Шестићи. Или умирање српског села

Спасојевићи

Демографи одавно упозоравају да је живот сеоских домаћинстава до те мере угрожен да је свако четврто село у фази нестајања и да ће ускоро са мапе наше државе нестати преко хиљаду села. У близу 2000 више не живи ни један становник. Само у прошлој деценији нестало је  150000 пољопривредних газдинстава.

У ову суморну слику наше лепе Србије потпуно се уклапа оно што се догодило са годљевским засеоком Шестићи.

Шестићи су се угнездили на једном брежуљку изнад речице Реновице, на самој граници према Сечој Реци. Чинила су га три домаћинства: Радована - Рака, Адама и Стевана Спасојевића. Рако и Адам су били браћа, а Стеван њихов најближи рођак. Не знам зашто Шестићи, oсим ако то није онај стереотип: био некад неки Шесто...

Златија и Радован Спасојевић

У Шестиће сам почео  да одлазим још као дете. Мој стриц се оженио једном од Ракових ћерки, а моја бака Гроздана – Гугула била је удата за Стевановог брата Милана. Обавезно за славе (Јовањдан) и приславе (Спасовдан), кад се билo шта друго прослављало, кад је требало помоћи у пословима, с поводом или без њега. Увек је ту било пуно деце, а имао сам утисак да нам се посвећивало доста пажње, да смо били вољени, мажени и пажени.

Сва три домаћинства била су добростојећа и личила су једно на друго. Дворишта лепо уређена, препуна цвећа. Около мноштво грађевина: стара и нова кућа (у Србији свака генерација мора себи да сагради дом), млекар, вајат, магаза, качара, казана, чардак, сушара за месо, фуруна за печење; подаље штала, овчарица, свињци и кокошињци. Све под конац, чисто и уредно. Ентеријери кућа брижљиво уређени, препуни ручних радова, ћилима, шареница, нецаних завеса, миљеа, квалитетног намештаја. И сада су ми очи пуне тог шаренила, природних, питомих и складних боја.

Ни у чему се није оскудевало.

Подруми су били пуни ракије, млекари чабрица са сиром и кајмаком, пресеци жита (кукуруза, пшенице, зоби). У шталама и башчама краве, свиње, овце, Стеван је имао и волове. Рако је скоро целе године имао једног или више надничара или „слуга“, радили су за мале наднице. Понекад за само који килограм жита у торбици. Спасојевићи су имали доста земље, велике воћњаке, простране ливаде. Посла увек много: покупити шљиве, испећи ракију, покосити, уорити сено, окопати кукуруз, обрати, пожњети, овршити, помагати око стоке.

Да су ово биле газдинске куће доказ је и то што се 1943. године овде сместио највећи део одреда команданта Горске гарде Николе Калабића. Калабићи (жена и деца) су ту провели и Божић. Никола је чак у чесницу ставио дукат. А 1944. за Јовањдан, обрео се  ту и чича Дража.

И то благостање је трајало отприлике до 60-70-их година прошлог века. Женска чељад се поудаваше, мушка поженише и углавном одоше од куће. Потомака Шестића има данас од Сече Реке, преко Косјерића, Барича, Београда, па све до Немачке и Канаде. У Годљево нико више не долази.

Остадоше старци. Притиснути годинама и болешћу, неспособни за привређивање.

На раскршћу између опстанка и нестанка, Шестићи су „одабрали“ ово друго.

Кад сам одлучио да се за овај број драгих ми Разоткривања позабавим овом темом, пожелео сам да се после много година поново запутим у Шестиће. Замолио сам мог друга Градимира (који је у родбинским везама са Стевановима) да пође са мном.

У  Шестиће се некад могло доћи са четири стране. Уз Реновицу до Перила, па онда путељком уз ливаде. Од Благојевића са друге стране. Од Лазића и годљевског гробља чак и колима до самих кућа.

А сада – ниоткуда.

