Док напредују радови на рестаурацији Старог хана у Косјерићу који треба да постане сабирна тачка окупљања мештана и упознавања са сопственим културно-историјским наслеђем и истовремено презентација ове баштине и гостима - туристима и уопште посетиоцима Косјерића, прикупља се материјал, пре свега фотографије старог Косјерића и околине.
Разгледајући приспеле фотографије, углавном из породичних архива, затим спомен плоче на гробљу и разговарајући са времешнијим мештанима, разоткрива се понешто и полако склапа мозаик, свесни смо да ће то бити процес и никада довршен посао.
Каквих ту интересантних ствари има!
И, ево најсвежијег разоткрића, вредног да се забележи одмах:
Милан Стојановић - наше је горе лист, родна кућа поред које свакодневно пролазимо налази се у главној улици. Нисам сигурна да је већина суграђана уопште чула за њега, као, уосталом, ни моја маленкост. Они који су чули, претпостављам да кажу да је био "тамо неки музичар". А заправо се ради о врсном уметнику.
Оно што морам да поделим као импресију која се понавља - јесте тај пут разоткривања који изгледа као низ случајности, а уствари је извесно да ћеш наћи - ако тражиш.
Посматрала сам то необично дете на фотографијама. Укапирала сам неке родбинске везе, чак и име је било потписано испод неке фотографије али као Мића Стојановић. И када сам чула да је био "тамо неки музичар" покушала сам са претраживањем, ништа. Онда сам на гробљу (у потпису на спомен плочи оцу и мајци) видела да је право име Милан. Поново прогугловала... И наишла на више текстова и фотографија... Каква каријера!
С благе историјске дистанце од четрдесетак година, Милан Стојановић - у музичким круговима познат под шифром „Мачор" - изгледа врло задовољно: што је Стојановићу мило, то му се и снило! Још давно се, од фруле и флауте преко трубе, кларинета и хармонике, зауставио на тенор саксофону који му је постао основно оруђе за рад; дувајући, без паузе, неколико деценија, преко главе је претурио све етапе у борби за слободни џез; међу успомене сортирао најбоље и најпознатије овдашње музичаре који су му били колеге и пријатељи, и, коначно, у пуној форми дочекао 1988. кад по сили закона мора у пензију, уз чврсто обећање да му је као „слободњаку" ово тек „почетак нове каријере". Макар још једну деценију!
Биографи ће лако открити да је Стојановић рођен 1923. у Косјерићу, код Ужица. Отац му је био врло имућан и важио за поштеног и поноситог домаћина који своје тврдокорне назоре није хтео да мења ни за живу главу. Из све снаге се противио да му син свира, сматрајући музиканте јевтином људском врстом. Али, Милана ништа није могло да одвоји од музике. Прво је, као дечак, свирао фрулу, доцније трубу, и тек кад је завршио матуру, отац се смиловао и купио му хармонику која је у Београду коштала 3.200 динара. У Ваљеву, где је учио гимназију, самоуки Стојановић почео је да свира по школским игранкама, и полако проницао у тајне хармонија и импровизација. Рат је провео на релацији Косјерић-Ваљево, држећи се што даље од политике. Без оца (који је 1941. стрељан), Милан се по ослобођењу упутио у Београд: 1946. привремено је уписао Филозофски факултет, с жељом да после првог семестра оде на архитектуру, што му је и успело. Редовно је обилазио игранке носећи са собом хармонику. Једном је нешто засвирао, па су му музичари предложили да им се придружи на дочеку Нове 1947. која је организована на осмом спрату београдске Поште. Репертоар је био мешавина шлагера („Зашто си поспан, Чо"), револуционарних песама („Командант Сава") и руских мелодија („Тјомнаја ноћ").
Мада су му обећали нове „гаже", Стојановића никако нису звали. Опет је кренуо на игранке, вежбао кларинет и упознао музичке истомишљенике Едуарда Сађила и Петра Вујића који су га повезали са Војиславом Симићем чији је оркестар „Динамо" био хит у Београду. Једног уторка 1947, сећа се Милан, у Симићевом стану слушали су „Глас Америке" који је емитовао музику Глена Милера. Кад је чуо звук тенор саксофона, Стојановић се замало није онесвестио! Била је то љубав на прво слушање. Хитро је наручио саксофон из Чехословачке и бесомучно почео да вежба. „Бубиши" није могао да промакне овакав фанатик, па га је позвао да се придружи „Динаму" као пети кларинетиста јер је сакс-линија (без баритона) већ била попуњена. За своју прву свирку са „Динамом", Милан је добио - читавих десет динара. Хонорар му је одредио Предраг Кнежевић који је у оркестру свирао клавир, а доцније постао познати новинар Радио-Београда. Чим је из „Динама" отишао други тенор-саксофониста (извесни ,,Жућа"), на његово место улетео је „Мачор" и одмах добио прве соло тачке. На популарним игранкама већ се створио круг обожавалаца „Динама" који су са узбуђењем слушали и уживали у музици великог оркестра, поносни што Београд не заостаје за Америком.
