Сеча Река у сећањима...

Изабрани одломци из необјављеног рукописа „Сећања“ Александре Павловић Половинео

Велисав и Катарина Зарић са њеном мајком Ангелином Дивац
и децом Драганом, Љубицом и Десанком

Први утисак о Сечој Реци

После дугог путовања, негде с пролећа, стигле смо тамо једног ружног и суморног дана, и већ је био сумрак. По изласку из аутобуса, над нама се надвијала сабласна магла, од које се ни на метар није могло ништа видети. На влажном сеоском путу, пуном рупа и неравнина скоро никога није било, само моја тетка и ја, и гомиле разних врста пртљага. Никога није било да нас чека…Аутобус нас је оставио поред једне старе брвнаре. Стигле смо ужурбано до неке тетка Маре, предратне крчмарице, где нас је чекала соба у којој смо преноћиле. Толико сам била исцрпљена и уморна, да се више ничега не сећам. Али, оно што је за мене било невероватно и изненађујуће, био је јутарњи изглед села окупаног сунчевим зрацима, који су се пробијали кроз отворен прозор до јастука на коме сам још увек безбрижно спавала. Тек кад сам се потпуно пробудила, постала сам свесна где се налазим, нестрпљиво се обукла и истрчала у двориште. Ту ме је чекао нови, неочекивани изглед природе која нас је окруживала: низови пропланака којим се крај није видео, као и огромност зеленила, већи или мањи шумски засади, цветне ливаде или кукурузна поља. Такође, прелепо је изгледало двориште, цело покривено тепихом густе траве са разбацаним букетима нарциса и разнобојних лала. Нисам могла да верујем да сам претходног дана стигла у то исто, на први поглед, тако туробно место. Надирао је предиван дан, видљивост изузетна, тако пун светлости да су се јасно назирали далеки обронци. Одмах сам запазила једно блештаво стеновито брдо изнад Сече Реке у даљини, Цикотску стену - по којој је село лако препознатљиво.

Народне светковине – вашар у Сечој Реци

Преко пута тетка Булине куће, уз поточић се пружао велики црквени плац са огромним столетним разгранатим и миришљавим липама. Годинама се на Петровдан, 12. јула одржавао велики народни вашар, један од најзначајнијих током године. Тада би људи целог тог краја облачили најлепше што имају. Често су то биле и прелепе народне ношње, од сјајних кожних опанака до шајкаче. Осећала се посебно свечана атмосфера зачињена миришљавим ваздухом липа. Људи су се полако окупљали још од раног јутра до поднева. Старији су прво одлазили на службу Божју у цркву, док су млађи касније пристизали на плац, шетали, причали о свему и свачему, а онда се полако препуштали веселом расположењу уз звуке трубе, хармонике или виолине, понекад и фрулице…Девојке и момци обавезно су се хватали у коло, све до позних вечерњих сати. Тај дан је био узбудљив и за сеоску децу а нарочито за нас градску, који смо се тада у Сечој Реци задесили. Поносила су се својом новом одећом, посебно за ту прилику сашивеном. Мањи дечаци и девојчице су са уживањем сисали „свилене“ бомбоне из фишека, лилихипе, стаклену  вуну и друге вашарске ђаконије… Кад би се опустили и заборавили на нову одећу, бесомучно су јурцали између импровизованих тезгица и стазом, саплићући се са одраслим народом који је преко плаца шетао тамо и овамо. Мало старији дечаци су се стидљиво удварали девојчицама, покушавајући да придобију њихову наклоност купујући им лицидерска срца са огледалцима, затим огрлице од срцоликих колачића ружичасто обојених…

Моја тетка је за Петровдански вашар и мене лепо облачила, а ујутру обавезно одлазила на црквену службу. То је био њен омиљени летњи празник, па су током целог преподнева припреме за ручак биле посебне. За трпезом је било свега у изобиљу, а сто је био свечано постављен и украшен са неколико вазница пољског цвећа. Деца са којом сам се дружила, обавезно су навраћала на теткине укусне колачиће које је специјално за ту прилику месила од најбољих материјала. Осталим данима је она припремала много једноставније, попут гурабија. Обично би их стављала у једну огромну шерпу и склањала на „сигурно“ место јер је требало да потрају мало дуже. Али би ми ипак откривали то тајно место, и убрзо их смазали.

Али, већ средином шездесетих, на Плацу испод миришљавих липа није више било вашарских шатрица, нису светлуцала истим сјајем лицидерска срца, пила хладна кабеза, нити вило оно полетно шарено коло. Заувек су нестале вашарске светковине нашег детињства и наше младости. Тако је почело све да се мења, неосетно је долазило време простоте, неукуса и кичераја. На „друму“, тој новој локацији, у време вашара освануле су тезге са ружним, китњастим украсима и пластиком, јефтиним играчкама, а шетали су неки људи који нису држали до свечаних, белих и уштирканих сеоских кошуља, девојачких блуза, везених чарапа и изгланцаних опанака…

Породична кућа Велисава и Катарине Зарић у Сечој Реци,
спаљена за време 2. св.рата

   Чаролије лета и зиме

*

Сваког лета, врло брзо би се прочуло за наш долазак у село, па би булумента деце почела да пристиже. Било их је разних узраста из свих делова села. Поред оних са брежуљка  око цркве, сјатили би се и остали из нижих делова.

            Највише времена се проводило на реци, тзв. Саставцима. Ту смо по неколико пута током лета, грањем, лишћем и камењем преграђивали реку а овај дубоки вир проширивали и претварали га у „нашу плажу“. Наравно, највише заслугом дечака, уз скромну помоћ старијих девојчица. У њима се понекад могло и лепо пливати а од дасака се импровизовала и мала скакаоница. Сатима се остајало на реци, купајући се у светлуцавој, леденој води, да би с првом јачом кишом брана нестајала. Онда се неког од следећих топлих дана градило све из почетка. Такође, редовно су се на обали градиле и колибе од већих грана дрвећа и покривале лишћем. И у том послу су предњачили дечаци, али су за унутрашњост биле задужене девојчице. Ако се могло шта из куће изнети, као на пример ткани ћилими и ћебад, оне су и то доносиле. После испуњеног дана у игри на реци и поред реке, долазило је време ручка и кратког затишја. Деца су се тада разилазила својим кућама, предвече опет окупљала да наставе своје игре, најчешће „жмурке“, дочекају аутобус и које писмо или разгледницу од тајне симпатије из Београда. Неки пут би пала топла летња киша, па смо цичећи шљапкали по барицама неравног пута.

**

 А тек чаролија зимског пејзажа Сече Реке, нешто је најлепше чега се из детињства радо сећам! То је било право откровење за мене, јединствен и непоновљив доживљај, за мене која никада ни пре, а ни касније нисам претерано уживала у овом годишњем добу.