Ливаде се претвориле у шикаре, и ловци их заобилазе. Кренусмо од Реновице уз некадашње простране ливаде, сада обрасле у трње и смреке. Спашавају нас дубоке гумене чизме. Од Стевановог домаћинства назиру се само делови кровова. Цреп попадао, рогови иструлили. Уз помоћ мотки некако успевамо да кроз остругу, коприве и бујад из којих се не видимо, прокрчимо пут до онога што је некада било двориште. Павитина, зова, бршљани и пузавице обмотали зидове, испели се до порушених оџака, ушли у собе. Сва врата разјапљена, нигде стакла на прозорима. Са страхом улазимо у кућу бојећи се да се нека животиња не устреми на нас. Сав намештај је ту. По њему попадали плафони, греде, пастуље, црепови, малтер. Види се небо.

Отварам ногом сандук у коме се некад чувала девојачка спрема. Унутра легло пацова. Ужас!

Ужас! Хвата ме страх помешан са мучнином и тугом. Излазимо напоље. Пада нам у очи у тој шикари неколико крупних, црвених цветова руже. Нестварна слика. Како ли се само изборила за живот у таквом окружењу? Последњи сведок некадашње лепоте.

Некада су ова три домаћинства живела као једно. Час посла путићима преко прелаза у суседно двориште. Сад се тако не може.

Враћамо се назад како би однекуд дошли до Раковог дворишта. Опет кроз прашуму. Од некад брижљиво уређеног воћњака остала су стабла обучена у метиље. За дивно чудо на њима има рода. Родиле џенарике, јабуке и крушке се посавијале од тежине плодова. Полудивље, полупитоме. Нема хемије, нема пестицида, обрезивања. Нико их не трује.

А оне рађају.

Наилазимо на гомиле црепа, камена и греда од помоћних зграда. Штала је још у најбољем стању. Ниједна поломљена црепљика. Магаза са млекаром такође. Стара кућа – рушевина. Врата широм отворена. Нова кућа у нешто бољем стању. На велику веранду ветар нанео гомилу лишћа. Једино на подруму катанац. Био је некад пун буради разних величина и сва су била пуна најбоље ракије.

Мој друг је некада био ловац. Каже да ова слика о Шестићима није једина. У глави ми немир. Мешају се слике онога некад и овога што сам видео данас. Да ли се то зове прогрес, да ли је то пут у будућност? Шта ће нам територије ако по њима не ходи људска нога?

Осећам се поражено, мучно. А тако би требало да се осећа држава и власт која не чини ништа да се ово посртање заустави.

Востани Србијо.

Милан Живковић,

учитељ у пензији

Видосав Маринковић - историчар и песник

( 1930, Годљево - 1992, Сеча Река)

Милан Јовчић и Видосав Маринковић

Видосав Маринковић је рођен у Годљеву, код Косјерића 1930. године. После основне школе у Сечој Реци и гимназије у Ужицу, завршио је Филозофски факултет (на одсеку за историју) у Београду 1953.  

Предавао је историју у Основној школи у Сечој Реци, коју је и сам похађао као ђак. Дуги низ година (1960 -1970 ) био је и директор ове школе, упамћен као изузетни педагог и зналац националне и опште историје. Такође је Видосав Маринковић, уз свога рођака генерацијског исписника и колегу Миливоја Маринковића (који је био дуогодишњи директор Ужичког народног музеја) био први послератни професор историје на подручју општине Косјерић и шире околине. Током своје дуге педагошке каријере прикупљао је грађу из завичајне историје школства, чији резултат се видео у одличној монографској публикацији 120 година основне школе у Сечој Реци 1950-1970, издавач Основна школа „Јелена Лела Субић“ Сеча Река. После овог публицистичког рада, Видосав Маринковић је сарађивао у Међууниверзитетском зборнику радова (1981), када је запажену активност показао у Друштву историчара Србије, а извесно време био је и председник Друштва историчара Београда.

