КОСЈЕРИЋ, ЖЕНЕ КОЈЕ ПАМТИМ, други део

                                                                                                                               Пише: Владанка Лазић

МИЛЕНА, МОЈА УЧИТЕЉИЦА

Сећање на полазак у школу је уствари сећање на детињство. Може и обрнуто, детињство није могуће дочарати без своје прве школе. А какву ћемо слику понети из тог времена, највише зависи од првог учитеља. Моја учитељица је била Милена Јовановић, мога брата је учио њен супруг Анђелко. Мислим да сам ја таквим распоредом била награђена. Јер девојчице воле да имају учитељицу, она им постаје узор и све маштају да и саме постану учитељице. Идентификација, преко потребна за сазревање младог бића. Тада сам мислила срцем, а касније као мајка два ђака, сада и бака једне слатке бистрице, питала сам се да ли учитељи поимају шта су све у очима и у души својих ученика! Да ли се то може научити, или се позив срцем бира, или позив изабере оне праве којима ће дати дневник у руке и место за катедром да дочекају букет најчистијих душа, и испрате их даље у оно што се зове живот? Моју Милену, нашу учитељицу Милену, такву каква је остала у моме срцу, само је Бог могао послати у јесен 1956. године на ту тачку земаљског шара која се зове Парамун, да сачека моју генерацију. Малене пчелице из Годљева, Полошнице, Ренове, и Парамуна наравно, које свакога јутра пристижу у своју кошницу. Ведри, насмејани, задихани, уплашени, покисли, блатњавих ногу, често због поцепане обуће, због росних стаза којима су долазили. Можда без доручка, ненаспавани, са својим малим великим бригама. Све то требало је да обујми благи поглед наше учитељице, да осети и разуме, да помилује. Да охрабри, да утеши и развесели. Да буде и старија сестра и школска мама! Као права! Мени је била!

И да има ауторитета, да је ђаци поштују. То ја данас, у последњој деоници мога пута, могу тако да дефинишем, а онда је то била љубав коју не треба објашњавати. Ја сам волела школу, заволела сам је и пре него што сам у њу крочила, заволела сам гледајући свакога дана свога брата како се спрема за школу, како се сав важан враћа, с каквом озбиљношћу учи! Била сам спремна и радознала, и сачекала ме је учитељица Милена која је то подржавала и развијала. Истине ради, морам поменути једну Веру (презимена се више не сећам) која нам је кратко време била учитељица, и која је сигурно допринела нашем напретку, али Милена остаје моја незаборавна учитељица.

Парамун 1958. Учитељица Милена са сином Владаном и супругoм 
Анђелком Јовановићим, наставником; до учитељице Милика Јевтић,
Владанка (Маринковић) Лазић доле десно, са кикицама

Добра наша Милена чистом љубављу је подстицала наш напредак, похвалама награђивала и речима охрабрења подизала оне којима није ишло. Њен плус у свесци био је као кућа, а минус - опомена да се потрудимо. Свако је имао шансу за корак напред! Никога није издвајала посебном наклоношћу; свако се трудио да баш њега заволи. И кад би она показала да је неко најбољи у рачуну, а неко лепо рецитује, онај други лепо пева, а нечији цртежи заслужују да буду на зиду - ми не бисмо могли приговорити! Оцена је била праведна. Оно на чему је највише инсистирала било је другарство, емпатија рекли бисмо данас, за нечији проблем, тешкоћу, сиромаштво. Да, и то се видело, кад је неко скромно одевен, и кад негде по страни одвија своју ужину, или просто каже да је „заборавио“. Или пише крајичком оловке, или баш тог дана, и наредног „случајно“ нема свеску - учитељица би му дискретно на сто спустила своју оловку, са полице донела свеску „тата ће платити кад дође“. (Верујем да није ни поменула родитељима.) Помоћи, а не постидети.

Од уласка у учионицу освајала је нашу пажњу, осмехом, добротом, начином на који нам се обраћала, и све што је говорила - упијали смо. Цео час је био занимљив, све је било ново, интересантно. Ми тада нисмо имали вртић, ни обданиште, ни предшколско као припрему - све је почињало у првом разреду! Сви смо се трудили да будемо добри ђаци, учитељица је у сваком проналазила најбоље, благо кориговала, никад није подизала глас. Могли смо да се постидимо ако нешто не знамо, ако неко није написао домаћи, али нико није кажњаван грубим речима, нисмо бивали понижавани. (Ову тешку реч намерно користим из искуства са мојом ћерком: учестале јутарње главобоље, стварна а не симулирана мучнина, па и повраћање - све је то носило име једног предмета, тачније наставника; казна није била нижа или слаба оцена, већ ружне,  понижавајуће речи; ни петиција није помогла!)

