ЈЕЛА, болничарка Већ годину дана смо заробљени непознатим вирусом који је потпуно променио свет, и наше мале животе. Будимо се са извештајима Кризног штаба, црним бројкама, огромном забринутошћу и лошим вестима. Страхујемо за најближе, задрхтимо над судбином оних које познајемо а који у некој болници бију своју животну битку. Данас, чини ми се, свако има или познаје неког кога више нема. Тешке су то судбине, и тужне мисли...У таквој ситуацији човек се окреће своме унутрашњем бићу, ризници у којој су похрањена сва наша искуства, страхови, све наше туге, али и могући одговори на лоше догађаје. Ту је, унутра, ослонац и охрабрење за све што ће нас у животу срести, еталон или образац како да се издрже и превазиђу непогоде. Можда и одговор на чудо звано Корона. Загледана у беле болничке кревете и покретне сенке у белим мантилима, скафандерима, визирима, и другим чудима, које лебде на ТВ екранима, и у болницама, у свако доба дана и ноћи... сусрећем уплашени поглед једне девојчице шћућ
- Преузми линк
- Имејл адреса
- Друге апликације