Чврљанка у ватри

Интервју са Милијаном Диком Деспотовићем, песником, есејистом и афористичарем

,,Срби раде из ината или из севапа.''

,,Све се муке свеле на реч.''

,,Е Субјел – то вам значи ни црно ни бијело.'' – Милован Витезовић

Бескрајно посвећен, вредан, озбиљан и поуздан сарадник, несебично поделио са нама све оно што је сазнао, иако и сам пише о Субјелу за своју књигу. И чак је рекао да се радује што ће часопис изаћи пре књиге. У друштву два песника и нестварно лепе природе у јесењим бојама, опечени Сунцем добрано, на тераси породичне куће у Субјелу, уживамо и диванимо.  Дика иде Вуковим трагом, каже Милуника, и у праву је.

Повод за овај разговор (осим суштинског – субјелски ген и нерв) је награда коју сте недавно добили, испричаћете нам о томе?

Када се 1915. године српска војска повлачила према Албанији у тој колони био је и доктор правних наука, књижевник и отац српске модерне, Милутин Ускоковић. Стигао је до Приштине, разочарао се видевши шта је задесило његову Србију и народ и вратио се из Приштине у Куршумлију. Стао је крај реке Топлице, спаковао своје одело и заувек запливао водом. То је био један од повода да се у Куршумлији оснује књижевно друштво, једно од најзначајнијих у Србији. Иначе, да Вам кажем само да Ускоковић има споменик у центру Куршумлије а то је први споменик неком књижевнику који је подигнут после Другог светског рата.

Био је договор да Ужице и Куршумлија имају Ускоковићеву награду. Не знам шта се догодило али награду је последњих година додељивало само Ужице. Ове године поводом јубилеја - стогодишњице од утопљавања Милутина Ускоковића, трагичног дошљака Куршумлије, Књижевно друштво и Општина Куршумлија установили су Ускоковићеву повељу. Ја сам почаствован да сам први добитник те награде.  У образложењу се каже да је то додељено књижевном ствараоцу из Пожеге, пријатељу и сараднику, неизбежном сапутнику на путевима и странпутицама књижевне делатности и неуморном мисленику и посленику који је кроз несебичну помоћ овдашњим књижевним ствараоцима допринео успешном раду. Уствари, ја сам 2014. објавио књигу беседа и приказа књижевних ствараоца из Куршумлије. Књига се зове Узначења. Радећи тај посао постао сам и ја један од дошљака Куршумлије као Милутин Ускоковић. Награду сам примио ове године 29. октобра.

Шта значи узначења?

Узначити нешто, посебно истаћи. Мислим да писци Куршумлије имају сјајна дела, сјајне књиге, али тако је то са провинцијом. Ова књига их је отворила на неки начин.

Знамо да сте веома плодотворан писац. Причајте нам о својим делима, и, наравно, о наградама.

Радећи као уредник омладинског листа ,,Реч младих“ у Ужицу дуго година (а потом и као оснивач књижевних новина „Свитак“ које од 1994. излазе у Пожеги), увек сам био у прилици да некоме напишем рецензију или приказ књиге. Тога се временом накупило, ја сам просто почео да живим са туђим књигама. Али те књиге су сада почеле да живе у мојим књигама. Објавио сам шест књига, седма се спрема ових дана. Критика ми одузима  доста времена а односи се углавном поезију. Шта је мој циљ? Рецимо да ја вечито трагам за оним што никада нећу успети да пронађем а то је да дам дефиницију поезије. У свакој књизи сам их дао много и никако нисам дошао до завршне. Није нико дошао, нећу ни ја. У томе је драж поезије. Што је она напросто никад до краја дефинисана. Међутим, опчињен сам поезијом Пауна Петронијевића, мада сам и сам песник, објавио сам неколике књиге. Моја књига песама ће ускоро у штампу „Несванице“. А највише несаница сам управо имао због Пауна. Паун као један рано преминули песник, кажу уклети, ја не бих рекао уклети, него рано преминули песник који је са 26 година, боловао је туберкулозу, десет година лежао у санаторијуму и распадао се, пљувао крв, како кажу. Али је упорно писао из дана у дан. Таквог посвећеника ја просто не видим да постоји међу песницима. Он је успео за тих десетак година да напише више од пет стотина песама. Све су оне носиле датуме, тако да човек који није ништа знао о њему, читајући поезију тачно може да прати његово кретање. Писао је упорно. Рекао је једном приликом да своје песме не може да дотегне и да их оставља у траљама. Али су критичари забележили да је велика штета што је он врло мало написао, јер се само знало за петнестак песама које су објевљене за живота, ако је он то уопште видео. Тврде да је он био у коми у тренутку када је та књига његова промовисана а промовисао је Љуба Ршум, у болници на Бежанијској коси. И једнога дана стиже његов брат, Мома, и доноси мени заоставштину, у рукопису. То је сјајно, то вреди видети. И каже једино ћеш ти, а ја сам већ то чачкао око Пауна, са овим нешто починити. Верујте да сам од тад ја почео да живим његовим животом.

