КОСЈЕРИЋ, ЖЕНЕ КОЈЕ ПАМТИМ, други део

                                                                                                                               Пише: Владанка Лазић

МИЛЕНА, МОЈА УЧИТЕЉИЦА

Сећање на полазак у школу је уствари сећање на детињство. Може и обрнуто, детињство није могуће дочарати без своје прве школе. А какву ћемо слику понети из тог времена, највише зависи од првог учитеља. Моја учитељица је била Милена Јовановић, мога брата је учио њен супруг Анђелко. Мислим да сам ја таквим распоредом била награђена. Јер девојчице воле да имају учитељицу, она им постаје узор и све маштају да и саме постану учитељице. Идентификација, преко потребна за сазревање младог бића. Тада сам мислила срцем, а касније као мајка два ђака, сада и бака једне слатке бистрице, питала сам се да ли учитељи поимају шта су све у очима и у души својих ученика! Да ли се то може научити, или се позив срцем бира, или позив изабере оне праве којима ће дати дневник у руке и место за катедром да дочекају букет најчистијих душа, и испрате их даље у оно што се зове живот? Моју Милену, нашу учитељицу Милену, такву каква је остала у моме срцу, само је Бог могао послати у јесен 1956. године на ту тачку земаљског шара која се зове Парамун, да сачека моју генерацију. Малене пчелице из Годљева, Полошнице, Ренове, и Парамуна наравно, које свакога јутра пристижу у своју кошницу. Ведри, насмејани, задихани, уплашени, покисли, блатњавих ногу, често због поцепане обуће, због росних стаза којима су долазили. Можда без доручка, ненаспавани, са својим малим великим бригама. Све то требало је да обујми благи поглед наше учитељице, да осети и разуме, да помилује. Да охрабри, да утеши и развесели. Да буде и старија сестра и школска мама! Као права! Мени је била!

И да има ауторитета, да је ђаци поштују. То ја данас, у последњој деоници мога пута, могу тако да дефинишем, а онда је то била љубав коју не треба објашњавати. Ја сам волела школу, заволела сам је и пре него што сам у њу крочила, заволела сам гледајући свакога дана свога брата како се спрема за школу, како се сав важан враћа, с каквом озбиљношћу учи! Била сам спремна и радознала, и сачекала ме је учитељица Милена која је то подржавала и развијала. Истине ради, морам поменути једну Веру (презимена се више не сећам) која нам је кратко време била учитељица, и која је сигурно допринела нашем напретку, али Милена остаје моја незаборавна учитељица.

Парамун 1958. Учитељица Милена са сином Владаном и супругoм 
Анђелком Јовановићим, наставником; до учитељице Милика Јевтић,
Владанка (Маринковић) Лазић доле десно, са кикицама

Добра наша Милена чистом љубављу је подстицала наш напредак, похвалама награђивала и речима охрабрења подизала оне којима није ишло. Њен плус у свесци био је као кућа, а минус - опомена да се потрудимо. Свако је имао шансу за корак напред! Никога није издвајала посебном наклоношћу; свако се трудио да баш њега заволи. И кад би она показала да је неко најбољи у рачуну, а неко лепо рецитује, онај други лепо пева, а нечији цртежи заслужују да буду на зиду - ми не бисмо могли приговорити! Оцена је била праведна. Оно на чему је највише инсистирала било је другарство, емпатија рекли бисмо данас, за нечији проблем, тешкоћу, сиромаштво. Да, и то се видело, кад је неко скромно одевен, и кад негде по страни одвија своју ужину, или просто каже да је „заборавио“. Или пише крајичком оловке, или баш тог дана, и наредног „случајно“ нема свеску - учитељица би му дискретно на сто спустила своју оловку, са полице донела свеску „тата ће платити кад дође“. (Верујем да није ни поменула родитељима.) Помоћи, а не постидети.

Од уласка у учионицу освајала је нашу пажњу, осмехом, добротом, начином на који нам се обраћала, и све што је говорила - упијали смо. Цео час је био занимљив, све је било ново, интересантно. Ми тада нисмо имали вртић, ни обданиште, ни предшколско као припрему - све је почињало у првом разреду! Сви смо се трудили да будемо добри ђаци, учитељица је у сваком проналазила најбоље, благо кориговала, никад није подизала глас. Могли смо да се постидимо ако нешто не знамо, ако неко није написао домаћи, али нико није кажњаван грубим речима, нисмо бивали понижавани. (Ову тешку реч намерно користим из искуства са мојом ћерком: учестале јутарње главобоље, стварна а не симулирана мучнина, па и повраћање - све је то носило име једног предмета, тачније наставника; казна није била нижа или слаба оцена, већ ружне,  понижавајуће речи; ни петиција није помогла!)

