Жико Митровић - годљевски севдалија

Жико хармоникаш са супругом Вером

Нисмо били ни другови ни пријатељи, нити било какав род. Једино што нас је спajaло била је музика.

Њему је музика била професија, а обојици насушна потреба.  Храна за душу и извор најлепших задовољстава. Показао сам му да уживам у његовом умећу, у начину на који хармоником и гласом доноси оно што је неко пре њега већ одсвирао и отпевао.

И сама његова појава издвајала га је од других: мало дужа коса, бркови,  елегантан шешир који није скидао, зими је носио  дугачак капут од фине тканине. Сељак по пореклу, господин по изгледу. Уствари, мени је веома личио на песника Бранка Радичевића,  а мислим да је он свесно неговао ту сличност.

Најчешће смо се сретали на некада популарним такмичењима певача – аматера. Ако је жири био довољно компетентан - за Жикa су биле резервисане прве награде, а ја бих понекад завредио понеку утешну.

Освојено прво место у Сечој Реци

Било би ми задовољство слушати га. Као да је живео за тај тренутак у коме је припадао само песми. Загледан негде у даљину, преко глава публике у сали, а руке, глас и срце били су у савршеном сагласју. Дубоко је веровао у себе, у избор песме, интерпретацију. А то су биле оне најзахтевније: „Јаблани се повијају“, „Кад сретнеш Ханку“, „Мој дилбере“, „Двије су се воде завадиле“,... Памтим његово извођење песме „Стара стаза“ (Већ година дана ево...). Песма говори о младићу који већ годину дана проводи у болесничкој постељи и само са њеног прозора види светла свога града. Што је теже и од саме болести, сви су га заборавили, нико га не посећује. Чак ни његова вољена. Остаје му само да у мислима са њом шета њиховом старом стазом.  Жико је тако убедљиво, тако сугестивно доносио ову дивну севдалинку да сам ја имао утисак да је он баш тај несрећник кога је задесила најтежа судбина.

Ипак, наш севдалија никада није постао народни свирач ни певач. Није хтео. Није жудио  да буде хваљен и славан, да га обасипају новчаницама. Није био спреман на уступке и компромисе. Имао је свој репертоар од кога није одступао. ,,Фурао свој фазон“.

Када сам једне прилике питао Слобу Мулину зашто га нема више у народу, на свадбама, весељима, одговорио је да  не жели да повлађује свачијем укусу нити да пева: „Ајде ујко, ајде роде“, „Свадба, свадба“ и сличне поскочице, а ако то одбије онда „заради“ псовке и понижење и тако и себе и домаћина доведе у непријатну ситуацију.

Нешто слично је и наш Жико изабрао и ја сам му веома захвалан на томе. Изабрао је пут којим се ређе иде, али се сачува душа.

Милан Живковић,

учитељ у пензији

Милош Лазић о Жику хармоникашу:

Жико је био син јединац, од оца Гвоздена – Гођа и мајке Миље. Прилично размажен, поштеђен тешких, сељачких послова. А пошто је требало од нечега живети, родитељи му купе хармонику.  Једне прилике замоле они мене да га одведем у Београд код Крњевца. И одведем га ја прво код Нова Милошевића, он нас пошаље код Цветкове пијаце код једног професора ,,кажи да сам га ја посало мора га примити“. Одемо ми и он га испроба и каже ,,младићу примам те на три године, треће године ником не смеш скинути капу само можда Радојци Живковић“. Међутим, не могу родитељи то да издрже, после ја кажем примите га 6 месеци, он каже ,,не могу, ако ћу да га примим да буде професионалац примићу га на три године и никако друкчије“. Е онда одемо код Крњевца, он нас упути код колеге Ћирковића и он га прими, био три месеца; Ћирковић је са супругом долазио код њих кући у Годљево и мене су звали на ручак, клали ја'ње и Ћирковић каже мени: ,,Одличан је, само мора још да савлађује и мало је тврдоглав“. Али он, позову га на свадбу, неће да носи хармонику, отац му носи на леђима хармонику, и тамо ти наручиш песму коју ти 'оћеш за твоје паре, али он пева његову, лепа је то песма, ал џаба. Носио дужу косу и шешир обавезно.

Жико 19 година са мајком и оцем

У кући Жика хармоникаша

На самом почетку нашег путешествија годљевским стазама и богазама, тражећи гробље Лазића и Митровића (добро скривено иако приступачно и веома сређено) наиђосмо на куће Митровића, млађа жена нас упути (али не нађосмо га ни тада), била је то Лела, Жика хармоникаша ћерка, коју смо знали из виђења, али причу о овом занимљивом човеку – нисмо, или јесмо, донекле. Онда смо следећег пута дошли да гледамо фотографије.

Лела и њена мајка Вера љубазно су нас примиле. Уз кафицу и фотографије обрнусмо још један пут по Годљеву.

Mачак се пропиње на шапице, хоће у крило.

,,Печно је оно'', каже Вера, жена у добрим годинама, али још увек лепа.

Прича нам о свом Жику. Све најлепше. ,,Ни са ким се он није посвађо ни препоријечио од тих колега. Са Чворком је дуго година свир'о. Мићов отац Периша туко у бас. Овде за нашу свадбу 1970. су свирали, Мићо је био млад дечко, Славко из Брајковића (умро млад), један хармоникаш из Шеврљуга, Жико је волио како тај свира кола...“

Ћерка Лела: ,,Спремао се, знао је да вежба ствара од човека мајстора. Баба Миља је причала да је још као дете певао од раног јутра. Е после чико Димитрије (деда Гођо је татин отац а Слободан је био Димитријев отац) био на рату и донео отуд неку хармонику и тата се одмах заљубио. Био самоук, а онда су му за оних неколико месеци у Београду исправили грешке и показали како треба. Зока (сестра) и ја смо музикалне и ишле смо по такмичењима али нисмо као он: он чује песму, узме хармонику и одсвира. Кад се Иво мајор женио, прва жена му била Македонка, он је научио све њихове песме, Македонци се одушевили.“

Жико је био и ловац и пецао рибу помало.

Наилазимо на предивну фотографију Петра Лазића са мајком и оцем. Невероватно! И на фотографију Милоја Лазића, Милојковог оца. Па онда Милојко са две сестре.

"Дивни су то људи били. Ми смо фамилија. Перо био сладак дечачић и много ми је жао..." прича Вера.

Петар Лазић са мајком Милком и оцем Милојком

Деда Петра Лазића

Милојко Лазић са сестрама

Лела: Некад код продавнице скупи се друштво: иди Жико понеси хармонику, он прво неће па онда га наговоре... или се скупе ту кад дође Перо из Београда, Димитрије ту, па ови Соколови и направе весеље. Или за Јовањдан сви дођу овде, у великој соби се игра коло. Чика Перо је рано умро.

Перо Митровић

Која песма је била Жикова?

Вера: Волео је Сафетове песме, Заимове, Химзове... Знаш шта дијете, имамо ми и касете снимљене...

Лела: Имамо снимљену нас две мали гласићи, он нас прати на хармоници: "Цвати брже јагодо цавти брже јагодице..."

