Лиза и Сретен, бисери из Субјелског мора

,,Крстарио сам свуда, читао док ме очи не заболе, на ливади, под старим храстом. Не знам има ли лепшег краја на свету, а и краја где се боље једе и говори! Ако је језик огледало културе, ако се без речи не мисли, наши дедови били су културнији од нас. Имали су богатији језик…''

Сретен Марић - из есеја ,,Пропланци есеја''



Драгиња - Лиза Марић, Париз, 1925.
Сретен Марић
























Марићи се сматрају оснивачима села Субјел. Као што рече Љубомир Павловић у ,,Ужичкој Црној Гори'' – 1925, Марићи су дошли у ово село из Севојне пре 250 година, иначе су из села Малине у Црној Гори. Ова отмена, имућна и врло борбена породица, која је селу и друштву дала велики број најугледнијих грађана и одива, растурила се на многе стране, а селу оставила 12 кућа, славе Св. Николу.

Део породичног стабла Лизе и Сретена:
Maнојле, Петар и још 3 брата (Петров чукунунук је Јован Марић (1931), отац др Марића)
Манојле (1834) и Јелка (1840) имали су 4 сина: Перишу (његов праунук је Периша Марић, наставник биологије и власник куће у чијем дворишту је била родна кућа Лизе и Сретена, порушена је осамдесетих), Стаменка, Велимира и Момчила (млад је погинуо). Стаменко (1874 – 1948) и жена му Јелена (учитељи) имали су троје деце: Сретена, Драгињу (Лизу) и Драгослава.
Велимир је имао 3 сина: Ђорђа (држао кафану), Јована (портретисала га Лиза) и Драгомира. Јованова деца су Ратомир (кућа у којој је Сретен био радо виђен гост, и данас иста) и Милисавка. Милисавкин син је Милутин Продановић и он данас са женом Надом живи у кући свога ујака Ратомира.



Из биографија:


Сретен Марић
(Косјерић, 5. март 1903 - околина Тура, 26. септембар 1992)

Eсејиста, преводилац и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Највећи део живота провео је живећи у Србији и Француској; рођен је 1903. године у Субјелу (општина Косјерић), али се од најраније младости много и често селио (у Београд, Скопље, Лион). У Београду је дипломирао књижевност, а у Паризу је докторирао историју. Као гимназијски професор радио је у Београду, Скопљу и Загребу, где објављује и прве преводе. Други светски рат провео је у Београду и родном Субјелу, а након рата се на позив Марка Ристића, тадашњег југословенског амбасадора у Паризу, запослио као саветник за културу у тој амбасади. Шездесетих година се вратио у Србију, где се започео професорску каријеру на Филозофском факултету. Био је члан Удружења књижевника Србије и Војвођанске академије наука и уметности.
Био је човек од света и ерудита, велики познавалац књижевности, историје уметности и историје филозофије. Говорио је француски, енглески, немачки и руски језик, а преводио је дела Карла Маркса („Одабрана писма“), Фердинанда де Сосира ("Општу лингвистику") и Џонатана Свифта („Гуливерова путовања“).
Друштво књижевника Војводине му је 1987. године доделило награду за животно дело.
Библиотека Матице српске и општина Косјерић, почев од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марић“ за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије
Писао је о Есхилу, Сервантесу, Стендалу, Вијону, Лотреамону, Монтењу, Рембоу, Шатобријану, Фокнеру, Сартру, Бодлеру, Хелдерлину, Прусту итд.
Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о Хајдегеру, Касиреру, Канту, Фројду, Леви-Стросу, Дилтају, Кожеву, Ролану Барту и Мишелу Фукоу.
Дела:
„Огледи I“
„Гласници апокалипсе“, записи и есеји
„Протејска свест критике“
„Раскршћа“, књига есеја;
„Пропланци есеја“
„Огледи II“.

Лиза Марић Крижанић
(Косјерић, 6. март 1905 – Београд, 3. мај 1982)


Рођена као Драгиња Марић, од најраније младости с надимцима Драга и Лиза, удајом (1926) за карикатуристу и сликара Пјера Крижанића постала је, и после развода (1950) остала, позната под његовим презименом. Прве ликовне поуке добила је у скопској гимназији (1919–1923) од Христифора Црниловића, да би током боравка у Паризу (1925–1926), делећи стан с пријатељицом Десанком Максимовић, учила француски језик, мало сликала у атељеу Андреа Лота уз савете тада свог будућег супруга, обилазила музеје и галерије, похађала часове естетике и историје уметности на Сорбони. Студирала је и дипломирала (1931) на Филозофском факултету у Београду. Сликарски се образовала (1931–1936) и код Милоша Вушковића и других пријатеља уметника, од којих су многи урадили њене портрете и актове (Кумрић, Зора Петровић, Јоб, Узелац, Милуновић, Добровић, Бешевић, Гецан...). Кратко је похађала Добровићев курс цртања; пола године се усавршавала у Лондону и посетила Рим (1937). Сликала је углавном уљем, знатно мање темпером, пастелом и акварелом, пре свега цвеће, затим мотиве Београда и Дубровника, пределе, портрете и само неколико ентеријера, мртвих природа и фигура. Помало се бавила цртежом и мозаиком (са М. Милуновићем и П. Милосављевићем у Југословенском драмском позоришту), а смишљала је и духовите реченице за Пјерове карикатуре. Припада токовима поетског реализма и интимизма, каткад прожетим духом колористичког експресионизма. Редовно је, од 1939. године, учествовала на заједничким ликовним смотрама. Највише њених радова чува и излаже Галерија Легата Лиза Марић-Крижанић у Косјерићу, затим Народни музеј у Београду и Музеј града Београда.

