Сад су неки други дани ал' певамо старе песме

Разговор са Предрагом Вукосављевићим Ћојом, наставником, свирачем, рецепционером, боемом, директором, глумцем и узгајивачем пастрмке

Чули смо за Ћоју од Милунике Митровић, песникиње и сараднице наше, њих двоје се познају из Ужичке гимназије иако је она млађа од њега. ,,Милуника је била најлепша девојка у гимназији'' паде изјава, док у фоајеу хотела ,,Гранд'' у Ваљеву уз пар кафица и чувени фрапе од малина ћаскамо са Ћојом о свему и свачему.

Корени?

Moја кућа је у Мушићима прва и једина, више нема Вукосављевића у Мушићима. Има горе у Дивнићима али то је мој стриц (сад је умро и мој брат од стрица) отишао на мираз 1950. године.

У родној кући нема више никога. Мој покојни деда по оцу радио је на двору 30 година, од 1911. до 1942. и кад је цела краљевска породица отишла у избеглиштво, вратио се у село. Сва решења о постављењу имам у кући у сандуку. Прво је био шталски момак, дворски коњи у Раковици, липицанери, црни и бели, прича он мени која је то одговорност; па је напредовао, па је постао дворски портир, ,,поред мене нико није могао да прође а да ми се не јави да не убележим'', (отуда рецепција, убацујемо се ми, смех). После је био портир у Војној академији, ,,ђенерал не може да прође док ја не упишем'', познанство са свим официрима па и са Дражом Михаиловићем. Дражин син Бранко писао у је у фељтону: ,,Последњи пут сам видео оца у једном селу испод Субјела'', то је кућа Драгића Дивнића (дедин пашеног) а Дража је довео своју децу у кућу Милуна Милаковића 1941. и били су до 1944. у јесен. А сам Дража је био 1942. у кући Драгића Дивнића. И дан данас има соба - чивилук, орман, сто.

Деда је имао четири сина и две ћерке. Један син је погинуо на Сремском фронту а остала тројица живела су у селу, сад је тамо само моја стрина Добринка, 88 година; ја одем на Задушнице, такав је живот.

Стрина Добринка

Рођен сам 1947. У Мушићима сам ишао у школу, учитељ ми био Драган Стефановић Цакан, његова жена је била учитељица Бранка. Из Мушића сам отишао 1959, у Ужицу завршио Учитељску школу, а Вишу педагошку у Сарајеву, музичко васпитање, није било у Београду. Радио сам као наставник музике једну годину у Косјерићу и још три године у Ражани (моји ђаци су сва три последња председника општине Косјерић), а онда отишао у војску и готово. Свирао сам виолину у једином симфонијском аматерском оркестру у Зрењанину, 106 чланова; Вукашин Шуманац, професор музике је основао и водио и дуго је опстао тај оркестар. Свирали смо много пута свечане манифестације, почео сам виолину а онда све трзалачке инструменте, зависи шта кад треба.

Године 1967. сам уписао музичку академију. Али замислите кад имате 20 година и много пара. Дам три испита, четврти паднем и више никад не одем тамо.

Хајдемо још мало о Мушићима...

У Мушићима све старе људе сам знао а млађе не (па кажу прави се важан) јер сам отишао и тамо ме сви зову Ћоја, какав Пеђа, мајка ме звала Драган од Предраг и сестра ме и сада зове тако, покојног деду су звали Ћоја, па оца (радио у Повлену, био књиговођа), слушамо анегдоту о томе из Ужичке гимназије...

Да ли сте силазили као дете доле у Градњу?

Како да не, била воденица и купали смо се на устави, живело се опуштеније, ти људи су имали много смисла за шалу. Рутовци су држали шатре и то је било угоститељство, а кафана је била у Субјелу код Славка Бргља...

Негде смо чули да сте играли у неким филмовима, јел то тачно?