Пали се касетофон на прагу и креће "Ој јесени туго моја..."

Неки невероватан дух је прострујао кроз собу, расплакасмо их, али то су сузе подсетнице и сузе захвалнице, знамо ми то добро, и нека смо...

Вера, супруга Жика хармоникаша

Жико са братом од стрица Пером Митровићем

Фамилија Жика Митровића

Мост до мога завичаја

Разговор са Милорадом Мићом Рогићем, наставником, туристичким радником и ентузијастом

Поглед са 1022 м

Посетили смо га на Брду Град (1022 м), у викенд кући у којој преко лета проводи своје пензионерске дане са супругом. Иначе Ветар дува преко Града, каже песма, а поглед пуца на три државе - каже Мићо, човек виталног и здравог духа, активан у пословима око лепо сређене куће.

Рођен je у селу Годљеву 1943. као син јединац, у средишту буре, устанка, рата.

То је родна кућа моје мајке; с обзиром на ратна дешавања моји отац и мајка су из стана у Косјерићу отишли у Годљево. Отац је био припадник тадашње устаничке заједничке војске, иначе је био активни официр у Краљевој војсци; био на служби у Ужицу и кад је почео рат пребацио се у Косјерић за све време рата, до пред крај - друга половина ­­'44. године. Та кућа у којој сам рођен је дедина, он је заједно са своја три рођена брата био учесник Првог светског рата. Деда је рањен и заробљен од стране аустроугарске војске, пешке се вратио из Аустрије из заробљеништва, излечио се иако је на 7 места био изрешетан (Бугари су га оставили мислећи да је убијен, наишли Аустријанци и транспортовали га у Аустрију, и он побегне - њих четворица, али нису смели преко Мађарске па Хрватске, него тамо преко Румуније, преко Галиције уђу пешке). Замислите кол'ко је то имало снаге... Тешка су то времена била, тешко је било одржати се на овај или онај начин.

Годљево је платило цену?

Моје мишљење је да је сасвим погрешно да је тадашњи Црногорски срез или данашња општина Косјерић дуго година била проглашена или прокужена за четнички крај. Овде, по мени, није било окорелих и острашћених ни четника ни партизана. Како је која војска наилазила узимала је шта је хтела, али традиција је била да су домаћини били више привржени вери, држави, краљу, отаџбини. То се негативно одразило на развој Косјерића, дуго година после рата били смо слепо црево и да није прошла пруга Београд - Бар, питање је докле би стигли. Мада, били смо једно време на путу да пратимо Горњи Милановац који је био модел развоја за време председниковања Слава Косорића и осталих људи који су водили привреду Косјерића: Владан Томић, Марко Марковић, Тиосав Божовић.

Мој отац је све време провео у тадашњем срезу Косјерића, био је командир омладинске школе – нешто попут предвојничке обуке коју смо ми касније имали у Субјелу. Неки  од његових питомаца били су Цека Дамјановић, Милутин Пантовић, Добривоје Дамјановић... Последњи пут отац ме је видео кад сам имао 7 месеци, да ли сам ја њега видео тада – не знам, не сећам се, можда сам спавао или плакао. Трагедије се понављају, па је и мој син на 30.дан од рођења свог детета, нажалост, сахрањен.

Мајка Миленија и отац Ђорђе са сином Милорадом

Полеђина фотографије 

Када сам (стицајем околности постављен сам за директора интегрисане школе са Сечом Реком, Ражаном и Косјерићем) поводом 100 година школе 1976. био у Архиву у Ужицу да бих узео податке о Миту Игумановићу по коме је школа носила име (иначе добитник ордена са златним венцем) -  био сам у прилици да потражим нешто и за Ђорђа (оца), сматрајући да с обзиром је био један од тројице официра - морам нешто наћи. Међутим, ни слова. У разговору са људима, рачунајући и оно да победници пишу историју, никада ни од кога нисам чуо ништа ружно о њему. Стицај околности је хтео да мени крштени кум буде Никола Калабић који је био изузетно добро са мојим оцем. а уједно је био и кум, али венчани, и Бошку Рогићу који је за све време рата био телеграфиста у штабу Драже Михаиловића.

Ђорђе Рогић

Где сте ишли у школу?

Дванаест година сам провео у Годљеву, ишао у школу у Сечој Реци, осми разред завршио сам у Косјерићу, гимназију у Ужицу; после гимназије, с обзиром да мајка није имала довољно средстава за даље школовање, почео сам да радим на Варди 1962. године, предавао математику, техничко и физичко. Потом једну годину у Маковишту, па пред војску 65. радио сам у Катастру као приправник; онда војска у Кичеву, имао сам предлог за Школу резервних официра у Мостару, али тада је још увек било веома важно ко је коме где био у рату, тако да сам ја ипак отишао у Кичево. Потом, опет због тешких услова, још годину дана на Варди, онда ипак некако сам отишао у Београд, завршио ВПШ, вратио се у Косјерић и предавао физичко у Школи ученика у привреди и у Ражани. Па сам добио пола радног времена у Основној школи ,,Мито Игумановић'', а пола у Ражани, тако да сам ја на неки начин први сеоски путујући учитељ у Косјерићу. Године 1974. постављен сам за директора школе, '76. смо почели фискултурну салу, спортске активности су биле захваљујући мом колеги Драгиши Марковићу који је срцем и душом то водио, што је било значајно за децу. У акцији „Ниједна школа без спортског терена'' наша школа је била проглашена најбољом у Србији, акцију је водио Радио Београд и Омладина Југославије; веома широка и корисна акција, општина Косјерић је две године по том истом основу била најбоља у Србији. Године '79. сам на свој захтев прешао у Спортски центар који 7 година није радио, ставили смо у функцију објекат, базене, направили полигон за обуку возача, први је био у Србији за акцију ,,Шта знаш о саобраћају'' и ту је било републичко такмичење и тако...

Туризам на ПМФ завршио сам 1988. па ме онда поставе за председника привременог пословног органа у хотелу ,,Скрапеж''; за то време снимљено је 6 филмова у Косјерићу, лично сам учествовао у организацији снимања Главе шећера (у Сечој Реци, у Реновици), Жикине династије, Први пут с оцем на јутрење, Хајде да се волимо, пре мог доласка снимљено је У лову и Титов пут. Био сам први секретар Туристичког савеза, учествовао у организацији Чобанских дана, али то нажалост не пише нигде јер нисам био члан СПС. Био сам тренер мушке одбојкашеке екипе, тренер фудбалера и штошта, све без надокнаде, чист ентузијазам. Тада је кренуо и сеоски туризам, 15-ак кућа (Милица – "Нана" из Сече Реке и други)... Након '88. отишао сам на море за директора хотела ,,Златибор'' у Хај- Нехају и тамо провео око 3 године, па у повратку за Београд зауставио се у Ужицу као  директор Студентског центра, онда у Београду поново у просвети две године. После промена, од јануара 2001. био сам директор Сектора угоститељства у СРЈ, па СЦГ, до краја 2006. И на крају 3 године на Дивчибарама (опет у повратку ка Косјерићу) – хотел „Маљен“, па пензија.  Ето, тако сам затворио круг.