Које године је то изашло?

Године 2008.  сам ја почео да објављујем књигу по књигу, на један врло необичан начин, вуковски. Да сакупљам пренумеранте, јер просто то није јефтино, нико иза мене не стоји. Стоји само мој труд и рад. И изашло је шест књига као и књига песама посвећених Пауну која се зове „Изведрице бола“. Један песник му је посветио песму и рекао да је Паун писао само у изведрицама бола. Он је највероватније и заборављао бол пишући, али нигде није био претерано емотиван. Изаћи ће и књига критика која сада има у односу на пет, шест текстова који су били написани до 2008. - преко 780 страна. То је мој труд у који сам уложио скоро једну деценију и пресрећан сам због тога.

Чули смо три прелепе кованице: узначења, несванице и изведрице, јасно је да тога имате на претек, то значи да сте одличан познавалац српског језика а нарочито локализама, није ни чудо сакупљали сте и пословице?

Трудим се да у поезији а и уопште кад пишем и говорим пронађем неку лепу реч која се просто залепи, закује се за ухо онога ко чита. Сви моји наслови књига имају неку симболику. А откуда то? Па вероватно сталним читањем, радом, а носим ја доста тога из мог завичаја у сусрету са људима са којима причам, ти разговори нису чести али нису никад узалудни. Ја увек њих слушам са два уха. На једно оно што они говоре а на друго чега они нису свесни да изусте а мени је драгоцено. Тако сам почео да прикупљам пословице, изреке. Ја то наравно радим за пожешки крај одавно. Онда сам дошао на идеју да урадим једну књигу пословица, изрека, клетви, укорница, како ја то називам. То су људи који овде живе, међутим Субјел не живи у Субјелу. Радећи мало на историји Субјела, заправо на историји школе а кроз школу се преплиће цео живот и зато ће гашењем ове школе много чега нестати, схватио сам да је интелектуални Субјел ван Субјела и он је бројнији у односу на Субјел на стотине пута. Највећи део тога је у Америци, нешто у Мађарској, нешто у Аустрији, Немачкој. Разговарајући са тим људима ја сам чудне ствари чуо. Они су ме подсетили на нека времена, на догађаје, на одређене људе који су живели и чији ја нисам био савременик. У тим разговорима сам такође чуо много лепих ствари за које сам веровао да је вредело забележити а то је језик, а језик је у пословицама и изрекама.

Милијан Дика Деспотовић

Вратићемо се на Субјел, свакако. Књижевна критика, у реду, али, Ви сте, пре свега, песник, али и афористичар? Шта ћемо пре?

