Ko долази после нас?

Милијан Деспотовић
КО ДОЛАЗИ ПОСЛЕ НАС
(Основна школа у Субјелу 1832 - 2012)




Просветне прилике у школској општини Субјел, могуће је пратити од досељавања српског живља из Црне Горе и Старе Херцеговине на ове просторе, дакле од друге половине седамнаестог века. Први писмени људи били су свештеници, досељеници који су народ учили писмености и чувању вере и традиције. Школа, као институција образовања, јавља се много касније.

Љуба Павловић је записао да је „пред попом Илијом” поповао и поп Крсман Цајић који је фамилију Цајић довео из Заовина. Бавио се земљорадњом и „поповао” у Субјелу, не дочекавши да види озидан храм јер су раније цркве брвнаре у Субјелу спаљиване од турских зулумћара. Са њима су „отишле” и многе чињенице из летописа овог села. Може се веровати да су први писмени људи у Субјелу постајали трудом попа Крсмана, потом, или заједно са њим, духовно-образовним настојањем бавио се поп Тане, који је живео у Субјелу, а овде је довео Трумбуле „из Мокре Горе (...) и поред себе их населио.” Остало је у памћењу и преношењу с колена на колено, да се народ окупљао испод Богићевића крушке а проповеди је држао Поп Крсман Цајић. Колико је народ уважавао писменост добијену од свештеника казује и памтилица која се и данас може чути. У Засеоку Вране (село Тубићи), на јужној граници са Субјелом, постојала је изрека: „Шта ти мени, ма ми смо писмени још од Алексија Вране.“ Алексије Стјепановић (или Стефановић) Врана, био је свештеник у Субјелу заједно са Илијом Поповићем.

Први писани трагови о школи у Субјелу налазе се у „Родослову фамилије Протић.[1] Према овим записима може се закључити да је прва школа у Субјелу почела са радом око 1832. године као приватна, коју је организовао прота Никола Протић и за учитеља поставио свог старијег сина Алексија. Нажалост, нема података колико је ђака учило код учитеља Алексија и где је била смештена школа. Сасвим је могуће да је овај млади просветар писмености поучавао децу из околине код своје куће у Протићима. Памтим да је Витомир Ђурић, када би укорио свог сина Зорана што се „забавио“ у Протићима говорио: „Опет сте се запричали код школе!“ То ме наводи на помисао да се до њега, касније се то заборавило, сачувало памћење у интерном топониму „код школе“ да је ту некад била у неком објекту Протића школа, можда једно време и у Протићима, испод Субјелграда, основана на основу искуства које је имао прота Никола Протић, отац Алексијев, школујући се у манастиру Клисура, где такође има један простор који се назива „код школе“.

Прва зграда која је коришћена за потребе државне школе у Субјелу, од 1838. била је од храстових брвана и покривена шиндром, подигнута је негде у близини данашње цркве. Пошто је већ била дотрајала „зидана је нова (...) од сиге и камена“. И ова зграда није трајала дуго, из непознатих разлога се урушила. У мају 1845. године Начелничество окружија ужичког обавестило је Попечитељство внутрашњих дјела о вољи народа за подизање школских зграда у Пожеги и у Субјелу. Добијена је сагласност за градњу и прикупљање средстава увођењем наменског приреза од 4. до пет гроша.

После кратког прекида у раду, школа у Субјелу по програму „младе нормалне школе“, почиње поново са радом 4. новембра 1843. године у приватној кући чији је власник био протопрезвитер и парох субјелске цркве Никола Обрадовић Протић, отац субјелских учитеља гиманзијалца Алексеја (1816 -1852) и  богослова Милована Протића, који је тада имао 25 година. (Милован је рођен у Субјелу, 1818. године). После Другог светског рата, све до затварања школе у Субјелу, 4. новембар је обележаван као дан оснивања ове школе. Нажалост, школа у Субјелу је затворена а њене бројне генерације нису сазнале да је дан оснивања школе 21. септембар 1832. који црква слави као рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина.

Не зна се тачно када је школа „напустила“ свештеничку зграду и пресељена у новосазидани објекат, који касније, 1923. помиње управитељ субјелске школе Витомир З. Трумбуловић. Највероватније да је то било после 1850. године, када је дошло до спора свештеника Николе Протића и Атанасија Поповића око власништва над објектом издатим школи под закуп. Протић је тај објекат сматрао својим а Поповић црквеним власништвом. У међувремену школске власти су опремиле своју зграду.