Годљево је некад било међу развијенијим селима?

Први макадам који је урађен, ваљани пут са туцаником – то је било од Годљевске задруге па навише. Телефон, вода са Града, одбојкашко игралиште, травнати терен... Било пуно младића, било напредно, с обзиром да је у брдско планинским условима, и то захваљујући појединцима који повуку па анимирају људе око себе, као и свуда.

Настављамо разговор о фамилијама годљевским:

Лазићи су изнад пута, Митровићи испод пута и ту је једна кућа Јанковића. Ујак од мог деде по мајчиној линији није имао деце, а иначе он је из Митровића; ујак је усвојио мог деду и оженио га, тако је деда наследио ту кућу и она је ту једина кућа Јанковића. Иначе Јанковићи су тамо изнад оног великог брда. Тамо су му остала браћа: Јевросим, Витомир и Радомир; мој Војо је био републички посланик два мандата, био је и председник Одбора противградне заштите Србије.

Сада иде занимљива прича о гробљу које смо већ посетили и били изненађени како је уређено, иако скривено, није га лако пронаћи:

Покојни Кузман, његов отац је тамо где су Ђурићи, испод Цикотске стијене, а мајка из Јанковића (акценат краткосилазни на а) -  он је за зимске задушнице ишао прво на очев гроб, па онда долазио у Годљево на мајчин гроб. Говорио је како много више воли да дође у Годљево на гробље него у Сечу Реку на свадбу. Што? Каже – веселије је.

Образложење:

После тих задушница, док су стари гробови били (не знам Димитрија Митровића да ли сте знали, његов син Перо, живео је у Београду, иначе мој школски; умро је рано, мученик, то је први млађи гроб горе био, и од тада се то већ прекинуло). А било је - заврши се на гробљу то све, сви изнесу све што се носи: колачиће, уштипке, кувани купус са сувим ребрима, пршута, наравно ракија, и ко дође из чаршије понесе нешто још од пића; кад се запале свеће свако код својих, онда се крене са дна доле, није оно велико гробље видели сте, ту се попије по једна, па на следећи гроб, и док се дође горе код последњих споменика има који и обеуте. Јова Соколов, и он је умро пре пар година, брат Славов што је лимар био на Белом Гају, исто мој исписник, волео је да попије, волео је друштво, ал' није мого да носи ракију. И каже његов отац: "Јој црни Јоване, јооој, зна се ко се носи на гробље а зна се и ко се носи са гробља, само тебе црњане носимо са гробља", то су била ,,спадања само таква. И састанемо се горе у кући код Милана, и Жика донесе хармонику и почну песме, али њихове песме: Некад цвале беле руже... и тако.

А шта имате да кажете о лепоти годљевских девојака?

Суза у оку. Мајка Миленија била је изузетно лепа жена, сећамо се сви.

Миленија и Ђорђе Рогић, 30.12.1942. Косјерић

Ђорђе Рогић, Ужице

Полеђина фотографије Ђорђа Рогића као дечака

Нeизбрисив траг у времену

ПЕТАР ЛАЗИЋ 

Косјерић, 25. септембар 1960 — Београд, 11. септембар 2017

Петар Лазић је био српски књижевник, новинар, публициста и универзитетски професор. Живео је и радио у Београду.

Петар Лазић је један од најугледнијих сатиричара данашњице, превођен је на тридесетак језика и заступљен је у више од сто светских антологија, енциклопедија, лексикона и зборника. Између осталог, налази се у најпрестижнијим светским изборима, попут енглеске енциклопедије „2000 Outstanding Intellectuals of the 21st Century “, затим у антологијама: руској „Антология мудрости“, италијанској “I più grandi saggi”, француској “Les plus grands esprits”, и тако даље.

Новинарску каријеру започео је у студентском радио програму „Индекс 202” као редактор дневне емисије 1982. године. Од 1984. до укидања 1996. био је аутор текстова, редитељ и “доживотни” уредник „Индексовог радио позоришта” (сатирични радио кабаре који је по свим истраживањима био најслушанија радијска емисија у историји СФРЈ и СРЈ). Паралелно са радом у „Индексовом радио позоришту”, Лазић је у листу Младост уређивао сатиричну рубрику „Овој земљи је потребна младост”, а потом у магазину Дуга сатиричну рубрику „Дуга иза облака”. Био је уредник у издавачкој задрузи Белетра а у издавачкој кући Данга директор и главни и одговорни уредник.

Од средине деведесетих до данас био је главни и одговорни уредник сатиричног листа Наша крмача, директор и главни и одговорни уредник сатирично-политичког магазина Бре!, директор и главни и одговорни уредник дневног листа Глас јавности, помоћник одговорног уредника дневног листа Блиц и помоћник главног и одговорног уредника програма Београд 202.

Поред „Индекса 202”, „Индексовог радио позоришта”, радио драма, као и великог броја појединачних ауторских емисија на свим програмима Радио Београда – на Радио Пингвину Лазић је водио и уређивао ауторски серијал под називом „Емисија коју нису појели скакавци”, који су београдски новинари у анкети прогласили за најбољу радијску емисију у 1995. години, одмах испред „Индексовог радио позоришта”, док је она у исто време те године била друга по слушаности у Србији, иза „Индексовог радио позоришта”. Од 2003. до 2005. уређивао је и водио на таласима Београда 202 веома слушану емисију „Бре 202” (коју је радио са екипом сарадника из магазина Бре!), из које су објављена два CD-а са сонговима, као и два CD-а са емисијама. Од 2008. уређивао је и водио на програму Београд 202 емисију „Црно-бели свет”, а од 2014. до 2016. године емисије „Црна рупа” и „Уместо црне рупе”.

Новинске и публицистичке текстове, прозу, поезију и афоризме, као и стручне и научне радове Лазић је објављивао у стотинак листова и часописа у Србији и свету. Сталне колумне писао је за: Књижевну реч, Нин, Либерал, Бре!, Црту, Марку, Глас јавности, Блиц и Илустровану политику. Фељтоне је објављивао у Гласу јавности и Нину.

Хваљен и кажњаван. За иста дела, за која је награђиван – привођен је и подизане су кривичне оптужнице, искључиво због “вређања имена и дела председника државе”, у периоду пре и за време режима Слободана Милошевића.

На Факултету за медије и комуникације у Београду држао је наставу из предмета: Вештина убеђивања у медијима, Критичка литература и реторика, Реторика и јавни наступ, Комуникација и техника убеђивања (основе) и Комуникација и техника убеђивања (полемике и дебате).

Био је шеф посланичке групе (ДЕПОС–НД) у Скупштини Србије, као и потпредседник скупштинског Одбора за културу и информисање. У јуну 1994. поднео је оставке на све функције. Једини је шеф посланичке групе у историји српског парламента који је поднео оставку на ту функцију и напустио Скупштину.

