КОСЈЕРИЋ, ЖЕНЕ КОЈЕ ПАМТИМ, трећи део

ЈЕЛА, болничарка   

Већ годину дана смо заробљени непознатим вирусом који је потпуно променио свет, и наше мале животе. Будимо се са извештајима Кризног штаба, црним бројкама, огромном забринутошћу и лошим вестима. Страхујемо за најближе, задрхтимо над судбином оних које познајемо а који у некој болници бију своју животну битку. Данас, чини ми се, свако има или познаје неког кога више нема. Тешке су то судбине, и тужне мисли...У таквој ситуацији човек се окреће своме унутрашњем бићу, ризници у којој су похрањена сва наша искуства, страхови, све наше туге, али и могући одговори на лоше догађаје. Ту је, унутра, ослонац и охрабрење за све што ће нас у животу срести, еталон или образац како да се издрже и превазиђу непогоде. Можда и одговор на чудо звано Корона. Загледана у беле болничке кревете и покретне сенке у белим мантилима, скафандерима, визирима, и другим  чудима, које лебде на ТВ екранима, и у болницама, у свако доба дана и ноћи... сусрећем уплашени поглед једне девојчице шћућурене у белом кревету, у овећој болничкој соби. У чувеној Пупића вили, тамо у малој вароши Косјерић, негде при крају 50-тих година прошлог века.

Увек је тешко бити болестан, још је теже бити болесно дете, а најтеже ако то дете мора у болницу! Одвојити га од куће, од породице, одвести у непознато и - тамо оставити! То је заиста тешко искуство које се не заборавља! Догодило ми се то једне касне зиме, на преласку у варљиво пролеће,  кад је кашаљ постајао све тежи, а температура прелазила у грозницу. По причи моје мајке, касније, предузели су све што су знали, и горки прашак из кесице који никако нисам могла да прогутам, и ракијаве облоге на грудима, па оне деци баш непријатне од 'препране масти', пројино брашно у чарапама, бабине посебне молитве испод иконе...'А ти си горела и губила се', тако је мајка говорила. Све док моја добра тетка Вера није поручила из вароши да се не играју и да ме одмах доведу доктору, како знају... То  'како знају' значило је да никаквог превоза није било. Ни аутобуса до нашег села, нити икога у селу да има аутомобил, а ни честитог пута. Тек понеки камион би прошао, а мештани су се превозили или воловском или коњском запрегом, и углавном су се пешице кретали сваким послом. Довести болесника до лекара је заиста велика мука, поготово зими. Није било друге него су позвали комшију Милана који је имао коње и кола, и који је по више пута превезао свакога у селу било на весеље, или до вароши на пијац, вашар или код доктора. Умотану у ћебад, ћилиме, шалове, уплакану, уплашену, одвезли су ме до Косјерића. Ја се тог пута од седам километара сећам 'на парче', у инсертима, али се јасно сећам да смо застали поред куће моје тетке, и да је и она кренула са нама до Пупића виле. Познавала је докторе (ни њено здравље није било најбоље, то ћу касније сазнати, па отуда и њени страхови кад смо се ми деца разбољевала), а њено присуство ће мој сусрет са болницом учинити лакшим. Морала сам, верујем, проћи уобичајену процедуру, то ми је у магли, али тренутке кад ме пресвлаче, тетка пакује моју гардеробу, а мене одводе у собу са више кревета и више деце која у њима леже, седе, ћуте, понеко плаче... то је остала неизбрисива слика. И тај мирис, посебан мирис болнице, лекова, хемикалија, то остаје заувек. Ставили су ме на кревет који ће бити мој наредне две или три недеље, не знам тачно, а мени дуго, дуго време туге. Све време тог мога пријема у болницу са нама је била једна жена у белом, благог изгледа, с којом је моја тетка тихо причала, познавале су се... Пре него што је и тетка отишла, обећавајући да ће често долазити, рекла је да је то болничарка Јела, да она брине о свој деци, да ће ме пазити, и да се не плашим... Ваљда уморна од свега, од стреса што остајем сама, од лекова које су ми дали, запала сам у дуг и немиран сан. Буђење је било у страху, у некаквој збрци непознатих звукова, звецкања, ужурбаног кретања особља, дељења терапије, појаве лекара, визите  (те изразе, и те радње, то ћу разумети много касније)... Тада сам само разрогачено гледала шта се дешава око мене и питала се да ли ће ме ико одатле избавити. А тек кад је требало вадити крв, примати ињекције (ја сам имала запаљење плућа), па то ми је и данас нелагода које се нисам ослободила. Ипак, велико олакшање доносила је Јелина појава, то ми је већ био неко познат, наклоњен, скоро као моја тетка Вера. Требало је да ухватим ритам њеног присуства - смене на послу. Ако је то било пре подне, лакше сам пролазила све те болне јутарње процедуре, ако је било поподне сви ми мали болесници успављивали смо се уз њене умирујуће благе речи. Она је знала да поседи на сваком кревету и да са сваким дететом поприча, чак и да нас насмеје, уплакане да пригрли, помази, држи за руку док се јецајући успављују. Увек уз обећање да ће она и сутра доћи, и да ће у дане посете свакоме неко доћи, мама или тата, мени моја тетка... Очи су нам биле на вратима, и радосно се шириле, лице зарило како се ко од посетилаца појави. Али, било је дана кад неко не би дошао, кад су деца разочарано плакала, нека су се скривала испод покривача... И онда би долазила Јела и објашњавала да, ето, мама није дошла, али да је пуно поздравила малог болесника, да је послала бомбоне које је, тако ја сада мислим,  Јела увек имала у резерви за кризне ситуације. Свако је волео да се задржи баш код његовог кревета, да му брижно положи руку на чело, да нас ушушка, и скрене пажњу с непријатних болничких ситуација. Нешто што ћу увек памтити био је Јелин сутлијаш! Више него топао меки гриз, што су обично биле наше вечере, или подневна посластица. Тај мирис какаоа ретко посутог по белим грудвицама у тањиру, та зрна пиринча која се топе у устима - то ја памтим и данас. Али не волим да спремам сутлијаш! То ме толико подсећа на болницу, и усамљеност. Са друге стране, блага Јелина појава, са сутлијашом у рукама, учинила је да лакше поднесем ту прву озбиљну трауму у моме детињству.

