог ума - родом са Варде којој се и дан данас радо враћа.
(Фотографије Александра Ђукановића преузете са сајта „Вечерњих новости“)
Као ни нашем кад смо, истражујући теме и саговорнике за овај број часописа РАЗОТКРИВАЊА, открили да Ђорђе Ђукановић алиас Варда, потиче - са Варде!
Joш један песник цвећа** из нашег поднебља.
Јутро на Преображење, седимо на тераси Мићкове кафане на Варди и опуштено ћаскамо са једним од најбољих на свету кад се ради о цветном дизајну.
 |
| Преображење на Варди 2018. |
Јесте, Мира кад год не зна шта ће, она пусти мене. Смех. Објашњавамо нашем саговорнику како је уопште дошло до разоткрића. Али, желимо да чујемо његову причу.
Откуд Ђорђе Варда на Варди?
Моји су родом одавде. Тата ми је рођен овде, његови су преци основали Варду, корени су нам ту. Ова кућа овде коју смо купили грађена је 70.их година, али на земљишту које је припадало мом прадеди, чукундеди... једно шест-седам генерација уназад. Тако да мени стварно прија да дођем овде и да обиђем тату који борави ту откад почну лепи дани, седи ту и ужива. И баш ми буде задовољство, не могу да замислим лето а да не дођем овде на десетак дана. Тишина, здрава храна, родбина. Моји бака и дека су били први учитељи овде. Мој отац је ишао у ову школу. Они су после рата отишли да живе у Смедерево, овде су често долазили на нека весеља, свадбе, али више нисмо имали кућу. Пре 12-13 година одлучим да изненадим тату тако што му купим ту кућу за рођендан; договорим овде све, они ме сачекају на аеродрому и ја им кажем да идемо на излет, не кажем где. И тако оживимо ту кућу поново.
Делујете као човек који је остварио свој сан. Да ли је то - то?
Ја сам у животу заиста имао пуно среће да се нађем на правом месту у правом тренутку, а и нарадио сам се, право да Вам кажем, то је основа приче. Tек што сам уписао Правни факултет у Београду, преселили смо се у Француску, отац ми је био дописник Вечерњих новости у Паризу. Живели смо тамо од 1987. до 1991. Он се онда на 48 сати пре него што смо се враћали – шлогирао. Разболео се због целе те ситуације око почетка рата код нас и, да то не буде тема разговора, али те деобе које су током 2.светског рата постојале – све то што се спремало 1991, њему је мирисало на ту исту трагедију која се на крају и догодила. На свим овим поднебљима. Тако да се он, човек, баш лепо онако шлогирао, темељно, једва је остао жив и они су се вратили те 1991, а ја сам остао да живим у Француској.
Он је још 1986. предвидео да ће то тако да се заврши. Ви знате да је цео овај крај овде био прилично подељен, страдало је страшно пуно људи на обе стране, сад није битно са које стране – страдали су Срби, а нема горе трагедије него кад Србин страда од Србина. Да ли му је брат од стрица, да ли му је рођак, да ли му је комшија... свеједно. Он се једноставно уплашио могућности да ће све те политичке поделе довести поново до тога да брат на брата иде. Од свега тога се разболео. У Београд је свакако требао да се врати тада, али се, дакле, вратио под трауматичним околностима. Огласио се после толико времена да би још једном стао иза својих ставова.
Онда ја једноставно почињем да се за живот борим сам. Радио сам разне послове, све док нисам у једном тренутку одлучио да се бацим на посао са цвећем о коме нисам знао ништа. Смешна прича, отворио сам радњу а нисам знао ни букет да направим и сви су ми рекли да сам луд. Пошто сам имао супер посао пре тога, лепо зарађивао, али нисам био срећан. Долазио сам кући надрндан, нерасположен, и жена моја, која ми је тад била девојка, каже: „Ђорђе, па ти не можеш да живиш тако. Шта би ти у животу волео да радиш?“ Ја кажем да бих волео да отворим радњу са цвећем. „Па отвори радњу са цвећем.“ Чекај, ако ја напустим посао нећемо имати шта да једемо. „Па није то битно.“ И стварно, ја отворим тај бутик.То је било прилично комично у првом периоду, пошто нисам хтео да идем ни на какав курс, јер сам био лењ и било ми је испод части да идем на курс за цвећарство а студирао права. Нисам знао ни како се цвеће зове. Научио сам како се зове тако што сам куповао. А ово пошто је, а оно, сво цвеће сам звао ово или оно; и сад кад ме људи питају „а који је ово цвет“, ја сам измишљао имена: „Брутус жабоника...“ смех. Само је било важно да звучи мало латински. „Јао, па нисам знао да то постоји!“ Па нисам знао ни ја отприлике... Хоћу да Вам кажем да су ти почеци били крајње смешни и пошто нисам имао кинте морао сам све да радим сам, радио сам по 15-16 сати дневно, седам дана у недељи.