Објављене књиге

· Зауставите планету хоћу да сиђем (1982) – поезија

· На зубатом сунцу (1988) – сатирични афоризми (пет издања)

· Хероји Булевара револуције (1990) – текстови за “Индексово радио позориште” (два издања)

· Опело за мртво море (1994) – сатирична поезија (четири издања)

· Године заплета (1997) – текстови за “Индексово радио позориште” (два издања)

· Кратка историја душе (2001) – проза (три издања)

· Нема малих улога (2002) – публицистика (три издања)

· Брелешке (2002) – публицистика (два издања)

· Мали велики људи (2004) – дечији афоризми (два издања)

· Царство земаљско (2005) – сатирични афоризми (два издања)

· Шљива, бре (2007) – мултидисциплинарна монографија (двојезично на српском и енглеском)

· Обећана земља (2009) – публицистика

· Атерирање небеског народа 1 (2009) – публицистика

· Атерирање небеског народа 2 (2009) – публицистика

· Савршена самоубиства (2011) – роман

Поседовао сам дискретни шарм успешних људи
којиопстају захваљујући сагласју са околином
 у општој безличности.

(из књиге „Кратка историја душе“)

* 

Спусти се до 

мене 

чућеш нешто 

попут 

мог гласа 

("Зауставите планету хоћу да сиђем") 

Већ својом првом збирком песама Зауставите планету хоћу да сиђем (Запис, Београд, 1982), Петар Лазић је упечатљиво најавио вансеријски песнички таленат, индивидуалност, језик особитог сензибилитета. Млади песник се потом својим новим остварењима тематско-жанровски разлиставао, кондензујући израз у својеврсну раскош укупног књижевног и публицистичког стваралачког опуса. Специфична лакоћа и тежина Лазићевог стила огледа се у „петруцавој“ флуидности, мисаона луцидност у свему што је написао или изговарао. Духовно дубок, нежно бескомпромисан у будности сваког свог стиха и прозног остварења, често заоденутог у митско-филозофску параболу, читаоца одмах придобија спуштањем у огољену до коске стварност текућег тренутка. Почетно осећање нелагоде и жар отпора спрам живота и устројства света, који није човековој души угодан дом, остаће трајно. О томе сведочи целокупна људска и ауторска храброст Петра Лазића, која врхуни питомом сатиричном бриткошћу једне изразите естетичко-етичке громадне индивидуалности и комплексности. Наша ововремена драма бивања и живљења афористички згуснута и сведена, или потресно психоаналитички изнутра осветљавана, стреловито и сигурно делује као противотров свем злу и изопачености. Тај лек уз смех кроз сузе Петра Лазића одавно запажен, прелива се ван граница српског језика и „локалних“ прилика и неприлика, постајући универзалан, свевремен. И мада књижевност не поправља свет и не лечи од бољке која је пречи, има великих књига и писаца који својим увидима отварају могућност за наставак живота, и за покајања… Уосталом, у Запису из мртве душе потврђује недвосмислено - ''Живот је јачи од свега''. Али већ следећом реченицом чини отклон од општег места, кључним додатком: ''За оне који мисле да су живи''.

Сада, након што је неуморни маг речи Петар Лазић напустио заувек „царство земаљско“, нужно је рећи што да не: И да је написао само Кратку историју душе (још недочитану дубоку књигу оданости), уз стихове Опела за мртво море и роман Савршена самоубиства, била би довољна част нашој литератури. А оставио је далеко више, поверивши топлини својих речи да нам душе ''на зубатом сунцу'' и надаље греју и расхлађују „црним леденицама“. У исти мах, и ужасну сумрачном опоменом - на крају свако претеривање се покаже истинитим. Готово тестаментарно, сам је казао:

''Речима сам крчио пут кроз живот. Захваљујући томе, моја права Душа имала је привилегију самоће у свету живих лешева''.

Писци нам често кажу о себи и више него што би желели, а такви искази остају трајно упутство за разумевање њихових дела и живота. Отуда, на овим страницама пред читаоцем је сада и овај наш скромни избор из поетских и прозних остварења Петра Лазића.

Избор из дела 

Стихови из прве књиге песама "Зауставите планету хоћу да сиђем"

(И)БИ 

Има једно брдо 

на брду ноћ 

поји Лазићеву смрт 

док глисте 

своја гнезда 

од ластиних кљунова 

слажу 

Био сам тамо 

био сам тамо 

(и) би осам тамо 

(и) бисмо сви Ми 

Пођи… 

Иде се путем 

Мојих костију 

до ветроказа на коме 

рмбају (ти) очи 

уредно их слажу 

у кожу једног Анђела 

да предскажу помрчину 

Спада моја бурма 

спадамо ја 

и моја бурма 

док не изрмбају ново… 

Има једно брдо 

и на брду ноћ 

* 

… благо гладнима… 

… њихов хлеб је већ давно поједен… 

О САТИРИ И АФОРИСТИЦИ Петра Лазића 

рекли су: 

- У неколико стотина афоризама Лазић нам показује какви смо ми то, да је добра земља што нас држи и сунце што нас обасјава. А ти разлози су углавном политички. При читању његових афоризама читалац мисли о оном што нам Лазић саопштава, али у исти мах и о његовој храбрости.

(Милован Витезовић, „На зубатом сунцу“, 2005, из рецензије)

Овом писцу није потребно много књижевног материјала да искаже сву парадоксалност, драматичност, трагикомичност, етичка и друга посртања једног света и времена.

(Милован Витезовић, из рецензије за књигу „На зубатом сунцу“, Народна књига, Београд, 2005, пето издање на српском језику)

- Књижевник Петар Лазић је најпревођенији српски сатиричар. Лепота његових афоризама је у муњевитости израза, они су оштроумни, духовити, храбри и поштени.

(Владимир Јовичић Јов)

- Једва чекам да прочитам књигу за коју пишем ову рецензију. Не шалим се, наравно, јер Петра Лазића, чудо невиђено, препоручујем себи и читаоцима без трунке двоумљења, на невиђено. Зар то није право царство земаљско?

(Матија Бећковић, „Царство земаљско“ 2005.)

- Постало је већ опште место, и нећу рећи ништа ново ако кажем да је Петар Лазић наш водећи сатиричар, легитимни и прави наследник Домановића, Нушића, Радовића…

(Небојша Милосављевић, „Наш траг“, 2015.)

- Ангажована литература је облик књижевности који има само једну једину ману... Не живи у складу са простором медиокритетства и временом лицемјерја конкретне креације."

И управо таква књижевност, као модус kаусалис увијек изнова, као перпетум мобиле рађа (и умире у) сопственом бићу у тренутку...рођења и/или смрти.

Петар Лазић има и далеко већи проблем. Какав? Његова ангажованост је била надахнуће тренутка посљедњих више од тридесет година и може се упоредити са пробуђеним наканама бића да душом овлада односно вице верса, ако јесам свјестан да ја, у јавству, и јесам само ако постојим смислено.

Он јесте, али проблем је што окружење не бијаше никада ни близу томе. И, наравно, као неко ко гласно зри, његова књижевна појава није нестала у задовољавању, како и сам вели, владара, већ и самозадовољавању сопственог бијеса.