Ништа не знам о Јели изван Пупића виле, о њеном животу, и судбини. Али, скоро увек, у некој чекаоници док посматрам како промичу болничарке у белим униформама, строге или насмејане, сетим се Јеле из Косјерића. Сада у доба Короне размишљам и о ризику који носи њихова професија, и о томе колико болесних људи у њиховом погледу тражи зрнце наде у оздрављење. И свако има макар трачак поверења у неку своју Јелу.

Пупића вила

ВИНКА, „јетрвица адамско колено“

Ово „колено“ ми је из народне песме, касније, кад сам већ била ђак. А Винка, тачније Вина како смо је звали, ни тетка ни тета-Вина, само Вина, уствари је јетрва моје тета Вере Ђуровић, мени најомиљеније особе у Косјерићу, а и шире. Она је друга особа, после тече, коју сам упознала у новом окружењу моје тетке (после њене удаје, што дуго нисам могла да јој опростим). Винка и Вера су биле удате за браћу Рада и Љубишу (мој теча), и снахе Пера ковача. Кућа близу Лимца, ковачница на брегу изнад куће, некако између кућа Ђокића (Љубица и Ружа, писала сам о њима) и Косине куће. Све три госпође су биле Верине добре комшинице. Перова кућа је била пуна, сви су у њој живели - Винка и Вера са мужевима, и још њихова два млађа брата, док нису отишли у даље школе, и сестра Олга- Олгица Ђуровић коју, верујем, неки Косјерци и данас по лепоти памте. Мајку им нисам упознала, сирота је већ била болесна и лечила се изван Косјерића, тако да су Вера и Винка бринуле о свима. Касније се породица раздвојила, синови направили своје куће, али су Вера и Вина и даље биле ту свакодневно заједно, као најближа родбина, сапутнице, у неким стварима и сапатнице кроз живот који их није мазио.