Узвраћали смо јој искреним срцем и малим даровима. И сада бих, верујем, могла да пронађем оних неколико пропланака на путу до школе где су дозревале прве шумске јагоде, ту смо журили да их наберемо и нанижемо на ниску, на посебну травку! Такмичећи се чији ће низ бити дужи а јагоде лепше! Носили смо их нашој учитељици, да јој предамо пре почетка часова! Она би се обрадовала и говорила да ми узмемо, а она ће касније отићи да прошета и сама набере. Нисмо одустајали док их не однесе у стан. Понекад би ми деда спремио „капу трешања“ или ујесен торбицу крушака за учитељицу! То је било дивно: поклонити учитељици!

Највеће поверење и посебна част била је кад би наша Милена позвала неку девојчицу да причува њеног сина, малог Влада, тако смо га сви звали. Понекад смо то биле моја другарица Милеса Обрадовић и ја! Наши учитељи су становали у школском стану под кровом школе. Нама је то било посебно царство по коме смо се зачарано кретали, трудећи се да ништа не дирамо! Довољно је да гледамо. Пазили смо на бебу тихо, а кад се пробуди једна би отрчала код учитељице. И играли смо се с њим у дворишту!

Све важне животне лекције научили смо у школи са нашом учитељицом. Да се вредним радом постижу добре оцене, да је доброта важна као и петица, да је другарство животна вредност. А поштовање старијих нешто што се подразумева. Кад данас чујем шта се све дешава у школама, међу ђацима и међу наставницима, питам се шта се десило са овим светом, и колико несретна морају бити та деца. И колико је благословено било оно наше ђаковање у Парамуну са нашом Миленом, чије име све говори.

Кад смо се растајали на крају четвртог разреда свакоме је упутила речи које се памте, истакла оно најбоље што смо показали и посаветовала на чему морамо више радити да бисмо напредовали. Мени је рекла, као и другим својим најбољим ђацима појединачно, да је поносна на нас, и да би желела да и будуће њене генерације буду као ми. А ја, да истрајем, иако зна колико ми је тешко, да учим вредно и идем даље, све ће доћи на своје место. Деликатна каква је била, добро је знала кроз коју буру пролази моја породица, баш у том периоду, и зашто ја често долазим уплакана. Само би спустила руку на моје раме, помиловала ме по коси, било је довољно. Имале смо ми и неке дискретне и нежне разговоре који су ми помогли да лакше носим своје бреме.

Нисам је изневерила, и даље сам била одличан ђак. Нисам је заборавила, само знам да јој нисам довољно показала колико ми је значила.            

              

КПД Парамун, 1960. Милена и Анђелко Јовановић са члановима друштва
(глумцима - аматерима)

Послужитељка Дивка са децом - Милеса Обрадовић, Драган и Владан Јовановић,
 Владанка Маринковић и са лоптицом Сретен Глигоријевић

ЛИСТ НА ПОКРСТИЦИ  

(Бранка Маринковић и Зора Јовчић)

Недавно, али са закашњењем, стигла ме вест да су скоро у исти дан светом минуле две драге особе, из живота и мога ђачког споменара. Дивне младе године, и две учитељице Зора Јовчић и Бранка Маринковић, задња пошта Сеча Река, моји виши разреди основне школе. Биле су последње чуварке ђачких дана многих генерација, наше школе, и старе липе у дворишту, испод чије су се крошње, на клупи, деценијама смењивале генерације најлепших дечјих осмеха стидљивих или враголастих првака, и већ уозбиљених осмака који се опраштају од безбрижног детињства и крећу новим стазама, неизвесним.

Одавно нема липе, одавно су отишли Бранкин супруг Виде, и Зорин Милан, а њихова деца - два пара слатких девојчица из тих мојих шездесетих година прослог века (ах, колико давно) отишла су из Сече Реке, у своје одрасле животе. У разним сеобама загубиле су се и моје ђачке фотографије, али су у сећању остале упечатљиве лепе успомене, са по којом неизбрисивом тугом.

Додала бих да су та два брачна и наставничка пара били стубови наше школе, да су ту били и њихови породични домови, подизали су своје породице и цео наш крај, били поштовани грађани мале вароши, а богме се о њима чуло и знало много даље.

Наставник Милан Јовчић је био надалеко познат математичар, и нема детета које уз њега није заволело математику. Био је шахиста светског гласа, велемајстор дописног шаха, и нема шахисте од аматера до професионалца који није чуо за њега.

Професор Видосав Виде је посебна личност у моме детињству и школовању. Рођени смо у истом месту, засеок Маринковићи, даљи род, прве комшије. Мој стриц Миливоје и Виде су били другари од детињства, генерација, колеге на Филозофском факултету. Завршили су историју у најтежим поратним годинама и вратили се у завичај, у школу у Сечој Реци. Нисам стигла да порастем да ми стриц буде наставник (отишао је даље), али је Виде био и професор историје и директор наше школе. Брат и ја смо били добри ђаци, мада су неки наши другови говорили да ми сигурно имамо протекцију, јер носимо исто презиме. Истина је да би профессор Виде понекад са нама ђацима пешацима кренуо да обиђе мајку и са дечацима причао о фудбалу, о школи, о страховима док пролазимо кроз шуму, и по лошем времену преко набујале Реновице... Истина је, такође, да су нама, Маринковића деци, старији често говорили да треба да се угледамо на Вида и Миливоја, „у којим условима су они учили и колике школе су изучили!” Истина, то се у нашој генерацији није поновило, али касније, било је још Маринковића који су стекли академска знања и звања. Кад је профессор Виде неочекивано отишао, био је то свакако страховит ударац за његову породицу, али и велики потрес за све Маринковиће, нешто што нас је у нутрини померило, указујући на крхкост унутрашњег бића снажних људи, и на често недокучиве људске путеве и начела. (“Љепша душа дубље јеца.”) Одлазећи на гробове својих родитеља, спуштам и на Видову хумку у близини свећу, цвет, или јабуку само.

