Р А З О Т К Р И В А Њ А: Свештеник са виолином

Разговор са Богданом Поповићем, потомком Луке Јаковљевића, једног од првих досељеника у ове крајеве, и кнеза Алексе Поповића

Српски богослови испред кадестонског теолошког колеџа 1918.
Аутор фотографије James Soame.
Драгољуб Поповић стоји у трећем реду сасвим десно.

Кнез Мишкин у ,,Идиоту'' Достојевског каже: ,,Ко нема тла испод себе, тај ни Бога нема. (...) Ко се одриче сопствене земље, тај се и Бога одриче.''

Духовност. Херојство. Господство предака са шмеком светских путника. Жеђ за образовањем. Супротности које надилази интелект. О томе и још понечему разговарамо са господином Богданом Поповићем у топлом дому који одише неодољивим шармом српског грађанског друштва из различитих епоха током два века колико је прошло од кад су овде дошли његови преци. Богданова супруга Јасна нам сервира кафу, праву српску, у шољицама од финог порцелана у трпезарији препуној породичних фотографија и разних других предмета из породичне заоставштине фамилије Поповић.

Да ли бисте нам испричали причу о свом пореклу?

Богдан: Син мој Лука зна осам својих предака од момента кад су се доселили овде. Доселио се Лука, иза њега је био Павле, иза Павла Атанасије, иза Атанасија Јован, иза Јована Лазар, иза Лазара Драгољуб, онда Зоран, па моја маленкост Богдан и мој син Лука, тако да, ето, знамо историјат породице од момента кад су се из Никшићке Жупе, из села Косијер, доселили овде. Мој прадеда Лазар који је зидао ову кућу оставио је запис о историји породице, оно што се преносило са колена на колено. Он је записао у једној свесци ко и како су дошли. Они су уствари кренули ка Војводини и онда су се зауставили на Буковима, ту су срели неког Турчина који је рекао да тамо где су кренули не ваља вода, мислим да је куга већ почела, и пошто је он рекао да продаје имање - купили су од њега то имање. Е после те прве генерације овде је била епидемија куге и замро је цео овај крај. Подаци о томе налазе се у књизи ,,Стара црква у Субјелу'', коришћен је и тај прадедин запис. Такође у Историјском архиву Београда постоји неколико чланака о томе, јер се сматра да је то једна од ретких породица у Србији која толико уназад зна своје порекло.

Дакле, куга, помрли су скоро сви, остао је жив само један син Луке који је био сточар, он је преко лета стоку на Руднику држао, и онда се вратио овде. Били су свештеници у свакој генерацији, моја генерација је прекинула традицију. И стриц није био свештеник, био је професор на Богословском факултету, Владан Поповић, уредник ,,Теолошких погледа'', докторирао у Америци, био је стипендиста Светског савеза цркава. Он је завршио филозофију и докторирао негде око 1955. кад се ретко добијао излаз из земље, није имао деце. У претходној генерацији моји деда и баба су имали петоро деце, једна ћерка је рано умрла, одмах после рата, она је била студент Академије примењених уметности, сачуване су неке њене слике. Један стриц је мобилисан овде 1944, погинуо је негде у Босни, не зна се где, једна тетка је била професор историје у Ужичкој гимназији, а мој отац је живео у Београду, био је директор првог Меркатора.

Дедин брат Миодраг је био јако интересантна личност, он је завршио права у Хајделбергу, одлично говорио немачки, имао адвокатску канцеларију у Београду, али је за време Првог светског рата био интендант, радио је на набавци оружја у Швајцарској. Тамо је имао велику љубав, шведску грофицу, има доста његових фотографија... Разгледамо фотографије, видимо да је имао богат друштвени живот, прави господин у белим панталонама, у аутомобилу...Он је, нажалост, трагично завршио, 1943. овде у кућу је дошла специјална казнена експедиција немачка и одвели су га и стрељали у Јајинцима. Разлог је био његова припадност ,,Црној руци'', српској патриотској организацији, а Немци су имали спискове свих припадника и дошли су по њега, можете мислити у оно време ни пута ни ничега, али су тачно знали. Мој деда се дуго надао да је ипак можда преживео и можда се докопао неке Америке или тако нешто. Оно што је интересантно за тог чика Мишу (тако су га овде сви звали) је романса са том шведском грофицом која није реализована браком јер је њена мајка сматрала да потомак Кнеза Алексе није достојан руке једне шведске грофице. После рата овде је дошло писмо, вероватно пет - шест месеци проверавано, адресовано на Миодрага Поповића; дали су га деди, писмо је написала управо та дама која пише да разлог који је стајао на путу њиховој срећи више не постоји, умрла је њена мајка и сад се пита шта је са њим пошто је рат био...И мој деда јој је одговорио, понадао се да ће она моћи у Женеви у Црвеном крсту да провери спискове стрељаних, тако је почела преписка; она нажалост није нашла ништа, једног дана је дошло писмо од једне адвокатске канцеларије из Женеве у коме се каже да је једна од њених последњих жеља да обавесте породицу Поповић у Субјелу да је она умрла. Тако једна филмска прича...Иначе, чика Миша је становао у Јовановој улици преко пута Калимегдана, био је боем, дружио се у Скадарлији са познатим глумцима и писцима тог доба.