У стварању. Из тог бијеса, само наизглед рађа се немилост. Не! Он једноставно жали (не)људе весео поставши управо због тога што ВИДИ. И КАЖЕ што МИСЛИ.

Због чега? Да би сјећање на нас једнога дана било меритум опоравка.

Чак и када у Паклу/Џехенему будемо.

Јадни, а људима се зовемо, док гледамо у сунце.

(„Далеко (ни)је сунце“, Диоген, ријеч уредника, Сабахудин Хаџиалић, 2013)

ИГРАЛЕ СЕ ИГРИЦЕ НАСРЕД ЗЕМЉЕ ЗЕМЉИЦЕ 

Да сам паметан ја бих се правио луд.

Мојој отаџбини треба опростити. Имала је несрећно детињство.

Путовања у обећану сутрашњицу не смеју да спутавају
ни повремени излети у стварност.

Када се неразвијени ставе под лупу, има шта и да се види. 

Победа је чиста као суза јер мртва уста не говоре.

Информације морају бити доступне новинарима.
У противном би могле да допру до јавности.

Калигула је први поставио коња за сенатора,
али и ми коња за трку имамо.

Сваки почетак је тежак. Нарочито онај који траје деценијама.

Само је великим визионарима доступна прошлост.

Археолози трагају за остацима ранијих култура,
као да остаци данашње културе нису довољни.

Све смо учинили да будућа поколења још дуго помињу нас,
него и нашу фамилију.

И бог створи човека по обличју своме.
Како онда да верујем у њега!

Што мање читам остаје ми више времена да критикујем прочитано.

Толико је јецао у сну да смо били убеђени да је будан.

Судећи по Каину и Авељу, људи су ипак браћа.

Он је син народа. Један отац то не би могао да постигне.

Никад о вама то не бих рекао, ја ипак само тако мислим.

Пре мене потоп.

За ђавола је ова земља прави пакао.

Правда је скупа.
Колико нудите?

Чувај се човека који је прочитао само једну књигу у животу.
Постоји опасност да ће се учланити у библиотеку.

Јунак нашег доба је облак у панталонама.

Истерали смо правду… Коначно смо сами.

Дођите сутра, службено сам искочио из коже.

Учините ми велику услугу. Не будите толико глупи.

Драги оче, опрости ми.
Исти сам као ти.

Лако је бити велики када ниси мали.

Ја сам бесмртан. За сада.

КРАТКА ИСТОРИЈА ДУШЕ – о прози Петра Лазића 

рекли су:

- Можда би најтачније било слободно мненије да је Пера производ самог себе, и да је он тај који је себе довео до невоље која га тера да поправља оно што је најсклоније да се квари.

(Љубодраг Стојадиновић, Брелешке, 2009.)

- Књиге отварамо када желимо да побегнемо од стварности а затварамо када нам је њихове стварности доста. Лазићеве књиге су оне које нам дозвољавају да конзумирамо стварност препрану у његовом духу, да се не уморимо али да се, ипак, замислимо.

(Петар Арбутина, „Наш траг“, 2015.)

- Петар Лазић је рођени сатиричар. Његова жеља није да улази у токове кретања других начина приповедања; његова стварна жеља је, верујемо, да до краја испита своје могућности у сатиричној димензији људи, света и историје. Он се већ окушао у сатиричном роману, сатиричној поезији и сатиричној краткој причи. Уз све то, он је проверено добар мајстор афоризма.

(Давид Албахари, „Наш траг“, 2015.)

ПРОЛОГ 

Орфичке мистерије су били тајни ритуали посвећени Дионисијевом култу. За време обреда певане су химне које су поучавале упућенике у моралност, обећавајући реинкарнацију и живот после смрти. Химне су садржавале упутства за искупљење кроз самоодрицање и аскетизам. Имале су за циљ прочишћење од греха. Сам Орфеј спознао је последице греха и гнев богова. Скоро да је успео своју жену Еуридику да избави из Хада, али, иако су му то богови изричито забранили, окренуо се и погледао у њу, пре него што је доспео у горњи свет. Тако ју је заувек изгубио.

Док је Орфеј гледао како погледом убија Еуридику, до њега је допирала песма богова: 

ХИМНА О ВЕЧНОМ ПУТУ 

Ти који си на вечни пут, душу у телу понео,

праштај се од душе своје, душа је туга богова.

Тело је твоје, душа не. Она је сан што вечно бди. 

Богови душу послали, од твог тела гроб јој свили,

да кроз многа тела лута, тако вечност да упозна.

Не мучи је када стане. Сећа се бивших живота. 

Милост је богова вечна, даће јој опет да лута,

зато је душа уморна, тело само кад је будно.

Тело је илузија сна. Душа је јава свих тела. 

Иди у свет. Никада се не осврћи. Ма шта било.

Док год патиш знаш да си жив. Ако се икад окренеш,

умрећеш од руке мртвог. А тада повратка нема. 

СВИЊОКОЉ У СРБИЈИ 

У обору су се стискале свиње као у градском превозу. Када год би мој стриц улазио да их храни, налетале би на њега, жвалавиле ногавице и завлачиле главе у кофу са помијама. Показивале су без икаквог зазора глад, на исти начин на који то раде и примитивни људи.

Јутрос, када је мој стриц ушао у обор (као и свако ју- тро, прљав, необријан, с кофом у мци), истрчале су напоље тако да је потера за "изабраном" неуобичјено дуго трајала.

- Предосећају! - каже мој стриц и с философским ми- ром оштри нож.

Док једна лежи везана, спремна за клање, остале свиње с неверицом прилазе храни.

Ја ћутим. Логично.

- И човек је некада имао то чуло, - наставља мој стриц. Пали чак и цигарету.

- Које чуло? - питам тек да бих нешто питао. Ипак је мени ово прво клање свиња. У својству посматрача.

-Како које?! Чуло за несрећу. Само што је код човека давно закржљало, - запањен је стриц мојом неосетљивошћу за теоријски приступ свињокољу. Мени се по- враћа. Не знам да ли је и то логично. С обзиром на то да ми је први пут, вероватно јесте.

Стриц клечи над свињом и коље је професионално, одмереним покретима. Нежно. Свиња скичи, стриц коље ли коље, а остале свиње мимо, у мимоходу прилазе храни. Док крв липти из мајушног засека испод грла, ножице се трзају а уместо скичања сада се чује само хропац не- где дубоко из стомака. Просто је невероватно да живот онолике свиње може да издуши кроз онолицну рупу.

- Исто је овако када човека кољу, - пали наредну цигарету мој стриц и с мераком одбија димове као после било ког другог, добро обављеног посла.

- Пушење је штетно - примећујем, јер ме срамота да питам одакле он зна како човек скичи када га кољу.

- Много је ратова било на овим просторима, - одговара мој стриц јер и сам зна, не само да је пушење штетно него да му је то задовољство лекар изричито забранио. Клање није, али пушење јесте. Због срца.

- Свет је за нас отишао далеко. Тамо се још од оног рата убија индустријски а код нас све мора моћно. Код нас је клање подигнуто на ниво уметности. Још од турских времена, - наставља мој стриц не би ли заборавио своју муку: савет- шта савет (! ?) наредбу лекара да оста- ви дуван.