Узвраћали смо јој искреним срцем и малим даровима. И сада бих, верујем, могла да пронађем оних неколико пропланака на путу до школе где су дозревале прве шумске јагоде, ту смо журили да их наберемо и нанижемо на ниску, на посебну травку! Такмичећи се чији ће низ бити дужи а јагоде лепше! Носили смо их нашој учитељици, да јој предамо пре почетка часова! Она би се обрадовала и говорила да ми узмемо, а она ће касније отићи да прошета и сама набере. Нисмо одустајали док их не однесе у стан. Понекад би ми деда спремио „капу трешања“ или ујесен торбицу крушака за учитељицу! То је било дивно: поклонити учитељици!

Највеће поверење и посебна част била је кад би наша Милена позвала неку девојчицу да причува њеног сина, малог Влада, тако смо га сви звали. Понекад смо то биле моја другарица Милеса Обрадовић и ја! Наши учитељи су становали у школском стану под кровом школе. Нама је то било посебно царство по коме смо се зачарано кретали, трудећи се да ништа не дирамо! Довољно је да гледамо. Пазили смо на бебу тихо, а кад се пробуди једна би отрчала код учитељице. И играли смо се с њим у дворишту!

Све важне животне лекције научили смо у школи са нашом учитељицом. Да се вредним радом постижу добре оцене, да је доброта важна као и петица, да је другарство животна вредност. А поштовање старијих нешто што се подразумева. Кад данас чујем шта се све дешава у школама, међу ђацима и међу наставницима, питам се шта се десило са овим светом, и колико несретна морају бити та деца. И колико је благословено било оно наше ђаковање у Парамуну са нашом Миленом, чије име све говори.

Кад смо се растајали на крају четвртог разреда свакоме је упутила речи које се памте, истакла оно најбоље што смо показали и посаветовала на чему морамо више радити да бисмо напредовали. Мени је рекла, као и другим својим најбољим ђацима појединачно, да је поносна на нас, и да би желела да и будуће њене генерације буду као ми. А ја, да истрајем, иако зна колико ми је тешко, да учим вредно и идем даље, све ће доћи на своје место. Деликатна каква је била, добро је знала кроз коју буру пролази моја породица, баш у том периоду, и зашто ја често долазим уплакана. Само би спустила руку на моје раме, помиловала ме по коси, било је довољно. Имале смо ми и неке дискретне и нежне разговоре који су ми помогли да лакше носим своје бреме.

Нисам је изневерила, и даље сам била одличан ђак. Нисам је заборавила, само знам да јој нисам довољно показала колико ми је значила.            

              

КПД Парамун, 1960. Милена и Анђелко Јовановић са члановима друштва
(глумцима - аматерима)

Послужитељка Дивка са децом - Милеса Обрадовић, Драган и Владан Јовановић,
 Владанка Маринковић и са лоптицом Сретен Глигоријевић

ЛИСТ НА ПОКРСТИЦИ  

(Бранка Маринковић и Зора Јовчић)

Недавно, али са закашњењем, стигла ме вест да су скоро у исти дан светом минуле две драге особе, из живота и мога ђачког споменара. Дивне младе године, и две учитељице Зора Јовчић и Бранка Маринковић, задња пошта Сеча Река, моји виши разреди основне школе. Биле су последње чуварке ђачких дана многих генерација, наше школе, и старе липе у дворишту, испод чије су се крошње, на клупи, деценијама смењивале генерације најлепших дечјих осмеха стидљивих или враголастих првака, и већ уозбиљених осмака који се опраштају од безбрижног детињства и крећу новим стазама, неизвесним.

Одавно нема липе, одавно су отишли Бранкин супруг Виде, и Зорин Милан, а њихова деца - два пара слатких девојчица из тих мојих шездесетих година прослог века (ах, колико давно) отишла су из Сече Реке, у своје одрасле животе. У разним сеобама загубиле су се и моје ђачке фотографије, али су у сећању остале упечатљиве лепе успомене, са по којом неизбрисивом тугом.

