Поетика цветних колажа

Колаж од сувог цвећа

Случај је хтео да нам се пред само затварање РАЗОТКРИВАЊА о Годљеву укаже на Фејсбуку необично лепа фотографија са мотивом из Годљева. Коцкице се убрзо склапају саме од себе.

Јелена Виторовић (рођ. Лучић), рођена je 1956. у Годљеву. Родитељи: Чедомир и Косана (рођ. Митровић), сестре (старије) Владана и Драгица, све три су породичне и живе у Ваљеву.
Јелена је завршила основну школу у Сечој Реци, гимназију у Ваљеву, а Филозофски факултет, група за социологију, у Београду. Радила је као: професор социологије у Ваљевској гимназији, просветни саветник, сарадник у настави социологије у Вишој економској школи у Ваљеву и организатор наставе и библиотекар у ВИПОС-у. У пензији је од краја 2017. Супруг Михаило, машински инжењер, запослен је у „Крушику“. Синови: Жељко, академски сликар, и Марко, професор енглеског језика.

Јелена Виторовић

Јеленине велике љубави су природа и уметност: књижевност, музика, сликарство. Бави се аматерски уметничком фотографијом (претежно са мотивима из природе) и фитоколажем (са пресованим биљним материјалом). Учествује на изложбама под патронатом Фото савеза Србије. Имала је самосталну изложбу фитоколажа у Ваљеву, 2017. године.

Свој родни крај и људе у њему, Јелена носи дубоко у срцу и неизмерно их воли. Иако је 1971. отишла у град (почетак гимназијског школовања), увек им се радо и често враћа. За све то време бележи своје доживљаје фотографским апаратом, пресује много биља са тих простора и уграђује га у колаже...

Сада је, нажалост, тамо остало мало оних који је памте из времена детињства, иначе би могли бити сведоци њених певачких квалитета, умећа поетског и литерарног изражавања (памти је вероватно њена учитељица Живана Радосављевић из Сече Реке). Зна да је недавно преминуо дивни човек, уметничка душа, врсни хармоникаш, певач, цртач…, Живорад (Жико) Митровић, блиски рођак и комшија. Он ју је често пратио на хармоници, на школским приредбама. На распусту, током њеног гимназијског школовања, веома се занимао за лектиру коју је доносила и читала. Разговарали су о Меши, Андрићу… њих је веома волео, као и српске песнике. Волео је, певао и свирао само изворну музику, севдалинке су му биле „специјалност'', Сафет Исовић узор. Јелена нам је посведочила да је Жико био веома близак род (по мајчиној линији), познатом,такође преминулом, нажалост рано, Петру Лазићу.  

И тако некако нам се разоткрила сама, још једна Јелена из Годљева. Више од свега написаног говоре њени радови, ово су само неки од мотива из родног села:                                     

На кори платана

Колаж од сувог цвећа

Из циклуса "Рефлексије" - 
наш избор за насловну страну РАЗОТКРИВАЊА

Јелена Виторовић је поделила са нама и неке драге фотографије из породичног албума:

Родитељи (отац са леве стране), Јелена и њене
сестре на вашару у Дубници, Усекованије 1960.

Родитељи Јелене Виторовић
на дан венчања 1946.

"Питате ме зашто волим сваки камен
земље ове" рецитује Јелена на школској
приредби поводом Дана Републике 1968.

На крају првог разреда у Сечој Реци, 1964, под старом ђачком липом, са учитељицом Живаном Радосављевић; Јелена је у реду испред учитељице, у средини (сукњица са туфнама); у истом реду девојчица са наочарама је Оливера, старија кћерка Вида Маринковића, а у реду оних који стоје, сићушна девојчица у шортсу и карираној кошуљици је Љиљана, млађа кћерка Милана Јовчића 

Јелена Виторовић пред полазак
у гимназију, 1971.