            Снег је био блиставо бео и дубок, јер је данима, са мањим паузама, непрекидно падао. На завејаном путу су се оцртавали трагови ретких превозних средстава, али најчешће воловских дрвених саоница. Гледајући у даљину, докле год поглед сеже, видела се бескрајна кристална  белина пространства, и чуло грактање гладних гавранова. Био је то очаравајући призор, готово нестваран. А кад се спусти вече, у ведрим ноћима снежна белина је била тако интензивна, да се без вештачког осветљења могло кретати путем, или пртинама околних стазица.       

Сеча Река - путовање кроз време

Разговор са два господина: Радованом Обреновићем и Милошем Лазићем

                                                                                       Чизмаши Драгослава Михаиловића

Вршњаци. Ове године славе деведесети рођендан. Част је и привилегија разговарати са овим људима.

У дворишту код Милоша, уз слатко и кафу, не можемо сакрити дивљење према овим крепким старинама чија прича тече као млеко. Бистрог погледа и изванредног памћења...

Објављујемо мање – више интегралну верзију онога што је диктафон забележио. Жао нам је да нешто изоставимо. Ипак је то део историје Сече Реке.

Хајде да кренемо од храста...

Милош: Од 1931. године тај храст гледам сваки дан. Такав је био те 1931. године, такав је и сада, само једна му је грана сломљена. Памтим одлично, пошао сам у школу те године, прије тога сам долазио на причешће и све, али од тада гледам га сваки дан. Испод 300 година не би требало да буде.

Радован: Може да се третира да има 300 година. Храст је био пре него што је зграда прекопута направљена (у њој је кафана која је мењала власнике). Под тим храстом је увек био сто са клупама, људи су ту седели, водили своје приче, згоде и незгоде. Било је ту разних историјских догађаја јер ту су се претежно окупљали од Јаворскога рата 1876. године, многи наши људи учествовали су  у том рату и погинуо је један из мога села звани Цикота Радојица, Миленка Цикоте отац. И његов деда је погинуо а мој прадеда је био на Јавору. Подигнут је крајпуташ споменик после Јаворског рата и данас дању ту стоји.

И рекох вам, после Првог светског рата често се ту седело, био је тај цер омиљен. И кафана је ту, живот око цера увек је био забаван. 

Ко се против кога борио у том Јаворском рату?

Mилош: Ми против Турака. Ужичка бригада била је под командом мајора Илића. На месту где је погинуо подигнут је споменик, па пошто је наш комшија одавде, неки чича, такође погинуо на Јавору, Ивко Лазић, онда смо ми ударили спомен плочу и однели тамо. Обратили смо се Савезу бораца да нам дозволи и онда је Драгош Ђурић ишао као представник и ту је било десетак хумки. На споменику пише ,,Ивко Лазић погинуо у Кладници под Јавором 1876.'' па сам ја питао попа да пренесемо тај споменик овде цркви, нешто се он годи са мном и тако, и сад сам чуо да ту има још два три споменика погинулих Сечоречана.

Радован: Е пазите сад: мој прадеда је био поднаредник, имао је сабљу оволику и широку овако, и причао ми је отац да је Турчин упао у ров и замахнуо сабљом, овај је потурио његову сабљу и један сантиметар је засечена, и он је то донео кући и сад немаром – мој покојни брат од стрица Стеван и ја смо то негде оставили у жари и тако је то изгубљено. Тај мој Дамљан прадеда, причали су, био је на том Јаворском рату и спасао се, ето, том кратком сабљом, као мачем.

Милош: У црквеним књигама записано је: деда моје мајке, Павле Савић, погинуо је исто на Јавору 1876. и, моја мајка волела је да зна и ја сам нашао тамо Павла Савића, али нису сви пописани, зна се да је било много Сечоречана...

Да се вратимо храсту...

Милош: Под тим грмом се увек седело. Покојни Јакша Томић, народни посланик и трговац, увек ту увече седио и виђенији људи долазили су на савет код њега, до касно увече би се разговарали. Памтим кад је код Јакше долазио 1938. године председник владе Стојадиновић, Цинцар Марковић – министар спољних послова, Љубо Марић – министар војске, ја сам иза грма гледао, а око грма су на оним клупама и столицама попели се људи, гледају доле, има један строј виђенијих људи који дочекују...

Има ли сад ко да седи?

Милош: Понекад увече деца се окупе...

Радован: А док су биле Милица Голубова, Радојка, Зора Јовчићева, по тридесет их је било ту увече...

Радован: Е 41. године – расуло војске, дакле,  и онда војска ту мало застане да предахне око кафаане и око цера...

Милош онда исприча догађај који ћемо, овога пута, изоставити, неки кажу да није време.

Прича поново долази до Јакше Томића који је заједно са Михаилом Миловановићем, академским сликаром, био на Крфу.

Михаило Миловaновић, откуд овде?

Милош: Михаилова сестричина Дивка била је овога Неша баба (Недељко Радосављевић) и Михаило је њу уд'о за Неђа и дао десет хиљада пара и Неђо је направио кућу (деда Недељков).

Црква је погодила да изведе све оне радове – плоче и да ослика, он је завршио радове 1926. а Неђо се оженио Дивком 1924. Тада је свештеник био Новак Милошевић.

А Миловановић је долазио и после, ја сам њега виђао у чованом оделу и опанцима, са женом и син му носио панталоне са каишем овде, ни дугачке ни кратке. Михаило је имао велику, лепу косу и он се кандидовао 1935. за председника у Рибашевини али га је Витомир Ивановић победио. Жена му је била Чехиња, звала се Вала.

Радован: Код Рада пише да је Јакша 1938. изабран за посланика. А те године су били последњи избори где је бан Дринске бановине Воја Поповић саопштио да Павле Гајић треба да буде носилац листе а заменик Јакша. Јер да није било Јакше, таквог какав је био утицајан, Павле не би добио изборе. И сад он (Раде Челиковић) каже да Јакша тада изабран а Павла Гајића нема нигде.

Милош: Јакша је био шеф Радикалне странке од 1935. кад је победио Миша Трифуновића на изборима и добио за посланика. Али 1938. године иако су му, оно што рекох, долазили великани сви код њега, неким распоредом одреде Павла Гајића, учитеља у Ражани (жена Круна) и побуне се сељаци, али Јакша каже - ја не могу да се борим, бан је одредио. И пође једна делегација, и мој отац је био, и  Јакша и Павле, Веља Поповић  - бан их прими, али није вредело. Упамтио сам кад увече мој отац прича мештанима да је морало тако да остане, и каже дошао је увече у кафану са нама бан и разговара и видим, каже, да је Павле велики пријатељ са њим, између осталог у разговору кад су били каже, он, бан, каже Павлу: ,,Ти си као рђава жена што стражњицом врета затвара.'' То сам баш упамтио, имао сам 14 година. И Павле морао да остане кандидат за посланика а испред Земљорадничке странке кандидат је био сељак из мог Годљева Радомир Јанковић, заменик му био неки Лека из Дреноваца. Јакша као заменик имао народ уза себе и Павле је победио Радомира.