Учитељица Бранка, Видова супруга, није мени предавала, ниже разреде сам завршила у другом селу, али је памтим као лепу маркантну црнку, љупку, веселу, увек окружену децом. А кад би та отмена породица долазила у наше село, ми деца из комшилука волели смо туда да прођемо и вирнемо у њихово двориште.

Али наставница Зора, једна необична појава, ситна, ужурбана, с наочарима, увек у причи и с нагласком бржим од нашег ерског, развученог, „из прека је”, говорили су старији, мада је временом постала и колико до јуче остала наша Зора - била је особа која ме је, верујем нехотице, учила „лепоти пораза“ и вредностима стрпљења и упорности.

У Сечу Реку, у пети разред, дошла сам са свим петицама и „титулом“ најбољег ђака претходне школе. Била сам по природи и стицајем околности тихо и повучено дете, учена да се не треба сам хвалити ни наметати, видеће ко треба да види! Ово што следи је слика којој би се свако насмејао, осим горе описане и потом постиђене девојчице, која ни данас није заборавила. Смејем се и ја, ова данашња, али све време гледам у једно уплакано дечје лице. Елем, прво што је драга Зора уписала у мој блок за цртање била је једна велика тројка?!! Потписана! И прва оцена у петом разреду! Предавала ми је ликовно! И домаћинство, по потреби и физику! Али то ликовно, и та тројка на старту! Не знам како су се други часови завршили тога дана, ја сам међу првима изашла из учионице и школског дворишта, и кријући сузе што је могуће брже прешла та четири километра до куће. Блок је остао у школи. Мора да сам деловала толико несретно кад је и мој строги отац, који је слабо наџирао наше учење, осим кад узме ђачку књижицу у руке, то приметио и запитао: „Па шта је било, Мицо?“ (Сву женску децу, ћерке, унуке, мале комшинице, звао је Мицо; или нам је тепао, или није могао да памти имена...) Бризнула сам у плач, био је то окидач за све неизречене туге, и испричала. „А шта сте цртали?“ „Лист, обичан лист“, промуцала сам. „Лист?!“ И сад видим те зачуђено подигнуте обрве, неразумевање. Наставница је рекла да разгледамо лишће у дворишту, у оном ограђеном паркићу између школе и наставничке куће (сећам се лепе зелене куће са два улаза у којој је живела ова моја наставничка четворка). Да погледамо облик, боју... све је рекла. А била је дивна јесен, почетак школске године. Ваљда зато цртеж листа. Ја сам одабрала један обичан зелени, гледала, мислим да сам му сваку пору запамтила... после сам обојила баш какав је био, и - ето! „Па, није тројка смак света! Други пут ћеш лепше! Можеш да је питаш да нацрташ поново!“ Навикнут на моје петице из претходних година, и отац се гласно питао, како то да неко ко је рођен и одраста у природи, куд год иде - види и дише баш то, како не уме довољно лепо да нацрта један обичан лист? Да завршим, ја сам, наравно, постепено дошла до петице, до свих петица, и ту етапу школовања завршила као најбољи ђак. Сенка једног листа дуго ме је пратила.

Кад сам се много година касније, већ мајка два ђака, срела са наставницом Зором код моје тетке Вере у Косјерићу (оне су се повремено виђале и дружиле, кад Зора дође у варош), обрадовале смо се једна другој као рођеном, и слатко испричале, и присећале се школских година у Сечој Реци. Усудила сам се да поред разних догодовштина, поменем и тај фатални лист. Гледала ме је преко наочара, искрено зачуђена. „Дете! Зар је могуће да си ти то тако драматично примила! Зашто то ниси тада рекла? Верујем да бих ти објаснила да поента није била ПРЕЦРТАТИ лист, већ је он требало да буде инспирација, основа за неки твој лист; да свако дете наслика свој сопствени јесењи лист...” Ја сам то и сама касније схватила, али је трн остао. Врло добро памтим потоње разговоре са мојом тетком која ми је препричавала Зорине речи и њену дубоку замишљеност: „Боже, Вера, шта се све крије у дечјим душама, а ми то не приметимо! И како је важно ослушкивати их, и разумети.“