Додала бих да су та два брачна и наставничка пара били стубови наше школе, да су ту били и њихови породични домови, подизали су своје породице и цео наш крај, били поштовани грађани мале вароши, а богме се о њима чуло и знало много даље.

Наставник Милан Јовчић је био надалеко познат математичар, и нема детета које уз њега није заволело математику. Био је шахиста светског гласа, велемајстор дописног шаха, и нема шахисте од аматера до професионалца који није чуо за њега.

Професор Видосав Виде је посебна личност у моме детињству и школовању. Рођени смо у истом месту, засеок Маринковићи, даљи род, прве комшије. Мој стриц Миливоје и Виде су били другари од детињства, генерација, колеге на Филозофском факултету. Завршили су историју у најтежим поратним годинама и вратили се у завичај, у школу у Сечој Реци. Нисам стигла да порастем да ми стриц буде наставник (отишао је даље), али је Виде био и професор историје и директор наше школе. Брат и ја смо били добри ђаци, мада су неки наши другови говорили да ми сигурно имамо протекцију, јер носимо исто презиме. Истина је да би профессор Виде понекад са нама ђацима пешацима кренуо да обиђе мајку и са дечацима причао о фудбалу, о школи, о страховима док пролазимо кроз шуму, и по лошем времену преко набујале Реновице... Истина је, такође, да су нама, Маринковића деци, старији често говорили да треба да се угледамо на Вида и Миливоја, „у којим условима су они учили и колике школе су изучили!” Истина, то се у нашој генерацији није поновило, али касније, било је још Маринковића који су стекли академска знања и звања. Кад је профессор Виде неочекивано отишао, био је то свакако страховит ударац за његову породицу, али и велики потрес за све Маринковиће, нешто што нас је у нутрини померило, указујући на крхкост унутрашњег бића снажних људи, и на често недокучиве људске путеве и начела. (“Љепша душа дубље јеца.”) Одлазећи на гробове својих родитеља, спуштам и на Видову хумку у близини свећу, цвет, или јабуку само.

Учитељица Бранка, Видова супруга, није мени предавала, ниже разреде сам завршила у другом селу, али је памтим као лепу маркантну црнку, љупку, веселу, увек окружену децом. А кад би та отмена породица долазила у наше село, ми деца из комшилука волели смо туда да прођемо и вирнемо у њихово двориште.

Али наставница Зора, једна необична појава, ситна, ужурбана, с наочарима, увек у причи и с нагласком бржим од нашег ерског, развученог, „из прека је”, говорили су старији, мада је временом постала и колико до јуче остала наша Зора - била је особа која ме је, верујем нехотице, учила „лепоти пораза“ и вредностима стрпљења и упорности.

У Сечу Реку, у пети разред, дошла сам са свим петицама и „титулом“ најбољег ђака претходне школе. Била сам по природи и стицајем околности тихо и повучено дете, учена да се не треба сам хвалити ни наметати, видеће ко треба да види! Ово што следи је слика којој би се свако насмејао, осим горе описане и потом постиђене девојчице, која ни данас није заборавила. Смејем се и ја, ова данашња, али све време гледам у једно уплакано дечје лице. Елем, прво што је драга Зора уписала у мој блок за цртање била је једна велика тројка?!! Потписана! И прва оцена у петом разреду! Предавала ми је ликовно! И домаћинство, по потреби и физику! Али то ликовно, и та тројка на старту! Не знам како су се други часови завршили тога дана, ја сам међу првима изашла из учионице и школског дворишта, и кријући сузе што је могуће брже прешла та четири километра до куће. Блок је остао у школи. Мора да сам деловала толико несретно кад је и мој строги отац, који је слабо наџирао наше учење, осим кад узме ђачку књижицу у руке, то приметио и запитао: „Па шта је било, Мицо?“ (Сву женску децу, ћерке, унуке, мале комшинице, звао је Мицо; или нам је тепао, или није могао да памти имена...) Бризнула сам у плач, био је то окидач за све неизречене туге, и испричала. „А шта сте цртали?“ „Лист, обичан лист“, промуцала сам. „Лист?!“ И сад видим те зачуђено подигнуте обрве, неразумевање. Наставница је рекла да разгледамо лишће у дворишту, у оном ограђеном паркићу између школе и наставничке куће (сећам се лепе зелене куће са два улаза у којој је живела ова моја наставничка четворка). Да погледамо облик, боју... све је рекла. А била је дивна јесен, почетак школске године. Ваљда зато цртеж листа. Ја сам одабрала један обичан зелени, гледала, мислим да сам му сваку пору запамтила... после сам обојила баш какав је био, и - ето! „Па, није тројка смак света! Други пут ћеш лепше! Можеш да је питаш да нацрташ поново!“ Навикнут на моје петице из претходних година, и отац се гласно питао, како то да неко ко је рођен и одраста у природи, куд год иде - види и дише баш то, како не уме довољно лепо да нацрта један обичан лист? Да завршим, ја сам, наравно, постепено дошла до петице, до свих петица, и ту етапу школовања завршила као најбољи ђак. Сенка једног листа дуго ме је пратила.