За разлику од њега мој деда (Драгољуб – Драги Поповић) био је много мирнији. Он је био свештеник, али је регрутован као и сви у Богословији као болничар, и тако је прешао преко Албаније; кад је дошао у Солун, знате да су ђаци углавном одлазили у Француску која је примила доста ђака, међутим био је један енглески брод и њему је запало да оде у Енглеску. На Оксфорду је завршио теологију и вратио се у Србију сматрајући да треба да врати дуг својој земљи, вратио се као један од најобразованијих људи у цркви у то време, дошао је у Косјерић и био свештеник цео свој радни век, прадеда је направио кућу у Косјерићу, преко пута спортске хале сада. И у ту кућу је за време рата 1943. бугарска казнена експедиција дошла и нису запалили кућу али су је потпуно опљачкали, све што је било, чак су и породичне фотографије однели. После 1945. дошло друго узимање и, ево, још увек нити нам ко то враћа а зна се да је општина власник највећег дела имовине која је одузета.

Јасна: Интересантно за деду је да кажеш да је он био и професор музике у школи. Свештеник који је завршио виолину – вероватно јединствен пример у Србији.

Богдан: Био је благородан човек и сви су га волели. Бака исто, она је дванаест година пре њега умрла, била пре рата председница Кола српских сестара; гледајући тако неке папире просто је невероватно колико је друштвени живот био развијен у малом Косјерићу. Деда је водио женски хор у Косјерићу, има његова слика када је са хором наступао на Коларчевом народном универзитету у Београду, поводом неког 8. марта. И онда је хор отпевао Интернационалу, то је било и у новинама, у Политици, каже - изашао свештеник који је дириговао Интернационалом!

Свештеник Драгољуб - Драги Поповић диригује хором

Јасна показује позивницу на венчање деде и бабе. ,,У име Бога венчаће се у Косјерићкој цркви студент теологије ...октобар 1919. Бака је, опет, из познате породице Захарић из Кремана. Мој чукунчукундеда по баби - прота Захарије Захарић је записао Креманско пророчанство. Полазак у сретање девојци у 6 сати ујутру. Ручак и игранка у Косјерићу.''

Српски богослови испред кадестонског теолошког колеџа 1918.
Аутор фотографије Јames Soame

Јасна: Па и Ракулина прича је занимљива.

Богдан: Знате како је било – у богатим кућама су увек примали некога из сиромашних, девојку нпр, па је спреме за удају. Овде је био момак који је помагао у кући, његово име је Радосав Бошковић. То је опет невероватна српска прича. Он је мобилисан да служи војску неке 1911. године. Таман кад је требао да изађе из војске избио је Први балкански рат, па је остао у војсци, онда опет није стигао да изађе јер је избио Други балкански рат, па је остао у војсци, па опет није стигао да изађе – избио је Први светски рат, па је он прешао преко Албаније...Иначе је био коњоводац, ако сте читали ,,Време смрти'' од Добрице Ћосића па тамо кад пише где војска треба да се укрцава на бродове у Драчу и када задужују коњоводце да побију две три хиљаде коња, тај Радосав је био један од тих људи. Замислите некога коме је коњ био најбољи пријатељ да сад мора да га убије, то је баш онако страшна прича. Кад се рат завршио и кад је он коначно демобилисан после једно девет година у војсци, вратио се овде и до краја свог живота ту и остао. Сахрањен је на субјелском гробљу, подигли смо му и споменик, а овде у малој кући има једна мала војничка соба у којој је он живео и Јасна и ја смо је уредили да буде меморијлана војничка соба.

