Успомене на годљевска лета


Разговор са Иваном Скадрићем, молекуларним генетичаром и докторандом на Медицинском факултету у Београду

Породица Милошевић, Косјерић 1958.
Мајка Јованка - најмање чељаде

Игром случаја, како то обично бива или се „намешта“ кад се заразите „игром разоткривања“, сазнали смо да је била једна Јованка, Јока, из Годљева, која се седамдесет и неке удала у Београд и тамо отворила кројачки салон. Када смо је позвали, она се већ увелико спремала за свој годишњи одмор, али нам је љубазно дала контакт свог сина који ће, испоставило се, бити љубазан и одвојити време да поразговарамо о родном селу његове мајке.

У башти кафеа у Београду ћаскамо о свему што би могло бити занимљиво за потпунију слику о Годљеву и људима који су некада тамо живели.

- Моја мајка је из Годљева, тачније из Милошевића.

Из  Милóшевића или Мȕлошевића? (Код пуно презимена у овом крају акценат је померен на први слог; постоји мишљење да је то правилно, наиме да се изговара као властито име у корену презимена.)

Не знам стварно. Иначе, гомилу речи нисам знао: муруз, камара; такође учесталост неких речи другачија је у односу на неки други крај. Кад су ми рекли ,,Иво, што си ти чудан'' ја сам мислио да ми нешто фали.  А значило је заправо нешто као: интересантан, занимљив  (леп, прим.аутора).

Ја сам иначе одрастао у селу у подножју Авале, ту су ми са очеве стране, и ту сам завршио основну школу, у Београду средњу, а након тога сам уписао Вишу школу унутрашњих послова; када се та школа сјединила са Полицијском академијом завршио сам Криминалистичко-полицијску академију. Непуних месец  дана након дипломирања уписао сам Биолошки факултет, где сам после завршио и мастер студије, а сада радим докторат, дакле докторанд сам на Медицинском факултету. По занимању сам молекуларни биолог, тачније молекуларни генетичар.

Какве везе има криминалистика са биологијом?

Готово никакве, али тренутно радим у форензичкој лабораторији па има, иако је тема мог доктората и поље истраживања којим се бавим – фармакогенетика. И то чак има додирних тачака, мало је компликовано за објаснити. Али ништа нисам испланирао унапред. У овом моменту се чак више бавим информатиком и програмирањем него самом класичном биологијом односно молекуларном генетиком.

Али, да се вратимо на моју мајку. Мајка је по занимању кројачица. Удала се 1975. и дошла у очево село надомак Београда (Рипањ, припада општини Вождовац). Прво дете - старију сестру су родили 1976. године. Ирена, моја старија сестра, је по занимању дизајнер а ради као make- up aртист. Са мајком дели љубав према сликању и дизајнирању.

Колико често сте одлазили у Годљево?

Ја сам тамо одлазио највише док сам био у основној школи и док је бака била жива. Поприлично дуго је живела – 90 година. Остале су ми у сећању животиње, бака која се јурила по оним брдима и камењу са говедима. Затим река доле која протиче – Годљевача, где смо одлазили на купање. Јако упечатљиво ми је да су људи били поприлично сујеверни. Веровали су да се после Светог Илије не купа у реци, имали су неку одредницу према црквеном календару. Покојна тетка, мамина сестра која је пуно старија била, и она је била сујеверна; примећујем сада и код моје мајке, а такође у целом селу и дан данас видим да су се задржала нека необична веровања, јер ја сам одрастао у другом селу, али није било толико ритуала. То је с једне стране врло интерсантно етнографски, а опет с друге стране може да прави компликације у животу.