Како су у „Динаму" углавном били студенти који су сем музике имали других обавеза, свирачи су се стално мењали: прави професионализам је почео тек оснивањем Забавног оркестра 1948. године у коме је гро музичара - претходно радило у ,,Динаму". Из те екипе Стојановић посебно здваја Бору Симића и Младена „Бобија" Гутешу: „Бора је био феноменални клавириста, прави џезиста који је маестрално ‘скидао’ Лајонела Хемптона. Касније је уписао Академију, и прекинуо сваку везу с џезом. Штета, био је велики мајстор клавира... Гутеша, као један од мојих најбољих пријатеља, био је музичар ван категорије, већ изграђена, образована личност. Одличан аранжер, композитор, сјајан тромбониста. Док је оснивао Забавни оркестар, окренуо се многим музичарима из ‘Динама’, јер је знао колико вреде: мени је, рецимо, рекао да сам примљен и да нема потребе да долазим на аудицију. Младен је успео да окупи најбоље музичаре Београда: Илију Генића, Лудвига Немечека, Лазу Калмића, Алојза Крковића, Милана Котлића, Војислава Симића, Спасу Милутиновића. И као педагог, ‘Боби’ је био невероватан: имао је живаца да ради с нама, знајући да смо млади, често и недисциплиновани, ненавикли на професионализам. Али, с великим ауторитетом и знањем решавао је све проблеме, читав оркестар носио на својим плећима"...
Први званични концерт Забавног оркестра (18. априла 1948.) уједно је био и најважнији тест за улазак у етар Радио-Београда чији је уреднички трио (другови Прегер и Шпилер, другарица Фрајт) био у оцењивачкој комисији, имајући у виду првенствено идеолошку подобност и тек онда - квалитет. Виспрени Гутеша овај интерни концерт отворио је са три песме загребачких композитора, уз два добро позната америчка стандарда, мелодије „Moon Over Vermont" и ,,I Should Care". Уредници нису имали замерки и Забавни оркестар је добио визу за програм.
У неслућеном ентузијазму „Мачор" је у подрумским просторијама Радио-Београда као суманут вежбао по десет, дванаест сати! Често му је друштво правио Алојз Крковић, доцније Бора Роковић и Душко Гојковић. Уредничким кадровима све је то било некако сумњиво, поготово у клими у којој се нико није усуђивао да јавно брани џез и његове вредности. Отуд се и дешавало да правоверни омладинци, алергични на овакву музику, свој протест изражавају бацањем каменица на мале ансамбле који су свирали на Калемегдану. По обичају, врло храбро. Из мрака, уз повике „Смрт џезу" и „Доле реакција".
Ни у Радио-Београду џезери нису наилазили на велике симпатије. Андрија Прегер врло добро је знао шта је прави џез, али се понашао у складу с програмском политиком која му још није дала зелено светио; слично су поступали и Шпилер и утицајни спортски репортер Радивоје Марковић, док је веома наклоњен музичарима увек био уредник Мира Митровић. Готово сви академски образовани кадрови, специјализовани за класичну музику, презирали су џез и користили сваку прилику да то јавно потврде: „Још док је Гутеша био с нама, у Дому синдиката имали смо велики концерт. У оркестру су већ тад били Бора Роковић, Миле Павловић, Предраг Ивановић, Михаило Живановић - сјајна екипа! У новинама се појавио коментар Миховила Логара под насловом: ‘Од луда човека - луда музика!’. Очигледно да је и њега џез нервирао..."
Један од кључних људи за развој џеза у Београду био је непоновљиви - Бора Роковић: „Он ми је открио Чарли Паркера. Кад ми је Гутеша дао први грамофон, сав склепан од дашчица, са огромном иглом - три дана нисам могао да спавам. Онда је код мене дошао Бора Роковић и донео ми прву плочу, позајмљену из америчке читаонице. За ‘скидање’ соло деоница био је велемајстор. У левој руци држао је грамофонску мембрану, а другом писао: неке од тих сола и данас чувам, јер су савршена! Бора и ја смо се често налазили у стану Алојза Крковића и редовно слушали џез емисије ‘Гласа Америке’: Бора, који је фантастично вежбао трубу и савршено свирао клавир, објашњавао нам је музичке трикове, упознавао нас са новим стиловима... У то време почели смо да свирамо по модним ревијама: Бора Роковћ свирао је хармонику и клавир, Гутеша тромбон и хармонику, ја сам свирао саксофон, Крковић трубу, Спаса Милутиновић бубањ и Милоје Ђорђевић (звани Миле ‘Грк’) бас. Прва модна ревија одржана је почетком педесетих на Коларчевом универзитету: трајала је седам вечери узастопно, са манекенкама, водитељима, у врло свечаној атмосфери".
Не пропушта Милан да помене прве београдске певаче: Воју Милановића, Павла Живојиновића, Олгу Јевтић (за коју је аранжмане специјално писао Бора Роковић) и, наравно, Војина Поповића: „Тај човек је имао стила: и као интерпретатор и као личност. Лаф. Лепо васпитан... Па, Лола Новаковић! Знате ли како је она певала џез? Феноменално! Док смо с њом били на турнеји по Источној Немачкој, Пољској и Мађарској, ми, музичари, устајали смо и пљескали кад је певала ‘Тендерлy’. Лола је била врло емоционална, прави друг... Тад је с нама на турнеји био и Иво Робић. Велики певач и невероватан професионалац. Кад он стигне, са собом донесе исписане ноте црним тушем на жутом папиру. Милина за свирање, види се свака нота!"