Око двадесетак књига је укупно, ту има критика, поезије, афоризама. Ја се бавим афоризмом, сарађујем и у часопису Афоризам који прави Јеж, тамо сам уредник за Западну Србију. И покушавам да и ту прикупим што више наших људи. Мени је драго да сам ту укључио и Милунику Митровић, она је за мене прави афористичар. Сатирични афоризам који се данас пише, могу они да мисле шта хоће, ја с њима стално полемишем, то није афоризам, то је сад нешто друго. Мала злоупотреба језика, мисли, мудрости - то су афоризми. Почнимо мало од грчких мудраца па ћемо видети где је та дефиниција, шта је и ко је то писао. Управо је то Милуника њеним Успутницама показала. А ја сам урадио једну књигу где сам у сталном ломљењу између једног и другога, можда нашао неки средњи пут. Она се зове Мисленик, а сад ће у штампу и друга књига Промисленик. И с тим ћу отприлике да затворим тај круг мојих мисли, јер имам обавезу и да нешто друго радим. Иначе поред поезије, афоризама и критика ја пишем рецензије, као што сам већ поменуо, неке људе и не познајем, јаве се, томе је и Свитак крив. Када је у питању Свитак ту бих желео да кажем да сам 1994. покренуо први број и он излази два пута годишње. Била је моја замисао да то буде четири пута годишње, по годишњим добима, међутим нисам могао да обезбедим никакво финансирање, а онда Срби раде из ината или из севапа, код нас ништа нормално нема. Рецимо да је ово из ината. Једне прилике зове ме Зоран Сигма из Ниша из Градине, разочаран јер је Градина добила само 800.000 за годину дана, ја сам се насмејао, срећан сам што си добио толико, ја нисам никад добио динара. Мада нисам ни ја био упоран, тражио сам једно два пута и одустао јер сам схватио да губим време. Онда сам почео да радим на читаоцима, дакле од 300 комада тиража 250 се прода и тај часопис има смисла. И то сам на једном састанку у Нишу и говорио – не вреди правити часопис ако он стоји у подруму. Песници из провинције који немају могућности да објаве а имају шта да кажу - могу да објаве барем код мене. Кроз та два броја годишње прође једно триста сарадника из свих крајева наше Србије али и језичког подручја - из иностранства где се говори српским јесиком. Последњи број Свитка сам назвао Језик Воде са портретом Милутина Ускоковића, посвећен је ствараоцима Куршумлије, желео сам, не знајући за ово признање (то је било изненађење) да обележим и ја на свој начин, не знам да ли ће то Међај урадити али бојим се да неће јер није ни излазио.

Пишете и хаику поезију?

Академик Владимир Девиде из Загреба, можемо рећи, је васкрснуо хаику поезију у Југославији, јер је то пре свега јапанска форма, стара скоро четири века коју је до савршенства довео Мацуo Башo. Камен темељац хаикуу на српском језику поставио је Милош Црњански 1927. године објављивањем књиге Јапанска лирика и то је мени био основ свега. Али је Девиде у једном часопису написао да сам је промицатељ хаикуа у Србији. Вероватно јесам јер сам ја 1994. окупио све хаиђине из Југославије и направио сам књигу ,,Грана која маше''. То је кад одлети птица са ње и та слика кад грана маше. То је једна огромна књига којој је предговор написала Кајоко Јамасаки, она је шефица катедре за јапански језик на филологији, песник хаику поезије и преводилац са српског на јапански и обрнуто. Иначе то су били неки аматерски почетци, ја сам учио и не знам ни да ли сам га добро данас схватио, кажу да јесам, добио сам признање и у Јапану. Али није то уопште битно, мени је велика част да су те награде добијали хаиђини који су са мном сарађивали. Ја сам те '94. основао часопис који носи име Паун.  Он симболично носи име Пауна Петронијевића, мени је то била идеја, али у суштини то је и паун птица. Има још нешто: Паун његову љубав назива мала птица и ја сам ту нашао копчу. А објавићу једну књигу дечијих песама Паунових која се зове Дете птица. Од тада ја сам постао заљубљеник у природу, вероватно сам несвесно био и пре тога, уосталом ми смо људи рођени у овим крајевима. Највише тих лепих ствари и слика нађем управо у мом Субјелу у који све чешће како старим долазим.