Радован: Јакша је био познат од Бајине Баште и Дрине до Чачка и од Шапца до Битоља, њега су људи знали, захваљујући томе што је био трговац и способан човек, ја сам неколико пута говорио председницима општине да би Косјерић требао да има улицу са његовим именом. Мојим овде земљацима, Миливоју званом Шустеру, рoђaку Драгoша Ђурића који каже ,,никад он комуниста није био'' а дао главу због сестрића Мита (Игумановића), знамо и како. На његовом је плацу Дом, зид од његове куће са горње стране није диран, само је дограђено даље и на тим зидинама направљена је његова кућа.

Милош: А ја сам почео да причам о том гласању, а у часопису Наш траг пише и о Пупићу. Ја сам видео Пупића, Радомир Јанковић испред Земљорадничке странке кандидује га за посланика. Ђоко Пупић је долазио у Косјерић често и волео би да се умеша у политику. И узме он коња у економији и испод моје куће у Годљеву прође он и дође код Радомира и понуди му велике паре да му уступи мандат да се кандидује. Витомир, брат Радомиров, изазове Радомира напоље и каже му: ,,Радомире, узми паре, ми губимо изборе, узми му макар паре.'' Радомир изгрди брата, и каже му: ,,,Знаш ли ти да је мене кандидовао Милош Тупаљанин, како да му погледам у очи?'' И Ђоко се врати а Радомир остане кандидат, жива истина, видео сам Ђока на коњу кад је прошао.

Радован: Ето, кад је тај Јакша убијен, кад су га звали да се преда, он није хтео, Цицвара Милорад лупао на врата, викао ,,Отвори Јакша, неће ти ништа фалити'', Јакша је отворио врата и пиштољем ранио Цицвару, Цицвара онако рањен викао ,,Багане бацај бомбу'' и те ноћи убио Јакшу. Сутрадан долази жена која је ту ноћила код Десанке, Олга се звала, у свануће, моји тек устају и ја сам тада устајао, па звала мога оца бралом неким: ,,Брале, знаш шта се десило, ноћас погинуо Јакша''. Децембар 1941. и мој отац Влајко се спреми, дођу ти старији људи, мој отац му правио сандук (четници га убили због Мита, Мито је син Јакшине сестре). Jaкшин oтац je из Maковиштa родом, био бистар сељак, дошао у Сечу Реку, ту купио плац и почео да ради, Јакшу дао у Трговачку школу у Ваљево, а старију ћерку Рају удао у Београд. И онда Мика ишла често код сестре и Јешо Игумановић био професор теологије, заволи Мику и ожени је па роди прво Нађу, па Мита 1915. Они су цело лето проводили овде, а Јешо је био са Цвијовићем у Русији на школовању, прво је Цвијовићу рекао кад је завршио Теолошки факултет у Кијеву.

Милош: Да се вратимо грму, паде ми на ум нешто, плац око грма, ту сам ја упамтио две клупе, ту су свештеници и учитељи седели и запамтио сам један велики дирек, отац ми причао да су ту биле бараке дрвене. Маковиштани од две фамилије се састану па направе дрвену баракицу, па кад иду на причешће они оставе ту торбе, па дођу ту да ручају и то је било све до близу 1925. или 6. године, две три баракице су још биле живе (Таор, Маковиште, Годечево – све је то припадало овој парохији)...

Радован: Сеча Река је имала људе као што су били Милошевићи - попови, Богољуб који је прилично земље дао школи, и он кад је био посланик пред први светски рат, требао да буде посланик овог краја и Бајине Баште, али Милан Јокић из Бајине Баште добије на изборима, јер је ББ била већа. Мога комшију Драгомира поп Богољуб опреми и напише писмо Милану Јокићу. Дође он код њега и каже ,,Поздравио те прота Богољуб, са најлепшим поштовањем и честита ти''. Онда пили и јели, па му онда каже: ,,Милане, имам насамо нешто да ти кажем'', уведе га у собу, имао пиштољ, извади оно писмо да потпише пуномоћје и четири хиљаде: ,,Или ово ил' те нема.'' Он уз'о и потпис'о, и тако је Богољуб постао посланик и кад је пошао у Косјерићима на Солунски фронт рекао је ,,Збогом моји Косјерци никад ме више нећете видети''.

Милош: И доста сам читао о тим Солунашима, тако у Шпанији, приликом повратка, кад је ослобођена Србија 1918, многи су проти Богољубу тражили новаца у Ници, па се извињавао да је покуповао неке ствари да није примио скоро плату итд. После је био у Ваљеву, па са парохијом отишао у Београд где је и умро. Његови синови били су Новак и Михаило. Михаило је прешао са Богољубом у Француску где је и докторирао на Сорбони и кад се вратио најпре је био секретар Министарства финансија а потом у Француској амбасади (да није избио рат њему би Јакша уступио место посланика).

Ти Милошевићи су ваљали овом крају. Прота Новак је овде био скоро 60 година, био је др, поп и све могуће. Али се није слагао са краљем Миланом, он је навијао да срез буде овде у Сечој Реци али није успео. Сеча Река је уз њихову помоћ била живахно место, пре него је Косјерић био седиште Среза црногорског у Сечој Реци је била школа, црква. Новак Милошевић се оженио сестром (или ћерком) Милана Ђурића, чувеног посланика и ужичког политичара, доста је допринео.

У то време овде су долазили туристи, нека Каја Зарић удала се овде за неког човека, била богата и овде направе кућу. Преко лета они боравили и њихови пријатељи: Жико, Раде, Јакша имао пријатеље трговце који су долазили код њега. Кад је '41. било расуло Миленко Јефтић, чувени трговац из Бг, а родом из Костојевића, дошао код Јакше и овај га сместио код Милоша Зарића у кућу. Кад се заратило он је тргов'о са Ацом Милојевићем – трговцем великим из Бг који се ожанио Јеврејком. Кад је рат почео Ацо покупи сву фамилију јеврејску и доведе Јакши, каже ,,Спашавај Јакша''. Јакша позове Стевана Шестића (тамо где се моја сестра удала) и Стеван дође, а им'о нову кућу, и дође с воловима и колима и покупи три фамилије јеврејске и четврта – Ацова жена (пашће ми на ум име), нису имали деце, и смести све четири породице у нову кућу. То су били велики трговци, имућни, сећам се, после два месеца председник општине долази с коњем и саопштава им да је наређено да морају за Београд. Гледао сам својим очима како се по дворишту ваљају и кукају. Покупише се и одоше за Београд. После рата ја сам пошао са ракијом у Београд, педесет и неке и 'оћу да тражим Ацу Милојевића који је имао кафану и подруме велике и све...Нађем његову жену, крпи чарапе, каже Ацо ће доћи, био у затвору, шта је са фамилијом, каже сви су побијени. А њу је успео Ацо да спасе, Нели се звала, тако некако. И Љубо Павловић долазио у то време у Сечу Реку.