Кад год бих дошла код моје тетке, и Вина је била ту. Према мени добра, насмејана, шаљива, скроз позитивна. Све сам, наравно, мерила из своје дечје визуре, не знајући ништа о неком ширем чаршијском контексту. Њих две, девојке са села, Винка нешто ближа варошици, иако различите по карактеру и јавном испољавању, донеле су исти патријархални менталитет и васпитање, однос поштовања према старијима, кући, фамилији.

Вера је била затворенија, суздржанија, увек у своме свету шнајдераја, кројева и шнитова, муштерија, обавеза и рокова када нека креација, комплет, костим или хаљина, мора бити завршена, опеглана, на вешалици спремна за последњу пробу или предају госпођама које су своје фигуре повериле тета Вери да их одене по најбољем знању и вештини, како би заблистале на некој свечаности, приредби. И Чајанки вероватно.

Вина, Винка је била отворенија, говорљивија, гласнија, насмејана; умела је чак и да опсује. Ја бих изненађено подигла поглед испод теткине шиваће машине, а Вина би руком покрила усне, и одмахнула као да се извињава. Некако је то ишло уз њу! Сада бих рекла да је била прави ОРИЂИНАЛ, косјерски ориђинал. Она је прва жена коју сам видела с цигаретом! Пушила је!? Ја у моме селу нисам видела ниједну жену да пуши! Цигарету би склањала једино кад уђе чика Перо, свекар.

Кад сам се ја, много година касније, накратко дружила с тим пороком, често бих се сетила Вине и мога запрепашћења због њене цигарете. И ја сам крила цигарету кад отац наиђе, а била сам старија од Вине из тих косјерских година! Све до једне опасне породичне ситуације кад смо сви били страшно забринути, кад ми је отац рекао да не морам да се кријем. „Запали, ако ће ти бити лакше!?“ Није било лакше, али сам ја успела да савладам тај непристојни женски порок, и да оца опет изненадим.

Још неке слике у којима је Винка била главни лик неизбрисиво памтим. Данас бих рекла - Винина чаршијања. Она и моја тетка имале су неку своју дневну рутину. Вина би ујутро, с торбом и цигаретом, провирила код моје тетке, питала да ли јој нешто треба и отишла низ чаршију. Онда би дошао Перо, моја тетка би одмах устала са столице (то је та посебна врста поштовања), питала како је, попричали би, доручак је већ био спреман, затим и кафа, чашица. Обавезно би га испратила низ степенице...Био је задовољан и захвалан. Онда би се и Винка вратила, и још с врата повикала: „Лело, стављај кафу, да ти причам! Овај свет је начисто пошашавио!“ Ја бих у почетку радознало пратила, али пошто нисам познавала особе о којима је Вина причала, нити сам разумевала драмски заплет - вратила бих се у свој шарени свет крпица и луткица. Али касније, јер ја сам код моје тетке долазила кад год би ме од куће пустили, упознавала сам и остале ликове из теткиног окружења, и слатко сам се смејала Винкиним живописним „рапортима“: да је на пример једна комшиница ставила нову фризуру, а друга тврди да јој не стоји добро. „Уствари, завиди јој“. Или да су се друге две озбиљно закачиле око нечег. „Веро, изгледа да не говоре!“ Да је Мика лумповао у кафани, да је Цица донела лепе материјале из Београда, а Мира неки нови расад цвећа из Пожеге. А тек шта је све поскупело на пијаци! „Веро, они за Бога не знају!“ Код Бошка у Гвожђари је стигло ново посуђе... па ће њих две поподне заједно. (А и ја ћу са њима, знала сам). И „рекла је Гугула да свратиш“. (И ја ћу да свратим, то је тетина тетка!) Било је ту сигурно још неких трачева, али све је то чинило симпатични колорит мале вароши! Што сам била већа, све сам се слађе смејала њиховим јутарњим „брифинзима“. Било је ту и озбиљних тема, али о њима су у пола гласа, на тераси, или у другој соби. А мене је моја тетка озбиљним гласом учила да се разговори одраслих не прислушкују.

