Доброта је за памћење

Чесме су симбол протока времена, oне спајају прошлост, садашњост и будућност. Човек који је градио спомен чесме у Субјелу и Косјерићу говорио је како „чесама никад доста“. Ђак субјелске школе, Милан Вишњић, свакако има своју улогу у причи о Субјелу. Од Милановог синовца Раденка Вишњића добили смо информацију о многобројним донацијама овог човека као и његову необичну биографију. Неке занимљивости о великом донатору сазнали смо и од песника Милијана Дике Деспотовића.

Милан Вишњић је рођен 1923. у селу Мионица, преминуо је 08.07.2015. у Београду. По занимању је био дипломирани инжењер агрономије. Средњу пољопривредну школу завршио је у Севојну. Школски друг му је био Никола Љубичић (генерал армије ЈНА). Агрономски факултет завршио је у Земуну. Студирао је са Слободаном Пенезићем Крцуном, са којим је био пријатељ. Почетком Другог светског рата живео је у Београду код свог брата Добрице коме је помагао у опремању и слању пакета нашим заробљеницима у Немачким логорима. Као првоборац учествовао је у рату до ослобођења Југославије. У време савезничког бомбардовања Београда, у Кнез Милетиној улици, из једне потпуно срушене куће откопао је повређене - др Драгомира Арнаутовића, професора на Сорбони, и његову супругу, францускињу. Када се опоравио, професор је хтео да усини Милана и остави му кућу у Паризу али се Миланов отац није сложио са тим. Био је први послератни директор Сајма у Београду. Влада га поставља за директора Привредне коморе Југославије у Паризу 1951. године. У француску авио компанију УТА прелази 1961. у којој обавља функцију директора менаџмента и маркетинга за целу Африку и Блиски Исток, са седиштем у Каиру. Године 1972. прелази у моћну немачку компанију МАН из Минхена, која производи камионе, аутобусе, прикључна возила итд. У овој фирми обавља посао генералног секретара читавог МАН-а, као и послове генералног заступника МАН-а за 23 земље Југоисточне Европе, Блиског истока и Северне Африке. Последњих 10-так година проводи у Кувајту, на пословима заступника МАН-а. Деведесетих година прошлог века, у време санкција које су биле уведене Србији, на апел Института за мајку и дете на Новом Београду, а уз помоћ ћерке Јасмине, Милан и супруга Лепа су за само 24 сата набавили недостајући материјал за операцију 26-оро деце.

Милан Вишњић, велики донатор

По речима Раденка Вишњића, његов стриц је био велики донатор општине Косјерић, нарочито Субјела и Мионице. Многобројне донације и подвиге Милана Вишњића потврђује и Милијан Деспотовић. У периоду од 1979. до 1991. године за свој завичај учинио је следеће: изградио пут од Субјела до Тометиног Поља у дужини од 8,5 километара, такозвани Вишњића пут; у Субјелу је изградио, опремио и привео намени велелепни парохијски дом; улагао у цркву и пратеће објекте; увео парно грејање у Парохијски дом и зграду Основне школе у Субјелу. Како каже Деспотовић ,,нажалост школа у Субјелу је престала са радом, а нешто пре њеног краја и грејање, које је искључено а радијатори поскидани и некамо однети. Па су се дечије руке ових малих горштака поново грејале уз бубњару и суву храстовину.''

Милан Вишњић је за потребе ученика ОШ „Мито Игумановић“ у Косјерићу купио 12 компјутера; за потребе ,,Ватрогасног дома Косјерић'' купио је возило и покретне мердевине за гашење пожара; Субјелу је поклонио две спомен чесме као и спомен чесму у Косјерићу код ОШ ,,Мито Игумановић“ (која је, узгред буди речено, запушена водом неколико година уназад); изградио је пут у дужини од 3,5 километра којим је повезао Средњу Мионицу са Горњом Мионицом и даље са Вишњића путем; изградио сеоски водовод у Мионици; основао и помогао рад Земљорадничке задруге ,,Дивчибарка'' из Мионице; изградио откупни магацин и продавницу; набављао је опрему и санитетски материјал за Дом здравља у Косјерићу; помагао је КУД ,,Максим Марковић“ из Косјерића, финансирао им пут и боравак у Москви, Немачкој, Француској итд. Битно је напоменути, да се не заборави, да је помагао, запошљавао и збрињавао велики број Косјераца који су се нашли у неприлици ван Косјерића. Највише је помагао преко Завичајног удружења Косјераца, чији је био први председник. Захваљујући својим многобројним везама и познанствима у арапским земљама и у Арапској лиги, Милан Вишњић је посредовао у добијању великих послова за наша предузећа у Ираку и другим арапским земљама. Био је велики приложник за изградњу споменика Војводи Живојину Мишићу у Ваљевској Мионици. У његовој кући у Шиљаковцу, заједно са својом супругом збринуо је и хранио од 1992. до 1996. осам избеглица из Хрватске. Помагао је увек кад су му се обратиле за помоћ организације, удружења, предузећа и појединци из Косјерића. Лепа и Милан Вишњић су носиоци новог српског пасоша, који се додељивао у оквиру акције „Нови српски пасош – ново лице Србије“. Они су се тада нашли међу 204 носиоца ове исправе. Лепу и Милана Вишњића, 2001. године, Синод Српске православне цркве одликовао је орденом Светог Саве. Помагао је школовање и лечење палестинских бораца у нашој земљи, поклонио санитетско возило са опремом за збрињавање рањеника палестинском народу.

Миланов синовац Раденко рекао нам је и то да Милан Вишњић никада од Општине Косјерић није добио никакво признање, плакету, нити захвалницу. Али ми дубоко верујемо да мештани нашег краја неће заборавити великог донатора. Како каже Дика Деспотовић ,,доброта је за памћење'', и ми смо овим покушали учинити што је до нас. Вечна му слава и хвала.

                                                       приредила: Слађана Лечић

Чланска карта Завичајног удружења

                                                                        

Симбол помирења (споменик Дражи и
Спомен чесма - донација Милана Вишњића) у Субјелу

Чесма код школе у Косјерићу