Играо сам у три филма и две драме (???!) Како је почело? Ево како: Била свирка у Дому армије у Зрењанину, дочек НГ 1970. Зафир, Сенка, Бисера и ја (три године пре тога свирали смо заједно ,,Песме лета'', лудило, а онда сам се оженио да би престао свирати), пуно официра, Лео Мартин у исто време био у Сомбору у војсци, он и Џаја фудбалер побегну из Сомбора из касарне и дошли овамо и кажу ,,Пеђо мораш да нас спасиш'' и певач народњак Радиша Урошевић (Зафир и ја смо му снимили прву плочу ,,Полетела птица голубица јату своме''). Љубичић био на дочеку, сви генерали, ми свирамо до ујутру као прави Цигани, ујутру негде око 5 сати човек господин прилази Зафиру и овај ме зове, то је Предраг Голубовић, био диван човек, снимио ,,Бомбаше'', ратни фил. И каже он прави један филм војни, неко зезање, и одушевио си га, фаца си права; какав ја, ја и филм, дал' си луд, везе немам; снимање почиње за 7 дана, има да уживамо, каже Зафир, хотел Југославија, и Пеђа прилази и каже ,,Момче ти ћеш играти у једном мом филму, имаш феноменалну фацу, запамти''... какву фацу, видиш на шта личим, к'о ђаво, каже видећеш, и заиста после 4-5 дана долази Мерцедес; Пеђа, Зафир, Радиша и ја премештамо се у Војну пошту на Вождовац, нисам ни видео Вождовца, сместили су нас у хотел ,,Југославија'' и ту сам био 8,5 месеци у једнокреветној соби са купатилом, снимање; увече опет свирка мало у Зрењанину мало у Београду и то се сними. Они су за тај филм, а звао се ,,Да, да, друже војниче'',  добили ,,Златно сунце'' у Версају за најбољи војни филм у Европи тада, наравно ми смо потписали уговоре да нећемо тражити новчану надокнаду без обзира на успех филма; ко ме пит'о тада, баш ме било брига за паре и тако то крене.

После тога ,,Илка'', телевизијски филм према мотивима атентата на Михаила Обреновића у режији Здравка Шотре снимљен је 2003. године у продукцији РТС-а, снимано у Ваљеву, играо сам аустријског дипломату. У ,,Енклави'', филму о страдању на Косову, играо сам пекара с Уба, мужа Анице Добре и то је снимљено у Ваљеву, сценограф је геније, нашли су простор који ненормално личи на Метохију, номинован у 5 најбољих филмова ван енглеског говорног подручја. Чудо од филма, 4,5 месеца се снимало, екипа је спавала у Гранду, 70 људи, озбиљна прича, финансирали Немци, који су нас бомбардовали, дакле финансирали филм о страдању српског народа. 

И последњи у коме сам играо је ,,Крај драме'', радни наслов је Генерал, о Ратку Младићу, то су финансирали Руси, крајем марта ће бити премијера, ја играм јатака Синишу. Кажем редитељу Русу ,,па ти хоћеш да ме упропастиш'', а само 4 улоге имају: Предраг Ејдус игра политичара, Сава Радуновић пријатеља Младићевог, Марко Николић – Младића, и ја. После су променили име филма у ,,Мој брат''. Марка Николића знам још од ,,Ужичке републике'' која је снимана у Ваљеву. Њих 136 је спавало 79 дана. Са Божидарком Фрајт се и дан данас чујем. Прича анегдотицу о Марку Николићу са снимања овог последњег филма. 

,,Ивкова слава'' је такође овде снимана. И ,,Шешир професора Косте Вујића''. Ту играм професора латинског. (Иначе сам са  Милованом Витезовићем заједно у Ужицу био.) Предраг Ејдус игра професора историје итд. Професора Вујића игра Берчек, мада мислим да не може нико као Павле Вујисић (прича о похвалама које је Орсон Велс упутио на рачун Павла Вујисића). Ђак који је упецао сома поклонио свом професору Вујићу а професор неће сам да поједе него позове све остале,  директор школе треба да исприча нешто о сому итд. А мој конобар игра конобара. И Шотра (знам и њега дуго, свиро сам у Дубровнику кад је оженио Никицу Мариновић, мис Југославије) виче: ,,Момче, Зоране, пази добро, кад излазиш из те тамо собе (а ту сад велики сто нас 20 седи) да прво послужиш директора''; ја седим десети одозго, Шотра виче, музика иде, клапа, трас, акција, излази мој Зоран и као метак – право на мене и чујеш Шотру који виче: јој лудака, не ваља и сви вичу: не тог директора, него овога с брадом, ајд' поново, и иде опет акција, клапа, Зоран ко метак поново зззк на мене, а Шотра: ,,Ма не твог директора, директора школе, лудаче; Пеђо уби га''; ,,Зоране јеси луд'' кажем ја, каже Зоран: ,,Па ја не разумем ништа''.