Брдо Град Петровдан 1930.

Милош каже да је на фотографији са Града из 1930. средини - његов отац.

Радован: Легенда говори да је скуп на Граду почео тада када је Јаков Ненадовић покушавао да спречи упад турске војске у Ужице, па се ту сусрео са пашом...И онда су то Срби мало почели да симболизују, да је тај састанак ипак био од неке важности.

Хоћемо о Сечоречким кафанама?

Милош: Живковића кафана доле код грма (велика кафана) а горе је била Зарића кафана, али Неђо Радосављевић дош'о у кафану овде где је ова велика кућа. Ту је била мала кућица покривена каменом плочом. Сала и две собице. Он је радио боље него обе ове кафане. Неђо је умео да угости: из Косјерића, из Београда, гости су ту долазили све до '40. године. Тада Бановина Дринска нареди да се прокопа поток овуда а Неђу то није одговарало и он тужи бановину да ће да му се претури кућа. Долазио суд, дошли инжењери  - вештаци и онда наредише како ће да се озида кеј, да се попатоси и како ће да се направи пропуст, то је био велики пропуст, сад је то смањено, тако да је остала та зграда недохваћена до дана данашњег.

Радован: Још је један део њен горео.

Милош наставља: Е после је Драгољуб отварао кафану овамо где је ова Видина кућа па онда Мара крчмарица, али све су то ситнице биле за ове две и за Неђову главну.

Да ли је било занатлија?

Радован: Било је ковача, опанчара...

Милош: Главна ковачница је била испод задруге Драгише Благојевића званог Кавлак. То је био јако бистар човек, причали су да је он уочи рата правио и сребрењаке од 50 динара, ковач Михаило и ковач Светислав. Опанчар у мојој старој кући био је најбољи, иако је у Косјерићу било пуно опанчара, поткивач је био Драгиша Арсенијевић, Бранко код моста. Шнајдер је био Миломир Ковачевић, отац Драгана Ковачевића, пинтор, трговина је било: Задруга, Голуба Живковића трговина, ми смо исто радили са дућаном, онда Милинко Бирчанин...

Кад је изгорела Сеча Река – изгорео нам дућан, подрум, соба и кућа, 1943. рат између четника и Љотићеваца, Лаутнер је погинуо виш ове бандере, на Миловој капији, командант...После отац направи ову малу зградицу и лампек казан и почне да ради са ракијом. Радио 1944. и дозволе му и 1945. а 1947, ја сам још био у војсци у пролеће, причали ми, спреми неку стару камиончину ракије, сметењача нека 13 гради, за Никшић, и оде и прође, и кад се вратио ударе му порез више него што је и зарадио, и главница му оде и он затвори, повуче се у Годљево, следеће године ударе нам сељачку порезу.

Видели смо на фотографијама и позориште?

Милош: 1940. Јелена Лела Субић, погинула касније као партизанка, она је била учитељица и организовала то, а учитељица је била и Ђулка, њих две, било је сељака...Доле су седеле и моја сестра и Милка Митровић, онај у средини је био ковач Кавлак, способан за све, мене су убацили само да се сликам (жена додаје ,,обукли га као девојчицу''), Радованов рођак који је погинуо...Играла се представа ,,Моравка'' (позоришни комад Михаила Сретеновића, шала из сеоског живота коју публика радо гледа).

Драмска група Културно-просветног друштва из Сече Реке
 по извођењу комада ,,Моравка'' 1938.

Радован: Тај Кавлак је био ненадмашан (отац Мија Кавлака фотографа), умео са сваким да разговара, и једном каже: знаш шта ме снађе? Ова компанија овде што је била...и питају ме кол'ко имам школе а ја сирома' не знам да кажем ништа, само знам да ме мајка два пута водила о Савиндану кад је била прослава, рођен 1902, а ни дана није провео пред учитељем а знао лепо да пише, и математику знао, и о политици, и привреди, и просвети.

Милош: Ма био једна интелигенција, седамдестих година отишао је у пензију, седимо у кафани, ја сам волео да разговарам са њим а и он, иако сам ја био млад човек за њега. Обично смо разговарали о занату. Каже он, видиш да ми је отпад садашњи у оно доба – направио бих хеликоптер. Положио испит за машинбравара у Београду и шоферски и још је нешто положио...Каквих је ту све талената било...Кавлак је на оној слици на Граду, са великом, лепом косом и везеним чарапама, касније је носио беретку, велика педантерија упркос прашини у ковачком послу, нокти подрезани, обријан...

Милош: Био је господин човек.

Радован: Била Сеча Река, и политички, и за Косјерић и за срез цео, од тих Милошевића и Јакше па надаље...

А јел никад није била претерано уз власт? Чим је имала толико умних глава?

Милош: Мењала се власт, нпр. памтим било јавно гласање за време Богољуба Јефтића, не могу да се сетим ко је био на власти, а после њега до 1935. били су радикали. Милорад Зарић био председник општине, било између Радомира из Земљорадничке странке и Милорада, ја гледам, мој отац је увек био председник бирачког одбора, и он седи на средини и пита кога ћеш да гласаш, ти кажеш Радомира или Милорада, два писара пишу. И тада је Радомир победио, али 1938. Јакша се заузме и узме Шела Милића из СР за кандидата против Радомира – председника општине, и победи га Шеле, због Јакше, тако да је Шеле ушао у рат као председник.

О хановима, баракама и кафанама:  

       

Радован:  1846. или 7. морали су ићи у Ужице да поднесу захтев да се одобри да се прави кафана као хан, за пролазак каравана, али тамо им је речено да прво направе школу, па тек онда кафану, то су били Зарића 'анови, и направе школу горе код бунара црквеног, и та је школа радила све до 1887. док није завршена овде доле школа, ипак се водило рачуна шта се кад прави.

Милош: Ти ханови су били за време Турака, а после Турака, чак и ја памтим биле су тзв. бараке. Поред пута. Па се ја сећам нпр кад се прође Ражана под Буковима имају две бараке, па Максова барака горе где је каменом зидано, па онда Крстинина барака, па онда Неца Малетића барака, то су све рабаџијске кафане и морале су да имају шталу, па онда преко Црнокосе Милоја Лазића барака, па онда Зорина кафана кад се сиђе доле, у Ужицу на Слануши Радовића кафана, цео наш крај у Радовића кафану иде, тамо је велика штала, прво се сместе волови, па онда има преноћиште, увек пасуљ има за вечеру и тако.