Али оно што јесте прва асоцијација на тужну вест, и повод овом запису, јесте духовна лепота, умеће ручних радова, неговање традиције, које је наша Зора уносила у сваки бод прекрасних везова, у хеклане очице које су излазиле испод невештих али радозналих прстића њених ученица. Са колико племенитости је бојила не баш ведре дане сеоских девојчица! Кад Зора распростре журнале које дотад нисмо виделе, и пуно наручје разних платна за вез - шифоне, панаме, ланена платна свих могућих нијанси, пуну кутију разнобојних кокица за вез или за хеклање, па то је била незаборавна чаролија! Могле смо да бирамо шта бисмо радиле, чешће је она предлагала процењујући, ваљда, шта би којој пристајало, и најбоље ишло од руке. Онда би на цедуљу написала колико ће то коштати, и носиле смо кући „на одобрење“. Родитељи би потврдили и послали новац. Некад и не би, и то је било огромно разочарање. Ми смо добро знале, већина нас, шта значи немати, и да тај издатак за ђачки ручни рад може бити у неком тренутку на репу кућних приоритета. Наша добра Зора би прекомпоновала неку прихватљивију варијанту, или чак рекла, видевши нашу тугу и нелагоду, да новац можемо донети и касније, кад родитељи буду имали. И као круна нашег труда и накнада за избодене прсте, и сузе ако нам није ишло, долазила би изложба радова, на крају школске године, некад и током зимског распуста, кад су се одржавали родитељски састанци. Зора би прогласила најлепше радове, ми смо блистале, сви су уживали. Морам признати да је мене моја мати, моја лепа Миља везиља, златних руку и танане душе, прожете осећајем за склад и лепоту, већ била научила већини основних техника, и покрстице и пуни бод, и једноставно хеклање, али оне мустре које је Зора доносила, то је било нешто ново и другачије! Тако сам јој захвална за ту светлост и лепоту коју је унела у наше скромне животе.

Већина мојих радова је остала у моја два дома (што није никаква предност, напротив) код мајке и код оца, а ову комбиновану ситну покрстицу на фотографији, иструковану руком наставнице Зоре и извезену срцем једне шестакиње, на ливади код оваца, или испод петролејке, пронашла сам пре неколико година и чувам је као драгоцену успомену на моју сечоречку школу, на моје драге наставнице, последње чуварке најлепшег - ђачког доба. 

П.С. Нисам хтела да ово буде некролог, а ни аутобиографија о другима. Али, тако је испало: пишући о другима, и нехотице пишемо о себи. О своме погледу на њих, и њиховим погледима и утицају на нас саме; како смо их видели и како верујемо да су они нас гледали. А ко зна, можда је све много једноставније. На крају, живот поравна све дилеме, и стави у један глаголски облик: били су, били смо. Њима слава, а ми - ми смо још ту, као влати на ветру чекамо свој ред Као мој лист, онај један, сечоречки, за којим трагам и сада, правећи на десетине јесењих кадрова, закаснелих да било шта промене 

Бранка Маринковић

Зора и Милан Јовчић
са ћеркама Миром и Љиљом

Мост до мога завичаја

Разговор са Милорадом Мићом Рогићем, наставником, туристичким радником и ентузијастом

Поглед са 1022 м

Посетили смо га на Брду Град (1022 м), у викенд кући у којој преко лета проводи своје пензионерске дане са супругом. Иначе Ветар дува преко Града, каже песма, а поглед пуца на три државе - каже Мићо, човек виталног и здравог духа, активан у пословима око лепо сређене куће.

Рођен je у селу Годљеву 1943. као син јединац, у средишту буре, устанка, рата.

То је родна кућа моје мајке; с обзиром на ратна дешавања моји отац и мајка су из стана у Косјерићу отишли у Годљево. Отац је био припадник тадашње устаничке заједничке војске, иначе је био активни официр у Краљевој војсци; био на служби у Ужицу и кад је почео рат пребацио се у Косјерић за све време рата, до пред крај - друга половина ­­'44. године. Та кућа у којој сам рођен је дедина, он је заједно са своја три рођена брата био учесник Првог светског рата. Деда је рањен и заробљен од стране аустроугарске војске, пешке се вратио из Аустрије из заробљеништва, излечио се иако је на 7 места био изрешетан (Бугари су га оставили мислећи да је убијен, наишли Аустријанци и транспортовали га у Аустрију, и он побегне - њих четворица, али нису смели преко Мађарске па Хрватске, него тамо преко Румуније, преко Галиције уђу пешке). Замислите кол'ко је то имало снаге... Тешка су то времена била, тешко је било одржати се на овај или онај начин.

Годљево је платило цену?

Моје мишљење је да је сасвим погрешно да је тадашњи Црногорски срез или данашња општина Косјерић дуго година била проглашена или прокужена за четнички крај. Овде, по мени, није било окорелих и острашћених ни четника ни партизана. Како је која војска наилазила узимала је шта је хтела, али традиција је била да су домаћини били више привржени вери, држави, краљу, отаџбини. То се негативно одразило на развој Косјерића, дуго година после рата били смо слепо црево и да није прошла пруга Београд - Бар, питање је докле би стигли. Мада, били смо једно време на путу да пратимо Горњи Милановац који је био модел развоја за време председниковања Слава Косорића и осталих људи који су водили привреду Косјерића: Владан Томић, Марко Марковић, Тиосав Божовић.