Ова школска зграда је служила до 1931. године, а заузимањем учитеља Витомира Трумбуловића, који је рођен и учитељевао у Субјелу, саграђена је нова  школска зграда (1932) у којој ће учити ђаци непрекидно до њеног затварања 2012. године. У овој школи учили су и ђаци из Субјела, Тубића[2] и Бјелоперице.[3]

Нова школска зграда у Субјелу, која данас тихује без деце, подигнута је трудом народним и уз велику помоћ Ивана Чоловића из Љутица, некадашњег ђака субјелског. Тадашњи учитељ у Субјелу Владета Вулић, на кога су власти упирале прстом због ширења напредних идеја, већ је имао контакт са Иваном Чоловићем штампаром и комунистичким послаником у Београду, који ће дати значајна новчана средства за градњу нове школске зграде у Субјелу. Иван је први разред уписао у Субјелу код учитеља Јакова Лучића а завршио је код Перише А. Поповића. У Београду је изучио је типографски занат и имао своју приватну штампарију. Припадао је радничком покрету од оснивања, био је председник Дружине типографских радника Србије (1908), власник и одговорни уредник Типографског гласника и одговорни уредник Радничких новина (1908 – 1909), секретар Главног радничког савеза Србије (1909). Од 1917. радио је у Међународној унији у Француској. Био је народни посланик уставотворне скупштине на листи КПЈ (1920). После проглашења Обзнане осуђен је на две године робије; „по изласку са робије остао пасиван“. Водио је књижару „Туцовић“ у Београду, од 1924. до смрти, 1930. године.

Портрет донатора,
поставка Педагошки музеј у школи у Субјелу

Нема сачуваних докумената о томе којим износом је Иван Чоловић помогао градњу школе али може се претпоставити да је то био веома висок износ, на шта указује и спомен плоча која је при отварању школе постављена у дну школског ходника изнад врата на кухињи, а десно се улази у другу учионицу ове школе. Дакле, то је централно место у овом простору. На мермерној плочи је написано:


Овај велики донатор није дочекао отварање школе у Субјелу, али школски одбор га није заборавио постављањем ове плоче. Ипак, када су схватили да се прогон комуниста од стране власти отео нормалном људском поступку и да може због ове плоче бити угрожен живот овдашњих учитеља и општинске власти у Субјелу, плоча је замалтерисана. Откривена је, незванично, рекло би се незнано ко је то учинио. Многе генерације ове школе остале су ускраћене за сазнање ко су ти добри људи који су градили овај важан храм писмености. Њих је свакако било још, како у новцу тако и у радној снази и материјалу.

Градња школе завршена је у планираном року и већ 20. септембра 1932. на министровом столу стајао је захтев школског одбора из Субјела да Краљевској основној школи „Доситеј Обрадовић” у Субјелу обезбеди учитеља за два одељења, јер, учитељ Владета Вулић је „научавао“ сва четири разреда и то обављао крајње савесно и предано у не баш повољним условима. У извештају школског надзорника Рачанског и Црногорског среза Милорада Алексића за школску 1929/30. годину, о раду учитеља Владету Вулића је записано: „Рад почео тек 3. фебруара 1929. године и радио у сва четири разреда са 84 ђака. Оцена: ВРЛО ДОБАР (4). Потом се додаје: „(...) Радио у учионици тескобној и неподесној и у школи не снабдевеној потребама у училима, те је у раду показао велику вољу и преданост послу.“ (...) Свакако, то је била учионица не више школске зграде која је била урушена, па се користио простор у црквеној згради. У извештају који је школски надзорник Милорад Алексић упутио из Бајине Баште Министарству просвете каже се: „У Субјелу је школа у црквеној згради а почета је се правити нова шк. зграда.“

Решењем Министарства просвете од 30. јануара 1931. одобрен је назив Краљевска Основна школа „Доситеј Обрадовић“ у Субјелу, и под тим именом она ће радити све до после Другог светског рата, када ће добити ново име: Основна школа „Мито Игумановић“, одељење у Субјелу.