Са великим Џез оркестром (некадашњим Забавним) којим је после одласка Гутеше руководио диригент Војислав Симић, Стојановић је остао све до 1958. кад се отиснуо у иностранство, прво у СР Немачку, касније у Шведску, где је срео наше фудбалске репрезентативце који су учествовали на Светском првенству. Првог августа 1958. почео је да свира у „Америчком клубу" близу Карлсруеа, тамо провео неколико месеци и опет се вратио у домовину.
Две године касније, са Спасом Милутиновићем, поново је окушао срећу на Западу: отишли су у немачки град Хоф, на тромеђи ЧССР-а Аустрије и СР Немачке. Са њима је као певач наступао Нино Робић који је имао несрећу да му је брат - Иво Робић. Као шамар доживљавао је уобичајено питање: "Да ли сте ви брат Иве Робића?"
У истом саставу свирали су у Хамбургу шест месеци, затим отишли у Есен (где су слушали Дјука Елингтона), продужили за Келн и ту се нашли са Младеном Гутешом који је већ важио за одличног аранжера и композитора филмске музике. („Кад сам га видео, заплакао сам од среће. Био ми је као брат. Али, било ми је драго што је успео, мада је вечито патио за Београдом. Једва је чекао да се врати у Југославију".).
Повратак у домовину Стојановића је водио на старо место: поново у Џез оркестар РТБ-а, с којим је, после више од годину дана паузе наступао у Дому синдиката, на приредби на којој су још били Оркестар РТВ Љубљана (под управом Бојана Адамича) и Загребачки оркестар (под управом Миљенка Прохаске). У „Дуги" (број 761, од 3. јула 1960.) огласио се Светолик Јаковљевић и у својој „Џез панорами" записао: ,, ...У низу добро познатих солиста свих оркестара видно се истиче Едуард Сађил (РТ Београд) на тенор саксофону, са наклоношћу ка једној личној импровизацији. За београдску публику било је задовољство да после више од једне године поново чује Милана Стојановића, тенор-саксофонисту сигурног тона и технике. Са Загребачким оркестром наступила је као вокални солиста Габи Новак. И овом приликом она је потврдила мишљење даје наша најбоља певачица забавне музике. Са београдским оркестром певали су Аница Зубовић и Крста Петровић".
Један од најузбудљивијих тренутака у каријери, „Мачор" је имао 21. фебруара 1961. кад је у Београду гостовала славна Ела Фицџералд. „Вечерње новости" (23. фебруар 1961.) су писале: „Бар хотела „Мажестик" био је прексиноћ сувише тесан да би могао да прими све оне који су желели да виде и чују Елу Фицџералд. После концерта у Дому синдиката, око 500 људи преселило се, што је могло брже, у ,Мажестик’. Удружење џез-музичара приредило је те вечери ‘jam session’, или - како би ми то рекли – ‘џез посело’ са групом Нормана Грентса. Места нигде није било. Готово за сваким столом седело је десеторо, а било је многих које није узбуђивало што висе изнад туђих глава.
Као што је обичај на овим интимним састанцима музичара, бар код нас, увек се мало поједе и попије, а затим почиње оно због чега се дошло - музицирање. Изгледа да су два концерта у току дана добро заморила Елу Фицџералд. Седела је и обнављала енергију неким специјалитетима, а реч - односно тон - преузели су наши музичари. ‘Седам младих’, већ како им име каже, бих су најенергичнији.
Са приметним узбуђењем почели су да свирају старе мелодије из Њу Орлеанса. Није им било лако, јер пред њима је седео најстручнији жири - данас најбољи џез музичари на свету. ‘Прва дама џеза’ са пажњом их је слушала, и лагано почела да се помера у ритму, и певуши.
Одмах за ‘Седморицом’ инструменте су прихватили старији музичари - Милан Стојановић, Предраг Крстић, Васа Белошевић, Раде Миливојевић и други. Већ тада је у буци, жагору и диму почела да се назире права атмосфера „џем-сешна". Музицирало се дуго уз бучне аплаузе солистима. И паузе нису биле тихе. Сваки час зачули би се повици: Ела! Ела!
Ела је прихватила изазов. Пришла је микрофону и зачас направила квинтет. За клавиром, бубњевима и басом били су Американци, а на труби и саксофону Предраг Крстић и Милан Стојановић. Нашег саксофонисту Ела је тражила преко микрофона - хтела је да пева уз његову пратњу. Запевала је, тихо, као за себе, са левом руком на образу. Руком је затим лагано превлачила преко очију и образа, потпуно се предајући песми. После прве мелодије затражила је - „сливовицу", и опет наставила да пева. На крају, у поздрав музичарима и новим пријатељима, отпевала је: ‘Провели смо дивно време, али сад већ морамо да кренемо’.
Али, Ела није отишла. Села је и причала са нашим музичарима све до јутра - до пола пет. Сувише је била изненађена пријатељским дочеком да би лако могла да се одвоји од њих".
Два месеца касније (15. априла 1961.) Милан Стојановић је учествовао на великом џез фестивалу у Берлину ,,Musique Aux Champs-Elysées", где су, између осталих, гости били Jack Diéval, Fausto Ciliano, Petula Clark, Eddie Pauly, Jo Roland, Liane Augustin, Achille Scotti, Siw Malmkvist, Hans-Georg Arlt, Claude Yvoire i William Greihs . У официјалном, штампаном програму, званично је представљен као: „Milan Stojanović wollte zunächst Architekt werden. Seine musikalische Karriere begann er als Saxophon-Amateur. Bold war er im Groβen Jazz-Orchestar des Senders Belgrad Mitglied und Solis".