Не. Деда мој, од моје мајке отац, велики београдски господин, заглавио је Матхаузен две и по године. Био сам баш близак са њим. Он каже мени: „Сине, живот је сувише кратак да би се било шта трпело. Ако се не слажеш са својом женом – промени жену. Ако не волиш посао који радиш – промени посао.“ Деда је заглавио логор ни крив ни дужан - није био политички активан, био је буржуј, богат човек, али је крио свог зета (мужа своје сестре) који је био комуниста. И он тај Матхаузен преживи. И одатле та нека филозофија живота да то што му је остало (а умро је у 81.години) буде у фазону да не треба да се трпи ништа. Био је веома смирен човек. Тако и ја кад више не будем волео цвеће радићу нешто друго. Тај дан за сада дошао није. И не мирише ми на то. Током године постоји тај сезоналитет кад је време једног цвећа па другог цвећа и ја се сваки пут поново одушевим кад нисам видео 11 месеци божуре, па дође сезона божура, па видим божуре и потпуно полудим. Докле год те искре буде било - ја ћу се тиме бавити. Кад тога не буде било радићу нешто друго. Шта, не знам.
Очигледно је да уметнички дух постоји, паралелно с правима студирали сте филмску академију, можда тако нешто?
Откуд знам. Могао бих рецимо да кувам. Јер то доживљавам као акт љубави. Хранити људе. Отворио бих ресторан. И вероватно бих банкротирао. Или се нагојио још више. Смех.
Значи креативност. Одатле и идеја да свом имену и презимену додате Варда, претпостављам, али испричајте нам како је до тога дошло.
И универзално је!
 |
| Hôtel de Crillon, Paris, 2018, преузето са инстаграма |
Не знам да ли знате, ја не живим више у Паризу, од 2012. живим на острву Сент Барт, наш стан у Паризу смо заменили с људима који су тамо имали кућу. Отишли смо на годишњи одмор и допало нам се тамо и по принципу дедином „ако ти се више свиђа ово или оно...“
Прича нам Ђорђе детаљно о томе како је дошло до тога да се одлуче на овај корак и како је срећа опет умешала своје прсте. Наглашава како има предивну жену и диван брак. Како кад је она рекла да би лепо било живети на острву – он се бацио на истраживање и, наравно, одмах се посрећило. Тако да су се од Светог Николе 2012. комплетно преселили тамо.
Током нашег разговора г.дина Варду поздрављају ретки пролазници и он се са свима опходи љубазно и присно. Један му каже како има лепу браду и сваки дан му, каже, то говори.
 |
| Hôtel de Crillon, Paris, 2019, преузето са инстаграма |
Ко су Ваши клијенти?
То не сме да се каже...
Али има на нету, кажем ја, нека велика индијска свадба, па Пипа Мидлтон...?
Јесте, Пипину свадбу сам радио, али, то су уговори где не смеш да покажеш слике, Вама могу да покажем али не могу да Вам дам да објавите. То су уговори где кад би се нешто објавило, свир'о би' клавир отприлике. Смех.