Да се вратимо на онога ко је оставио Летопис, то је Ваш прадеда, Лазар Поповић?

Прадеда и прабаба су имали десеторо деце што за оно време није било ништа неуобичајено. И Јаснина баба и деда су имали десеторо деце. Звучи невероватно али ја сам их чак шесторо упамтио. Двоје њих су као мали помрли. Једна моја баба - тетка је највећи део свог живота провела овде у Субјелу у кући. Она је била удата у Свилајнац за неког богатог трговца који је врло рано умро и онда се вратила овде. Друга баба - тетка је била удата у Београду исто за неког трговца из Ужица. И тако.

Оно што је интересантно јесте да је прадеда Лазар који је створио највише тог имања био врло напредан човек за оно време, свештеник је био, сахрањен у порти цркве у Субјелу. Имамо пуно часописа из тог времена као нпр ,,Задругар'', био је један од оснивача Задружног савеза у овом крају и веома широких видика. Сва деца су школована, ето тај један деда - стриц, као што рекох, завршио права у Хајделбергу, други деда - стриц био је директор Београдског трамваја, дакле био инжењер пре Другог светског рата, све то захваљујући прадеди Лазару који је био модерних погледа а имали су и могућности – велико имање.

Ова кућа је у појединим временским периодима била готово празна а у појединим препуна. И сада, ево, ми долазимо али нико не живи стално. Када је избио Други светски рат онда су сви који су живели у Београду - дедина браћа, сестре, сви су дошли овде, јер кућа је заиста била стожер, сви су се овде враћали, то је неки дух који је мој прадеда направио. Очигледно је био веома јака личност, имао харизму. На крају ево нас овде - Јасна и ја, и наша деца.

Споменик Лазару Поповићу, субјелском пароху

Шта сте Ви по професији?

Правник. Цео живот радио сам у авијацији, 40 година, најпре у ЈАТ-у, па у ЈАТ Airways-у па на крају у Air Serbia. Пре три месеца сам отишао у пензију, специјалност су ми били комерцијални уговори у ваздушном саобраћају и међудржавни споразуми у ваздушниом саобраћају. Кад сам био у земљи онда сам радио тај део, а често сам био као експерт у делегацијама за израду међудржавних споразума у ваздушном саобраћају. Због мог посла у два наврата смо били у Аустралији, од почетка 1988. до краја 1994. и од тога смо годину дана живели у Мелбурну где сам радио у представништву ЈАТ, а потом 6 година у Перту. Други пут: од краја 2001. па до краја 2008. био сам регионални директор ЈАТ Airways-a за Аустралију и Нови Зеланд у Сиднеју.

Јасна је своју каријеру високог банкарског чиновника, била је извршни директор у банци, прекидала у периодима кад смо одлазили у Аустралију. У Перту нам се син Лука родио (који има исто име као и први Лука који је дошао овде), он има 24 године, новинар је и ради за једну америчку ПР фирму у Београду, он је почео студије у Сиднеју да би у Београду завршио политичке науке. Ћерка има 27 година, тренутно живи у Генту у Белгији, где завршава докторат; у Сиднеју где смо живели завршила је генетику у 21. години, веома је амбициозна, и радила тамо пар година на IVF, вештачкo оплођење и такве ствари. Дакле, потпуно су различити – она је у природним а он у друштвеним наукама.

Сви, дакле, професионално испуњени?

Да, може се рећи. Супруга и ја смо некако у исто време отишли у пензију и таман је у то време и син почео да ради.

Дивно. Изгледате млади за пензију.

Богдан: Па нисмо Бога ми, све услове смо испунили. Смех.

Јасна је исто, она неће да каже, из чувене породице Чупић из Црне Горе, њен стриц је др Вукан Чупић по коме је Институт за мајку и дете добио име. Исто нека необична прича везана за Јужну Америку. Њен деда живео је тамо као политичка избеглица јер је био противник краља Николе, био је србофил и за уједињење па се тамо тих десеторо деце израђало, по Јужној Америци, и деда се после вратио пред Други светски рат, купио кулу турску на Косову и, наравно, чим је избио рат балисти су га убили. Али то је нека друга прича.

А где сте се вас двоје упознали?

Богдан: Ми смо се упознали у Београду, Јасна је исто правник али нисмо се знали са факултета него касније. Ето, захваљујући том мом послу обишли смо буквално цео свет. И то је велико богатство. Поред Аустралије обишли смо целу Азију, Јужну Америку, Америку итд.