Док мој стриц черечи, нетом заклану свињу, остале халапљиво једу. Једна пије из локве крви. Као да није било оне стрке и бежаније по дворишту. Свака од њих, свесна да је једва преживела, наставља живот тамо где је на тренутак јутрос застао.

- Знаш ли да су Турци набијали на колац људе тако да не повреде ниједан витални орган. На коцу се могло живети и по неколико дана.

"Живот на коцу” - пролази ми кроз главу да је то од- личан наслов за причу. Само, о чему писати? Можда о то- ме, како се за један дан набијеном на колац одвија у глави филм о узалудности целокупног његовог живота. Нешто као приповест тока свести. Добра идеја. Написаћу ту причу.

Живот је јачи од свега! - каже мој стриц, док баца поглед на свиње које халапљиво једу, мада ми је још јутрос рекао да је он на живот огуглао. Зато га ваљда много и не забрињава пушење.

Написаћу ту причу. „Живот на коцу". Мора даје то не- заборавно искуство. Набију те на колац и ти још живиш дан, два, три... све зависи од тога колико је мајстор добро оба- вио свој посао. Али, како ја као писац могу да знам шта је тај несрећник мислио? Улога свезнајућег писца? Не... улога обезнањеног читаоца. Нека читалац лупа главу над тим проблемом, моје је да напишем. Ионако, све што писац није хтео или није умео да напише, критика примети да се налази између редова. У савременој литератури више је написаних дела између редова него оних са редовима.

Свиње се већ ваљају по блату. На зубатом сунцу. А мој стриц одлаже последње транжирано парче меса. Узима свињску главу из које се добрано цеди крв баца је у лавор и мени са осмехом ромори, као да говори из воде:

- Повраћај слободно. Није то срамота. Човек се од гледања клања умори као да је сам клао.

Одлазим у кућу. Иза мојих леђа остају режњеви меса које је мој стриц усолио, свињска глава у лавору, локве крви и блата у којима се свиње задовољно ваљају као да је ово последњи свињокољ у Србији.

Свуда се осећа задах крви. Протеже се до вечерњих сати и Дневника на државној ТВ. Дневник смо гледали заједно. Клање у Босни, реке избеглица, клање на Ко- сову и пуно избеглица (а шта би друго пратило клање?), мало привредних успеха, нових фабрика и освајања нових технологија, мало догађаја из културе (опера и тако то), потом спорт па временска прогноза... На самом почетку Дневника стриц се завалио у фотељу. Само је промрмљао: - Да се човек одмори!

Пред крај Дневника стрина је отворила рерну да види докле је стигло печење свињске главе. Мој стриц се за- гледао у свињску главу и преко воље је одбрусио: - Као човек! Само то. Ни реч више. Потом је заспао, уморан од целодневног рада...

Следећег јутра није се пробудио. Стрина је кроз јецаје причала како му је пушење дошло главе. Ја сам ћутао, као да нисам.

ОПЕЛО ЗА МРТВО МОРЕ - О ПОЕЗИЈИ Петра Лазића 

рекли су: 

,,Сличност између слика из стихова и слика из наше збиље је очигледна. Ако је међутим Петар Лазић, упркос томе успео да донесе дело непролазне уметничке вредности а сасвим сам уверен да јесте – онда је ова књига само доказ у којој мери жанр сатире, трпи политички ангажман и недвосмислену политичку поруку.

Веома је мало дела на основу којих би могла да се разуме сва трагика овдашње стварности, нарочито ако говоримо о делима која су у исто време на изузетно високом уметничком нивоу оставила неизбрисив траг о нашем времену. У та, малобројна дела, свакако спада Опело за мртво море, књига која треба да служи на част нашој литератури.“

(Проф. др Никола Милошевић, Промоција, 1995.)

„Лазић је успео да на најбољи могући начин измири лирску тананост и сатиричну бриткост, благ хумор и трагично осећање света. У том смислу, у истој мери у којој је непомирљиви сатиричар, са изванредним осећањем да усклади појединачно и опште, са јасним политичким контекстом. Лазић је и лиричар израженог сензибилитета. Некада су магијским радњама изгоњене нечисте силе, а данас сатиром, иронијом и гротеском истински песници , попут Лазића, одгоне притворство, политичко лицемерје, манипулацију и одсуство моралних вредности.“

(Слободан Ракитић, из рецензије за Опело за мртво море, Београд, Народна књига, 2005, треће издање на српском језику)

ТОТОПОТ 

то што чујеш 

да не можеш чути 

то што видиш 

да не можеш видети 

е…то је хорда 

САХРАНЕ 

Нису ова опела за нас 

Ни сахране нису наше 

Није ово гробље засад 

Да га гледаш како расте 

То хорда неке туђе душе 

У нашим телима сахрањује 

Душе мртворођене и убоге 

Нераст-душе, мале и покорне 

А наше су душе с нашим прецима покопане 

Још у оно време 

За које је хорда 

Поуздано утврдила 

Да никада није постојало 

СЛОВЕНСКО МОЈЕ 

И шири се, шири 

степа у грудима мојим 

И гази ли, гази 

хорда по степи мојој 

НЕШТО О УМИРАЊУ 

Не умири узалуд 

Само ће душа твоја 

Тело твоје жалити 

Само ће срце твоје 

За твојом крвљу чезнути 

Само ће ушима твојим 

Глас твој недостајати 

Не умири узалуд 

Требаће ти смрт 

За неко узаврело доба 

А кајаћеш се 

Што си ту једину смрт 

Без јаког разлога 

У млаком времену потрошио 

ГЛАСНИК ХОРДЕ 

Где сте ме побогу ово послали 

Сви су они у глави евнуси 

Нигде човека да реч прозборим 

Пијан да опсујем, трезан да замолим 

Ако ли је ово рај на земљи 

Шта ли ме тек под земљом чека 

СМРТ ПОДАНИКА

Био је то живот 

као лек без воде 

без мириса 

није чак ни превише болело 

као ињекција 

не више. 

Био је то живот 

или се некако слично зове 

то што је било. 

Господе, да ли ћу 

имати прилику 

да кажем нешто важно, 

веома важно 

Када 

Како 

Коме 

сада рећи 

нешто важно, веома важно 

И да ли је то уопште више важно 

ПОТОМЦИ ХОРДЕ 

Прохујаше им кроз главе 

као што су им преци 

пројахали Земљом. 

За собом пустош оставише. 

И одоше некуда 

низ кичмену мождину, 

ваљда ће се отуда 

једном вратити, 

да нам јаве 

је ли тамо боље, има ли штогод за јело, 

има ли пића и жена, 

светлости и воде? 

Па да и ми једног дана 

кроз своје главе 

тамо кренемо, 

где су они ваљда 

поодавно стигли. 

ОПЕЛО ЗА МРТВО МОРЕ 

На крају схватиш 

да нема краја; 

да иза твог краја 

лежи један други крај. 

На крају видиш 

да је море мртво; 

да су живе само 

душе утопљеника. 