Сви смо ми мали људи. Ја знам то да радим, али цвеће је лепо. Цвећу треба да се ода почаст. Природи. То што ја знам да скоцкам јесте, 'ајде, лепо и симпатично. Али нисам ја ту богзнакако крив. Цела та прича око цвећа је ствар укуса – шта да се купи. И после... Постоје новинари који лако пишу и они којима треба више напора. Мој отац је новинар. И баш је лако писао. Мени то иде само од себе пошто то што изаберем односно купим ми се толико свиђа да постоји нека аутоматика у томе да се то скоцка само. Нити цртам нити пројектујем. Е сад кад са Англосаксонцима радим мало је компликованије зато што они воле да им се дâ нека визуелна симулација. А мени је то досадно, да цртам не знам, знам нешто на компјутеру да спојим па као то ће да буде тако. „Па не могу да замислим“, па и не треба да ми се замишља. И онда морам да им кажем: Знате шта, ви кад правите свадбу хоћете све да изненадите, ко ће вас да изненади? „Не знам.“ Е па ја знам – ја. Зато и нећете знати како ће то да изгледа. „Па добро“, као. Волео бих ја да знам да цртам, ал' немам појма. Тако да... ЦВЕЋЕ је ту уствари главна ствар. Јер, као што не познајем никог ко не воли чоколаду исто тако не познајем никог ко каже „не волим цвеће“. Некога дотакне више, некога мање, али сви су осетљиви на лепоту.
 |
| Преузето са друштвених мрежа Ђорђа Варде |
Мени је највеће задовољство кад после тог неког догађаја, дал' је свадба, рођендан... кад се људи захвале и кад ми кажу да су доживели нешто посебно, мени је то... волим ја да зарадим и да живим лепо, али је чињеница да те емоције које примите од људи за које сте радили – то је страшно велико задовољство.
Сад, 16.ог, у четвртак, била је велика свадба тамо на острву, ја сам од почетка рекао да хоћу да конципирам то, али да нећу бити тамо. Био сам крајње отворен. Послао сам из моје париске екипе додатне људе да одраде посао и јавља ми се господин коме сам радио свадбу и каже знао је да је то лепо, али, каже, ово је било нестварно лепо и захваљује ми се. Мени је то стварно велики комплимент, нарочито кад су у питању мушкарци који су мање осетљиви на цвеће. Тај господин је за своју ћерку правио свадбу, она је хтела само журку за друштво, а он кришом са мном направио дил, ево могу да Вам покажем како је то изгледало. А иначе то је господин који је отворио један од првих хотела на острву и сви знају да је специфичан лик, ја мислим да је феноменалан. Између осталог, пре 20 година долази у његов хотел Мадона, са мајком. И, не свиђа јој се ово, не свиђа јој се оно, малтретира особље и то тако траје цело пре подне, и сад лежи она у лежаљци поред базена, а он чуо да му она малтретира особље и каже њој: „Ви, овамо са мном“, енглески не говори, француски само; устаде Мадона, дође он с њом на рецепцију, каже „chek out“. Мадона не може да верује, а он поново: „Напоље из мог хотела!“ Каже „па ја сам Мадона“. Каже: „Ма Ви сте једна грозна неваспитана жентурача, напоље!“ И истера Мадону напоље. Е такав лик кад се истопи и каже да је то тако било лепо – мени то буде гушт стварно! Тако да, може то да се направи и кад нисам ту. Добро је што сад овде имам интернет па могу да исконтролишем. Имам страшно пуно среће што људи који раде са мном су ту готово од почетка приче, ми смо више као нека врста фамилије. Понашају се према том мом послу као да је њихов али уз дужно поштовање пошто није њихов. И то је разлог да пуно времена могу да проводим не радећи ништа. У Паризу, док се нисмо преселили на острво, главни клијент ми је био тај хотел „Риц“ који је светска референца, „Риц“ постоји у Лондону, тамо овамо, али једини прави „Риц“ је овај париски. И још једна анегдота: Добијем ја то на тендеру и сад почиње уговор у мају. А мени се родио Андреја, био је беба. И сад, првих месец дана будем ја ту и запалим на годишњи одмор и нема ме девет недеља. А траје ми пробни период. И сад враћам се ја у хотел с одмора и мене зове на разговор генерални директор. Каже - седи ту. Каже - где си ти? Ја кажем - на одмору. Каже - па нико не узима девет недеља одмора! Ја кажем- ја узимам девет недеља одмора. Јел нешто фалило? Није. Јел било лепо? Јесте. Шта ме зафркаваш онда? Каже - па ја узимам само две недеље одмора. Ја кажем - па то је твој проблем човече. И ја будем безобразан и те године будем укупно 23 недеље на одмору, намерно. И од тад је то остало да уствари не сме да ме пита нико да ли сам ту или нисам ту, то у мом уговору не постоји. Андреја је тад био мали. Ја годинама пасош нисам имао па родитеље нисам видео пет година пуних. Ја мало мало Андреју па на авион у Београд да будем с родитељима тако да од почетка те приче – кад радим стварно радим по 14-16 сати дневно, рецимо кад је Пипина свадба наравно да ћу да идем у Енглеску и да то одрадим лично. Све ово остало – ја сам обучио људе који могу то да одраде. Али за мене је светиња да будем са породицом, јер, да Вам кажем, све је то лепо и красно, кинта и све, али живот прође, кад погледам двадесет година уназад прошло ми је као трен, сад да ја због неког посла не идем на одмор. Колико имам пријатеља који своју децу виде ујутру пет минута, увече их изгрде због оцена и који је то онда живот?