Радован: На Варди је била механа, садево Борјак кафана, то је било главније него Варданска сада где је.

За крај: Рецепт за дуг живот, за здраву памет и разборитост коју Ви сад имате?

Радован: Ја сам се родио у породици мало имућнијој, хране није недостајало али све је то било сељачки производ. Млеко, месо свињско, али сасвим штуро. Нисам улазио у алкохол, нисам волио банкете ноћне, пијанке и остало. Никад у животу нисам био пијан. Цигарета ме никад није занимала. Сеоски посао, десеторо говеди, двадесет пет оваца, све то је требало гледати, дечаци који су стасавали то је све прелазило на њих, па је ту било и копања и жетве и косидбе и тад је било дружење и сви смо били у томе, док није дошао рат. Кад ссам отишао на Сремски фронт отишао сам такорећи од јарма и волова, отац је био строг према нама и рекао да пушку не узимамо за време рата јер нико незна ко то гледа, многе је то коштало, који су се прсили реденицима, и шарцима аутоматима, свеједно да ли у четницима да ли у партизанима. А отац је имао ту предострожност јер је знао шта је грађански рат још са Солунског фронта када су Руси – бригаде и дивизије повучени са фронта, који су били савезници на Солунском фронту 1917, па су му учитељи били официри и они су упозоравали шта ће та револуција донети тако да је он то све знао и био према нама строг. Е тај рођак, мога стрица капетана син, био старији од мене четири године и слободнији  јер му је мој стриц попуштао пошто је без оца свог, па је њега било свуда, и у овој представи је био, и дружио се са Митом и осталима. После рата је морало опет да се прионе на сељачки посао, сиромаштина, откупи, намети, а с друге стране, ја сам ту био мало и прозван, на више начина  а због чега – не знам. Често би њих седам осам казали моме оцу  ,,Шта ви Солунаши, па ви сте задњу упропастили'', а то је њему било к'о год глогов колац кроз трбух да му прободеш и на то је реаговао, и није волео никад с тим људима ни да се сусретне. Е сад, шта је то све било, а било је и овако: ја нисам хтео да се мешам ни у какве политичке организације а паметно је и било: ја не бих слушао, нити би они мене слушали. И тако сам ја проашо да ми нико никад није понудио неку политичку организацију. Само сам био у Савезу бораца.

До 1965. није се хранило из продавнице. Е од 64. кад сам ја почео мало занатом да се бавим, мало је почело боље па си онда могао и посеке оне наше сеоске побоље да узгојиш па је мало другачије било. А до 1965. тај наш сељак је таворио онако како је могао да тавори. Е после почело запошљавање, почео град, динар улазио у средину, могао си да зарадиш, могао си и да платиш, могао си све и тако до данас и ја се сад и сам чудим како сам дошао до ових година. Ја не осећам сад ништа да би ми живот узело. Како, не знам. Свет сам обигр'о ногама, одавде до Опатије сам дошао пешке и то за време Сремског фронта у врнчаним опанцима, у Загребу их бацио, а отишао сам одавде 3. децембра. Снег био 15 сантиметара а земља смрзла 15 сантиметара у дубину и треба да копаш увече ров да се сместиш доле испод те земље смрзле...

Милош: Нема ту, дете, правила. Ја сам супротност од овога човека. Он је био повучен човек. Ја сам био немиран. Ја сам пушио добро. У тринаестој години почео сам да пушим. У четрнаестој у сваком сам друштву био, из Београда кад долазе туристи, ту је кафана била, овде је била опанчарска радња па је Чаруга неки хармоникаш понекад радио опанке. Па узме хармонику, сећам се, Јакша Томић једном иде са свадбе једне са коњем а ми пред каваном пијемо пиво 1940. године. И он устави коња и поручи себи вино на коњу, Чаруга свира, он отпева једну песму. И тако, кажем, ја сам пушио доста, пио у друштву, поп неки Милоје, Виде Маринковић, професор, био сам у свим друштвима где се пило, пушило, волео сам да играм и карте: преферанс, санс, овде ретко ко игр'о, али овај професор Виде знао, знао поп, ја са њима проводио и по 12 сати играјући. Имао сам и среће, не знам како ме то здравље послужило, баш ми др Драган каже: ,,Срце ти мало није добро''. Слушај Драгане, оно је добро шта сам ја радио од њега, ја сам њему био душманин, ја сам њега сатиро док се могло сатирати.

А имао сам проблема зато што је отац био у Равногорском одбору, није волио комунисте. Ја сам прихватио оца и онда су мене почели да прогоне, ишао сам по тим бригадама, у Београд два пута, једном побег'о, платио казну, предузеће није могло да испуни план па сам морао дати добре паре. Био сам у Ибарским рудницима три месеца, то памтим, био је 10. октобар 1949. кад су ме отерали а треб'о сам 10.ог јануара 1950. да дођем кући, ja сам побегао уочи Божића и срећом тада ме нису терали. Био сам и на Тари и у Кремнима, тражили ме још једном за радну акцију, ја нисам хтео, одвели ме стражарно, и последњи пут траже ме два пута, ја нећу да идем, позову ме у месну канцеларију да дођем, кад сам дошао стражарно ме спроведу у Косјериће, саслушавали, молили да идем – нећу. Онда ме упуте у затвор или у бригаду. 'Оћу у затвор. Доведу ме тамо, онај чека...ону 'артијицу узе, гледа, па каже,, 'оћеш у затвор?'' - 'оћу, ,,не''ш у бригаду?''-  нећу. Сави ону 'артијицу, тури у џеп и каже: иди кући. Ја дођем кући, отац каже - тако и треба. Мајка каже - осветиће се они теби. После седам дана Војни одсек зове ме три месеца на војну вежбу, не каже ни ђе, ни како, ни зашто. Дођем, не вреди, пред Војни одсек. Ђе идемо, не зна се. Има нас једно три'ес'т, виђо сам ко су све. Стрпаше нас у камион и пођемо у Пожегу кад окретоше десно, Раде Радовић каже - Лучани. Тамо радна акција. Дадоше ми неке цокуле узицама увезане, панталоне ни кратке ни дугачке, блузу сам свез'о жицом и тако.

Онда сам им'о проблема, женио сам се, нисам прош'о добро у браку, раженим се и срећом оженим се сад овом женом млађом доста од мене, тако да сам имао среће да прођем у старости добро а у младости сам, Бога ми, пропатио доста, после је било добро, имао сам три сестре које су ме волеле, нису хтеле да узму ништа од имовине, овде сам имао радњу и кућу, кад је све изгорело Раде није уписао да смо имали трговину него кад је нека агенција рекла да тражимо ратну одштету да прибавимо документа и сви лепо добију од Архива из Ужица шта је коме изгорело, и виљушка и кашика, само Петар Лазић, мој отац, нема, нигде му ништа није изгорело. Помирио сам се са тим, срећом није ми то ни требало. И тако, и поред свега што сам преживео задовољан сам у животу, жена ме садево гледа добро (51 годину у браку), ја сам прилично ослабио, срце ми лоше, лоша ми циркулација крви, али се борим, закле ће бити - не знам.