Током 1961. године, Милан Стојановић поново се нашао на окупу са својим најбољим пријатељима: Бором Роковићем и Војиславом Ђоновићем, са којима је снимио плочу „III састанак у студију" (РТБ ЛП-408) на којој се налазе мелодије „Ружан сан", „Тема из просјачке опере", ,,You 'd Be So Nice To Come Home", „Bee-deedle-dee-doo", „The Midnight Sun Will Never Set" i „Donna Lee". Светолик Јаковљевић опет је реаговао у „Дуги" (број 863; јун 1962.): „Борислав Роковић већ више година ради у иностранству (почетком ове године ступио је као клавириста у оркестар Курта Еделхагена). Овај његов сусрет и његових ритмичара са двојицом београдских музичара не значи само састанак у студију ради снимања за плоче, већ поновни сусрет са његовом темпераментном личношћу коју треба да упознају млади џез-музичари и љубитељи џеза. Несташног, вечито необузданог темперамента, Роковић се сада појављује са изграђеном пијанистичком техником која нарочито осваја акордским свирањем. Његова изражајна техника креће се од шапутавог лиризма до еруптивности, у комбинацији правог џез-израза и импресионистичких ефеката. (...) Стојановић и Ђоновић брзо су се приклонили свирању свог старог колеге, и као да годинама нису бих раздвојени - пружили нам неколико успелих заједничких остварења, нарочито у наслову "You 'd Be So Nice To Come Home..."
У марту 1963. Милан Стојановић објавио је ЕП плочу (РТБ ЕП-41500, 45 обртаја, 600 дин.) са четири песме: „Вихор", ,,Body Аnd Soul", „Bag's groove" и ,,New Rhumba". Ни овај догађај није пропустио ревносни Светолик Јаковљевић („Дуга", бр. 900): „Овај ентузијаст и ветеран џеза у Београду може се сврстати у водеће југословенске тенор-саксофонисте а свакако је први у нас почео да свира флауту у џезу. (...) У његовом начину свирања флауте, оригиналнијем и личнијем него на саксофону, опажа се пре свега леп и дотеран тон. Импровизације су му мелодијске пријатне, а ритмички разноврсне с тенденцијом извесног заостајања иза ритма што ствара изузетну напетост. (...) Захваљујући М. Стојановићу добили смо успелу, занимљиву и динамичну плочу домаћег џеза".
Мада је и следећих деценија, све до данас, свој живот утопио у џез, „Мачор" најрадије помиње педесете године које, не без разлога, назива „златним": „Било је то најлепше доба, време кад су царовали младост и ентузијазам. Једва смо чекали кад ћемо да свирамо, долазили на пробу сат раније и одржавали јаm-sеssiоnе: Бора Роковић, Спаса Милутиновић, „Шимпа" Ивановић, Миле Павловић. Владало је некакво чудесно пријатељство, делило се парче хлеба, свака плоча, сваки динар. То узбуђење пренео је на нас Бора Роковић који је донео нову музику, модеме аранжмане, умео да објасни сваку ноту. Свима нам је био пријатељ и - учитељ. Оно што је Гутеша поставио, Бора је усавршио и разрадио... Кад се само сетим колико је тих година било дивних људи! Душан Видак, вредан, агилан, интелигентан музичар који је Удружењу дао на располагање свој стан! Па, Мића Котлић! За Глена Милера одрекао би се десне руке! Невероватан аранжер, диригент, одличан композитор. Другарчина... У Загребу, рецимо, имам велике пријатеље: Бојана Хохњеца, Станка Брицхту, Маријана Домића, Озрена Депола. Кад се данас видимо, изљубимо се к'о браћа!"
Због свега што је доживео и проживео, Милан Стојановић је врло, врло задовољан тип: „Да сам се одлучио да завршим студије, вероватно бих био добар архитекта. Али,музика! ... С њом сам живео онако како никад не бих да сам архитекта. Није ми дала материјално богатство, али сам и без тога богат човек. Стекао сам пријатеље, радио оно што волим, уживао и био срећан. Више од тога човек не сме да пожели!"
Разгледајући приспеле фотографије, углавном из породичних архива, затим спомен плоче на гробљу и разговарајући са времешнијим мештанима, разоткрива се понешто и полако склапа мозаик, свесни смо да ће то бити процес и никада довршен посао.
Каквих ту интересантних ствари има!
И, ево најсвежијег разоткрића, вредног да се забележи одмах:
 |
| Џез звезда Ела Фицџералд и Милан Стојановић на концерту у Београду 21.02.1961. |
Милан Стојановић - наше је горе лист, родна кућа поред које свакодневно пролазимо налази се у главној улици. Нисам сигурна да је већина суграђана уопште чула за њега, као, уосталом, ни моја маленкост. Они који су чули, претпостављам да кажу да је био "тамо неки музичар". А заправо се ради о врсном уметнику.
