Славољуб Миливојевић Трушо - још један заклети Варданин!

Савршен августовски дан 2016. на Варди и саговорник као поручен, у паузи рада у пољу и у шуми - пристаје да седне са нама испред Мићкове кафане:

Ја овде дођем да радим, а доле се одмарам. Имам доста малина. А стижу и године.

Ко је Трушо?

Био је још један пре мене на Варди – Драган Трушо, он је после отишао у Ужице, а мене су прозвали Труман, био сам буцмаст (мада за њега не верујем), ето, не знам што.

Славољуб Миливојевић Трушо је на Варди завршио основну школу, у Ужицу средњу техничку, студирао је на Технолошко-металуршком факултету, отишао у војску и дошао у Косјерић у Војни одсек. Оженио се 1984. Љубицом Продановић, имају два сина. Кад је остао без посла, посветио се раду на имању на Варди.

Разговарамо о пореклу имена Варда. Трушо интерпретира наводе др Јована И. Деретића:
Чувари тврђаве су Вари или варда. Отуда потиче име Варуна, чувара небеске тврђаве. Српска реч ''варда'' се прошетала кроз стране језике и вратила се нама као гвардија или гарда. У свим словенским земљама постоје градови са именом изведеним од имена вар, као: Варна, Темишвар, Петроварадин, Вуковар, Бјеловар, Карлови Вари и Варшава... У српском језику реч варош потиче од старог утврђеног насеља, а варошанин је становник вара, односно насеља - тврђаве.

Да, етимологија топонима варда је интересантна и многи су писали о томе. Рећи ћете нам нешто о Вашим коренима?

Моји су Миливојевићи. Мој прадеда је дошао из Губиног дола, то је одмах иза брда Град. Дошао негде око деветстоте, деда ми је рођен 1906. Ја сам једини остао од Миливојевића. Имали су стару кућу у Крушчици и овде је била стара кућа, и кад питају моју бабу „где си пошла“ – кући, „одакле идеш“ – од куће. смех

Мој деда је погинуо 1941, партизанска кућа*. Али никоме длака са главе није фалила, чували су се међусобно Вардани (ово смо већ чули). И моја баба је била хајдук, тако причају. Остала млада удовица. Дођу Немци, народ побегне, они попале, нема ко да гаси, само моја баба остане и погаси то. Овде је војска шпартала. И ко држи овај венац – он доминира.

Трушо са мајком Зором и сестром Славицом

За Преки суд 1944. године и Трушо тврди да нема говора о оним цифретинама...

А зашто на Варди?

Па због те традиције вероватно, ипак је то у основи био партизански крај. И исто као што је Ужице живнуло захваљујући Ужичкој републици и ова наша Варда је оживела захваљујући тој традицији, свиђало се то неком или не.

Шта су Вам причали старији, од када је ово подручје насељено?

Иза школе има пут, мој матори је говорио да је то римски пут. И он је усечен три метра, ја сам сигуран да је то пут Београд-Дубровник. Иде овуда, силази у Костојевиће, па на Тару, па Кремна, па доле овим путем уз Дрину на Дубровник. И то је пут ко зна колико, вероватно око 2000 година стар. Горе на том брду имају две хумке, то су биле постаје – турске станице, од брвана, полукружне, као у филмовима што су каубоји правили па кад Индијанци нападају. Ту је била букова шума, све буква од 2м и пут је могао само овуда ићи. И каравани су морали наићи на ту постају. Тако је контролисан пут и све шта се превози. Јер ти ниси могао од Београда путовати кроз џунглу, имао си само један пут. И то брдо се уствари звало Варда и насеље је добило име по њему.

Како је расло насеље Варда?