Радован: И мој отац био у Равногорском одбору, заједно са Милошевим. И после рата се то гледало неким другим очима, као да смо неки ван људи, ево један пример: седе тројица људи, откупљују се шлипери јер је трговина постојала увелико, Повлен узим'о и још нека друга предузећа, седе њих тројица на шлиперима, ја пош'о и ја у Сечу Реку, око шездесетих негде. ,,Здраво људи'' и рукујем се са свом тројицом, а један ће: ,,Здраво, непријатељу радничке класе!'' И то мирне душе, друга двојица се погледаше, а ја се насмијем, јер ја од њега ништа друго и не очекујем. После они мени кажу: ,,Што му не удари шамар?'' А што да му ударим? Он тако о мени мисли. А дал' је тако и како је било, како је све то пролазило и куда је ишло...

Милош: Мени је ваљало што је мој отац био у Равногорском одбору. Прво, ја нисам у четницима био ни дана. Друго, ја се нисам најбоље ни слагао са четницима, имао сам неприлика али отац ме је бранио, није то било због политике него из других разлога. Али ми је вредело што је отац био у Равногорском одбору кад смо  мобилисани у партизане, он је неке који су навијали за комунисте бранио: неког Љубишу учитеља, неког Џогана, који је економ био, помагао га, човек био дошао го овде да буде економ, отац му доносио да једе и све...И кад је била мобилизација – Ћиро Ракочевић, мобилни официр из Ужица дошао и љуби се са Џоганом, онда отац каже ,,Џогане спашавај'' и Џоган мене спаси и остави ме у команди подручја Ужичког за курира, он је знао његовог оца Јанка и то ме спасило од Сремског фронта а ја не верујем да би се жив вратио.

Ја сам 1. фебруара 1961. бацио дуван, 1972. бацио сам ракију и шприцер сам волио, а 1990. престао сам да пијем и кафу.

Радован: Ја никад нисам био гурман. Никад нисам пожелео да ми је нешто. А увек сам јео сву храну. И данас тако.

Оно што су обојица прескочили: они сад више читају него цела Сеча Река заједно. Милош чита без наочара. Али не види на даљину, каже.

Хладно је, нема смисла више да их задржавамо...

Хвала Вам пуно!

Радован: Причи никад краја...ово је само мали део...

Доћи ћемо ми и догодине!

Први туристи – век оданости Сечој Реци

           Милуника Митровић

                                                                  

            Места која волимо не можемо напустити,

                                                                             Места која волимо заједно, заједно, заједно…

                                                                                                                                      

Иван В. Лалић

По свршетку Великог рата, Србија се полако опоравља, а у њој и малена варошица Сеча Река. И до тада, она је била општинско место, средиште духовног и културно–просветног живота околних села. Између два рата оживљава и привредна активност, повећава се број занатлија, трговаца и угоститеља, што је заједно са угледним свештеницима Милошевићима, и младим учитељима, уз виђеније сељане из околине чинило скромну грађанску елиту, напредну и динамичну. Центар живописне и мирне варошице ушушкане у долини крај бистре и хитре Сечице, био је примерено уређен. Са доминантног брежуљка и пространог црквеног плаца, поред старе црквице брвнаре и новоизграђене, са звоником између себе сјале су у тишини порте, загрљене као старица и унука. Школа је већ била превалила пола века, а подигнута и зграда Сечоречке задруге, са дућаном и поштом. Народна књижница и читаоница, једна од првих јавних библиотека у Ужичком округу, добро снабдевена књигама уредно је радила, активирала се културно-уметничка омладинска друштва при основној школи, живахан и политички живот.

Тих година, појављују се и први угледни гости из града, заљубљеници у бујну природу и уопште традиционални живот брдског села. Далеко од вреве престоног Београда, ти спонтано организовани први туристи, отшкринули су прозор у свет непознатим чарима Сече Реке и околине. Таква нетакнута скромност наспрам елеганције већ познатих елитних летовалишта и бања у Србији, ипак је оставила необично леп утисак, чим су гости радо преносили своје одушевљење другима, махом градским породицама добростојећих трговаца и предузетника, интелектуалаца и уметника.

Е сад, укрштала су се ту многа породична пријатељства, љубави и кумства,  успостављале пословне везе које су се временом учврстиле између фине господе и предусретљивих мештана и околних сељака. Дужа и шира прича о томе би нас одвела у више праваца, и који крајње узбудљив роман…

Ипак, најупорнију оданост Сечој Реци и читав један век љубави кроз четири генерације - сведочи угледна београдска породица Катарине и Велисава Зарића.

Њихова унука Александра-Саша Павловић Половинео (1949), инжењер хортикултуре из Београда, још од свога раног детињства па до данас, редовно долази у Сечу Реку, настављајући да негује ову породичну традицију и код својих потомака. Током година, ово за њу мистично место свога обожавања,  препоручује многим својим београдским другарима и блиским пријатељима, које такође опчињава ненаметљиви  шарм ових предела и људи. Од седамдесетих, она баштини и породичну викендицу са двориштем на обронку понад цркве, уз саму стару шумицу Брезовац. Одатле као са длана, на дохват погледу и срцу, пуца долина Сечице и цела варошица, опточена ђерданом пропланака и високих брда.

А како је све почело, Саша детаљно зна из прича своје мајке Десе, а нарочито тетке Љубице Љубе  Зарић, за коју је Сеча Река била трајна фасцинација, љубав и лек целог њеног необичног живота. И зато не чуди што је ту оданост успешно утиснула у срце и својој миљеници сестричини, маштовитим причама из прошлости породице и кићеним описима овог места, не остављајући равнодушним ни своје бројне београдске знанце и пријатеље.

Млада београдска госпођа Катарина Зарић из велике знатижеље пожелела је да упозна крај из кога је потекао њен супруг Велисав, и тако стиже први пут у Сечу Реку поткрај двадесетих година. Одседају код познатог сечоречког кафеџије Недељка Радосављевића који је имао и собе за изнајмљивање, недалеко од цркве и пенушавог поточића. Она ће касније овом врло способном кафеџији, често препоручивати многе Београђане као повремене или сталне госте. Тај сусрет богате и отмене Београђанке са непознатим јој идиличним амбијентом, овијеним неком романтичном нотом, свакако је означио њену готово судбински кобну „љубав на први поглед“ и приврженост Сечој Реци.