Кад сам кренула у средњу школу, при поласку у Ужице, као и при повратку, обавезно сам свраћала у Косјерић код тета Вере и ту налазила и Вину. Тета је питала за оцене, а Вина за симпатије и момчиће. Била је на мојој страни кад је требало да изађем на косјерски корзо и кад је тетка утврђивала тачно време повратка. „Веро, пусти дете нек живи! Све си заборавила!“, говорила је дискретно намигујући. А тетка би љутито: „Винка, знаш ли ти Обрада!?“ (Мој отац).

Кад сам се, по оцени родбине, прерано удала, Вина је зналачки говорила да је то све наслућивала. „И сад ми то кажеш!?“ Љутила се моја добра Вера што јој је Вина прећутала поуздане чаршијске информације. Онда сам отишла за Београд, и ређе сам свраћала. А једног дана тетка ме је позвала да идем да обиђем Винку у болници. Тада сам први пут ушла у Онколошки институт, не знајући да је то установа у коју се долази са најтежом дијагнозом; била сам млада и болест је била далеко од мене. Нећу заборавити ту слику моје Вине, потпуно измењене, преплашене... „Не ваља, Владо, не ваља!“ Рекла је то гледајући ме право у очи, и опсовала сочно, као некад. Стајале смо у полутами приземља те злослутне зграде, испред степеништа које води до просторија за зрачење. „Забрањено нам је пушење, али ти пређи тамо до трафике!“ Рекла ми је које цигарете, и како ће их сакрити. „И немој никад да пушиш! Тешко је одвикнути се!“ Са очитом тугом питала је за све, и за своју Лелу (тета Веру), знајући за њено крхко здравље. Долазила сам још два-три пута, а онда ми је тетка јавила да је Винка дошла кући. Није рекла да нема наде; али је то лебдело у њеном гласу, осећало се у телефонској жици. Кад сам следећи пут дошла у Косјерић, Вине више није било. Прерано. Проћи ће још доста година кад ће јој се и моја тета придружити. Њиховим кућама код Лимца и сликама мога детињства у њима, одавно не свраћам.

На косјерско гробље долазим ређе него што би требало; у годинама сам старијим од њихових када су отишле. Али увек кад сам ту, сећам их се младих и лепих како редују у мојој кући у Годљеву. Било је то моје лично невреме, кад сам са десетак година била једино женско у кући. Отац и мајка су се растали, баба се од шока и туге разболела, у болници је, а нама долази слава, или прислава, или велики радови. Онда дођу Вера и Винка, на два-три дана, засучу рукаве, и кућа и двориште замиришу. А на свечаном столу у гостинској соби поређане велике тацне са најлепшим колачима... Брата и мене тетка купа, са највећом нежношћу, Винка у кухињи ставља џезву с кафом, а мој отац доноси „стакло“ (посебну славску флашу) с ракијом: „'Ајде, Вино, заслужили смо!“ Она провири у нашу собу, са осмехом, а онда пали цигарету. Придружује се и тетка са неким послужењем, а нас двоје се успављујемо уз жамор иза одшкринутих врата.

Ни Вера ни Винка нису имале децу, Вера је имала нас, али још две девојке из чаршије, сестре Лидија и Марина, сада верујем већ баке, могу посведочити колико пажње и топлине су даривале те две жене, њихове нине (стрине). Вера и Винка, свака на свој начин.