Оно што морам да поделим као импресију која се понавља - јесте тај пут разоткривања који изгледа као низ случајности, а уствари је извесно да ћеш наћи - ако тражиш.
 |
| Милан Стојановић као дечак од 3-4 године, мајка Борка је у тамној хаљини и отац Андрија - трећи слева |
Посматрала сам то необично дете на фотографијама. Укапирала сам неке родбинске везе, чак и име је било потписано испод неке фотографије али као Мића Стојановић. И када сам чула да је био "тамо неки музичар" покушала сам са претраживањем, ништа. Онда сам на гробљу (у потпису на спомен плочи оцу и мајци) видела да је право име Милан. Поново прогугловала... И наишла на више текстова и фотографија... Каква каријера!
 |
| Mилан Стојановић са братом Владаном и тетком Миљом Ерчић |
 |
| Милан Стојановић - дечак десно у загрљају своје баке Које, лево је млађи брат Владан, горе слева на десно: Јеврем Ерчић, Петар Ерчић, Борка Ерчић (мајка Милана и Владана, Пантелија Ерчић, Добра (рођака) и Мијат Ерчић |
 |
| Која Ерчић са унуцима (Милан Стојановић горе лево) |
 |
| Милан Стојановић (1923-2005) |
Љубав на прво слушање
(Петар Луковић: "Боља прошлост - Призори из музичког живота Југославије 1940-1989") |
Борба за free jazz: Милан Стојановић Мачор
Фото: Лична архива/Милан Стојановић
|
С благе историјске дистанце од четрдесетак година, Милан Стојановић - у музичким круговима познат под шифром „Мачор" - изгледа врло задовољно: што је Стојановићу мило, то му се и снило! Још давно се, од фруле и флауте преко трубе, кларинета и хармонике, зауставио на тенор саксофону који му је постао основно оруђе за рад; дувајући, без паузе, неколико деценија, преко главе је претурио све етапе у борби за слободни џез; међу успомене сортирао најбоље и најпознатије овдашње музичаре који су му били колеге и пријатељи, и, коначно, у пуној форми дочекао 1988. кад по сили закона мора у пензију, уз чврсто обећање да му је као „слободњаку" ово тек „почетак нове каријере". Макар још једну деценију!
Биографи ће лако открити да је Стојановић рођен 1923. у Косјерићу, код Ужица. Отац му је био врло имућан и важио за поштеног и поноситог домаћина који своје тврдокорне назоре није хтео да мења ни за живу главу. Из све снаге се противио да му син свира, сматрајући музиканте јевтином људском врстом. Али, Милана ништа није могло да одвоји од музике. Прво је, као дечак, свирао фрулу, доцније трубу, и тек кад је завршио матуру, отац се смиловао и купио му хармонику која је у Београду коштала 3.200 динара. У Ваљеву, где је учио гимназију, самоуки Стојановић почео је да свира по школским игранкама, и полако проницао у тајне хармонија и импровизација. Рат је провео на релацији Косјерић-Ваљево, држећи се што даље од политике. Без оца (који је 1941. стрељан), Милан се по ослобођењу упутио у Београд: 1946. привремено је уписао Филозофски факултет, с жељом да после првог семестра оде на архитектуру, што му је и успело. Редовно је обилазио игранке носећи са собом хармонику. Једном је нешто засвирао, па су му музичари предложили да им се придружи на дочеку Нове 1947. која је организована на осмом спрату београдске Поште. Репертоар је био мешавина шлагера („Зашто си поспан, Чо"), револуционарних песама („Командант Сава") и руских мелодија („Тјомнаја ноћ").
 |
Незаборавни концерт: Милан Стојановић на сцени са
чувеним Денијем Кејом, фото:Лична архива/М. Стојановић
|
Мада су му обећали нове „гаже", Стојановића никако нису звали. Опет је кренуо на игранке, вежбао кларинет и упознао музичке истомишљенике Едуарда Сађила и Петра Вујића који су га повезали са Војиславом Симићем чији је оркестар „Динамо" био хит у Београду. Једног уторка 1947, сећа се Милан, у Симићевом стану слушали су „Глас Америке" који је емитовао музику Глена Милера. Кад је чуо звук тенор саксофона, Стојановић се замало није онесвестио! Била је то љубав на прво слушање. Хитро је наручио саксофон из Чехословачке и бесомучно почео да вежба. „Бубиши" није могао да промакне овакав фанатик, па га је позвао да се придружи „Динаму" као пети кларинетиста јер је сакс-линија (без баритона) већ била попуњена. За своју прву свирку са „Динамом", Милан је добио - читавих десет динара. Хонорар му је одредио Предраг Кнежевић који је у оркестру свирао клавир, а доцније постао познати новинар Радио-Београда. Чим је из „Динама" отишао други тенор-саксофониста (извесни ,,Жућа"), на његово место улетео је „Мачор" и одмах добио прве соло тачке. На популарним игранкама већ се створио круг обожавалаца „Динама" који су са узбуђењем слушали и уживали у музици великог оркестра, поносни што Београд не заостаје за Америком.
Како су у „Динаму" углавном били студенти који су сем музике имали других обавеза, свирачи су се стално мењали: прави професионализам је почео тек оснивањем Забавног оркестра 1948. године у коме је гро музичара - претходно радило у ,,Динаму". Из те екипе Стојановић посебно здваја Бору Симића и Младена „Бобија" Гутешу: „Бора је био феноменални клавириста, прави џезиста који је маестрално ‘скидао’ Лајонела Хемптона. Касније је уписао Академију, и прекинуо сваку везу с џезом. Штета, био је велики мајстор клавира... Гутеша, као један од мојих најбољих пријатеља, био је музичар ван категорије, већ изграђена, образована личност. Одличан аранжер, композитор, сјајан тромбониста. Док је оснивао Забавни оркестар, окренуо се многим музичарима из ‘Динама’, јер је знао колико вреде: мени је, рецимо, рекао да сам примљен и да нема потребе да долазим на аудицију. Младен је успео да окупи најбоље музичаре Београда: Илију Генића, Лудвига Немечека, Лазу Калмића, Алојза Крковића, Милана Котлића, Војислава Симића, Спасу Милутиновића. И као педагог, ‘Боби’ је био невероватан: имао је живаца да ради с нама, знајући да смо млади, често и недисциплиновани, ненавикли на професионализам. Али, с великим ауторитетом и знањем решавао је све проблеме, читав оркестар носио на својим плећима"...