Смех. Инсистирамо на још некој анегдоти са снимања.

Стари врускавац'' Светолика Ранковића снимљен је у Субјелу, у кући Ратомира Марића, играо сам вампира. Лудило, све те људе знам и они зевају у мене, циркус био, ја нашминкан к'о ђаво, мајка ме не би познала, бела брада, бунда од овце али несређена, само уштављена кожа огромна, штапина нека итд, и мој старији син био са мном, идемо после горе кући да купимо шљиве... Неки Сава Марић био, старији од мене десетак година, њему су рекли да ја долазим и да играм у том филму; Ћојо долази забога, он дош'о ујутру да ме види, и ја долазим и хитно у шминкерницу и све то траје, син је седео с њима тамо и крене прича, сазна Сава да је то мој син. ,,Како је Ћојо, јел добро?'' ,,Јесте'', каже, и сад излазим ја после снимања ,,ено га ћале'', ,,аааа'' забезекнуто ,,јој сине, дал' је могуће, што је онако проп'о''... Завршило се то, мој син отишао до куће, ја скидам све оно, перем лепкове и чуда, а он прилази мени и каже: ,,Мане сине..'' Ја кажем: ,,Реци Сава'', а он: ,,Јој не могу да дођем себи како је Пеђа проп'о''... ,,Сава, који ти је ђаво, па ја сам'' (обојица личе на мене а старији нарочито; имају 44 и 35 година). Па да, констатујемо, то су те маркантне црте лица...Али није то добро, много пута ме коштало, полицијска контрола обавезно на мене и на свакој граници, увек.

И тако... Имам 4 сандука слика са снимања разних.

А певате ли?

Дете драго, пев'о сам, у Косјерићу је поп Драги имао фантастичан хор, кратко сам ту певао и после у Ужицу у хору и после у групама...

Засвирате ли сада?

Од 75. не, а имам и гитару и бузуки и бенџо и мандолину, све сам то сачувао, а виолину ми узео Радиша и никад ми није вратио, иначе 36 година како бринем о рибњаку (сад је мој) калифорнијске пастрмке у Градцу, имам тамо читаву менажерију: гуске, патке, керове, овце...старији син само то ради, Ваљевци одатле једу рибу.

Навраћали сте у Косјерић често?

Шездесетих у Косјерићу, мој покојни отац радио тамо, Горња кафана и Скрапеж били, е после и Мотел на базену и отац ме ухвати и покојни Добривоје Дамјановић да свирамо горе и ја скрпим оркестар. Мацан свирао бубњеве, ја гитару а неки Зоран клавијатуре, Нада Благојевић певала супер и свирамо на базену до ујутру, одозго кренемо и певамо полако, дођемо до Скрапежа - не ради још али ми одозго понесемо флашицу неку и певамо од моста до Мипетове куће.

А у Скрапежу чувени Сама конобар, имам слику из 1968, први јануар; сви смо били на Златибору за дочек, Златко Голубовић, Нада Мамула и Заим Имамовић, 22 нас из Косјерића иде, 11 двокреветних соба, ја свирам. Е, дакле, првог јануара, право са Златибора ми у Скрапеж; једемо, пијемо и играмо (игро сам 12 година у Крсманцу и свирао); кад игра Ћојо, Мацан, Шиља Шофер, Нада Благојевић (рођена сестра Стојадина Бате Благојевића, југословенског репрезентативца одбојкаша, а најбољи одбојкаш је тада био Драган Ковачевић, архитекта из Косјерића) Момчила Брице жена, Нада, и моја сестра - сви се пусте и гледају. И у неко доба - ја хоћу све да платим, било пара, била добра свирка на Златибору, младост - лудост, кажем Сами ,,све сабери'', донесе он рачун, извадим ја паре и частим га врло пристојно па је он пресрећан, јело се и пило добро. ,,Сама јел то све'' ја питам, ,,Све сине Ћојо, нема грешке'', и ако је било 47 'иљада ја дам 50. Љуби мене Сама и узима плато сав важан, бела блуза уштиркана, к'о да гледам, креће, пуна сала, лудило, иде, иде, иде, иде и у сред подијума за игру удара се по челу, знате како је то пукло: ,,Јој, Ћојо, сине, поморанџе'', смех, заборавио поморанџе, Сунце ти јарко...

