Р А З О Т К Р И В А Њ А: Жико Митровић

Жико хармоникаш са супругом Вером

Нисмо били ни другови ни пријатељи, нити било какав род. Једино што нас је спajaло била је музика.

Њему је музика била професија, а обојици насушна потреба. Храна за душу и извор најлепших задовољстава. Показао сам му да уживам у његовом умећу, у начину на који хармоником и гласом доноси оно што је неко пре њега већ одсвирао и отпевао.

И сама његова појава издвајала га је од других: мало дужа коса, бркови, елегантан шешир који није скидао, зими је носио дугачак капут од фине тканине. Сељак по пореклу, господин по изгледу. Уствари, мени је веома личио на песника Бранка Радичевића, а мислим да је он свесно неговао ту сличност.

Најчешће смо се сретали на некада популарним такмичењима певача – аматера. Ако је жири био довољно компетентан - за Жикa су биле резервисане прве награде, а ја бих понекад завредио понеку утешну.

Освојено прво место у Сечој Реци

Било би ми задовољство слушати га. Као да је живео за тај тренутак у коме је припадао само песми. Загледан негде у даљину, преко глава публике у сали, а руке, глас и срце били су у савршеном сагласју. Дубоко је веровао у себе, у избор песме, интерпретацију. А то су биле оне најзахтевније: „Јаблани се повијају“, „Кад сретнеш Ханку“, „Мој дилбере“, „Двије су се воде завадиле“,... Памтим његово извођење песме „Стара стаза“ (Већ година дана ево...). Песма говори о младићу који већ годину дана проводи у болесничкој постељи и само са њеног прозора види светла свога града. Што је теже и од саме болести, сви су га заборавили, нико га не посећује. Чак ни његова вољена. Остаје му само да у мислима са њом шета њиховом старом стазом. Жико је тако убедљиво, тако сугестивно доносио ову дивну севдалинку да сам ја имао утисак да је он баш тај несрећник кога је задесила најтежа судбина.

Ипак, наш севдалија никада није постао народни свирач ни певач. Није хтео. Није жудио да буде хваљен и славан, да га обасипају новчаницама. Није био спреман на уступке и компромисе. Имао је свој репертоар од кога није одступао. ,,Фурао свој фазон“.

Када сам једне прилике питао Слобу Мулину зашто га нема више у народу, на свадбама, весељима, одговорио је да не жели да повлађује свачијем укусу нити да пева: „Ајде ујко, ајде роде“, „Свадба, свадба“ и сличне поскочице, а ако то одбије онда „заради“ псовке и понижење и тако и себе и домаћина доведе у непријатну ситуацију.

Нешто слично је и наш Жико изабрао и ја сам му веома захвалан на томе. Изабрао је пут којим се ређе иде, али се сачува душа.

Милан Живковић,

учитељ у пензији

Милош Лазић о Жику хармоникашу:

Жико је био син јединац, од оца Гвоздена – Гођа и мајке Миље. Прилично размажен, поштеђен тешких, сељачких послова. А пошто је требало од нечега живети, родитељи му купе хармонику. Једне прилике замоле они мене да га одведем у Београд код Крњевца. И одведем га ја прво код Нова Милошевића, он нас пошаље код Цветкове пијаце код једног професора ,,кажи да сам га ја посало мора га примити“. Одемо ми и он га испроба и каже ,,младићу примам те на три године, треће године ником не смеш скинути капу само можда Радојци Живковић“. Међутим, не могу родитељи то да издрже, после ја кажем примите га 6 месеци, он каже ,,не могу, ако ћу да га примим да буде професионалац примићу га на три године и никако друкчије“. Е онда одемо код Крњевца, он нас упути код колеге Ћирковића и он га прими, био три месеца; Ћирковић је са супругом долазио код њих кући у Годљево и мене су звали на ручак, клали ја'ње и Ћирковић каже мени: ,,Одличан је, само мора још да савлађује и мало је тврдоглав“. Али он, позову га на свадбу, неће да носи хармонику, отац му носи на леђима хармонику, и тамо ти наручиш песму коју ти 'оћеш за твоје паре, али он пева његову, лепа је то песма, ал џаба. Носио дужу косу и шешир обавезно.

Жико 19 година са мајком и оцем

У кући Жика хармоникаша

На самом почетку нашег путешествија годљевским стазама и богазама, тражећи гробље Лазића и Митровића (добро скривено иако приступачно и веома сређено) наиђосмо на куће Митровића, млађа жена нас упути (али не нађосмо га ни тада), била је то Лела, Жика хармоникаша ћерка, коју смо знали из виђења, али причу о овом занимљивом човеку – нисмо, или јесмо, донекле. Онда смо следећег пута дошли да гледамо фотографије.

Лела и њена мајка Вера љубазно су нас примиле. Уз кафицу и фотографије обрнусмо још један пут по Годљеву.

Mачак се пропиње на шапице, хоће у крило.

,,Печно је оно'', каже Вера, жена у добрим годинама, али још увек лепа.

Прича нам о свом Жику. Све најлепше. ,,Ни са ким се он није посвађо ни препоријечио од тих колега. Са Чворком је дуго година свир'о. Мићов отац Периша туко у бас. Овде за нашу свадбу 1970. су свирали, Мићо је био млад дечко, Славко из Брајковића (умро млад), један хармоникаш из Шеврљуга, Жико је волио како тај свира кола...“

Ћерка Лела: ,,Спремао се, знао је да вежба ствара од човека мајстора. Баба Миља је причала да је још као дете певао од раног јутра. Е после чико Димитрије (деда Гођо је татин отац а Слободан је био Димитријев отац) био на рату и донео отуд неку хармонику и тата се одмах заљубио. Био самоук, а онда су му за оних неколико месеци у Београду исправили грешке и показали како треба. Зока (сестра) и ја смо музикалне и ишле смо по такмичењима али нисмо као он: он чује песму, узме хармонику и одсвира. Кад се Иво мајор женио, прва жена му била Македонка, он је научио све њихове песме, Македонци се одушевили.“

Жико је био и ловац и пецао рибу помало.

Наилазимо на предивну фотографију Петра Лазића са мајком и оцем. Невероватно! И на фотографију Милоја Лазића, Милојковог оца. Па онда Милојко са две сестре.

"Дивни су то људи били. Ми смо фамилија. Перо био сладак дечачић и много ми је жао..." прича Вера.

Петар Лазић са мајком Милком и оцем Милојком

Деда Петра Лазића

Милојко Лазић са сестрама

Лела: Некад код продавнице скупи се друштво: иди Жико понеси хармонику, он прво неће па онда га наговоре... или се скупе ту кад дође Перо из Београда, Димитрије ту, па ови Соколови и направе весеље. Или за Јовањдан сви дођу овде, у великој соби се игра коло. Чика Перо је рано умро.