Пливају некуд да нађу спас… 

Савршена самоубиства, Београд, 2011. 

„Људско срце има незгодну навику да судбином назива само оно што сатире.“

(Албер Ками) 

О роману:

Психолошком вивисекцијом Петар Лазић ефектно, језички прецизно и мудро, вишеструко симболички заокружује ову суптилну „студију карактера“, чврсто је стилски и мотивацијски увезујући по свим шавовима споља и изнутра, хоризонтално и вертикално.

Главне јунаке, уз оне споредне, писац јасно осветљава изводећи их из психолошког бункера на сцену друштвене позадине и егзистенцијално стешњене позорнице. Не само да бисмо их кроз скенирани пресек стварности видели у својој чудовишној наготи, већ да би их појединачно и заједно доживели као губитнике љубавног и душевног попришта, трагична бића жедна љубави и топлине, потврде живота и смисла. Троје актера (свесно или несвесно), симултано играју своје апсурдне улоге деспота и жртве, љубави и мржње, које лако препознајемо као сапатнике и сапутнике нашег времена и друштва, у коме се привиди реалности често одвећ сурово граниче и мешају са најмучнијом фантастиком.

…….

Шта је све стало у тај болни процеп негације и афирмације умећа вољења, између ових реченица, и колико непремостив распон између демона љубави и смрти − остаје да се изнова сами запитамо. Можда највише зато, што „сви живимо у понору између тих двеју крајности?“

Усамљеност бића, јесте основно стање нашег света данас, а тек сутра... А између нас и света, човека и човека шири се све убрзаније тај јаз несагледиве пукотине, у коју је храбро и посвећено овај писац нетремице завиривао, извукавши из „септичке јаме“ на светлост дана племенити књижевни бисер − свој роман о савршеним самоубиствима. Иако преливен суморним бојама, он се чита у ритму дисања са повишеном температуром. Јер срећом, уз густу нарацију, нису изостале Лазићевске искрице хумора, ироније, па и поезије. Одавно још Петар Лазић је доказао, да барем смех кроз сузе, омогућава ефикасно разоружавање опасности која прети.

(Милуника Митровић „О љубавним и другим демонима“, Диоген, 2011. Приредио Сабахудин Хаџиалић)

Уводник и избор из дела приредила 

Милуника Митровић 

Успомене на годљевска лета

Разговор са Иваном Скадрићем, молекуларним генетичаром и докторандом на Медицинском факултету у Београду

Породица Милошевић, Косјерић 1958.
Мајка Јованка - најмање чељаде

Игром случаја, како то обично бива или се „намешта“ кад се заразите „игром разоткривања“, сазнали смо да је била једна Јованка, Јока, из Годљева, која се седамдесет и неке удала у Београд и тамо отворила кројачки салон. Када смо је позвали, она се већ увелико спремала за свој годишњи одмор, али нам је љубазно дала контакт свог сина који ће, испоставило се, бити љубазан и одвојити време да поразговарамо о родном селу његове мајке.

У башти кафеа у Београду ћаскамо о свему што би могло бити занимљиво за потпунију слику о Годљеву и људима који су некада тамо живели.

- Моја мајка је из Годљева, тачније из Милошевића.

Из  Милóшевића или Мȕлошевића? (Код пуно презимена у овом крају акценат је померен на први слог; постоји мишљење да је то правилно, наиме да се изговара као властито име у корену презимена.)

Не знам стварно. Иначе, гомилу речи нисам знао: муруз, камара; такође учесталост неких речи другачија је у односу на неки други крај. Кад су ми рекли ,,Иво, што си ти чудан'' ја сам мислио да ми нешто фали.  А значило је заправо нешто као: интересантан, занимљив  (леп, прим.аутора).

Ја сам иначе одрастао у селу у подножју Авале, ту су ми са очеве стране, и ту сам завршио основну школу, у Београду средњу, а након тога сам уписао Вишу школу унутрашњих послова; када се та школа сјединила са Полицијском академијом завршио сам Криминалистичко-полицијску академију. Непуних месец  дана након дипломирања уписао сам Биолошки факултет, где сам после завршио и мастер студије, а сада радим докторат, дакле докторанд сам на Медицинском факултету. По занимању сам молекуларни биолог, тачније молекуларни генетичар.

Какве везе има криминалистика са биологијом?

Готово никакве, али тренутно радим у форензичкој лабораторији па има, иако је тема мог доктората и поље истраживања којим се бавим – фармакогенетика. И то чак има додирних тачака, мало је компликовано за објаснити. Али ништа нисам испланирао унапред. У овом моменту се чак више бавим информатиком и програмирањем него самом класичном биологијом односно молекуларном генетиком.

Али, да се вратимо на моју мајку. Мајка је по занимању кројачица. Удала се 1975. и дошла у очево село надомак Београда (Рипањ, припада општини Вождовац). Прво дете - старију сестру су родили 1976. године. Ирена, моја старија сестра, је по занимању дизајнер а ради као make- up aртист. Са мајком дели љубав према сликању и дизајнирању.

Колико често сте одлазили у Годљево?

Ја сам тамо одлазио највише док сам био у основној школи и док је бака била жива. Поприлично дуго је живела – 90 година. Остале су ми у сећању животиње, бака која се јурила по оним брдима и камењу са говедима. Затим река доле која протиче – Годљевача, где смо одлазили на купање. Јако упечатљиво ми је да су људи били поприлично сујеверни. Веровали су да се после Светог Илије не купа у реци, имали су неку одредницу према црквеном календару. Покојна тетка, мамина сестра која је пуно старија била, и она је била сујеверна; примећујем сада и код моје мајке, а такође у целом селу и дан данас видим да су се задржала нека необична веровања, јер ја сам одрастао у другом селу, али није било толико ритуала. То је с једне стране врло интерсантно етнографски, а опет с друге стране може да прави компликације у животу.

У Годљевачи је било пастрмке, пецали смо, сећам се да је вода била јако чиста, била је брза река и чак имала неке опасне вирове. Даљи одласци тамо везани су за сезону малина. Сазнао сам после од мог ујака да је крајем осамдесетих година било је врло тешко убедити старије (деду конкретно) да престану да саде кукуруз који није баш најуспешнији  у том подручју због камења и брда, тако да је малина дошла нешто касније. Такође сећања моја су везана и за печурке. Људи су доста брали гљиве у том крају, моја мајка се чак једном и отровала. Народски називи за две врсте које су се тамо брале су: жујаре и млечике, жујаре су биле укусније и мање заступљене. Такође су ми у сећању млечни производи: кајмак, а печење ракије се мало разликовао у односу на оно које је било у другом селу и ракија је била јача. Змије које овде нисам виђао, то су еуровипери – шарка и поскок, које су и једине отровне код нас, тамо сам први пут видео. Сећам се тих неких старих прича, рецимо деда је једном заспао у ливади па му  се смотала шарка на грудима и заспала, и онда кад се пробудио није могао да се макне али је некако успео да је не узнемиравајући је спусти, пошто је опет било у питању сујеверје – ако она није њега убила неће ни он њу и то је онај фер однос. Доста су у том крају поклањали пажње томе да их неко или нешто чува. На пример од маме сам добио омотач од постељице од говеда јер постоји веровање да то штити од куршума. Причали су ми да је прадеда који је био учесник Првог светског рата, тамо су то звали ''швапски рат'', то је он носио као амајлију, ја се сећам да сам имао негде тај део. Бака је живела у тој старој кући у којој су они имали шесторо деце и сви су остали живи и дочекали неку старост осим једне тетке која је умрла нешто раније а била је удата у околини Лесковца.