Године 1999. Књижевна дијаспора у Штутгарту установила је награду Јохан Волфганг Гете, по угледу на Гетеову награду коју додељују Немци, а ја сам са њима доста сарађивао, објављивао рецензије и сл. Ја сам био први добитник те награде и заиста сам био почаствован. Добио сам је за укупан допринос књижевној дијаспори. Али је занимљиво, тамо је избио један скандал, они нас у то време бомбардују. Сад тамо један од тих помоћника из Министарства културе пита где они могу мене да изведу, наши сјајно сарађују са тим људима. Ја тражим на стари град, каже сутра ћемо ићи, знаш какав је то град. Они питају што стари град? А ја под  утиском дешавања кажем - зато што сте ви нас четири пута у 20-ом веку рушили. Ово би била страћара у односу на Београд да га нисте дирали. И зато ме боли и зато хоћу да вам одам поштовање и кажем: никада вас ми нећемо рушити. И то је било у штампи, било је сатирично, занимљиво. Ето било је разних награда, није ме то толико ни привлачило. Једино што сам желео је да имам Паунову награду, ваљда зато што ја волим Пауна. Али ми се то на неки начин обило о главу. После сам се баш мучио да ту награду после оживим јер је Ужице запоставило. Она се додељује у Рибашевини на манифестацији „Одзиви Пауну“ већ 38 година. Захваљујући Милуники успели смо да то одржимо, сматрам да књижевно Ужице без Пауна није потпуно. Ја сам урадио колико сам могао, кад би сви урадили колико могу било би супер. Дошло је време да писци морају да чувају своје манифестације да би сачували своје дело. Треба изгледа умрети да би био неко кад је у питању књижевност. Субјел је дао значајна песничка и књижевна имена: Мића Цајић, наш значајни библиограф, иначе човек који је објавио доста и дечијих и савремених песама. Свитак је био издавач две његове књиге. Занимљива је његова песма Брдо Субјел, мислим да је то антологијска песма у којој он каже „он ће још да расте“, рашће вероватно у душама песника. Дакле Мића Цајић је једно лепо песничко име и мислим да је то прво песничко име, искључујући неког Ивка Рондовића, официра, који је живео пре Првог светског рата овде, вероватно је био неки службеник. Он је оставио један мали запис у коме је било два дистиха, вероватно су његова. Потом Милијан Поповић. У књизи Узначења о писцима Куршумлије, ја сам унео и неколико писаца из овог краја, то је Данилов и Милијан Поповић. О Милијану сам објавио неколико књига и драго ми је да је нека заоставштина до нас стигла његова. Поред ова два значајна имена треба поменути и др Марића који ми је од скоро открио да пише поезију.

Милуника Митровић

Хајдемо о коренима, Вашој породици, одакле, шта, како, јел овде била кућа Ваших предака или није?

Ја сам рођен 1952. године у Субјелу као прво дете Милоша и Бранке Деспотовић. Оно што је пратило моју породицу, моје родитеље, мислим да ја то нисам напустио у неком уметничком смислу. И отац и мајка су били слуге а ја сам наставио да служим уметности и култури, понајвише језику. Ваљда је то свачији дуг, ал' некако занемарујемо тај језик, зато и пропадамо. Ако се не будемо враћали култури, свом пореклу, свом језику, нећемо далеко стићи. Отац је дошао овде из Јежевице, из породице где је њих било петоро. Мајка је била слуга код деде Јеврема и Перке Богићевић који су њу усвојили као девојчицу од пет година. У врло тешком животу и одрастању, поготово у обичајима тог времена, она је просто морала бити зрела са 5 година јер је служила, морала је све да ради. Била је крива и за оно што није била крива али је занимљиво шта је она у мени усадила. Усадила ми је једну обавезу да трпим и да праштам. Она је са тим отишла задовољна са овога света, да сам ја то као схватио. Али и јесам, јер напросто постоје неки путеви које је немогуће заобићи а треба се борити да из њих човек изађе на неки други пут. Ако не, онда мораш ићи оним најтежим путем. Умрла је рано, у 58. години, а ја сам, чини ми се, и остарио мало брже због тога. Отац је поживео 77 година, а ја сам као дечак отишао у Пожегу, доле основао породицу. Доле живим, стварам и радим, данас сам у пензији, имам статус књижевника. Ја сам једно време био председник подружнице или Књижевне заједнице Удружења књижевника за Златиборски округ. То је једна од најбројнијих организација у Србији која има око 45 удружења – чланова. Значајних људи ту има, професора универзитета итд. Нажалост, седиште јесте у Ужицу, али нисмо успели да заживимо онако како сам ја желео. Захваљујући др Милутину Пашићу успели смо да урадимо први Лексикон књижевника Србије -  Књижевници Златиборског округа  и то у два издања које сам ја објавио. Ето и то је био мој допринос издавачкој делатности поред тога што двадесетак књига годишње објавим другима. То се појави на Сајму књига, у каталогу на ужичком штанду. Ове године на сајму је било 18 књига и два Свитка. И све се муке свеле на реч. Све сам муке у животу заборавио уз књиге, око мене часописи, писма пријатеља, позиви, фотографије, путовања.

Ви сте прави посвећеник, јасно је, хајдемо мало у детињство. Враћају ли Вам се слике, сећања, приче?