Кад сам се много година касније, већ мајка два ђака, срела са наставницом Зором код моје тетке Вере у Косјерићу (оне су се повремено виђале и дружиле, кад Зора дође у варош), обрадовале смо се једна другој као рођеном, и слатко испричале, и присећале се школских година у Сечој Реци. Усудила сам се да поред разних догодовштина, поменем и тај фатални лист. Гледала ме је преко наочара, искрено зачуђена. „Дете! Зар је могуће да си ти то тако драматично примила! Зашто то ниси тада рекла? Верујем да бих ти објаснила да поента није била ПРЕЦРТАТИ лист, већ је он требало да буде инспирација, основа за неки твој лист; да свако дете наслика свој сопствени јесењи лист...” Ја сам то и сама касније схватила, али је трн остао. Врло добро памтим потоње разговоре са мојом тетком која ми је препричавала Зорине речи и њену дубоку замишљеност: „Боже, Вера, шта се све крије у дечјим душама, а ми то не приметимо! И како је важно ослушкивати их, и разумети.“

Али оно што јесте прва асоцијација на тужну вест, и повод овом запису, јесте духовна лепота, умеће ручних радова, неговање традиције, које је наша Зора уносила у сваки бод прекрасних везова, у хеклане очице које су излазиле испод невештих али радозналих прстића њених ученица. Са колико племенитости је бојила не баш ведре дане сеоских девојчица! Кад Зора распростре журнале које дотад нисмо виделе, и пуно наручје разних платна за вез - шифоне, панаме, ланена платна свих могућих нијанси, пуну кутију разнобојних кокица за вез или за хеклање, па то је била незаборавна чаролија! Могле смо да бирамо шта бисмо радиле, чешће је она предлагала процењујући, ваљда, шта би којој пристајало, и најбоље ишло од руке. Онда би на цедуљу написала колико ће то коштати, и носиле смо кући „на одобрење“. Родитељи би потврдили и послали новац. Некад и не би, и то је било огромно разочарање. Ми смо добро знале, већина нас, шта значи немати, и да тај издатак за ђачки ручни рад може бити у неком тренутку на репу кућних приоритета. Наша добра Зора би прекомпоновала неку прихватљивију варијанту, или чак рекла, видевши нашу тугу и нелагоду, да новац можемо донети и касније, кад родитељи буду имали. И као круна нашег труда и накнада за избодене прсте, и сузе ако нам није ишло, долазила би изложба радова, на крају школске године, некад и током зимског распуста, кад су се одржавали родитељски састанци. Зора би прогласила најлепше радове, ми смо блистале, сви су уживали. Морам признати да је мене моја мати, моја лепа Миља везиља, златних руку и танане душе, прожете осећајем за склад и лепоту, већ била научила већини основних техника, и покрстице и пуни бод, и једноставно хеклање, али оне мустре које је Зора доносила, то је било нешто ново и другачије! Тако сам јој захвална за ту светлост и лепоту коју је унела у наше скромне животе.

Већина мојих радова је остала у моја два дома (што није никаква предност, напротив) код мајке и код оца, а ову комбиновану ситну покрстицу на фотографији, иструковану руком наставнице Зоре и извезену срцем једне шестакиње, на ливади код оваца, или испод петролејке, пронашла сам пре неколико година и чувам је као драгоцену успомену на моју сечоречку школу, на моје драге наставнице, последње чуварке најлепшег - ђачког доба. 