Мој отац је све време провео у тадашњем срезу Косјерића, био је командир омладинске школе – нешто попут предвојничке обуке коју смо ми касније имали у Субјелу. Неки  од његових питомаца били су Цека Дамјановић, Милутин Пантовић, Добривоје Дамјановић... Последњи пут отац ме је видео кад сам имао 7 месеци, да ли сам ја њега видео тада – не знам, не сећам се, можда сам спавао или плакао. Трагедије се понављају, па је и мој син на 30.дан од рођења свог детета, нажалост, сахрањен.

Мајка Миленија и отац Ђорђе са сином Милорадом

Полеђина фотографије 

Када сам (стицајем околности постављен сам за директора интегрисане школе са Сечом Реком, Ражаном и Косјерићем) поводом 100 година школе 1976. био у Архиву у Ужицу да бих узео податке о Миту Игумановићу по коме је школа носила име (иначе добитник ордена са златним венцем) -  био сам у прилици да потражим нешто и за Ђорђа (оца), сматрајући да с обзиром је био један од тројице официра - морам нешто наћи. Међутим, ни слова. У разговору са људима, рачунајући и оно да победници пишу историју, никада ни од кога нисам чуо ништа ружно о њему. Стицај околности је хтео да мени крштени кум буде Никола Калабић који је био изузетно добро са мојим оцем. а уједно је био и кум, али венчани, и Бошку Рогићу који је за све време рата био телеграфиста у штабу Драже Михаиловића.

Ђорђе Рогић

Где сте ишли у школу?

Дванаест година сам провео у Годљеву, ишао у школу у Сечој Реци, осми разред завршио сам у Косјерићу, гимназију у Ужицу; после гимназије, с обзиром да мајка није имала довољно средстава за даље школовање, почео сам да радим на Варди 1962. године, предавао математику, техничко и физичко. Потом једну годину у Маковишту, па пред војску 65. радио сам у Катастру као приправник; онда војска у Кичеву, имао сам предлог за Школу резервних официра у Мостару, али тада је још увек било веома важно ко је коме где био у рату, тако да сам ја ипак отишао у Кичево. Потом, опет због тешких услова, још годину дана на Варди, онда ипак некако сам отишао у Београд, завршио ВПШ, вратио се у Косјерић и предавао физичко у Школи ученика у привреди и у Ражани. Па сам добио пола радног времена у Основној школи ,,Мито Игумановић'', а пола у Ражани, тако да сам ја на неки начин први сеоски путујући учитељ у Косјерићу. Године 1974. постављен сам за директора школе, '76. смо почели фискултурну салу, спортске активности су биле захваљујући мом колеги Драгиши Марковићу који је срцем и душом то водио, што је било значајно за децу. У акцији „Ниједна школа без спортског терена'' наша школа је била проглашена најбољом у Србији, акцију је водио Радио Београд и Омладина Југославије; веома широка и корисна акција, општина Косјерић је две године по том истом основу била најбоља у Србији. Године '79. сам на свој захтев прешао у Спортски центар који 7 година није радио, ставили смо у функцију објекат, базене, направили полигон за обуку возача, први је био у Србији за акцију ,,Шта знаш о саобраћају'' и ту је било републичко такмичење и тако...

Туризам на ПМФ завршио сам 1988. па ме онда поставе за председника привременог пословног органа у хотелу ,,Скрапеж''; за то време снимљено је 6 филмова у Косјерићу, лично сам учествовао у организацији снимања Главе шећера (у Сечој Реци, у Реновици), Жикине династије, Први пут с оцем на јутрење, Хајде да се волимо, пре мог доласка снимљено је У лову и Титов пут. Био сам први секретар Туристичког савеза, учествовао у организацији Чобанских дана, али то нажалост не пише нигде јер нисам био члан СПС. Био сам тренер мушке одбојкашеке екипе, тренер фудбалера и штошта, све без надокнаде, чист ентузијазам. Тада је кренуо и сеоски туризам, 15-ак кућа (Милица – "Нана" из Сече Реке и други)... Након '88. отишао сам на море за директора хотела ,,Златибор'' у Хај- Нехају и тамо провео око 3 године, па у повратку за Београд зауставио се у Ужицу као  директор Студентског центра, онда у Београду поново у просвети две године. После промена, од јануара 2001. био сам директор Сектора угоститељства у СРЈ, па СЦГ, до краја 2006. И на крају 3 године на Дивчибарама (опет у повратку ка Косјерићу) – хотел „Маљен“, па пензија.  Ето, тако сам затворио круг.

Годљево је некад било међу развијенијим селима?

Први макадам који је урађен, ваљани пут са туцаником – то је било од Годљевске задруге па навише. Телефон, вода са Града, одбојкашко игралиште, травнати терен... Било пуно младића, било напредно, с обзиром да је у брдско планинским условима, и то захваљујући појединцима који повуку па анимирају људе око себе, као и свуда.