Причајте нам о професионалној каријери угоститеља

Овде, у хотелу ,,Гранд'' сам 44 године, пре тога годину дана радио сам у ,,Метрополу'' као рецепционер (то би, каже, био у другом животу, дефинитивно), од тога директор 38 година, 7 година како сам у пензији и нисам прекидао, још сам неки вајни директор.

Хотел ,,Гранд'', Ваљево

Познате личности, државници, кога сте све угостили?

Служио сам Гадафија три пута, у Ваљеву (,,Крушик'' – фабрика оружја), први пут кад је било то је борба, лудило, обезбеђења, прегледи итд. А он се ништа није послужио, попио је сок од цеђене поморанџе. Други и трећи пут је и ручао. У ,,Метрополу'' сам имао среће да примим, служим и да се сликам са Индиром Ганди. Био је и Насер, Махмут Ганди итд. А овде од српских и југословенских политичара и државника не знам ко није био. Кад се реновирало, 1988. отварање и дочек НГ свирали су ,,Седморица младих'', Златко Голубовић 4 године певао у градском подруму, мали Влада Георгиев певао овде 3 године (годину и по овде и толико на Дивчибарама), клинац био, каже ,,где си ћале''. Небројено пута смо одавде ишли са комплетним кетерингом у Савезни Клуб посланика, Скупштину итд, сад су нека друга времена, што каже песма: ,,Сад су неки други дани ал' певамо старе песме''.Иначе, ја сам у Опатији завршио Вишу хотелијерску школу 1976, није било факултета.

Угоститељство је филозофија, живот. Писао сам до 1200 свадби па сам престао пре 15 година, преко 3000 хладно-топлих бифеа, шведских столова, и то каквих, (између 56 и 70 врста јела, од турбана па до...) за 1000-1500 људи. Ваљеву је било поверено отварање последње конференције несврстаних земааља, ја сам радио за 2000 званица у Интерконтиненталу хладно-толи бифе са мојим радницима одавде. Данас је то све импровизација, нема праве радне снаге, сад направили једно 10 сала људи који немају никакве везе са угоститљством, и јел добро - јесте, убаце их унутра к'о сардине, ударе оне пресвлакице, машница овде, јој мене до Бога, ал добро, немам против и то је лепо...

Онда иде прича о друговању са Микијем Манојловићем, па одласци на кафу хеликоптером са Кустом код Душана (Михајловића) на Повлен и на Дивчибаре, на фрапе од малина, који смо пробали, једини прави на свету!

Прича о Стаменки

Радни наслов беше: Прича о баки Стаменки. Да би се, по завршетку овог скромног приказа једне животне приче, оно бака некако сâмо избрисало.

То је и први утисак приликом сусрета са њом. Не можете а да се не зачудите када каже да је на Божић узела 81. годину. (Другарици што се са њом родила у сат времена наденуше име Божинка, а њој Стаменка.) И као што пуца целац под њеним ногама, као да је ледом заледила лице и ту неку младост из погледа.

Сви је знају као Цаку, воденичарку. Верујемо и да знају колико је, као што јој и име само каже, стамена, постојана, као станац камен! Једна од хероина нашег доба, с правом...

Воденица чекетала...

Разговарамо са Десимиром Антовићем , сином Стаменкиним, живи у Косјерићу...

А јел доносе људи да мељу жито?

Доносе. Сад сам имао за Божић...

Колико треба времена да се самеље један џак?

Па овај џак једно два сата, све зависи до воде, ако воде има... горе ја имам једну велику брану, морам да уставим да сачекам да се напуни брана, то је битно да је на воду, струја гори брашно.

А од када је ова воденица?

Ђед мој Стаменко, после мој отац...

И тако разговарамо уз чекетање воденице, кад ето ти Цаке, каже да нас је видела кад смо прошли...Улазимо у собичак поред оног дела где се меље жито.

Ваљало би да се ово уреди па да гост може да преноћи?

Сиромашно је ово, све смо ми ово с леђа... не можеш, син ради приватно, снâ' не ради, троје унучади имам, мени осталe краве и свиње, борим се некако. У 16. сам се години удала овде, било воденица око десет Градњом, све су те веденице (изговара баш е) старе и пропале, остала само наша.