Пролазећи овим путем овде, који је земљани, па је често било блато...Направио сам књигу прича која се зове Чврљанка у ватри. То ми је у рукопису, никако да објавим. Имам три унуке које самном пишу, па ми лети овде правимо наше новине, свашта ми ту радимо. Ја сам својим унукама причао те приче као ,,десило се то мом другу Сими''. Касније ова најстарија унука је укапирала јер сам ја негде погрешио, па ми рекла  „Деда што ти нас лажеш кад си ти Сима?“ Ево те приче:  Мој отац је био веома радан, поштен и угледан, све то стоји, али волео је чашицу више него што је могао да носи. То га је коштало живота и здравља, међутим он је мој отац, ја њега волим и сад када га нема. Ја сам писао песме идући овим путем, налазећи папириће од кекса, од паклица дувана, била нека Зелена Морава, добро се сећам и ја то отворим и успут пишем, шта сам ја то умео да напишем. Сламарица је била кући и ја оставим под сламарицом те папириће, слагао их и накупило се тога пуно. И један дан ја под шупом видим џак од шећера ал то нису били џакови ко сад, то је било неколико слојева. Ја дођем на идеју да отцепим тај један слој и направим свеску, нека велика игла граца била са вуном, ја зашијем, и ја имам свеску, прву свеску. Ја сам добио за у школу свеску од 12 листа, тада свеске нису биле веће, 8 динара је била свеска и то једва исплачем да добијем. Зато нисам могао имати другу свеску. Али једне године, 1957. је то било, била гладна година. Отац иде у Ваљево са некима, набавио бициклу неку, да купи жуте проје и треба му баш тај џак. Он нема платнени џак него му теба тај папирни, уствари он није имао новца ни да купи ту проју. Он је само носио форме ради, ишао да види Ваљево и вратио се. Он завуче, обрне грабуље у џак да мало то истресе и погледа, види да је исечено. Био је, што би рекли наши људи плаовит човек, одмах плане, пукне. Уђе у кућу, подигне сламарицу и види, а ја сам све те папириће бацио, нажалост, а преписао песме и био најсрећнији на свету – имам прву свеску скоро пуну песама. А он мени каже, псовао је Бога и крваво сунце, каже:  ,,Што си ми узео онај џак, направио си чврљанку и твоја је чврљанка завршила у ватри“. Он је назвао чврљанком. Није ми жао што ме изударао, добио сам лепе батине, ал' ми жао те свеске, јер никад то нисам могао поновити. Вероватно бих је сачувао. И поента је да је сада он мртав а ја то причам својим унукама. И моја унука Бранка, била мала, слушала па пита моју жену. ,,Бако, кад ћемо ми у Субјел, хоћу да идем на гробље да лупим шамар том деди што је тукао мог деда Мија.“

Баш лепа и тужна прича...

Иначе, мој отац је био веома строг, ништа није праштао, све је било кажњиво, углавном батинама. А ја био старији, брат је пролазио некако лакше и вероватно ме је то натерало да одем одавде. Али сам био онај који га је увек подржавао, помагао му и тако ја сам то просто схватио да је то тако време, такви људи и прича је завршена. Основну школу сам завршио у гуменим опанцима који су увек били окрпљени, а и више гладан него сит, сиромашна породица. Никада нећу заборавити кад долазим на час математике и ја знам задатак, зима била, изађем на таблу и не смем да се мрднем јер остане бара испод мене, тад је то мени било јако тешко. Прве ципеле половне сам купио од неког опанчара горе у Карађорђевој улици, с десне стране. Ал' зато мојим унукама сад које свирају виолину, једна игра кошарку, купујем свеске, плаћам школарине, све што треба.

Да ли је мајка била тај антипод оцу и добрим делом утицала да будете то што јесте?

Она је била сјајна жена. И она је из једне породице Ђурића која је дала кроз историју занимљиве и писмене људе. Она је често тамо и одлазила. У ту породицу кад год си дошао на столу је било часописа, књига и тако. Кућа у којој сам се ја родио, кућа и соба тако је то некад било, камена и дрвена и покривена сламом, ту сам растао до свог седмог разреда, после је отац сазидао кућу. Ето тако сам и ја спавао у правој кући зиданој од цигле, али не дуго јер сам после отишао. 

Као што сам рекао радим историју школе у Субјелу и то је једна од најстаријих  школа у овом крају. Дакле некада у неком времену Косјерић није имао школу па се из Косјерића ишло у Субјел у школу. Исто ту има један скандал како су Косјерци покушали да отму школу из Субјела, под образложењем да је инспектор нашао да нису добри услови, да није школа окречена, па у току године донео министар одлуку да се школа укине и отвори у Косјерићу. Па овде проради инат, па они то среде, поправе боље него што је у Косјерићу и поново на јесен отворе школу у Субјелу.