Прва кућа на Варди била је на месту ове кафане, нешто као хан. Срез Црна Гора се простирао од Ђетиње до Повлена, по целом срезу били су ти 'анови. Ова зграда је била од брвана и путници каравана кад дођу у ноћ - утерају унутра стоку и кола и то шта вуку, ту је било неко буре ракије и тамо нека шпар каса, они попију, и оставе новац, и газда сврати с времена на време да види јел све у реду, и поново наспе и то је тако функционисало. Онда иде моја кућа - та стара, и још пар кућа и то је то, е касније је тек почело да се гради.

Какве су слике Варде Вашег детињства?

Кад сам ја био клинар, Варда је имала све што једно место треба да има. И бојаџију, и пекару, и продавницу, и школу, и милицију, и амбуланту, дакле од шездесете па на овамо. У то време на Варди је било више запослених него данас. У самом месту правих сељака није ни било. Само ту неки чича Влајцо, још је жив, он је био чист сељак. Остало су кафеџије, трговци, просветари, запослени у земљорадничкој задрузи итд. Неки Пурић из моје фамилије певао је песму:

Наша Варда са 

седамнаест зграда, 

од Недељка бојача 

до Страjина ковача.

Ето то је пре око пола века било неко језгро Варде: седамнаест зграда значи - седамнаест породица.

Варда је 1969. добила водовод. Мирко Радуловић, директор школе, способан човек, гурао је то; вода која иде природним падом, „Добра вода“ се зове и баш је добра вода. После тога рађена су још два водовода. Али сељачки менталитет – неће нико воду да плаћа, а хоће воду на 900 м нв. А школа, интернат – велика потрошња и остадосмо без воде. Онда смо отишли на ову солуцију са Повлена.

И светло смо добили рано. Аутобус је био од кад ја памтим, Ужице-Варда- Годечево.** Кад смо били деца спуштали смо се санкама до Полошнице и онда нас Лечић из Тубића покупи на аутобус. Имали смо бобове, добре бобове смо правили са приколицом, углачавали стазе. И тако...

Било деце. Па дођу неке девојчице из Београда, 13-14 година, и науче нас да певамо „Жуту подморницу“:

"We all live in a yellow submarine
Yellow submarine, yellow submarine..." (отпева)

'Еј бре, ми на Варди певамо Битлсе! Кад су дошли свугде они стигли и на Варду, били смо у тренду! Шта сам ја тад имао, 7-8 година.

Љиља, Трушо, Љубе и Раде

Трушо, Југо, Мија и Марко Рус

Чиме се највише трговало на овом простору?

Дрвима, ракијом, шлипером, стоком. Једно време је овде сађен дуван масовно. Био Мића дуванџија из Зарића и он је то организовао. Али ја памтим шлипер, шездесетих почело. И то је то. Док није малина кренула. Али богами и сад је криза, види се по томе колико се шуме секу. На 'ектар, само видиш – очишћено.

Трушо памти чак 4 кафане.

А кафанске приче?

Има пуно анегдота. Ја сам одрастао ту уз кафане, богами оставио ћошак леп. Било посла, радило се, истовариш 4-5 камиона, то ти је данашњих од 5-10 хиљада, сваки дан се узме. И опет сутра немам динара.

Каква је ситуација на Варди сада што се тиче момака?

Катастрофична. Нема више момака, они су прерасли, то је све моја генерација, е видиш ово ти је момак: Миломир Цагић, момак, мој исписник. Човек прилази нашем столу. Ево причамо нешто, има ових што су то написали у књигама, ал' да каже и Трушо понешто - између редова.

Има, има момака, биће и свадби. Једно времe је било тотално замрло, сад има опет дечурлије. Малина је зауставила миграције и да ње нема пола би било социјални случајеви.

Идемо у обилазак, Трушо нам је водич. Успут коментаришемо небо изнад Варде. - Ја сам променио апарат због неба на Варди, каже Бранко, мислио сам да ми онај претерује са плавом бојом!

Код Трушових малина и колибе

Пењемо се на брдо Варда, наилaзимо на противградну станицу. 