Одакле сте?

Из Јежевице, брат ми био директор (Љубиша Ђоковић), братић један има млекару, продавницу крај џаде, а један тамо има крава десет, други...Муж умро има 17 година, био повелики бекрија. Свекрву сам нашла и свекра – отуд се ложи ватра, ти ниси смео вуде прећи, него мораш даском, и овде ти је била само даска нека и турило сијена и стоји нека простирка. Ја дошла из богате куће, донела 16 ,,рушљика''. Њему кад се навије реп избаци напоље да носим кући, кад се навије реп онда донесем. Тринаеста сам ја дошла у кућу, побегла од мојих кријући. Знаш, како зовнеш име имало је да се одзовне. Мучило ме је: п'јан свекар, п'јан човек, п'јана свекрва, ниси смео онда да се вратиш. У томе се дијете роди, мени било жао оставити, немам више него њега једног, и сад ми жао кад ми снâ нема посла, ја би за њих све дала. И тај ми брат старији што је директор био - и он има једно мушко, други брат има и он исто, сестре су једна у Љутицама друга у Расној, оне имају ћерке, углавном петоро нас имало, сви још живи и здрави. А прело се према лампици и брат мој са бабом спав'о, овај старији. А сад немој пљунути, дај собу одвојиту... Нисам болесна, сиђем одвратим воду, навратим, у'вати ми се леденица по сукњи. И цео ми се свет чуди, воли ме народ, и ето ти.

А како сте успели да останете тако ведри и јаки упркос толиким недаћама?

Па има ваљда Бога, дијете. Има Бога... Па шта ћеш ти кад муж п'јан, била стара воденица, и гледамо ми, и свекар био и свекрва, ми санесемо овде да једемо али ја морам да трчим, завршиће ми се овца, завршиће ми се крава, и у воденицу... Носила сам млијеко ако знаш ђе је Микана Бошковића кућа, осам година сам носила, а моји примају. И то по двије канте, била ти киша не била, журим да одвратим воду, однеће ми... мораш да живиш! Каже, добро се бориш! А кад ми се тај човек напије он изгуби волове и опанак и нема да каже ,,жено устани изгубио сам волове и опанак'', он само почне да гађа, дал' си ти сана и дал' ћеш напоље... а народа доста. Дође једном п'јан, ја и дијете, он нас уза шуму по снијегу боса! Од тада се ја не распремам. После наиђоше ловци, виђеше нас босе. Дођемо горе, не смијем да уиђем код ђевера и свекрве у кућу, ми одемо у шталу, ја немам га чим да покријем. Е како сам се ја мучила, ја би' имала књигу да напишем...

А нисте могли ни касније са дететом да се вратите својима?

Оде мој син после мало у Либију (запосли се у ,,Кофеникс'', 28 година радио), у Либији сломи руку. Кад је дош'о из Либије фирма га пошаље кући. Дала му књижицу, и кући. Мој брат то поћера, није он сломио руку код куће него је сломио у Либији, имате да му платите све, па га после питали који ти је оно; тужио их мој брат и после му све плате. И после радио, добио тај станић, ожени се и зваше ме да ја гледам ђецу али мени жао, реко продаће то неки Добринко пијандура и да сам отишла тако би и било, срећом Бог га узе прије мене, овако сад имам да им спремим и торбу. Од 40 сам ја кила њима печеницу послала сад. Радим и мучим се ал' имам и за кога.

Па то нас све мајке и држи, зар не? Брига о потомству.

Ма шта друго, ја дошла у Зелени бријег, из богата дошла... А родила се на Божић, напунила 16 и код Јовањдана се удала. Било прело и побегнем. Мој отац није дао мајци у кућу 7 дана д' уиђе. Кад сам дошла 'вамо да је им'о мене ко да врати ја би' се вратила. Онда било срамота. Ђевер и јетрва и њихово петоро ђеце, свекар и свекрва и њино дијете, ја и мој човек а у кући ништа живо нема. Ниђе лећи, ниђе сијести, ништа јести. Једе жижак пасуљ. Меље воденица и шта ти удијели.

И ето дијете, тако ти је то.

Мушићки свирачи

,,У Субјелу не мудруј, у Мушићима не свирај и не певај..’’