Први званични концерт Забавног оркестра (18. априла 1948.) уједно је био и најважнији тест за улазак у етар Радио-Београда чији је уреднички трио (другови Прегер и Шпилер, другарица Фрајт) био у оцењивачкој комисији, имајући у виду првенствено идеолошку подобност и тек онда - квалитет. Виспрени Гутеша овај интерни концерт отворио је са три песме загребачких композитора, уз два добро позната америчка стандарда, мелодије „Moon Over Vermont" и ,,I Should Care". Уредници нису имали замерки и Забавни оркестар је добио визу за програм.
У неслућеном ентузијазму „Мачор" је у подрумским просторијама Радио-Београда као суманут вежбао по десет, дванаест сати! Често му је друштво правио Алојз Крковић, доцније Бора Роковић и Душко Гојковић. Уредничким кадровима све је то било некако сумњиво, поготово у клими у којој се нико није усуђивао да јавно брани џез и његове вредности. Отуд се и дешавало да правоверни омладинци, алергични на овакву музику, свој протест изражавају бацањем каменица на мале ансамбле који су свирали на Калемегдану. По обичају, врло храбро. Из мрака, уз повике „Смрт џезу" и „Доле реакција".
Ни у Радио-Београду џезери нису наилазили на велике симпатије. Андрија Прегер врло добро је знао шта је прави џез, али се понашао у складу с програмском политиком која му још није дала зелено светио; слично су поступали и Шпилер и утицајни спортски репортер Радивоје Марковић, док је веома наклоњен музичарима увек био уредник Мира Митровић. Готово сви академски образовани кадрови, специјализовани за класичну музику, презирали су џез и користили сваку прилику да то јавно потврде: „Још док је Гутеша био с нама, у Дому синдиката имали смо велики концерт. У оркестру су већ тад били Бора Роковић, Миле Павловић, Предраг Ивановић, Михаило Живановић - сјајна екипа! У новинама се појавио коментар Миховила Логара под насловом: ‘Од луда човека - луда музика!’. Очигледно да је и њега џез нервирао..."
Један од кључних људи за развој џеза у Београду био је непоновљиви - Бора Роковић: „Он ми је открио Чарли Паркера. Кад ми је Гутеша дао први грамофон, сав склепан од дашчица, са огромном иглом - три дана нисам могао да спавам. Онда је код мене дошао Бора Роковић и донео ми прву плочу, позајмљену из америчке читаонице. За ‘скидање’ соло деоница био је велемајстор. У левој руци држао је грамофонску мембрану, а другом писао: неке од тих сола и данас чувам, јер су савршена! Бора и ја смо се често налазили у стану Алојза Крковића и редовно слушали џез емисије ‘Гласа Америке’: Бора, који је фантастично вежбао трубу и савршено свирао клавир, објашњавао нам је музичке трикове, упознавао нас са новим стиловима... У то време почели смо да свирамо по модним ревијама: Бора Роковћ свирао је хармонику и клавир, Гутеша тромбон и хармонику, ја сам свирао саксофон, Крковић трубу, Спаса Милутиновић бубањ и Милоје Ђорђевић (звани Миле ‘Грк’) бас. Прва модна ревија одржана је почетком педесетих на Коларчевом универзитету: трајала је седам вечери узастопно, са манекенкама, водитељима, у врло свечаној атмосфери".
Не пропушта Милан да помене прве београдске певаче: Воју Милановића, Павла Живојиновића, Олгу Јевтић (за коју је аранжмане специјално писао Бора Роковић) и, наравно, Војина Поповића: „Тај човек је имао стила: и као интерпретатор и као личност. Лаф. Лепо васпитан... Па, Лола Новаковић! Знате ли како је она певала џез? Феноменално! Док смо с њом били на турнеји по Источној Немачкој, Пољској и Мађарској, ми, музичари, устајали смо и пљескали кад је певала ‘Тендерлy’. Лола је била врло емоционална, прави друг... Тад је с нама на турнеји био и Иво Робић. Велики певач и невероватан професионалац. Кад он стигне, са собом донесе исписане ноте црним тушем на жутом папиру. Милина за свирање, види се свака нота!"
Одлазак на Запад
Са великим Џез оркестром (некадашњим Забавним) којим је после одласка Гутеше руководио диригент Војислав Симић, Стојановић је остао све до 1958. кад се отиснуо у иностранство, прво у СР Немачку, касније у Шведску, где је срео наше фудбалске репрезентативце који су учествовали на Светском првенству. Првог августа 1958. почео је да свира у „Америчком клубу" близу Карлсруеа, тамо провео неколико месеци и опет се вратио у домовину.