Настављамо разговор о фамилијама годљевским:

Лазићи су изнад пута, Митровићи испод пута и ту је једна кућа Јанковића. Ујак од мог деде по мајчиној линији није имао деце, а иначе он је из Митровића; ујак је усвојио мог деду и оженио га, тако је деда наследио ту кућу и она је ту једина кућа Јанковића. Иначе Јанковићи су тамо изнад оног великог брда. Тамо су му остала браћа: Јевросим, Витомир и Радомир; мој Војо је био републички посланик два мандата, био је и председник Одбора противградне заштите Србије.

Сада иде занимљива прича о гробљу које смо већ посетили и били изненађени како је уређено, иако скривено, није га лако пронаћи:

Покојни Кузман, његов отац је тамо где су Ђурићи, испод Цикотске стијене, а мајка из Јанковића (акценат краткосилазни на а) -  он је за зимске задушнице ишао прво на очев гроб, па онда долазио у Годљево на мајчин гроб. Говорио је како много више воли да дође у Годљево на гробље него у Сечу Реку на свадбу. Што? Каже – веселије је.

Образложење:

После тих задушница, док су стари гробови били (не знам Димитрија Митровића да ли сте знали, његов син Перо, живео је у Београду, иначе мој школски; умро је рано, мученик, то је први млађи гроб горе био, и од тада се то већ прекинуло). А било је - заврши се на гробљу то све, сви изнесу све што се носи: колачиће, уштипке, кувани купус са сувим ребрима, пршута, наравно ракија, и ко дође из чаршије понесе нешто још од пића; кад се запале свеће свако код својих, онда се крене са дна доле, није оно велико гробље видели сте, ту се попије по једна, па на следећи гроб, и док се дође горе код последњих споменика има који и обеуте. Јова Соколов, и он је умро пре пар година, брат Славов што је лимар био на Белом Гају, исто мој исписник, волео је да попије, волео је друштво, ал' није мого да носи ракију. И каже његов отац: "Јој црни Јоване, јооој, зна се ко се носи на гробље а зна се и ко се носи са гробља, само тебе црњане носимо са гробља", то су била ,,спадања само таква. И састанемо се горе у кући код Милана, и Жика донесе хармонику и почну песме, али њихове песме: Некад цвале беле руже... и тако.

А шта имате да кажете о лепоти годљевских девојака?

Суза у оку. Мајка Миленија била је изузетно лепа жена, сећамо се сви.

Миленија и Ђорђе Рогић, 30.12.1942. Косјерић

Ђорђе Рогић, Ужице

Полеђина фотографије Ђорђа Рогића као дечака

О лепоти девојака годљевских

и о још понечему

„Кад не би било жена, дијаманти би били обични каменчићи“

Виктор Иго

Много је тога чиме се Годљево и Годљевци могу подичити. Почев од шароликог пејзажа, шумарака, ливада и потеса, шљивика што у својим недрима греју домове „кречене у бело“, две бистре речице, Реновице и Годљеваче, плодних поља око Годљеваче, до радних, бистрих и угледних домаћина.

Неки од њих су били у самом врху власти у некадашњој општини сечоречкој, касније и у општини косјерској. Беху виђенији чланови разних странака. Годљево је имало факултетски образоване људе и то у послератном времену. Имали су фудбалски клуб, али не и игралиште, ђаке, али не и школу. До IV разреда ђаци су пешачили до школе у Парамуну, од IV до VIII у Сечу Реку. Није им то сметало да буду међу најбољим ђацима ових школа. Била је задруга, продавница, жуто поштанско сандуче на њој, задружни дом. Имали су неколико свештеника али не и цркву.

Имају Милоша Лазића, као што Сеча Река има Радована Обреновића, оба у десетој деценији живота. Мало је рећи људе – институције, образоване, елоквентне, питоме. Најпоузданије сведоке једног дугог и бурног времена. Њих двојица су прочитали више књига него сви ми заједно. И данас читају све што им дође у руке. И боље одгонетају овај садашњи тренутак од нас.

Ипак, оно на чему се Годљевцима  највише завидело била је лепота девојака. То је једноставно феномен! Ломила су се срца и опијале душе момачке. А оне су одлазиле у најбоље куће, удавале се за учитеље, официре, трговце, у Косјериће, Ваљево, Ужице, Београд. Предњачиле су у облачењу, носиле најлепше народне ношње. На вашарима коловође су се отимали која ће до њих заиграти.

Уосталом, мој отац и његов брат оженили су се Годљевкама. А важили су за виђеније момке. И поред тога што је њихова мајка, а моја бака, Драгојка, жестоко била против и једне и друге будуће снахе. Чак им је забрањивала и да се виђају са њима. Причала ми је да би ујутру, чим устане, прегледала њихову обућу  и да је по заосталој, лепљивој, годљевској смоници на ципелама, утврђивала да ли су претходне ноћи ишли на виђење са својим девојкама. У оба случаја емоције су биле јаче од забране.