О Ратомиру Бошковићу - виртоузу на хармоници

Ратомир Бошковић

Косјерић шездесет и неке. Видовдански вашар. На кеју прекопута данашњег вртића окупило се мноштво народа. Неко је позвао свираче и повео коло у које су се брзо ухватили бројни играчи. Следећу музику закитио је други коловођа и хитро започео сопствени низ. На кеју игра и до седам кола. Свирају Милијан Арнаут, дует хармоника Радоје Крецо - Славко Ђуровић, браћа Деспићи... На тренутак све застаје када се из  правца Скрапежа појављујуе велика група људи, пратећи плавог, сувоњавог хармоникаша, о чија леђа лупка добро познати Далапе.

 „Ратомир Бошковић,  ево га Ратомир!“ 

Ратомир, достојанствен и „затегнут  у панталонама на кесе од хангала“, налази себи место међу радосном гомилом. Вештим покретом пребацује хармонику на леђа и развлачи мех,  дајући им на знање да је спреман. На првог коловођу није се дуго чекало.  На Далапчину пада црвена и почиње коло, трилерима богато, уз савршену ритмику и пратњу басова.

Ко је био овај Ратомир Бошковић ?

Раћо, како су га свирачи звали, рођен је 1927. године у Мушићима, где је и живео све до смрти 2014. године. Веома рано је почео да свира, те је његова музика остала запамћена у Дражиновићима још пре почетка рата 1941. године. Та музика је у себи чувала и нешто мало од  школе чувеног Мије Крњевца, што је његово свирање чинило посебним. Писац ових редова је имао част да, сада далеке 1980. године, свира са овим мајстором, и да деценијама касније чува сећање на један виртуозно одсвиран форшпил, Ратомиру драгог, Драгана Алексића, који и за данашње мајсторе хармонике представља изазов по себи. Бошковић је за савременике био препознатљив и по својим продорно плавим очима и природном аристократском држању, необичном за човека који је цео живот провео на селу.

Траг какав је у свом времену и на овом простору оставио Ратомир Бошковић заслужује више простора. Стога радује вест да се спрема књига о косјерским свирачима, у којој ће важно место бити додељено овом дивном човеку и великом мајстору хармонике. 

                                                    Драган Тулимировић

Слободан Никитовић, фрулаш из Мушића

Забуна је трајала неколико дана а разрешење је: Да, постоје два Слободана Никитовића, обојица свирачи из Мушића. Један је фрулаш, претрагом на Интернету пронашли смо на стотине видео и аудио записа и никакве податке из биографије. У телефонском разговору сазнали смо:

Рођен је 1946. године у Мушићима, где је похађао 4 разреда основне школе а ,,осмогодишњу'' у Јежевици, потом је завршио машинско-техничку школу и радио у Скупштини Србије, и у Управи републичких органа као техничко лице. Кад је у питању музичко образовање најпре је занат пекао у ,,Абрашевићу'', а 1961. отишао је на аудицију у РТВ Београд и завршио тзв. Естрадну школу и постао члан естрадних уметника. Од 1974/75. редовно снима за радио и тв.

Снимао је плоче за РТС, Југотон и Дискос. Велики солистички рад, пуно путовања, турнеје, контакти...14 сингл плоча, 3 албума за РТС и компакт диск формиран од трајних снимака Радио Бг, емисије ,,Бисерна грана'' и ,,Од злата јабука''.

Слободан свира на 5 дувачких инструмената: фрула, двојнице, окарина, блок флаута и фрулница. Фрулница је његов патент, нешто између фруле и двојница, има целу октаву за разлику од двојница које имају опсег од пола октаве. Каже требало је доста труда да се направи.

У Косјерићу је последњи пут наступао неке давне године на Чобанским данима на брду Град. Није касније позиван, радо би се одазвао да свом родном крају поклони један концерт првом приликом, надамо се да је права прилика наша највећа манифестација – Чобански дани (то се и остварило).

Данас је кућа у Мушићима празна, отац и мајка су поумирали (отац је био председник општине у Субјелу и референт народне одбране), брат и сестра такође живе у Београду. Слободан је ожењен женом Надом, имају ћерку.

                     Слободан Никитовић, трубач из Мушића

Одакле потичу Никитовићи?