Две године касније, са Спасом Милутиновићем, поново је окушао срећу на Западу: отишли су у немачки град Хоф, на тромеђи ЧССР-а Аустрије и СР Немачке. Са њима је као певач наступао Нино Робић који је имао несрећу да му је брат - Иво Робић. Као шамар доживљавао је уобичајено питање: "Да ли сте ви брат Иве Робића?"
У истом саставу свирали су у Хамбургу шест месеци, затим отишли у Есен (где су слушали Дјука Елингтона), продужили за Келн и ту се нашли са Младеном Гутешом који је већ важио за одличног аранжера и композитора филмске музике. („Кад сам га видео, заплакао сам од среће. Био ми је као брат. Али, било ми је драго што је успео, мада је вечито патио за Београдом. Једва је чекао да се врати у Југославију".).
Повратак у домовину Стојановића је водио на старо место: поново у Џез оркестар РТБ-а, с којим је, после више од годину дана паузе наступао у Дому синдиката, на приредби на којој су још били Оркестар РТВ Љубљана (под управом Бојана Адамича) и Загребачки оркестар (под управом Миљенка Прохаске). У „Дуги" (број 761, од 3. јула 1960.) огласио се Светолик Јаковљевић и у својој „Џез панорами" записао: ,, ...У низу добро познатих солиста свих оркестара видно се истиче Едуард Сађил (РТ Београд) на тенор саксофону, са наклоношћу ка једној личној импровизацији. За београдску публику било је задовољство да после више од једне године поново чује Милана Стојановића, тенор-саксофонисту сигурног тона и технике. Са Загребачким оркестром наступила је као вокални солиста Габи Новак. И овом приликом она је потврдила мишљење даје наша најбоља певачица забавне музике. Са београдским оркестром певали су Аница Зубовић и Крста Петровић".
Један од најузбудљивијих тренутака у каријери, „Мачор" је имао 21. фебруара 1961. кад је у Београду гостовала славна Ела Фицџералд. „Вечерње новости" (23. фебруар 1961.) су писале: „Бар хотела „Мажестик" био је прексиноћ сувише тесан да би могао да прими све оне који су желели да виде и чују Елу Фицџералд. После концерта у Дому синдиката, око 500 људи преселило се, што је могло брже, у ,Мажестик’. Удружење џез-музичара приредило је те вечери ‘jam session’, или - како би ми то рекли – ‘џез посело’ са групом Нормана Грентса. Места нигде није било. Готово за сваким столом седело је десеторо, а било је многих које није узбуђивало што висе изнад туђих глава.
Као што је обичај на овим интимним састанцима музичара, бар код нас, увек се мало поједе и попије, а затим почиње оно због чега се дошло - музицирање. Изгледа да су два концерта у току дана добро заморила Елу Фицџералд. Седела је и обнављала енергију неким специјалитетима, а реч - односно тон - преузели су наши музичари. ‘Седам младих’, већ како им име каже, бих су најенергичнији.
 |
| Извештај из New York Timesa: Eла у Београду, фото: jugosvirke.wordpress.com |
Са приметним узбуђењем почели су да свирају старе мелодије из Њу Орлеанса. Није им било лако, јер пред њима је седео најстручнији жири - данас најбољи џез музичари на свету. ‘Прва дама џеза’ са пажњом их је слушала, и лагано почела да се помера у ритму, и певуши.
Одмах за ‘Седморицом’ инструменте су прихватили старији музичари - Милан Стојановић, Предраг Крстић, Васа Белошевић, Раде Миливојевић и други. Већ тада је у буци, жагору и диму почела да се назире права атмосфера „џем-сешна". Музицирало се дуго уз бучне аплаузе солистима. И паузе нису биле тихе. Сваки час зачули би се повици: Ела! Ела!
Ела је прихватила изазов. Пришла је микрофону и зачас направила квинтет. За клавиром, бубњевима и басом били су Американци, а на труби и саксофону Предраг Крстић и Милан Стојановић. Нашег саксофонисту Ела је тражила преко микрофона - хтела је да пева уз његову пратњу. Запевала је, тихо, као за себе, са левом руком на образу. Руком је затим лагано превлачила преко очију и образа, потпуно се предајући песми. После прве мелодије затражила је - „сливовицу", и опет наставила да пева. На крају, у поздрав музичарима и новим пријатељима, отпевала је: ‘Провели смо дивно време, али сад већ морамо да кренемо’.
Али, Ела није отишла. Села је и причала са нашим музичарима све до јутра - до пола пет. Сувише је била изненађена пријатељским дочеком да би лако могла да се одвоји од њих".
Два месеца касније (15. априла 1961.) Милан Стојановић је учествовао на великом џез фестивалу у Берлину ,,Musique Aux Champs-Elysées", где су, између осталих, гости били Jack Diéval, Fausto Ciliano, Petula Clark, Eddie Pauly, Jo Roland, Liane Augustin, Achille Scotti, Siw Malmkvist, Hans-Georg Arlt, Claude Yvoire i William Greihs . У официјалном, штампаном програму, званично је представљен као: „Milan Stojanović wollte zunächst Architekt werden. Seine musikalische Karriere begann er als Saxophon-Amateur. Bold war er im Groβen Jazz-Orchestar des Senders Belgrad Mitglied und Solis".