Познат као врсни професор историје и интелектуалац особитог кова, остао је мало познат као песник лирског дара, који је јавности обзнањен тек својом дужом родољубивом поемом Партизански Термопили (изд. Књижевно друштво „Развигор“, Пожега, 1981.), рецензент књиге био је Милован Витезовић.

            Друга песничка књига под насловом У Зоолошком врту (1987), открива Видосава Маринковића као дечјег песника, који је вешт у ритму и рими са финим познавањем дечје душе, нарочито близак свету природе и сеоском амбијенту родног краја. Следећа књига стихова за децу Дежурни свитац (Београд, 1989) потврђује га као озбиљног ствараоца за децу, да би последња књига Шта то ветар хоће (Самиздат, Београд, 1990) такође намењена дечјем свету и својим унуцима, сјединила у себи све изврсне стране двеју претходних, само још лепша, поетски сугестивнија, мисаоно дубља. „Она је везана за давне пределе сечоречког и годљевског краја у коме је песник и сам, као дете, открио дах вечног села, лепоту људи који с природом умеју да буду једно, здрави телом и духом“, истиче у предговору књиге Мр Драгољуб П. Ђурић, угледни професор и писац, пореклом из оближњег села Парамуна.

Бројне генерације ученика читавог овог краја, заувек су памтиле његове упечатљиве лекције не само из историје, него и многе животне.

            Историчар и песник Видосав Маринковић, према својој жељи, сахрањен је у свом родном Годљеву 1992. године.

ШКОЛСКА ЛИПА

У СЕЧОЈ РЕЦИ

Пред школом је расла липа

слушајући песме птица

гледајући ђачка лица

примајући сунца зраке

које често на њу сипа.

Кад исцвета у пролеће

мноштво пчела на њу слеће

Што је цела срећа права

какав терет издржава.

Липа мирис такав има

да га чуло радо прима.

Још благодет и ту даје

што се шири дуго траје.

По њој врапци цвркуташе

голубови гугуташе

пчеле струне затезаше

и данима ту свираше.

Ђаци игру налазише

чим под круну залазише.

Све то гледа, слуша она

уз акорде школских звона.

Гледала је наставнике

родитеље, учитеље

устанике и војнике

ал и земље издајнике.

И туђине расе више

који школу запалише.

Одолева липа ова

мећавама, олујама

пљусковима, мразевима

ударима свих громова.

Одолева и без боли

Одолева и одоли.

                                                                       приредила:

                                                                  Милуника Митровић

Професор Миливоје Маринковић, фрагменти успомена

Миливоје Маринковић са супругом Велинком

Миливоје је рођен 1930. године у селу Годљеву као треће дете од оца Милорада и мајке Радмиле.

Тих година, сеоске породице су најчешће имале троје, четворо или више деце. Живећи на малим поседима, нарочито током тзв. аграрне реформе после Другог светског рата, кад је пољопривредно земљиште значило све за егзистенцију, размишљало се о будућности кад синови стасају, где ће и од чега живети. Скоро по правилу, старији син би остајао на имању, јер „први стиже на снагу“, а млађи одлазе на занате или школовање. Тако се десило и у породицама Милорада и Радована Маринковића. Њихови синови, Миливоје и Видосав-Виде, као млађа браћа, уписују гимназију, затим Филозофски факултет, одсек историја. Њих двојица су први професори из Годљева после II св.рата.

По тадашњем систему, своју професорску каријеру започињу у сеоским школама у свом крају. Поједини „злобни контрареволуционарни елементи“ су коментарисали да су те „младе снаге“ послате у села да стварају „новог човека“, поготову кад се има у виду став оног учитеља из Словеније, идеолога КПЈ, да је сељак „главни кочничар револуције“.