Никитовићи су из Никшића, деда мој био ту, па отац, имао сам пет стричева, сви су свирали. Најстарији стриц је био 1924. годиште а мој отац је био најмлађи. Тим редом су и помрли. Свирали су заједно, комплетан оркестар. Био сам мали кад сам свирао са оцем. Moj отац је, иако је био најмлађи, организовао све њих, а сви су волели да свирају, ишло им је то за руком. Један стриц је отишао у Тометино поље на мираз (као и ја у Годљево), други у Бјелоперицу, остали у Мушићима.

Како је почело?

Као што рекох - мој отац је организовао, свадбе се свирале, није тада било шатри, традиција је била да су столови постављани на отвореном, свадбе се обављале по 4 дана, сад ретко ко то тако ради; ја сам своме сину Бојану правио 7 дана, 4 дана трубачи нон стоп. Сина и ћерку из првог брака имам, од ћерке две унуке, од сина Горана два унука и унуку, и од Бојана два унука, значи седморо унучади имам. Ево сад ми унуци од Бојана, три и пет година, купио им отац трубе и овај од три године пропирио трубу. Мораш да волиш, не вреди другачије. Оно што не волиш не треба човек да ради.

Да ли је било још трубача у Мушићима?

Да, било је и неколико рођака из фамилије Никитовића...Не знам, ваљда смо рођени са талентом за музику. Али се и вежбало, без рада нема ништа.

Где сте набављали инструменте?

У Београду.

Јел има нека стара труба?

Имала је код стрица, надам се да његова унука чува.

Свирали сте свадбе, и даље?

Свирали смо купљење шљива, комишање, са оцем, идемо испред њих па се помичемо...у Мушићима и у Гојној Гори, па Косидбу на Рајцу, жетву, то сада нема, многе ствари смо изобичајили...

Било сиромашно у Мушићима, а у Годљеву, Радановцима друга прича.

Мом оцу припало мало земље, кућу чатмару саградио... и то је то, мука и беда...Пасивни крај, па смо ваљда и зато радили ово; ја сам се бољир'о, от'о сам се, ишло ми за руком, рођен сам за то....Не фалим се, али и данас дањи ме цене, и тако сам извео децу на прави пут...

Песник Андреј Јелић Мариоков је посветио песму вама, јел знате?

Чуо сам, али не знам баш...И Миљко Витезовић исто је опевао тај крај у песми.

Онда су дошле награде. 1967 и 8. узео сам трубу у Гучи, после Златну јабуку. Кад сам био дечко од 10 година у Гучи сам свир'о ,,Ој ливадо, ој зелена'' и на то сам узео после трубу. А наредне ,,Ој девојко Смедеревко'' (Златна труба Драгачева).

Омиљена песма?

,,Ој девојко Смедеревко'' , ваљда сам је из душе одсвирао, нису нашли ниједну грешку.

Ко је већи мајстор, Бојан или Ви?

Па слушај, ја сам био мајстор али син ме је превазишао, одсвирао је све инструменте што постоје у оркестру. Није учио ноте али има овде (показује на главу). Миљко из Мионице са њим свира, он је тук'о бубњеве овде и отишао у Швајцарску са Бојаном. Одвео је и Жика, Маћановца.

Где су све била гостовања?

Немачка, Офенбах. Швајцарска, Цирих, Женева (свадба, наша девојка се удала за Швајцарца, било је неке њихове музике, ја то не разумем, али они разумеју нашу); па онда исто у Швајцарској свирао сам свадбу код фудбалера Кузмановића, преко хиљаду душа...Принца Карађорђевића сам дочекао ту. Па Шведска, Америка, Чикаго - месец дана, Грчка, Куба 7 дана, Венеција, све за наше људе. Слала ме Гуча, Естрада Београд, свирали смо и многим политичарима.

Обишао сам свет са трубом. 43 године ја свирам. Прођеш, видиш свет, кад бих ја видео толико света? Мој отац је био чувени мајстор али није путовао, а ја сам од малих ногу, тако и мој Бојан.

Многи свирају али није то тô. Више сам показивао другима него сину, али он има слух па је све похватао. Не може назор. Мораш да се родиш за нешто.

Колико чланова има у оркестру?

Како кад ал' испод 9 не може, три тенора – три трубе мале, као ја што свирам, бубњар, басиста, добошар (мали добошићи) и певач.

Где свирате први следећи пут?