Виспрена Катарина, у то је уверила и свога супруга, па су на њену иницијативу наредних година, око 1934. подигли своју кућу, баш надомак жубора несташног поточића Вучинца, крај „Плаца“ пуног мириса горостасних липа, недалеко од црквене порте. Тада најпопуларнија списатељица романа Милица Јаковљевић – Мирјам, коју је Катарина лично познавала, можда би јој и позавидела на избору овог тајанственог места. Катарина, упамћена виша као Каја – за Сечу Реку је остала једна добродушна и честита жена, предусретљива према мештанима. Лети и зими доводила је у викендицу своје троје деце, послугу, али и многе породице из београдских кругова. Радознали сељани, често су их виђали у шетњама и на пикницима по околини, и како планинаре излазећи на прелепу висораван Града, највишег брда понад села. Супруг Велисав као пословно презаузет човек, ретко се њима придруживао. А деца су заволела овдашње своје вршњаке, са њима се дружећи брзо се и одомаћила.

Пред избијање Другог светског рата породицу је уздрмала очева смрт, а потом се пред бомбардовање Београда, Каја са децом и својом мајком, као и другим члановима шире породице, склонила у Сечу Реку. Надала се да ће под скровитим кутом малог и беспутног места, избећи опасности које доноси разорни рат. На жалост, није било тако. Њену старију кћер Љубу, тада седамнаестогодишњу девојку, није мимоишло страдање. Немци су је ухапсили и депортовали у злогласни логор Аушвиц, где је (поред још неких логора) боравила све до завршетка рата, када се враћа у земљу. Нити је то више била та земља и људи, а ни она иста. Сада са  заувек утиснутим логорским бројем на мишици и успоменама из стравичних логорских година, када су вршени експерименти на њеном телу и друга мучења недужних жртава. Храбра и одважна Љуба ипак је све преживела, захваљујући свом невероватно крепком духу, а можда и срећи. Своју мајку није затекла међу живим, а ни драгу предратну викендицу, која је изгорела са свим осталим кућама Сече Реке у суровој немачкој одмазди септембра 1943. године. Такође, станови и друга имовина породице Зарић у Београду била је уништена. Злосрећна госпођа Каја завршила је свој живот крајем рата у ужичком затвору. Претходно је боравила и у Бањичком логору, а онда су је ослободиоци били прогласили за сумњиво непријатељско деловање. Ипак су њена деца, обе кћери и син, остали живи.

Болне ратне ране и мучне последице, неминовно је сам живот полако лечио. Упркос свему, педесетих година ево подмлађене породице Зарић поново у њиховој незаобилазној Сечој Реци. Љуба Зарић долази и доводи први пут малу Сашу у место најлепших успомена из срећног доба породице и свога одрастања, па и истрајног боравка наредних деценија све до  смрти. Са посебним жаром,  посвећује се својој сестричини и њеном одгоју, преузимајући улогу васпитачице на школским распустима у Сечој Реци и за децу породичних пријатеља. Како више нису имали своју предратну кућу, чак ни парче дворишта (јер су им земљу дрско и на превару узурпирали неки од људи блиских локалној власти), сада изнајмљује смештај на разним локацијама код мештана, старих знанаца. Али госпођа Љуба, и у овим условима увек једнако маштовита и практична, готово од ничега са префињеним укусом уређује та њихова привремена станишта. Уметнички вешто преображава најобичније кућне предмете и скромне собе у елегантне ентеријере, додајући им изненађујуће детаље: цветне аранжмане, чипкане абажуре и прекриваче, завесе од остатака предратних тканина… Дрвеним шупицама је удахњивала неку бајковиту ноту импровизујући од њих чаробне кухиње, а дворишта претварала у мале дечје рајеве за уживање. Тај необични креативни дар, био је оплемењен не само београдским предратним навикама, него и боравком у Паризу и школовањем у једном Швајцарском колеџу где је усавршавала француски језик.

Тако је необична историја ове породице,  и надаље настављала нешто другачију љубавну идилу са Сечом Реком, са новим полетом. Ништа није могло нарушити магичну привлачност сечоречког амбијента и људи, и поред многих неповољних околности. За малу Сашу Павловић, моју другарицу из детињства, и до данас је остао урезан у памћење први долазак у Сечу Реку са тетком, виђен дечјом душом и зачуђеним очима београдског предшколца - као каква слика из сна.

Тај давни тренутак у своме још недовршеном рукопису сећања и опсежних породичних мемоара, чију копију ми је недавно усрдно поверила, прецизно и дирљиво је описала. Са неком сетном ведрином у гласу, нагласила ми је и летос, кад сам је посетила у њеном сечоречком дому -  да се од свега увек најрадије сећа периода дивног детињства проведеног на школским распустима у Сечој Реци. И да је мучи осећање невероватне носталгије за тим временом, за том децом онаквом каква су тада била, и тетком које више нема…

Да прескочимо прећутно прекомерни налет носталгије, потом причамо о којечему другом, мислећи све о истом. И лепо нам је у сеновитој хладовини њене необично укусно уређене терасе, док полако срчемо уз кафу питку свежину ваздуха и изворске воде, милује нас нежна струја ветрића из Брезовца, који пажљиво све ослушкује…  

 А онда, обе размишљамо заједно. Ето, и наша деца посејала су одавно своје босоноге трагове, по песку детињства крај Сечице покривши наше. Ових година, то већ чине наши унучићи. За малишане асфалта, свуда пуно тајновитих изазова. Особито узбудљива оближња шума, побуђује машту. И птице као домаћи љубимци, веверице, пухови  и друге  зверчице… Пољско цвеће и бујно биље, бесплатно још увек нуди своје мирисе и плодове, каквих ипак нема ни у најсавременијим супермаркетима, ни у виртуелном интернет свету.                

А време поново наставља да плете нова пријатељства и наставља старе игре градске деце заједно са сечоречком. Као и некада. Јер, можда је заиста простор време на други начин казано, с љубављу гледано.

Породична кућа Велисава и Катарине Зарић у Сечој Реци,
спаљена за време 2. св.рата

Сеча Река у старим записима

По свршетку Великог рата, Србија се полако опоравља, а у њој и малена варошица Сеча Река. И до тада, она је била општинско место, средиште духовног и културно–просветног живота околних села. Између два рата оживљава и привредна активност, повећава се број занатлија, трговаца и угоститеља, што је заједно са угледним свештеницима Милошевићима, и младим учитељима, уз виђеније сељане из околине чинило скромну грађанску елиту, напредну и динамичну. Центар живописне и мирне варошице ушушкане у долини крај бистре и хитре Сечице, био је примерено уређен. Са доминантног брежуљка и пространог црквеног плаца, поред старе црквице брвнаре и новоизграђене, са звоником између себе сјале су у тишини порте, загрљене као старица и унука. Школа је већ била превалила пола века, а подигнута и зграда Сечоречке задруге, са дућаном и поштом. Народна књижница и читаоница, једна од првих јавних библиотека у Ужичком округу, добро снабдевена књигама уредно је радила, активирала се културно-уметничка омладинска друштва при основној школи, живахан и политички живот. 