Мајка Јелена - трећа с лева

Мајка Јелена - у средини

Мајка Јелена - десно

И мој учитељ Жико, Ваљевац по рођењу, оженио се лепом Милицом из Јевтића. И није му било тешко да сваки дан из Годљева долази на посао у Сечу Реку препешачивши више од 8 километара.

Како је време пролазило, годљевских лепотица је било све мање. На срећу нас, Сечоречана, у време нашег момковања, тих 70-тих година прошлог века, још су омамљивале својом лепотом. Неке од њих су и „песници опевали“ како то Сафет певаше у једној од својих севдалинки. Долазиле су пред вече на наша дружења и окупљања под грмом. Некада смо одлазили на пиће и музику „Код Шуца“. А онда их пратили уз Реновицу или Врлетни гај до куће. Ништа тако не зближава тела и душе као мркли мрак или сребренаста месечина.

Да бих ово што написах поткрепио доказима, прилажем фотографије. Лепих Годљевки 50-тих година прошлог века. На једној је и девојка наше младости. У празан рам слободно ставите Вашу фотографију. Јер, нажалост, девојака у Годљеву више нема.

                                                                                           Милан Живковић,

                                                                                           учитељ у пензији

Mилeса Јанковић, Јелена Јанковић, Јелена Алексић, 

Миленија Рогић (Јанковић), Мара Маринковић, Владанка Маринковић,,

Милена Јанковић, Милица Маринковић,...

Кап росе

Лепе девојке су уистину биле најлепша природна лепота села Годљева. Божји дар којим се узносила свака породица која је имала срећу да поред сина наследника добије и ћерку која ће украсити и дом и будући род.

Девојачка лепота се неговала пажњом свих укућана, најпре и највише мајчином љубављу, братским загрљајем и оним посебним, истовремено благим и строгим, погледом поносног оца. Све се одвијало, кроз генерације, по дивном неписаном обрасцу уз пригодне очаравајуће ритуале.

Мајка би прва осетила тренутак у коме ће се утишати безбрижна цика девојчица, престати јурцање са дечацима и заједничка купања у вировима Годљеваче. Време је да се девојчица "зађеви", задевојчи. То је била велика промена у њеном животу. Она се постепено повлачила у унутрашњи свет свога дома. А то је значило поштедети је грубљих сеоских послова, доделити јој оне лакше и лепше. Да уређује двориште и гаји цвеће, засади шимшир и свој рузмарин који ће порасти до њених сватова. Лепо цветно двориште је први знак да тамо у хладу липе, или јабуке, са ђерђефом и везом стасава девојка. Могла је, евентуално, да напаса јагњад на обронку изнад куће, да однесе воду косцима или жетеоцима, тек да би се обзнанила (показала). Мобе и посела доћи ће касније. Неговати је значило је и оставити је да јутром одспава дуже од осталих, јер тако се расцветава лепота. Да не излази на јако сунце, да јој лице "не прегори", а тен остане нежан и бео, и истакне румене јагодице. Косу ће неговати ораховим уљем, или од чичка, да буде бујна и сјајна, а кике "као руке". Умивање ђурђевданском водом са извора и росом са видове траве, за блистави поглед којим ће једнога дана косити момачка срца или “цркве зидати“, био је прелепи девојачки обичај. Као и уплитање жеља у венчић петровца, уочи Петровдана. Стављајући га у косу већ је видела лепршави вео и онај други образ приљубљен уз свој, зајапурени.

За њу, будућу лепоту девојку, могало је бити најбоље од свега што је кућа имала. Најлепши кревет ушушкан мајчином спремом девојачком, најлепше са трпезе, ма колико скромна била. Њој би бака одвајала млади кајмак са карлице, деда у капи доносио прве румене трешње рањеваче, а отац, повремено, фишек свилених бомбона из чаршије.

Младе рођаке су је училе ручном раду, везовима и чипкама чије су мустре из далека набављане, за њене свадбене дарове. Стрине и ујне су јој показивале како се прави слатко од ружиних латица, и оне наше најлепше ванилице. Поуздана старија жена из фамилије справљала је водице којима се растерују чини и уроци, а стричеви је штитили од грубих речи и непристојних погледа. Брат је био ту да је поведе на прело, и једнога дана изведе преко прага и преда деверу, спреман да се побије за њену част.

Посебну ноту тој лепоти додавале су тетке, тек удате у виђеније куће, или у варош. Училе су је лепом понашању и како лепо васпитана девојка треба да се влада "у народу", шта јој доликује а шта не сме ни помислити. То ће овој брижљиво негованој лепоти дати отменост и достојанство, без кога не би била потпуна.

Следећи корак, опет на мајчину иницијативу, био је "излазак у свет", да се та неколико година негована лепота покаже. Да се објави. Да девојка пође по вашару". 0 Васкрсу, или Госпођиндану, а годљевске девојке најчешће о Спасовданском сабору, "код грма", на плацу сеоске задруге. Да заблиста, опремљена најлепше што је породица могла. А тамо где породица није могла оно што је желела - ту је природа, правде ради, била дарежљивија.