У периоду од 183 године (1832 – 2012) колико је радила Основна школа у Субјелу, за учитељском катедром променила су се 75 учитеља. Најдуже међу њима задржао се Живко Жико Папић (Буар, код Ужица, 1934), који је овде дошао из школе са Варде 1960. године и радио скоро пуне 34 године, све до 1994. Запамтили смо га као строгог и правичног учитеља. Волео је Субјел, он је за њега био други завичај. Имао је жељу да у нашем селу остане као пензионер, смрт га је „одвела“ прерано.
У субјелској школи је „захваљујући ентузијазму учитеља Живка Папића, 1987. године, отворена 1066. библиотека са две хиљаде књига, у оквиру акције Радио Београда „Књига солидарности.“ Гости школе приликом отварања библиотеке били су: Мирјана Вукојчић, драмски уметник, Петар Жебељан, директор програма Радио Београда, песници Момчило Тешић, Радомир Андрић, Радисав Мића Цајић, Милијан Поповић, Милијан Деспотовић, Драган Тодоровић, Раде М. Вучићевић и Милосав Кнежевић Кнез, тадашњи уредник емисије „Књига солидарности“, Радио Београда. Велики жири Радио Београда прихватио је предлог и образложење које су пратили и потписи присутних на отварању библиотеке у Субјелу, па је на свечаности у плавој сали Радио Београда 1988. године, учитељу Живку Папићу уручено признање „Најдражи учитељ“. Он је, иначе, једини учитељ у општини Косјерић и један од малобројних у Округу златиборском, који је добио ово вредно уздарје.

Учитељ Живко Папић (1934 - 1994)

Школа у Субјелу је престала са радом 2012. године. Почетак и крај често имају симболику, у случају школе у Субјелу и симболичну случајност у презимену првог и последњег учитеља. Када је 1838. године, са радом почела субјелска школа за катедру учитеља стао је Алексије Обрадовић Протић, потом његов брат Милован Протић Обрадовић. После 183. године постојања ове школе (2012), иза катедре учитења последњи школски дневник затворила је учитељица Мирјана С. Обрадовић Тешовић из Косјерића. Млада учитељица је загрлила три последња ђака у историји ове школе; Ђорђа Божовића, Зорана и Горана Трумбуловића, фотографисала се са њима за успомену. Њихови погледи окренути ка затвореним вратима школе поставили су, и оставили отвореним, питање: „Ко долази после нас?“ А Мирјана је у Основну школу „Мито Игумановић“, издвојено одељење у Субјелу, дошла школске 2010/2011 и ту остала до краја 2012. У писму које ми је послала, августа 2014, написала је и ово: „Остајем у нади да ће школа у Субјелу поново бити отворена“. Да, нада нас никада не сме напустити, али ни запитаност последњих ђака, Ђорђа, Зорана и Горана: „Ко долази после нас?“ То се питају и они који су давно напустили школске клупе и данас су седе старине. За сада, летопис школе је затворен, у њега се сместила и ова моја прича, која је омаж „најдражем учитељу“ Жику, куварици Олги, послужитељу Саву, пролазности... А ја још имам осећај да траје час, јер никако да се огласи школско звоно.

Последња „школска зима“ била је тешка. У јануару 2012. због великих снежних падавина школа у Субјелу није радила. Као да се припремала да тугује у самоћи која јој следи. Већ наредне зиме, ка школи су водили само трагови избегличке породице из Српске Крајине, Бранка Королије који са својом супругом Ружицом (1950) од 1995. станује у школском стану у Субјелу.



[1] Милован (Обрад) Протић: „Родослов фамилије Протић од 1816. годиине“, Субјел, 1951. године. У ову књигу унети су „цитирани“ ранији записи угледних људи, пре свега свештеника из ове породице чији је родоначелник Обрад Обрадовић у Субјел дошао 1790. године. Ова рукописна књига данас се чува у породици Обрада (Милован) Протића (1935).
[2] Према извештају учитеља Василија Аћимовића, од 4. октобра 1946, школа у Тубићима је основана 1939. године када је одвојена од школе у Субјелу.
[3] Благомир Туцовић:  „Извештај“, бр. 119, Субјел, 1946 (1. новембар).


Коментари