Причамо о познатим породицама, пошто се свуда помињу, изоставићемо тај део.

Постојала су три реда војводства, а Кнез Алекса Поповић је имао то највише звање и био образован и најзначајнији војвода у Карађорђевој војсци. Али зато што је био паметан, није могао доћи до изражаја, напросто букачи су пролазили као и данас, као и увек. И он је остао у сенци. О њему се зна оно мало захваљујући Љуби Ненадовићу, иначе остали би ускраћени за много истине о њему. Учињен је велики грех према њему. Грађењем нове цркве која је по габариту већа од старе, остао је његов гроб у темељима цркве. У тим старим записима стоји да је погинуо у Ужицу на Старом граду, а да га је свештеник Антоније, синовац, дотерао у Субјел и сахранио.

Срели сте се са Сретеном Марићем?

Сретен Марић је занимљива прича. Као уредник Омладинских новина уговорим ја разговор са њим на Златибору. Он је иначе био особењак, неће нигде у хотел него тражи за смештај приватну кућу. И ја по договору одем горе и спремим касетофон. Занимљиво је да ја још тај разговор нисам скинуо. А он је ту изгрдио и мене и ђавола и Бога и овог и оног, а исприч'о ми добрих ствари. Јер његов је систем увек те напада, филозоф, очекује одговор, и улазите у полемику и онда сам ја укапирао одмах. Он мени каже ,,ви сте упропастили ову земљу'', ја њему ,,јесмо, захваљујући вама јер сте нас ви учили како да је упропастимо''. А он мени каже .ебо те отац види се да си из Субјела. А горе у тој изнајмљеној кући на Златибору била је ангажована жена која је била шеф кухиње у Паласу да му спрема ручак. Ово је била она прича кад је он требао да остави легат Ужицу и на крају их заврн'о, дао Новом Саду. И каже мени та жена да он спава а Никол отишла по њивама нешто слика, фотографише. А он је сада заспао и рекао да га не буди до два, ал' ја видим она жена у сузама. Ја је питам ,,а што ви плачете?'' А она мени отвори канту и каже: ,,Гледај шта је урадио.'' Две лепиње, знаш како лепе од белог брашна, он је бацио у канту. Каже „Ви госпођо 'оћете мене да убијете белим брашном“ и каже оде горе Никол и донесе неку црну љебчину од 15 дана, напуцаше се и одоше. Био је гадан. И онда је он мени испричао да је на кући у Ђурићима код мојих Јеврема и Перке, ту била сјајна библиотека. А ја се сећам као дете да су Цајићи тим књигама ложили ватру. И ове су горе све изгореле у Протићима, јер дошао горе неки зет на мираз. Мислим, то је страшно. Године 1967. је у Субјелу отворена библиотека као 1060-та библиотека Радио Београда, акција Књига солидарности. Ту сам акцију ја водио. Долазио Дероко, Мића Цајић, Андрић, Раде Вучићевић, Хаџи Драган Тодоровић, глумица, не могу да се сетим имена, директор Радио Београда, уредник. Трајала дуго та акција и ја сам купио две полице и Епоха из Пожеге две полице. Била велика свечаност. Занимљива је прича, у селу увек учитеља воли пола села а пола га не воли. Каже мени др Марић ,,Кад пишеш то – улепшај мало, немој баш све тако''. Не могу да украсим, не могу бол учитељски да ублажим. Какве су они пакости наносили учитељу, ја морам да кажем како сам нашао у записима. На пример четири, пет учитеља каже „Шаљите ме црном ђаволу само да одем из Субјела“, тако пише писмо, факсимил. Било је тешко, народ тежак у Субјелу. Каже Милован Витезовић једном кад је моју књигу „Невреме над Субјелом“ приказао - ,,Е Субјел, то вам значи ни црно ни бијело''. Школа је је овде затворена једним инатом у селу. То је онај разлог боље ће да уче доле, ма остави ту глупост ал' добро. Ја онда одем у школу и прво што сам уочио да нема полица, ја сам их дао и сад их нема а књиге су све разбацане по поду. Каже ми човек који је ту избеглица. Не могу да нађем документацију везану за Жика Папића који је био ту скоро тридесет две године учитељ у селу. Каже дошли су помоћни радници и одвалили ормар у коме је он држао документацију. Он је човек из Книна. Каже у животу нисам видео тако педантног човека, све је то било спаковано у фасциклама и сложено и сад је све то бачено. То је неозбиљно до краја да оду они и преузму документацију. А ја сад кад сам био у школи они мени ништа нису могли да дају. Нема документације, поготово од задњих десет, петнаест година. Ово од раније се нешто може и наћи, у архиви у Ужицу.