 |
Christopher St Barth, преузето са
Инстаграма
|
Строг и нежан. Као што је и мој отац био. Ми се и дан данас мазимо, баш смо блиски. Пошто не морам свакодневно да радим - возим децу у школу, идем по њих, па их возим на тенис, па тамо овамо, ја сам прилично активан тата. И то ствара блискост која мислим да је важна. Супруга ми је психолог, ради са аутистичном децом, а мени је потребна свакодневна нега, она каже да сам њен највећи клинички неуспех, шали се, наравно.
Ето, живот је уствари прилично једноставан, треба радити, посветити време породици и нек траје док траје. Најбитније је оно што човека чини срећним. Али и најкомпликованије: да од тога можеш да живиш.
Како изгледа мој дан овде? Устанем лепо, дођем покупим мејлове, одговорим шта морам, проследим ко тиме треба да се бави, и онда уживам. Јуримо се по башти, прскамо се, беремо цвеће, крадемо кукурузе, то је отприлике то. И сваке године цео јул и август сам на одмору. Е сад добро, живот на том острву је нешто друго, зато смо и изабрали да живимо тамо, време је лепо, плажа на извол'те... Хоћемо до куће да сликамо ћаћу?
Хоћемо, у глас кажемо Бранко и ја!
А Андреја је све ово прекопао и овде је посадио шаргарепу. Он воли то са цвећем, видећемо, радиће оно што буду волели, ко зна...
Бонжур Елизабет!
Бонжур Елизабет, понављамо, поздрављајући супругу господина Варде која шири веш на тераси.
Ипак нисмо сликали господина Ђукановића старијег, кажу да је прилегао, одмара се.
Поздрављамо се и крећемо у назад у Косјерић (вашар је, а Бранкова „радња је остала на улици отворена“). Додирнути том једноставном лепотом живота.
* Реч је сложеница, настала комбиновањем два појма – „икиру“, што значи „живети“, и „каи“ – „остварење личних надања“. Тачан превод на друге језике је тежак и највише би се приближио концепту – сврха, вредност, смисао живота.
** „Песникиња цвећа“ – Десанка Максимовић је тако назвала своју пријатељицу Лизу Марић Крижанић, сликарку родом из Косјерића, која је често као мотив за своје слике имала цвеће.
Ко су били
преци Ђорђа Ђукановића Варде?
Петар Ђукановић (1792 – 1862) први је који се помиње од Ђукановића из Крушчице (засеок Варде); његов је син Вујо (Јован), Вујов син - Радован (Шабан) па Радованов син (прадеда Ђорђа Ђукановића Варде) - Добросав Ђукановић рођен је 1872. у Крушчици. Ђукановићи су вредна и угледна породица, власници механе итд. (детаљно видети у монографијама „Ђукановићи са Варде“ и „Варда и Вардани“ аутора Миодрага Ђукановића, за кога Ђорђе каже да је жива енциклопедија).
Деда Драгиша (свестрано образован, радио на родослову Ђукановића) и баба Вида били су први учитељи на Варди.
Петар Ђукановић (1792 – 1862) први је који се помиње од Ђукановића из Крушчице (засеок Варде); његов је син Вујо (Јован), Вујов син - Радован (Шабан) па Радованов син (прадеда Ђорђа Ђукановића Варде) - Добросав Ђукановић рођен је 1872. у Крушчици. Ђукановићи су вредна и угледна породица, власници механе итд. (детаљно видети у монографијама „Ђукановићи са Варде“ и „Варда и Вардани“ аутора Миодрага Ђукановића, за кога Ђорђе каже да је жива енциклопедија).