Ово је најсавременији систем, соларна енергија, нема људску посаду, сама се пуни, тамо је лансер, Напуни се ових 9 ракета и управља се или из Ужица или Београда, не знам где им је центар, и пуца се. Кажу само једна има негде око Тополе и ова је друга у Србији, али још није коришћена (запрепашћење). Урађено је негде пред изборе. Требало би да брани целу општину. И да је ово дејствовало – не би била штета од последњег града. А около су све малине, погледајте! Треба 300 евра по ракети да се напуни, значи укупно 3000 и сад то општина треба да исфинансира. Е то смо ми Срби. Све урадиш и само на крају још нешто, и оно не може, не иде.

Тамо је малина Драгоја Митровића, Капуто га зову, из иностранства финансирано. Жив се човек поједе, .ебла те и малина.

Ово тамо је Бајина Башта. Е овде су биле те турске постаје о којима смо причали. А турско гробље је било на оној раскрсници где је рампа.

Јакљанин вади кромпир, граница са општином Бајина Башта

Идемо да видимо споменик Брадоњи. Све зарасло. Трушо се сећа кад је била само трава.

На овом месту водио је борбе Ваљевски партизански одред под руководством Радивоја Јовановића Брадоње. Он је био у Краљевој војсци па се придружио се партизанском покрету. И на Кадињачи је био с топом. Овде је ишао стари пут Ваљево-Ужице и вероватно да су борбе вођене у време Ужичке републике, ‘41. Ово је био брисан простор, а сад је џунгла. Како чувамо споменике, ето. За Филипа Ајдачића овде важи предање да га није хтео метак. Он иде на коњу, митраљеска паљба је и он остаје усправан. И погинуо је од бомбе.

Споменик Радивоју Јовановићу Брадоњи

Одлазимо на водовод, тај први који је изграђен 1931. Каже то је било од његових па су им одузели. Док је била држава уређена овде је био катанац. Сад је то све отворено и може да упадне нешто. Ту су све извори, има их више.

Путешествије завршавамо код Кела, малинара.

*Деда је Станимир Миливојевић, рођен 1906, храбри првоборац, погинуо у борби са својих 35 година. Његово име је уписано на заједничком споменику палим борцима у НОР-у на Варди и једна улица у Косјерићу носи његово име.

** Већ дужи низ година „Варданин“ не саобраћа, само локални аутобус радним данима у току школске године, а током распуста – петком и понедељком.

Бака Милица из Крушчице

Милица Ђукановић

Трагом најстаријих становника Варде кренусмо пут Крушчице да нађемо баку Милицу. Крепка старица од преко осамдесет дочекује нас на вратима своје куће и смешта у кујну са неизбежним креветом поред шпорета, те уз мед и кафу отворено и некако присно причасмо о животу.

Ја сам тридесетчетврто, три пута сам оперисана, а немам ни туђу негу, само 10 хиљада пољопривредне пензије.

Помажу ли Вам ћерке?

Тешко је свима, али ова што је близу ми даје у намирницaма шта ми треба, и сира и кајмака и свега... Она има сина и ћерку, нису се још поженили, ја бих волела још за живота мога да се окућане, али ако 'оће – 'оће , а ако неће – не може нико никога натерати.

Друга ћерка у Гроцкој има два сина и петоро унучади, а ја имам петоро праунучади.

Одакле сте родом?