Ипак, свака ће девојка заувек памтити своје прво коло и коловођу с којим га је одиграла. А шта је даље било са лепим годљевским девојкама, да ли им је лепота била улазница за срећу, или су остале заточенице своје лепоте, живот је сведочио.

Данашњим речником речено било је то инвестирање у будућност и породични бренд. Улагање емоција, труда и финансија. Бодлер је давно рекао "злато може много, а лепота још више", а народ испевао "певај злато док си неудато… док ђевојка - и цар и ђевојка"... Али, сигурно је тачно да су под мајчиним срцем и очевом руком, све девојке, посебно оне најлепше, један период проживеле као краљице лепоте, и понеле га у срцу записаног, као уточиште и одбрану од непогода, свакојаких.

                                                                                     В. Л.

Oна која долази

Девојачки вајат

Кад је ђевовала лепа  Мара Маринковић било је то непоновљиво време за девојчице из њеног комшилука. Широм отворених очију пратиле су сваки њен покрет, како се облачи, и чешља, како хода и како се смеши. И питале се када ће доћи њихово време.

Марин вајат, та наизглед обична дрвена грађевина, каквих је било у сваком дворишту, за њих је било тајанствено чаробно место у које су могле понекад да завире. И да несвесно, на извору, упијају лепоту девојаштва, несвесне, такође, трагике Мариног детињства коме је недостајала та преко потребна сигурна очева рука. Пратиле су радознало само оно што се дечјим оком могло упити, и не знајући за тајанства душе. То ће разумети касније.

Сам улазак у вајат био је као улазак у цркву брвнару у Сечој Реци. Кад се скине велика реза, крочиш у полумрак у коме се светлост пробија између брвана и испод греда на таваници, а по потреби петролејком осветљава. Као тамјан у цркви, запахне мирис босиљка и рузмарина, смиља и милодуха повезаног у букетиће и окаченог на ексере по брвнима.

А унутра све миришљаво, ушушкано, уредно. Серџада и ћилими на кревету, везени јастуци и чаршафи, на зиду око огледала ланени везени пешкир, "пресечен" чипком са голубовима. И још колико њих сложених у Марином девојачком шифоњеру и сандуку, са осталом спремом девојачком која се увећавала и допуњавала новим везом са новим мустрама, ћилимима по којима као да је расуто цвеће. И необичне издалека донете шаре. Та лепота се љубоморно чувала, и тек уз дозволу мајке Јелене одабраним девојкама давао "почетак". Мара би повремено, као и друге девојке, обично о Ивањдану износила своју спрему на сунце, и била би то најлепша изложба на отвореном. Етно, данас би рекли.

Још веће узбуђење представљало је разгледање Мариног руха - везених кошуља (рукава), јелека срмом извезених, свилених марама које су ко зна како и одакле набављане. Таквих у сеоској задрузи засигурно није било. Али тамо далеко, у Ваљеву или Ужицу, било је, свакако. А тек сомотна девојачка торбица, везена, и у њој сјајно огледалце, и везене миршљаве марамице, брошеви и минђуше, ташне и укоснице. Девојчице, будуће девојке, су зачаране разгледале и кришом додиривале то благо. Све док их из таквог сна не би грубо тргао строги глас мајки које су их очито дуго тражиле и дозивале.

А тек припреме лепе Маре за вашаре... Најпре би се чуло да мајка Јелена иде у чаршију да купи материјале за нове одежде. У почетку би ишла са јетрвама, а касније би повела и Мару да сама бира. Опет би радознале девојчице молиле да виде ту лепоту, свилу и шифоне, сомот и плиш, за нову сукњу, блузу, болеро... Па би се чуло отишла Мара код шнајдерке, највештије, на гласу, Мице у Дубници, или које друге, да сашије по модерном кроју и Марином стасу. Онда, отишла Мара на пробу, па донела Мара шивење! Е ту се с нестрпљењем чекало да се отворе врата од вајата да се пред девојчицама укаже лепота готових хаљина украшених везом, порубима, карнерима, пређицама и вођицама…

И стигне тај вашар, а Мара смерна и отмена, празник за очи. Поред ње мајка, у торби кишобран, капутић, и нове ципеле… да их обује на уласку на вашар. За њима би остали најлепши мириси и уздаси девојчица. Сутрадан би стигао глас с ким је Мара била на вашару, ко је коло водио, и коју је девојку бирао. Мару, најчешће. И која ће ускоро бити испрошена, и која чека момка из војске…

Са тим сликама су мале Марине комшинице отишле новим путем, у школе, еманципацију и нову цивилизацију, са којом ће потом доћи пластификација свега, па и лепоте.

Марин вајат је порушен, Мара подиже унучиће, али слика њеног ђевовања остала је у сећањима и причама Годљеваца.

                                                                                                         В. Л.
                  

Сватови 1956. Годљево