                                                                                       

                                                                                             Милуника Митровић

Зграда Задруге у Сечој Реци данас

Плоча на Задрузи 1

Плоча на Задрузи 2

Сеча Река у народним предањима и историјским изворима XV - XVIII века

,,Косјерић за незаборав'' - Радмила Васиљевић,
унука Љубе Павловића (,,Ужичка Црна Гора'')

Школа у Сечој Реци

                  Школа у Сечој Реци отворена је средином 19. века, када обновљена  српска држава, мада још увек у трибутарном односу према турском султану, улаже велике напоре да се отргне од заосталости, наслеђене усред вишевековне османске владавине. Мада је активност на њеном подизању отпочела тек 1850, поједини подаци указују да је у Сечој Реци било неких облика просветне делатности и пре отварања те, у почетку општинске школе. Док су на подручју Ужичког окружја у првој половини 19. века по селима отваране, али и брзо затваране неке школе, Основна школа у Сечој Реци је од свог отварања непрекидно трајала. Њена врата су затварана једино у време школских распуста и ратова.

                 Прва школска зграда подигнута је у непосредној близини сечоречке цркве, од у то време широко заступњеног материјала, камена и ћерпича. Њене могућности су убрзо постале премале за све већи број ђака, па је 1887. залагањем  проте Новака Милошевића саграђена нова зграда. Обе су имале и простор за интернатски смештај ученика из удаљених села. Први ученици сечоречке школе по образовању су махом били свршени богослови који би, после извесног времена, примили свештенички чин и одлазили у своје парохије. Неки од њих служили су и при сечоречкој цркви. Међу учитељима је било и оних са завршеним стручним школама или гимназијом. Учитељи припремани за тај позив се у сечоречкој школи јављају тек до краја 19. века.

               Током аустро-угарске окупације 1915-1918. школа није радила, да би после ослобођења рад у њој био настављен. Између два светска рата школа је презиђивана  како би се задовољиле потребе све већег број ученика, а изграђена су и два нова учитељска стана. Имовина школе увећана је даривањем земљишта од стране проте Богољуба Н. Милошевића, које је касније употребљено за изградњу нових школских објеката.

                У току Другог светског рата,  23. септембра 1943. у Сечој Реци је дошло до сукоба четника са Немцима и љотићевцима, који су због претрпљених жртава и пораза два дан касније запалили Сечу Реку. Изгорела је и школа са учитељским становима, као и сав школски инвентар, укључујући богату библиотеку и учила. По завршетку рата Школа је обновљена, а због указане потребе изграђене су нова школска зграда, ђачка кухиња са радионицом за техничко образовање и фотолабораторијом, као и два нова учитељска стана. Од 1950. Школа је прерасла у осмолетку, а 1954. прва генерација ученика завршила је осми разред.

               Учитељи и наставници сечоречке школе у значајној мери су утицали на живот средине у којој су радили,  доносећи у село прве књиге, часописе, нове навике у начину живота. Од њих се у селу могло чути за нова техничка достигнућа, као и нека актуелна збивања у друштву, јер су они по природи свог позива били упућени на сталну комуникацију са већим административним центрима, па су тако представљали сталну спону између села и вароши у време када је кретање становништва било знатно мањег интензитета него у другој половини 20. века.

                Истовремено, окружење је утицало на рад школе, углавном у позитивном смеру, јер су први људи сечоречке општине, попут сеоских кметова и свештеника, били заинтересовани за њен несметан рад и даљи напредак. Колики су били домети тог узајамног прожимања показује и чињеница да је још пред Други светски рат неписменост у великој мери била искорењена. Улога Школе после Другог светског рата постала је још значајнија, јер није имала само сврху да описмени локално становништво, већ све више да своје ученике припреми и за даље школовање. Та улога временом постаје све значајнија.

               Извод из књиге Недељка Радосављевића: ШКОЛА У СЕЧОЈ РЕЦИ Сто педесет година трајања, Косјерић 2000.

Учитељица Видосава Керковић са својим ђацима,
Сеча Река 1932.

Читалиште у Сечој Реци

Стојан Симић, ревносни начелник Округа ужичког, није пропустио прилику да о оснивању овог Читалишта обавести Министра просвете, мада у извештају којим то чини, од 16. јануара 1869. године, не наводи датум када се тај догађај десио, већ само да је постигнут договор сесоког свештеника и кмета да се оно установи.

У листу Србија за фебруар 1869. године изашао је чланак у коме пише, да је неколико мештана организовало Читалиште, у карактеристичном стилу тог времена и веома се похвално изражава о томе:

,,Из Сеча Реке (у ужичком округу) пишу нам следеће:

Неколико грађана овог месташца има месец дана како установише Читаоницу у овом селу. То је први светлуцајући пламичак братског уједињења у овом ради ширења народне просвете, које ће се временом претворити у буктињу свесног удруживања за сваковрсна знања и вештине.

Дружина ове Читаонице има ту циљ да братским уједињењем, читањем и обавештавањем учи и обавештава себе и браћу околине ове да по могућству помогне распрострањење књига ваљаних наших писаца по народу ове околине, а нарочито књига које издаје Српска омладина и да уједињеним пожртвовањем оснује темељ општинској књижници овог места. Члан ове Читаонице може бити сваки брат који броји 4 гр. чар. Месечно усполаже у благајницу њену.''

Вероватно се од лепих речи и фраза даље није ишло, јер не постоје никакви подаци о раду Читалишта у Сечој Реци у званичним документима онога времена.

         Извод из књиге др Раде Вучићевић ,,Библиотекарство Западне Србије'' од 1835 – 2000. године, Ужице, 2013.

СЕЧА РЕКА, осврт на важније датуме и податке:

 *

Извод из књиге „Турски катастарски пописи неких подручја Западне Србије 15. и 16. век“

1476.  Сичо Рика: домова 41, табија (баштина) 20 - у руци Малоге

           (помиње се Радоња, ковач – занимљиво је да се у целој књизи даје само још на једном месту оваква напомена о световном занимању носиоца пореске обавезе. Да ли то значи да је занимање ковач било од неке изузетне важности, или..) 

Напомена: тада Ужице има 95 домова (хришћанских) а   Пожега 91

1523. Сича Рика - Турски катастарски попис 2. том

          Домова 7, неожењених 1, примићур 1

1559/60. Сечо Река: Турски катастарски попис 3. том

         Домова 3,  баштине 3

**

15. в.  Први помен села и цркве у Сечој Реци

1812.  Црква брвнара

1850.  Школа

1869.  Читаоница и народна књижница

1943.   Велика паљевина Сече Реке

Развој места после Другог светског  рата:

Прва електрификација у Општини Косјерић, први водовод, први асфалт, први отворени базен за купање…