Горњи Таор – Мравињци. Мене је свекрва бегенисала, „ти ћеш мени бити снаја“, само смо се једаред видели и други пут се узели. Она ме је бегенисала код моје тетке на слави а њојзи била снаја. Старији био од мене 13 година, ја имала 23. И онда дошли овде у стару кућу а и ова је била направљена, после прешли овде. Стара кућа има преко 100 година. Мој свекар је прич'о да је водио волове, дечак био, кад су јапију догонили. Мој свекар је био Солунац. Он каже да је пешке преко Албаније преш'о, није што је пешке, него бос. Седам година је ратовао. И ништа после нису примали, е кад је умро онда дошло нешто написмено, шта ми то сад значи!? Отац његов у том рату погинуо, а он је срећом остао. Мајка му је примала валиду (инвалиднину, прим.аутора) за тог његовог оца. Баш је био ослабио и остарио, имао жуљеве на ногама, пропала му мокраћна бешика. Ја сам га десет година прала, то је било грдно прати, ал' шта ћеш. Још да је било прашка, моје дијете, ондај, него од пепела направиш цијеђ. То пречисти к'о и сад прашак, само поједе руке. Онда је се то поштовало, ниси смео каз'ти 'оћу или нећу него шта ти нареди то мораш да радиш. Моја јетрва је овде у другом делу куће, чича мога мужа је њојзи свекар био, Слободан. Он је отишао у рат, потерали га четници и никад се за њега ништа није знало. Вероватно да га је Дрина прогутала, као и њих много.

А сећате ли се Ви рата?

Сећам се, иако сам била помала девојчица. Мој отац је био у заробљеништву у Немачкој три и по године. Мога оца отац погинуо је исто у неком рату, мајка му је умрла рано и он је морао да буде хранитељ својој сестри. Е онда се оженио и нас је имало седморо ђеце. И онда га позову у Крагујевац на вежбу. Моја најмлађа сестра Вида допузала до његових ногу и он каже мојој мајци: „Ружо, гледај ми добро ђецу“. И одатле су га заробили. Кад се вратио брзо је оболио и умро. А сећам се кад су били партизани, тамо нека шума била, Јеље се зове и отуде што ми зовемо Тењаци, и пуцају отуде, а мој отац, дошо већ био из заробљеништва, каже: „Биж'те 'вамо“, иза зида, да не може метак отуде пробити. А док је још био тамо, ко год наиђе, нана покаже писмо и нас нико није дир'о, а одузимали су онда и сир и кајмак и посек и све. И други су донослили у нашу кућу те сакривали да би имали себи после, али опет нису узвратили да кажу после – е сад ти немаш а сакрио сам код тебе па да ти дам, него однесу, како су донели тако и однели, шта их брига, ал' шта ћеш, комшије су па мораш да трпиш у свему. И тако је то било за време рата, грдно је било, ал' није боље било ни овог прошлог рата.

Прати све на ТВ. Мрзи Мила (Ђукановића) што је признао Косово. Ђуку, синовца, не би одвојила од своје ђеце, каже добар је ко добар дан.

Одакле су Ђукановићи?

Из Црне Горе. Од Никшића.

Бранко (фотограф-сарадник) каже да је његова мајка старија од Милице две године и да је исте висине, а Милица ће на то: "Па, поздрави је."

Чиме се бавио Ваш свекар?

Земљорадник, радио са воловима, и муж исто. Па после Тите, неко је живио добро, а ми смо мученици били гори него сада. Мени је ово данашње супер. И ко је запамтио ону муку – ово је рај живота. Имаш и прашак, имаш и леб, и са лебом... А кад је мој отац био у ропству, то сам заборавила рећи, онда је била глад. И кад додијеле жуте проје и моја мајка однесе и самеље у воденицу, то је било слађе од икаке саде торте. А камоли за време тога рата, док је отац био тамо. Моја мајка стави воде на огњишту, ако има мало млијека наспе, а ако нема - ништа, и само мало брашна забр̀ља и проври и то нам да, ми то поједемо и за сат смо опет гладни.

Цицвара се звала, каже Бранко.

Ма каква цицвара, само чорбица. И тако смо се патили, патили глади, не знам ни како смо порасли. А код неких у комшилуку било је и леба и свега, ја једва чекам кад пођем са њином ћерком са овцама, па она понесе 'волико парче проје и сира и кајмака и ја једем са њом. Е тако је то било за време рата.