П.С. Нисам хтела да ово буде некролог, а ни аутобиографија о другима. Али, тако је испало: пишући о другима, и нехотице пишемо о себи. О своме погледу на њих, и њиховим погледима и утицају на нас саме; како смо их видели и како верујемо да су они нас гледали. А ко зна, можда је све много једноставније. На крају, живот поравна све дилеме, и стави у један глаголски облик: били су, били смо. Њима слава, а ми - ми смо још ту, као влати на ветру чекамо свој ред Као мој лист, онај један, сечоречки, за којим трагам и сада, правећи на десетине јесењих кадрова, закаснелих да било шта промене 

Бранка Маринковић

Зора и Милан Јовчић
са ћеркама Миром и Љиљом

Позориште на селу

Разговор са Недељком – Неђом Маринковићем (72 године брака и 8 праунучади)

Био је наш први саговорник, упутили су нас на њега као некога ко има пуно животног искуства и успомена.  Банули смо без најаве и затекли Неђа и супругу Миленку на трему испред куће једног прелепог априлског поподнева, одмарају... Као да су само на нас чекали, расположени за разговор; питомост и благост људи у поодмаклим гoдинама нашега краја - дивна је особина.

Одакле су Маринковићи?

Маринковићи су дошли из Херцеговине. А 44. смо дошли овде, ово је била ледина. Видосављев и мој отац су се поделили, они су били близанци. Мој чукунђед је држо Љуба Марића (генерала) на рукама (био кум)... Кад смо дошли овде почели партизани да долазе. Ја сам се у то доба дружио са Калабићевим сином Мишом, исто смо годиште били. Те 1943. било је доста свадби, Калабићев свирач Драшко свир'о (свадба код Бошка Рогића), биле игранке по кућама. Онда 43. почеше да се "колебају", четници мало посрнуше... Ова кућа је почела да се зида кад је била борба на Јеловој Гори, партизани пробише, бижали смо, морало је да се бижи. Бижали смо до Дивчибара, па онда до Мионице, па из Мионице у Ваљево, па на Мравињце, па се вратили овде, и после су четници отишли у Таор, партизани узели власт... омладина УСАОЈ, ја нисам ћео...

С десна на лево: Драгољуб - Неђов отац, Петар Ђурић (стрељан),
трећег не знамо; Вукола Маринковић-Крстивојев отац;
Милош Јанковић, стрељан, Зорко Тешић (позорииште), Радомир Јанковић

Како сте се Миленка и Ви упознали?

Нас двоје се узели 1946. Ја уз'о 16. А она 15. Ја јединац, она јединица. Миленкин отац био угледан човек. Маринко Јевтић. Јакша Томић, чувени трговац, у њега полаг'о, био му је главна узданица. А Миленкина мајка је била код попа Новака Милошевића к'о посвојкиња 15 година. Као дијете одведена. Попадија је научила свему.  Кад је Јакши долазила влада (председник владе, 18 лимузина дошло у Сијечу Реку),тада је звата Новка да спрема ручак. У то време су била (по)сијела код кафеџија, па се зовне позивницама, домаћин иде на вечеру, кафеџија бира кога ће да зовне, кол'ко кућа и све газде кућа дођу на вечеру; Драгиша кафеџија, Неђо... онда се зовне Новка и спрема ручак. Па после кад је дош'о Калабић спријатеље се његова жена и Новка. Ко је тада мјесио колаче – Новка је знала.

Свештеник Богољуб Милошевић са породицом:
синови Новак и Микица, супруга Ружа, ћерка и Новка

Маринко Јевтић, Миленкин отац

И мој отац је био угледан човек. Био у Краљевој гарди.

1947. нам се роди први син, па умре, 48. други па умре и он, па ја послије, двије три године (тада почели да ћерају у бригаду),  био сам у бригади на ауто путу, на Гоч планини, па две године у војсци (комесар ми био Џемал Биједић а Бјелогрлић пуковник, ја сам био писар у пролетерској дванестој славонској бригади), било гадно време, Информбиро итд.

И тако се Продан родио тек 1952. А Живадин 1954. Продану је име Стаменко.

?

Па нису нам се дала ђеца. И онда поп Милоје и попадија су нешта веровали, нека Биџа из Сијече Реке кума и да се роди дијете и кроз прозор да се поведе и да му прода...знаш...и тако.

Чекајте, па откуд онда Стаменко?

Па кум кад дош'о после оће Стаменко. Али ост'о Продан, сви га тако звали.

Игра се с маказама док прича. Упада Миленка: Немој'де, пресећи ћеш панталоне. Смех. Ти си шио? – пита Бранко.

Јесам.