Миливоје је своју професорску каријеру започео у основној школи у Сечој Реци, а затим у Косјерићу. После краћег рада у овим школама преселио се у Ужице, где је засновао породицу. Најпре се запослио у Учитељској школи, потом у Музеју устанка 1941. где је радио као кустос, и потом као директор, све до пензионисања. Бавио се претежно новијом историјом ужичког краја. Објављивао је чланке у стручним часописима, а пуно наслова има у Ужичком зборнику. У свом раду био је темељан и педантан. За њега је важила она народна ,,три пута мери-једном режи“. У познијим годинама, млађе колеге и познаници су му замерали да много оклева у давању коначног суда о појединим питањима.

У разговорима је често истицао несрећу по народ коју рат доноси, наводећи за пример трагедију првих комшија  где је у породици било три брата, први је завршио као заробљеник у априлском рату 1941. године и умро у иностранству, а друга двојица су изгубили животе на различитим  супротстављеним странама. Или пак немачку одмазду - стрељање на Буковима.

За време годишњих одмора, нарочито лети, Миливоје је долазио у своје село код брата Обрада. Ту су вођене интересантне расправе о II светском рату, њега као историчара, а Обрада као непосредног учесника у НОБ. Из неког од тих одмора у селу остала је анегдота: Миливоје решио да заврши свој „дуго припреман, а никад завршен“ рад о нападу немачке казнене експедиције на Сечу Реку 1943. године. По Обрадовој причи, највероватније са пуно измишљених ситуација, Миливоје намести сто у хладу крушке у дворишту да би на писаћој машини куцао свој рад. Како је двориште било неравно и сто се климао, он узме Обрадово столарско тестере и скрати један ногар да би уравњао сто. Док је то урадио, хлад се помери и сто остане на сунцу. Миливоје помери сто у нови хлад, али се сто поново клима. Он скрати други ногар. Опет иста ствар, хлад се померио. Он настави скраћивање ногара. Дан прође, у сумрак стиже Обрад са њиве и пита Миливоја докле је стигао. Миливоје му прекорно одбруси, какав је то столар (Обрад је иначе био и столар) кад направи тако низак сто на коме није могао да ради. Таквих заједљивих доскочица било је пуно, а по Обрадовом тумачењу рад није завршен због ниског стола.

Миливоје је био, док се није разболео, изразито леп човек, увек лепо обучен, са уредном фризуром и негованим брковима и веома учтив у опхођењу. Лепо је певао и свирао гитару. Духовит, понекад помало саркастичан, био је омиљен у друштву. У млађим годинама у Сечој Реци, нарочито у Косјерићу, упамћена су незаборавна дружења у некадашњој Вујића кафани, где је заједно са Ганом, Радом, Дражом, Вулом и другима, песмом и гитаром забављао друштво.

Миливоје, Вера и Обрад Маринковић

Вишечлано домаћинство - задруга, у коме се родио Миливоје, поделило се 1947. године. Живели су још две године у заједници док нису направили још две куће. Писац ових редова, унук Милорадов а синовац Миливојев, родио се као седамнаести  члан породице - задруге. Од 1949. године постоје три породице у три куће. Тежак рад на селу и понижавајући положај сељака, где је портир и најмањег државног предузећа био већи „газда“ од најимућнијег сељака, довели су до убрзаног напуштања села и одлазак омладине. Данас, од те три лепе куће, једна је празна и напуштена, а у друге две живи по једна старица. Нажалост, у Годљеву постоји још таквих празних кућа, а у појединим живи или једна старија особа, или неожењен „средовечан момак“.

Породична, Годљево, Илиндан 1954.

Милорадова (Миливојевог оца) генерација је крчила шуме и шикаре и правила њиве оранице. Сада природа све то неумољиво враћа у претходно стање, само још брже и драстичније.

Старих револуционара и „кочничара револуције“ више нема. Нема више ни наших поменутих професора историје. Да ли нас је историја, та непресушна српска тема, нечему научила?!

Док је Србија била земља сељака, било нас је.