А после Тите, то сам пошла рећи, мој је Првослав носио точковаре (ципеле од гуме, кондуре) пет-шест година пошто сам ја дошла, а ја сам дошла '58. И ми ништа нисмо осетили неки бољитак. Ја додуше нисам то носила, мени је купио пироћане, а те точковаре, то носиш само да ниси бос. Ко је био неђе запослен е он је живио добро. А ко је био земљорадник, јако лоше се живело.

Кад Вам је било најбоље у животу?

Сад ми је најбоље, само да сам здрава и да сам млађа. Ако неко мисли да само ужива и да му све спада с неба а да ништа не ради, е то никад није било нити ће бити.

Мога мужа брат је био на великој функцији, Гроздан Ђукановић, био је посланик. Био је кад је Пенезић подиг'о пиштољ у Скупштини на Титу. Е он је живио добро.

Мој Првослав је умро тако што је засп'о. Е кад би дао Бог да и ја тако, да ме нико не 'рани и да ме нико не гледа.

Ма нећете Ви још, ено како брзо прича и како брзо мисли, рекох.

А кад сте се највише у животу обрадовали?

Кад ми је ћерки била свадба и баш ми је било послије лепо, ја отерам овце и говеда горе у башчу и пјевам, све се ори: имам мужа и имам ђецу, данас ове младе незадовољне, мени је то било баш дивно, и нема везе дал' ми фали ово или оно, а не бих ђецу оставила низашта живо, а сад има тога... некад је се и мени догнало, и свекар ме изгрди и свекрва и сто чуда ал' све то превазиђеш јер имаш своју ђецу и волиш своју ђецу.

Да ли Вам долазе унуци?

Долазе. И од те пензије ја им опет дам шта год да запамте бабу да су имали.

Разгледамо фотографије:

Е ово ми је свекар, Солунац. Видиш каке је носио кошуље. Дебеле, то сам ја прала, цијеђом: Имала је нека палионица, дрвено, к'о чабрић, па прво одаперем све те дебеле кошуље у 'ладној води, па сложим, па онда ставим једну крпу на то, па онда ставим пепела и наспем врелу воду, кључалу, и то стоји занекле док се добро потпари и онда после оперем. Тако је то било.

Десимир Ђукановић са породицом

А није било пераћег сапуна?

Па јесте, ал' и тога је мало било.

Милица и Првослав (муж) у цвећу... Гроздан, Нада, Зорица и Бранка, 1949. Београд... Првослав негде у бањи...

Ко је дама са шеширом?

Знаш Драгињу и Љубодрага (Павловић), па њен чича (Јордан) и он је погинуо у Скакaвцима у свињцу, био у партизанима и убили га, а она није из наше земље. На полеђини фотографије пише: Адаму Јордан и Димче, Битољ, 1934.

Димче, пријатељица Јордана Ђукановића

Јордан Ђукановић, сасвим десно, Битољ 02.11.1934

Првослав, био таоц у Ужицу... Гођо – са породицом, лепа слика, лепа ђеца... Ђукановић Ђукан међу палмама у купаћим гаћама, у војсци (Ђукин ћича) – „За успомену кућанима“...

Драгољуб Ђукановић, Загреб – то ми је ђевер, он је '28.годиште. Он је жив и најстарији је на Варди изгледа. То кад је Тито ујединио а вукао тамо Хрватима, ј... му пас мајку. Смех

Приредбе и игранке... и кад су ми ђеца стигла ишли смо на вашере, онда је мајка ишла да води рачуна о својој ђеци. Ја сам ћерки ударила шамар пред момком, ја тражим по вашеру, тражим, а она седела вако упримас, а што ми се није јавила? Није смело да се ради шта ко хоће. На Град смо ишли на вашер, с овом млађом, пешке се ишло до Сече Реке па горе.

Причи никад краја...

Бака Милица, на капији, приликом поздрављања:

Нек су вам ђеца жива и здрава и дај Боже да имате успеха у свом раду!

Жетва у Крушчици

Бака Милица испред старе куће