Златни људи и - године
 |
| Да се не заборави: Ела на београдском аеродрому 1961. године, фото: jugosvirke.wordpress.com |
Током 1961. године, Милан Стојановић поново се нашао на окупу са својим најбољим пријатељима: Бором Роковићем и Војиславом Ђоновићем, са којима је снимио плочу „III састанак у студију" (РТБ ЛП-408) на којој се налазе мелодије „Ружан сан", „Тема из просјачке опере", ,,You 'd Be So Nice To Come Home", „Bee-deedle-dee-doo", „The Midnight Sun Will Never Set" i „Donna Lee". Светолик Јаковљевић опет је реаговао у „Дуги" (број 863; јун 1962.): „Борислав Роковић већ више година ради у иностранству (почетком ове године ступио је као клавириста у оркестар Курта Еделхагена). Овај његов сусрет и његових ритмичара са двојицом београдских музичара не значи само састанак у студију ради снимања за плоче, већ поновни сусрет са његовом темпераментном личношћу коју треба да упознају млади џез-музичари и љубитељи џеза. Несташног, вечито необузданог темперамента, Роковић се сада појављује са изграђеном пијанистичком техником која нарочито осваја акордским свирањем. Његова изражајна техника креће се од шапутавог лиризма до еруптивности, у комбинацији правог џез-израза и импресионистичких ефеката. (...) Стојановић и Ђоновић брзо су се приклонили свирању свог старог колеге, и као да годинама нису бих раздвојени - пружили нам неколико успелих заједничких остварења, нарочито у наслову "You 'd Be So Nice To Come Home..."
У марту 1963. Милан Стојановић објавио је ЕП плочу (РТБ ЕП-41500, 45 обртаја, 600 дин.) са четири песме: „Вихор", ,,Body Аnd Soul", „Bag's groove" и ,,New Rhumba". Ни овај догађај није пропустио ревносни Светолик Јаковљевић („Дуга", бр. 900): „Овај ентузијаст и ветеран џеза у Београду може се сврстати у водеће југословенске тенор-саксофонисте а свакако је први у нас почео да свира флауту у џезу. (...) У његовом начину свирања флауте, оригиналнијем и личнијем него на саксофону, опажа се пре свега леп и дотеран тон. Импровизације су му мелодијске пријатне, а ритмички разноврсне с тенденцијом извесног заостајања иза ритма што ствара изузетну напетост. (...) Захваљујући М. Стојановићу добили смо успелу, занимљиву и динамичну плочу домаћег џеза".
 |
| Проба Бора Роковић, Милан Стојановић, Милан Котлић и Војислав Ђоновић 1951. године |
Мада је и следећих деценија, све до данас, свој живот утопио у џез, „Мачор" најрадије помиње педесете године које, не без разлога, назива „златним": „Било је то најлепше доба, време кад су царовали младост и ентузијазам. Једва смо чекали кад ћемо да свирамо, долазили на пробу сат раније и одржавали јаm-sеssiоnе: Бора Роковић, Спаса Милутиновић, „Шимпа" Ивановић, Миле Павловић. Владало је некакво чудесно пријатељство, делило се парче хлеба, свака плоча, сваки динар. То узбуђење пренео је на нас Бора Роковић који је донео нову музику, модеме аранжмане, умео да објасни сваку ноту. Свима нам је био пријатељ и - учитељ. Оно што је Гутеша поставио, Бора је усавршио и разрадио... Кад се само сетим колико је тих година било дивних људи! Душан Видак, вредан, агилан, интелигентан музичар који је Удружењу дао на располагање свој стан! Па, Мића Котлић! За Глена Милера одрекао би се десне руке! Невероватан аранжер, диригент, одличан композитор. Другарчина... У Загребу, рецимо, имам велике пријатеље: Бојана Хохњеца, Станка Брицхту, Маријана Домића, Озрена Депола. Кад се данас видимо, изљубимо се к'о браћа!"
Због свега што је доживео и проживео, Милан Стојановић је врло, врло задовољан тип: „Да сам се одлучио да завршим студије, вероватно бих био добар архитекта. Али,музика! ... С њом сам живео онако како никад не бих да сам архитекта. Није ми дала материјално богатство, али сам и без тога богат човек. Стекао сам пријатеље, радио оно што волим, уживао и био срећан. Више од тога човек не сме да пожели!"
 |
| Прва проба забавног оркестра Радио Београда у кули Радио Београда - јануар 1948: Слева стоји дир. М.Гутеша, М.Стојановић - сакс, Н.Дајзингер - сакс, И. Генић - сакс, В.Плотњиков - сакс, А.Крковић - тп, Л.Калмић - тп, Ото Лудвиг (немачки заробљеник) - тб, Б.Хоуф - тб, налакћен Тумбас - сакс, лево леђима окренут Н.Сократов - б, А.Нећак - г, С.Милутиновић - др, В.Симић - п. |
 |
| Непоновљива младост: Милан Стојановић, Бора Роковић, Михаило Живановић и Војкан Ђоновић |
 |
| На дочеку нове, 1952. године у француској амбасади у Београду: Бора Роковић, Спаса Милутиновић, Предраг Ивановић, Младен Гутеша, Војкан Ђоновић, Милан Стојановић |
 |
| Трилинг за импровизацију: Предраг Ивановић, Бора Роковић, Милан Стојановић (1952) |
 |
| Свирка из 1955: Милан Стојановић (саксофон), Александар Аца Нећак (клавир) |
Фотографије су преузете са интернета, осим оних из породичне архиве!