Јел има некога сада у тој кући?

Не, ни у тој кући ни у кући поред која је кућа бакине сестре за коју се пак везује опет нека, карактеристична прича. Како су онда жене биле удаване по договору а и мушкарци такође, она је заправо била заљубљена у неког другог човека и због немогућности да напусти брак починила је злочин из страсти убивши заједно са својим љубавником свог мужа. Не бих знао тачно које су то године биле али свакако године када је држава била уређена на тај начин да је казна била бичевање, онда су морали да ваде рецимо његове кости из бунара, да носе од села доле до Косјерића где су морали да ходају са неким натписом: ми смо убили... Они су хтели да побегну али нису успели далеко да стигну и откривени су.

Бака је имала доста иметка, деда Растко је дошао на мираз, а за њега су ми људи причали да је био врло физички леп, шармантан, девојке су га волеле. Чак се сећам да је бака кад је већ била старија  причала о томе онако без кочница, а ми је задиркивали зашто баш за Растка. Па он је био првак у свему, све су трчале око њега, она је фактички побегла, брат који се звао Вук није дозвољавао баш зато што овај није имао довољно земље.

Примећујемо да је то општи утисак да су Годљевке и Годљевци били некако посебни, истицали се и по лепоти осим по памети.

Ја не волим превише романсиране приче, просто реална прича о том добу би се уклопила у то да он јесте био наочит,чим има нека девојка која је (за то доба) имала добар иметак а побегла за њега. И то потврђују и друге жене, па уз смех: Бака је била врло љубоморна. Чак су жене у селу то приметиле, оне су имале тај неки дан, да ли петак или суботу, кад се сакупе и преду вуну и онда би је задиркивале. То ми је препричавала нека друга бака доста касније, кажу нпр: „Она Мица са Растком простирала веш“, а Мица је прва комшиница која је била млада и лепа и коју је покојна бака сумњичила да је имала неку аферу са дедом, што је све деди задавало доста главобоље после кад се бака врати са тих вечери. И то је било испољено до те мере да су сви и у том селу и у осталим знали за ту склоност бакину. Ја сам видео његове фотографије мада већ у познијим годинама: био је висок и витак, али кажу и одлучан, јака личност.  Он је преминуо негде кад сам се ја родио, бака је дуго после њега живела. Они су моју мајку добили јако касно, непланирано, бака је имала преко 40 година. А деда је био пуно старији од баке. Кад се мајка удала он је поклонио мом оцу пиштољ који је завршио у музеју, то је пиштољ из Првог светског рата, калибар 12 мм, неки раритет. Дакле, био је традиционалан човек у том смислу да је удао ћерку и поклонио, уз неки мираз, и пиштољ зету.

Чега се још сећате?

Вода је лепа у том крају. Сећам се и цементаре, срећом ружа ветрова је била таква да се загађење није осећало у Годљеву, али је Косјерић постајао индустријски градић, људи су се спуштали из села у град, тако да је овај тренутак вероватно последњи чин у нестајању српског села.  Лично мислим да овој нашој држави не предстоји будућност без јаког села и морала би бити нека реформа да на селу остају људи који имају некакво образовање, а за то је потребна боља инфраструктура, мислим  да данас није проблем имати интернет; боља железница, навешћу пример Холандије у којој понекад боравим, која је по површини слична Србији, а по насељености бар 3 пута већа, има 17-18 милиона становника, и иако равна, ни Србија није сва у брдима, али та добра саобраћајна инфраструктура чини да људи нису концентрисани у градовима. Тако да је Годљево пример, ето,  остала је једна породица у тим Милошевићима која има перспективу у смислу потомака.

Какви су људи тамо?

И даље су задржали неке лепе манире, гостопримљиви су, оно што је био леп обичај за разлику од села под Авалом, где кад неко сврати послужићете га ракијом, или кафом, а за косјерићки крај је било врло карактеристично да се изнесе слатко и вода, па онда кафа, ракија итд. И ујутру је слатко нешто што се не заобилази.

Менталитет људи је доста упечатљив. Рецимо у средњој школи с ам ишао да помажем у брању малина па сам јахао коња али то је било у Сечој Реци, код неког гастарбајтера који је имао коње, али није причао са доста људи је је имао нека своја строга правила која неретко наши људи у иностранству прихвате па знају да се не уклопе са околином (направе неки искорак ).  Интересантан је феномен  да се старији људи враћај у своје родно место да би умрли ту.  Да ли они лутајући траже та своја лепа сећања из младости, то изгубљено, не схватајући да се то неће вратити, али нису били сведоци проласка времена у свом родном крају и онда мисле да је то све остало тако као родитљ који је оставио дете па се врати мислећи  да је то неки мали дечко или девојчица носећи поклоне и не схватајући да је то дете порасло. Желели би и онај мали трачак да ухвате тамо где су некада били срећни.

Физички рад – доста се радило, испомоћ, где се људи окупе да помогну једни другима, просто неки кодекс понашања, ко се не понаша тако он је просто неки одметник, село не дозвољава превелику индивидуализацију. Оно што ми је такође осало у сећању је да деца, моји вршњаци који су тамо одрастали, они су били веома заражени модерним пошастима као што је кока кола (као што сам ја за рецимо соком од малине) и били спремни да много више дају за то што је junk food, али то је обузело све средине, величање неких нових ствари и пожуда која је, чини ми се, такође уништила село. А родитељи те деце који су опет ишли на другу страну. Била једна, две дискотеке у Косјерићу, а они кажу да се тамо пушта дрога у ваздух или сипа у пиће, и то је продубљивало јаз и неразумевање потребе младих. И пуно утицало да се млади не задрже на селу. Они те своје старије онда доживљавају као заостале људе који немају додира са модернизацијом и уместо да се село модернизује – јаз је све дубљи. Чак је било срамота да кажу да су из Милошевића нпр. и да чувају говеда, за разлику од Холандије где није срамота рећи да си фармер. А овде су однеговане генерације које су због тог неког  тренда то посматрале на један другачији начин. Е то је све допринело да Милошевићи односно Годљево изгледају тако какао данас изгледају.

Шта мислите, шта би ваљало чинити да се стање промени?

У овом тренутку неопходно је да што више деце остане на селу а да имају неку перспективу, иако морамо признати да најразвијеније државе немају добро популационо стање у смислу наталитета, најнижи наталитет је у Немачкој која је најразвијенија. А село је било мотор ове државе. Ми без села не постојимо.

Иван Скадрић

Једна од кућа у Милошевићима приликом накнадне посете

Друга страна пусте куће у Милошевићима