А шта је оно што сада стоји у учионици, део документације? Личи на поставку музеја, али је прилично сиромашно и помало језиво у пустој и хладној школи.

Тамо на зиду је велика фотографија, што сам ја донео, фотографија учитеља. Нажалост, онде је много документације из Тамнавског округа, Краљевачког и не знам ни ја откуд то, али нису ваљда имали шта да изложе. Има ствари код овог човека које су му рекли да баци а он није могао, све му стоји у кухињи. Код њега сам нашао тај план рада учитеља и нашао сам од учитељице Вере Ирић припрему за наставу и упитни лист  - где је она све радила. И пише да је почела да ради у Црногорском Срезу у Милошевићима. Нађем од Доситеја Обрадовића рам исто бачен и прљав. Понео сам кући и очистио, офарбао рам а слика је добро очувана. Године 1932. ова нова школа што је саграђена упућује захтев Министарству да школа, краљевска школа понесе име „Доситеј Обрадовић“. И ова школа у Субјелу носи име „Доситеј Обрадовић“ до 1945. године. Па што бацише рам и слику? Незнање или немар? Библиотека ето, нешто и има ту, нешто се разнело. Академија је дала много књига, Радио Београд, и ја сам дао 300 књига. Ово је битно, Ви ово радите, прикупљате и записујете, али треба знати: Памет је у свег народа а не у једног.

Слика на зиду учионице са скамијама

Причамо потом о нашем часопису, о идеји, концепту.

Већ 10- 12 година спремам једну емисију на пожешкој телевизији која се звала „Пожешки летопис“ па сам је ја, служећи се својим једноречјем, прекрстио у „Памтилник“. То је сада емисија која иде једном месечно и отприлике иде сат и 15 минута и стално се допуњава и има око 2500 библиографских јединица, важних личности и догађаја из историје. И сад причам искуство: Сретну ме људи и кажу, откуд бре оволико писаца у Пожеги има, само о њима пишеш зато што си ти писац. Или, што си само прич'о о поповима, или онај други - што си пис'о само о четницима, или само о партизанима. Ја кажем ја нисам правио историју, ја само скупљам шта је било. Али онда кажу, а овог си заборавио, ја видим неки ,,безвезњаковић'', па онда и неко драгоцен, па преко њега дођем до још неког другог... Има једна Сретенова изрека коју др Марић преправља али ја знам како је Сретен то рекао, он каже : ,,Цео свет има кило памети, само Марићи у Субјелу имају кило и по“.

Шта је за вас Субјел коначно?

Каже Јован Марић ово је Поморавље, за Субјел, иако је планинско село, то је у том географском смислу. Међутим, Субјел је за мене један посебан мисленик, ја овде долазим да би стварао, не знам зашто. Да ли је то планина, ваздух, простор у коме ја самујем. Имам овде на поткровљу и своју библиотеку. Радим и стварам, ал' ту стварам најбоље. Као да ми неко чудо дошаптава. Овде радим најтеже ствари а то су прикази књига. Ту добијем енергију. Субјел је за мене, исходиште у коме увек налазим душевни мир. Он балансира између мене, оног у мукама и оног у доброме и ја сам ту на оном мајчином, на средњем путу. Само село је добило име по брду Субјел а да је много легенди о њему написано. Занимљиво је то што каже Милован „ни црно ни бело“. Онда има један бели камен па се то дуго звало Бело брдо јер је то било непошумљено. Има једна прича, овде код цркве су била некад три храста. И Турци кад су одлазили кажу „Проклета била она три СУ-бјела“ – сува бјеловина, храстовина. Да је и то једна од легенди. Да ли је уклет или није Субјел полако нестаје, али ја се надам да ће доћи неки други људи озбиљнији, да ће умети да поштују и чувају овај простор који је Богом дан. 

У друштву песника испод крушке
старе 400 година