Шта шио? Шио њему, каже Миленка. Смех

Па мени. Им'о сам имања, а један био... Панталоне ове сам ја шио некад (показује на себи). Немачка машина (PFAFF).  Машина моје бабе по мајци.

Дружили сте се са Милошем Лазићем?

Ортаци смо ми били (ја сам мало млађи), имали жетелицу и косачицу (италијанску)заједно...

И како сте живели? Кад Вам је било најтеже, кад најлепше?

Сад ми је најтеже. 

Живио сам лепо, скромно. Радио сам прво с воловима – ор'о, онда сам купио коње, па радио с коњима. Прво сам купио машину вршећу 1964. Ене је и сад поред пута. 1968. коње. 1967. косачицу и жетелицу. 1969. трактор. Па 1970. Москвича 12, у Београду. Мор'о да полажем поново, па сам ћеро, па после Живадин дође из војске, Продана сам упис'о на Машински факултет у Ниш, не свиђе му се, па побеже. Продан оде у шофере, после Живадин и он, и ето.  Да су ми волови ја би их прод'о, ал' пошто су ђеца није вајде. Живадин има душу и срце, само неправду не воли. Проданов син вози аутобус у Београду, отац му је купио стан. Праунучади имамо осморо... долазе, обилазе нас, шта је вајде, године су учиниле своје... Миленка се разболела... Некад сам био... На 20 мјеста сам био чауш, није оба'љано весеље без мене, ал' сад ево је завршено, све... (са резигнацијом). После комбајн, па се са тим завршило све (смех, заборавио комбајн, па се сетио на крају).

Причали смо и о селу, не памти да је имало цркву. Ни школу. Деца су ишла у Сечу Реку и неко време у Парамуну у основну.  Мајка му је била из Парамуна, има тамо кућа, све зарасло.

Продан и Живадин (учитељица Гордана)

Показао нам је и фотографије Славољуба Ђере Петровића, амбасадора, и супруге Јелене, били су пријатељи, ишао је обома на сахрану.

Славољуб Ђера Петровић
са супругом Јеленом

Можда и најинтересантнија прича је о позоришту у Годљеву. Помно смо је испратили. Прво Сеча Река а онда и Годљево?!  

Позоришне представе су се правиле у оквиру Културно-уметничког друштва "Бранко Радичевић" Годљево. Ишао је Неђо у магазу да тражи печат друштва, али није нашао. Играли су "Ђидо", "Свет", "Светислав и Милева"... На Среском такмичењу у Пожеги са "Српском трилогијом'' освојили су 1. место и новчану награду, а на Општинском у Косјерићу, Неђо је добио 1. награду.

Позоришна представа "Смрт Бранка Радичевића"

У представи ,"Смрт Бранка Радичевића" на фотографији с' лева на десно стоје:

1. Дана Спасојевић - Српкиња

2. Војисав Јанковић

3. Миленка Маринковић – Ана, Вукова жена

4. Милан Маринковић – техничко лице

5. Неђо Маринковић – Бранко Радичевић

6. Милица Мирковић, Миленкина сестра (удата за Жика учитеља) – Мина Караџић

7. Бране Арсенијевић

8. Јосо Николић

Седе:

1. Спахан – ујак Бранка Радичевића

2. Мирослав Митровић

3. Зорко Тешић, редитељ и председник друштва

4. Томислав Јанковић

5. Злата, ћерка Милице Мирковић (болничарка)

Тако је то било, каже Неђо...

Избори 1936. у Сечој Реци

На фотографији Избори 1936. у Сечој Реци:

Сасвим десно: Неђов чича Радован – Видов отац

Служи: Кафеџија Голуб Живковић

У средини су председник општине Сеча Река Миленко Шеле и

подпредседник Маринко Јевтић

до Маринка: Лексо Марић, писар

до Шела: Милорад Марјановић, деловођа општине Сеча Река

Илиндански вашар 1931. у Дубници, с десна на лево: отац Милоша Лазића (Петар),
Маринко Јевтић, сасвим лево доле: Обрад Обрадовић (Живорада Обрадовића отац)

Миленка и Неђо, Неђов отац, Миленкина мајка, Продан и Живадин

Неђова мајка десно и њена сестра са ћерком Даном (Спасојевић)

Неђо и (Дана Спасојевић) - од две сестре деца

Новка, Видов отац, Миленка, Мица Лазић, Велизара Костића жена, Босиљка Лазић и Радисав Лазић у Бањи Врњци

Бања Врњци