Да ли сте осећали носталгију према Србији и кући?

Не, потпуно је другачије када одете негде као исељеник него када одете везано за неки рок због посла, тако да не. Друго, пошто сам ја радио у авијацији, бар четири пута годишње сам долазио из Аустралије у Београд на састанке. Скоро сам нешто бројао и отприлике једно 60 пута путовао између Аустралије и Србије, 60 дана у једном правцу и 60 дана у другом правцу, значи 120 дана или 4 месеца сам провео у авиону између Аустралије и Србије. И због других послова много сам путовао.

Узбудљив живот и сигурна сам да га не бисте мењали?

Јесте, и испало је да сам наследио моје претке који су живели по белом свету. Имао сам срећу да сам се запослио као правник баш у авијацији, могло се десити да радим и у општини или тако негде. И захваљујући томе што је традиција у породици и у кући била да се уче језици, то ми је много помогло кад сам почео да радим у ЈАТ-у, комбинација права и знања језика је у то време много значила. То је, ето, уз стицај околности, нешто што је одредило пут и наравно да сам пресрећан због тога. Захваљујући томе су и деца проширила погледе...И, ево, мало помало и онда смо се вратили и уживамо сад овде у Субјелу, по цео дан смо напољу, јутрос смо скупљали лишће, косимо, ови прелепи дани, сиђемо у Косјерић да нешто купимо у ону маглу а овде сунце од рано ујутру...

Имате најлепше име на свету И кажем зашто, и мој син се зове Богдан, нек ми се не замери

Деда Драги је мени дао име и то тако што је послао телеграм мојим родитељима у Београд кад сам се ја родио: ,,Честитам вам сина Богдана'' и тако сам ја добио име. А иначе, мене је крстио прота Смиљанић са Златибора пошто су били у кумству. И он је тако једна необична прича. Ја сам, ако ништа друго, ето, успео да мој кум, нажалост покојни, умро је прошле године, Љуба (Љубомир) Ненадовић, директан потомак проте Матеје Ненадовића, кад се други пут женио ја сам га довео и венчао се овде у Косјерићу. У општини косјерској за један 1. мај, мој отац који је познавао људе у матичној служби позвао их је и питао да ли би дошли да обаве једно венчање. Ето, дакле, венчао сам директног потомка Ненадовића у Косјерићу! Онда смо отишли на Варду у кафану код Бана да то прославимо.

Деда је до пензионисања живео у Косјерићу а после у Субјелу. Ја сам као дете долазио и одлазио у цркву и уживао да се сакријем и гледам кад су нека венчања и тако, али била је то стара црква, касније је изграђена нова.

Много је прича, скоро сваки од тих мојих предака има причу буквално да снимите филм. Али се највише помиње тај чика Миша као јако харизматичан лик иако га се нико више не сећа. Он је, иначе, за време Првог светског рата био коњички официр и једно време ађутант принца Ђорђа Карађорђевића.

Иначе, моји су Карађорђевићевци и душом и срцем па сам и ја то и монархиста сам убеђени и надам се да ће једног дана Србија поново постати краљевина јер нам треба такав неко ко ће помирити Србију у којој ће поделе, нажалост, још дуго трајати. И, нажалост, престолонаследника сви доживљавају кроз призму тога што не зна српски, није он крив што је морао да се роди ван земље; он је иначе изузетно паметан и образован човек и кад би га слушали на енглеском како говори а ја сам био у прилици и у Америци и у Аустралији, кад су скупили огромну помоћ - принцезина Фондација и тако то... Тако, ето, сви су били тог опредељења, мада је овај чика Миша имао проблема – суђено му у Солунском процесу зато што је припадао ,,Црној руци''...Зато нам треба та личност, не може то бити ни председник ни премијер, треба да будемно поносни, изнедрили смо ако ништа друго а оно две аутохтоне династије из народа.

Хвала вам много на овом разговору.

Ову страницу отимали смо једног златног новембарског јутра у Субјелу негде између потребе да сведочимо и мере доброг укуса уз поштовање одмерености наших домаћина којима публицитет није потребан.

А како после овог разговора не проћи са живим интересовањем и осећањима кроз два века српске историје и не зауставити се на важним раскрсницама и истргнутим минијатурама одшкринувши прозор ка...недокучивом!?