Деда Драгиша (свестрано образован, радио на родослову Ђукановића) и баба Вида били су први учитељи на Варди.
 |
| Вида и Драгиша Ђукановић са сином Ацом |
 |
| Вида Ђукановић и Ната Димитријевић на Варди |
О оцу Александру и чувеном Меморандуму
 |
| Александар Ђукановић |
Отац Ђорђа Ђукановића - Александар Ђукановић рођен је 1934. на Варди, завршио Филозофски факултет (група за етнологију) у Београду. Осамдесетих година прошлог века припадао је кругу најбољих новинара и уредника у кући "Борба". Део је плејаде врхунских коментатора унутрашње и спољне политике тога времена. Носилац је награде „Светозар Марковић“ и награде за животно дело. Ожењен је био Миром, ћерком Јована Ђорђевића (Jован Ђорђевић је својевремено био декан Правног факултета, академик и председник Уставног суда Србије).
Име новинара Александра Ђукановића најчешће се повезује са чувеним Меморандумом САНУ – документом који се и данас сматра једним од најконтроверзнијих политичких докумената новије историје. Овај никад завршен документ изашао је на светло дана преко два текста објављена 24. и 25. септембра 1986. године на страницама "Вечерњих новости". Први чланак који је донео изводе из још увек радног текста академика носио је наслов „Понуда безнађа", док је његов наставак објављен сутрадан био насловљен са „И Авној је лажиран". Оба текста, коментаторски интонирана, потписао је тадашњи новинар и уредник „Новости" Александар Ђукановић. Ова два чланка изазвала су незапамћену буру у југословенској јавности и полемику на страницама листа „Вечерње новости“ (одакле су преузети сегменти овог текста) која је утихнула тек крајем 1987. године.
"ДВА су барјака под којим аутори Меморандума позивају на отварање очију. Један је национализам, а други држава. Све то заједно звучи на многим страницама овог текста као нови позив на братоубилаштво и ново проливање крви". Ово је само једно од Ђукановићевих критичких виђења садржаја Меморандума САНУ из текста „Понуда безнађа". Академике је, између осталог, оптужио да су написали националистички и антикомунистички програм који у новој форми и старим аргументима позива „Србе на окуп". Због критика Тита и Кардеља академике је упоредио са Миланом Недићем, али и „Шимом Ђоданом и другим истакнутим маспоковцима".
„Годинама живим под притиском меморандумске афере. Нисам хтео о томе да говорим, а нико ме до сада није ни питао. Био сам само новинар који је добро радио свој посао. Препознао сам шта ће се десити, што је време само потврдило. Да могу да се вратим у 1986. годину, без сумње, поново бих исто урадио. Ни данас немам дилему да је Меморандум требало објавити”, каже за „Вечерње новости“ након 30 година (2016.) Александар Ђукановић.
„Меморандум САНУ никоме нисам украо. Измишљотина је да сам га кришом узео са радног стола мог таста академика Јована Ђорђевића и без његовог знања обелоданио у новинама. Нисам радио за Државну безбедност, нити ми је она дотурила материјал. Једини разлог што сам објавио делове Меморандума и жестоко напао САНУ, био је његов садржај. И данас сам убеђен да су ставови академика водили распаду Југославије, што није могло да прође без рата. Хтео сам да се то зна.“
Јован Ђорђевић, професор права на београдском Правном факултету и француској Сорбони, десна рука Едварда Кардеља и човек који је заједно са њим креирао готово све југословенске уставе, био је део тима који је писао Меморандум. Он је био у једном ужем, консултативном телу, које су поред њега чинили и писац Добрица Ћосић и филозоф Љубомир Тадић. Њихов задатак био је да својим стручним ауторитетом помогну уобличавању завршне верзије текста.
Александар Ђукановић тих година водио је жестоку полемику са многим познатим именима (Антоније Исаковић и други) око Меморандума, новинар бритког пера и човек блиставог ума - родом са Варде којој се и дан данас радо враћа.
 |
| Александар Ђукановић у друштву Јосипа Броза |
 |
| 24.септембар 1986. Вечерње новости |
(Фотографије Александра Ђукановића преузете са сајта „Вечерњих новости“)