                                                                                            Владета Маринковић, Ужице

Поетика цветних колажа

Колаж од сувог цвећа

Случај је хтео да нам се пред само затварање РАЗОТКРИВАЊА о Годљеву укаже на Фејсбуку необично лепа фотографија са мотивом из Годљева. Коцкице се убрзо склапају саме од себе.

Јелена Виторовић (рођ. Лучић), рођена je 1956. у Годљеву. Родитељи: Чедомир и Косана (рођ. Митровић), сестре (старије) Владана и Драгица, све три су породичне и живе у Ваљеву.
Јелена је завршила основну школу у Сечој Реци, гимназију у Ваљеву, а Филозофски факултет, група за социологију, у Београду. Радила је као: професор социологије у Ваљевској гимназији, просветни саветник, сарадник у настави социологије у Вишој економској школи у Ваљеву и организатор наставе и библиотекар у ВИПОС-у. У пензији је од краја 2017. Супруг Михаило, машински инжењер, запослен је у „Крушику“. Синови: Жељко, академски сликар, и Марко, професор енглеског језика.

Јелена Виторовић

Јеленине велике љубави су природа и уметност: књижевност, музика, сликарство. Бави се аматерски уметничком фотографијом (претежно са мотивима из природе) и фитоколажем (са пресованим биљним материјалом). Учествује на изложбама под патронатом Фото савеза Србије. Имала је самосталну изложбу фитоколажа у Ваљеву, 2017. године.

Свој родни крај и људе у њему, Јелена носи дубоко у срцу и неизмерно их воли. Иако је 1971. отишла у град (почетак гимназијског школовања), увек им се радо и често враћа. За све то време бележи своје доживљаје фотографским апаратом, пресује много биља са тих простора и уграђује га у колаже...

Сада је, нажалост, тамо остало мало оних који је памте из времена детињства, иначе би могли бити сведоци њених певачких квалитета, умећа поетског и литерарног изражавања (памти је вероватно њена учитељица Живана Радосављевић из Сече Реке). Зна да је недавно преминуо дивни човек, уметничка душа, врсни хармоникаш, певач, цртач…, Живорад (Жико) Митровић, блиски рођак и комшија. Он ју је често пратио на хармоници, на школским приредбама. На распусту, током њеног гимназијског школовања, веома се занимао за лектиру коју је доносила и читала. Разговарали су о Меши, Андрићу… њих је веома волео, као и српске песнике. Волео је, певао и свирао само изворну музику, севдалинке су му биле „специјалност'', Сафет Исовић узор. Јелена нам је посведочила да је Жико био веома близак род (по мајчиној линији), познатом,такође преминулом, нажалост рано, Петру Лазићу.  

И тако некако нам се разоткрила сама, још једна Јелена из Годљева. Више од свега написаног говоре њени радови, ово су само неки од мотива из родног села:                                     

На кори платана

Колаж од сувог цвећа

Из циклуса "Рефлексије" - 
наш избор за насловну страну РАЗОТКРИВАЊА

Јелена Виторовић је поделила са нама и неке драге фотографије из породичног албума:

Родитељи (отац са леве стране), Јелена и њене
сестре на вашару у Дубници, Усекованије 1960.

Родитељи Јелене Виторовић
на дан венчања 1946.

"Питате ме зашто волим сваки камен
земље ове" рецитује Јелена на школској
приредби поводом Дана Републике 1968.

На крају првог разреда у Сечој Реци, 1964, под старом ђачком липом, са учитељицом Живаном Радосављевић; Јелена је у реду испред учитељице, у средини (сукњица са туфнама); у истом реду девојчица са наочарама је Оливера, старија кћерка Вида Маринковића, а у реду оних који стоје, сићушна девојчица у шортсу и карираној кошуљици је Љиљана, млађа кћерка Милана Јовчића 

Јелена Виторовић пред полазак
у гимназију, 1971.