Бадње вече свирамо сваке године у Косјерићу. Сад до маја ништа, свадбе крећу па до јесени. Пратимо торте, иде се за младу, онда у општину и цркву, и торта, и то ти је то, а пре је било по 3-4 дана.

Слободан Никитовић рођен је 1953. године. 4 разреда завршио је у Мушићима, учитељица му била Миланка Вукосављевић (Ћојина сестра). Свирао је, каже, њеном сину свадбу, она је била пресрећна, живи у Ваљеву, у Тешњару; и Ћојо га звао, каже, да свира више пута...

Слободан са сином Бојаном

Оркестар Слободана Никитовића

Oркестар Бојана Никитовића

Кроз пролом – трубе,

Јеку уз осоје

Исподока

Кроз зубе беседе

Кроз згромилана,

У прси небеса

И калајно,

У псовкама, Сунце

Враћају се

Са вашара Никитовци.

Из Беглука,

Са Околишта

Низ Љутичке Стране

...Низ Муслук

И Арсића ливаде

Иду џадом из Добриња.

Прте кроз целац од Мађера.

Грезну

Уз Градњу од Каленића.

Поред Казанчине

И Папића воденице

Кроз модре кише

И шарене лахорове

Враћају се

Свирачи небески

Да се у ову,

Земну,

Песму склоне.

(Одломак из песме ,,Свирачи'' Андреја Јелића Мариокова)

Да ли Лукијан Мушицки води порекло из Мушића?

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:georgije-magarasevic

Лукијан Мушицки, архимандрит Шишатовачки, касније владика, песник и просветитељ, завршио је студије  филозофије и права и говорио осам језика. Чудно је како мало знамо о великану наше историје и културе који је био испред свог времена. Велики Копитар га је називао „српским Хорацијем'', а Шафарик „кнезом српских песника“. За Његоша он је „геније рода“, а за Ђуру Даничића је „отац новије српске књижевности“. Први је почео да користи српски народни језик у делима високог стила, али је и ценио значај црквенословенског језика истичући да оба истој светлости воде. Важан наук и за данашња поколења која су се исувише лако одрекла старословенског језика. Помагао је Вуку у изради српске граматике а дао му је и предлог за слова ђ и ћ. Био је на челу српске песничке школе класицизма у тренутку када је српски класицизам доживео свој врхунац.

Лукијан Мушицки је рођен у Темерину, на Савиндан 1777. године. На крштењу је добио име Лука. Породица је носила презиме Мушићанин. На попису је презиме преиначено у Мушицки а негде их помињу као Емушицки. Породица је истицала да води порекло из ваљевског Мушића.

Село Горњи Мушић се налази на територији  данашње општине Мионица. У Лукијаново време је то био ваљевски крај. Село је основао неки Живко који се доселио из ужичког  Мушића. На основу турских пописа можемо закључити да не постоји у ужичком крају други Мушић осим косјерског села Мушићи. По жељи Смаил бега населио се на вису Клен који се и данас зове Смаилов клен. Заправо Живко је прогнан са целом породицом „у сургун“.  „Живко је дошао у пусто место и крчио плац за кућу и воћњак, а доселио се (управо прогнат) пред први аустријски рат.“ * Живко и његови потомци назвали су село Мушић. Касније се село спојило са доњим насељем које је променило назив у Доњи Мушић а горњи део села је постао Горњи Мушић. Немамо податак како се Живко презивао али знамо да су његови потомци променили презиме у Живковић. У Горњи Мушић се касније доселило још породица и са других српских етничких простора. Међу њима су и три породице из косјерског краја (Милисављевићи - потомци неког мајстора Милисава из Годљева, Игњатовићи из Полошнице и Петровићи из Цикота).

Из свега наведеног произилази да је тешко са сигурношћу тврдити да је Лукијан Мушицки Живков потомак. Живко се доселио пред Први аустро-турски рат (1593. године). Познато је да су се све остале породице доселиле знатно касније. Све те породице су задржале своја стара презимена. Питање је зашто би неко од њих, одлазећи у аустријску царевину, са собом понео презиме по селу у коме је кратко време живео, осим ако га то презиме не подсећа на Живков завичај а могуће и Живково презиме које је узео у новом крају. 

* Љуба Павловић, „Колубара и Подгорина“

                                                                                          Драган Тулимировић

Више о Лукијану Мушицком можете видети овде