(из Спомен збирке Павла Бељанског)



Субјелчани о Лизи и Сретену:

Периша Марић о Лизи и Сретену:

...Кад је био договор о завештању ствари .........Лиза је спремила клот пасуљ, то је било тако слатко, хтела је да нас угости. Ја сам тек тада почео да сазнајем о њима. Раније ми кажу: дошао Сретен. Нисам био свестан његове величине. Иначе, овде је била кућа, старинска, не могу прежалити што је нисам фотографисао, она је срушена, а одатле су сви пошли. Манојле је био отац и имао три сина: Периша (ја носим његово име), Стаменко и Велимир (његови синови су Ђорђе, Јован и Драгомир, Ђорђе држао кафану, жена му била лепа Драга), и Момчило који је млад погинуо, мој отац по њему носио име,  имали су и сестара. Периша је остао овде (мој прадеда), Стаменко се школовао у Учитељској школи и он је имао Сретена, Драгу (Лизу) и Драгослава. Велимир је исто овде имао кућу.
Долази Сретен, донео сат деди, деда га дао мени, први сат који сам носио, руски, завршио и средњу и вишу носећи га. Он дође као господин ту, буде у Ђурићима, буде овде мало.
Мало сам имао контакта са њим. Највише сам сазнао о њему после смрти. Радован Поповић, новинар Политике, је био Сретенов биограф, долазио је више пута, он је био и на отварању Легата, слао ми је књиге; такође и Вера Јовановић из Матице Српске, ја сам испред породице био задужен за Легат, нисам задовољан како сада изгледа. Не знам да ли је тај мој надзор по закону и прошао.
Никол (Сретенова супруга) није пропустила да пошаље бомбоњеру, колико је поштовање она имала према Сретену! Исти споменик какав је овде Сретен подигао оцу она је Сретену тамо у Француској. Она је 22. годиште, већ пар година како не долази у НС...Следе анегдоте о Сретену. То су приче које ми је Радован причао (Радован је био биограф многих књижевника познатих). Тако да сам и ја многе ствари сазнао од Радована.
Сретен је био отворен, али прек и строг, запажао је ствари и критиковао, није волео нерад и немар. Једанпут ми је био у кући у Косјерићу, долази са Никол таксијем, тек смо се уселили, деца мала, ...једну собу нисам баш опремио, каже он: ,,Па шгта оћеш, јел имаш кревет, јел имаш вуруну и јел имаш шифоњер, шта ти треба више'', баш тако је говорио.
Сретен је више био уз оца, док је Лиза узела мајку са собом у Београд, урадила је више мајчиних портрета. Мајка Јелена је била са Лизом све до своје смрти.

Кућа Перише Марића, двориште у коме се, у старој, срушеној кући,
родио Сретен Марић


Нада и Милутин Продановић:

Нада Продановић и Милуника Митровић, новембар 2105,
кућа у којој је Сретен Марић радо боравио


Сретен је долазио код ујака Ратомира.
Никол је пазила Сретена, а и он њу, угађали су једно другом. Кували смо слатко, волели су да понесу у Париз. Правила сам уштипке мало веће, ујна, Ратомирова жена, ја сам од ње све научила; велик, лепи, нису масни, мекани, али он неће толике, 'оће мање, ја њему пржим мање. Волели су пржене кромпириће, кад се језиком притисне уз непце да се  истопи. Качамак, пасуљ. Развучене коре домаће, па се секле па пекле на плотни, танке...
,,Чика Срето свака Вама част, Ви сте професор универзитета, филозоф, али и ја сам домаћица, па морам у шталу па...''
,,Тако је, срце моје, ти си паметна, али само имаш језик да опашеш целу кућу.'' Тако смо се ми шалили, прича Нада.



Кућа Ратомира Марића у којој је Сретен био радо виђен гост


Онда смо разгледали Ратомира Марића ковчег са писмима и сатом, поклон од Сретена.

Из ковчежића са успоменама на Сретена Марића




Мајка Јелена, кћи Драгиња - Лиза Марић и
млађи син Драгослав Марић, Ужице, 1916.

Сретен са унукама Ратомира Марића

Портрет Јована Марића, Лиза Крижанић 1942.
 приватно власништво

Сретенове књиге са посветом


Споменик Стаменку Марићу, учитељу


Натпис на споменику Стаменку Марићу


Споменик Манојлу и Јелки Марић

Наставак о Лизином и Сретеновом делу  овде

Коментари