У Годљевачи је било пастрмке, пецали смо, сећам се да је вода била јако чиста, била је брза река и чак имала неке опасне вирове. Даљи одласци тамо везани су за сезону малина. Сазнао сам после од мог ујака да је крајем осамдесетих година било је врло тешко убедити старије (деду конкретно) да престану да саде кукуруз који није баш најуспешнији  у том подручју због камења и брда, тако да је малина дошла нешто касније. Такође сећања моја су везана и за печурке. Људи су доста брали гљиве у том крају, моја мајка се чак једном и отровала. Народски називи за две врсте које су се тамо брале су: жујаре и млечике, жујаре су биле укусније и мање заступљене. Такође су ми у сећању млечни производи: кајмак, а печење ракије се мало разликовао у односу на оно које је било у другом селу и ракија је била јача. Змије које овде нисам виђао, то су еуровипери – шарка и поскок, које су и једине отровне код нас, тамо сам први пут видео. Сећам се тих неких старих прича, рецимо деда је једном заспао у ливади па му  се смотала шарка на грудима и заспала, и онда кад се пробудио није могао да се макне али је некако успео да је не узнемиравајући је спусти, пошто је опет било у питању сујеверје – ако она није њега убила неће ни он њу и то је онај фер однос. Доста су у том крају поклањали пажње томе да их неко или нешто чува. На пример од маме сам добио омотач од постељице од говеда јер постоји веровање да то штити од куршума. Причали су ми да је прадеда који је био учесник Првог светског рата, тамо су то звали ''швапски рат'', то је он носио као амајлију, ја се сећам да сам имао негде тај део. Бака је живела у тој старој кући у којој су они имали шесторо деце и сви су остали живи и дочекали неку старост осим једне тетке која је умрла нешто раније а била је удата у околини Лесковца.

Јел има некога сада у тој кући?

Не, ни у тој кући ни у кући поред која је кућа бакине сестре за коју се пак везује опет нека, карактеристична прича. Како су онда жене биле удаване по договору а и мушкарци такође, она је заправо била заљубљена у неког другог човека и због немогућности да напусти брак починила је злочин из страсти убивши заједно са својим љубавником свог мужа. Не бих знао тачно које су то године биле али свакако године када је држава била уређена на тај начин да је казна била бичевање, онда су морали да ваде рецимо његове кости из бунара, да носе од села доле до Косјерића где су морали да ходају са неким натписом: ми смо убили... Они су хтели да побегну али нису успели далеко да стигну и откривени су.

Бака је имала доста иметка, деда Растко је дошао на мираз, а за њега су ми људи причали да је био врло физички леп, шармантан, девојке су га волеле. Чак се сећам да је бака кад је већ била старија  причала о томе онако без кочница, а ми је задиркивали зашто баш за Растка. Па он је био првак у свему, све су трчале око њега, она је фактички побегла, брат који се звао Вук није дозвољавао баш зато што овај није имао довољно земље.

Примећујемо да је то општи утисак да су Годљевке и Годљевци били некако посебни, истицали се и по лепоти осим по памети.

Ја не волим превише романсиране приче, просто реална прича о том добу би се уклопила у то да он јесте био наочит,чим има нека девојка која је (за то доба) имала добар иметак а побегла за њега. И то потврђују и друге жене, па уз смех: Бака је била врло љубоморна. Чак су жене у селу то приметиле, оне су имале тај неки дан, да ли петак или суботу, кад се сакупе и преду вуну и онда би је задиркивале. То ми је препричавала нека друга бака доста касније, кажу нпр: „Она Мица са Растком простирала веш“, а Мица је прва комшиница која је била млада и лепа и коју је покојна бака сумњичила да је имала неку аферу са дедом, што је све деди задавало доста главобоље после кад се бака врати са тих вечери. И то је било испољено до те мере да су сви и у том селу и у осталим знали за ту склоност бакину. Ја сам видео његове фотографије мада већ у познијим годинама: био је висок и витак, али кажу и одлучан, јака личност.  Он је преминуо негде кад сам се ја родио, бака је дуго после њега живела. Они су моју мајку добили јако касно, непланирано, бака је имала преко 40 година. А деда је био пуно старији од баке. Кад се мајка удала он је поклонио мом оцу пиштољ који је завршио у музеју, то је пиштољ из Првог светског рата, калибар 12 мм, неки раритет. Дакле, био је традиционалан човек у том смислу да је удао ћерку и поклонио, уз неки мираз, и пиштољ зету.

Чега се још сећате?

Вода је лепа у том крају. Сећам се и цементаре, срећом ружа ветрова је била таква да се загађење није осећало у Годљеву, али је Косјерић постајао индустријски градић, људи су се спуштали из села у град, тако да је овај тренутак вероватно последњи чин у нестајању српског села.  Лично мислим да овој нашој држави не предстоји будућност без јаког села и морала би бити нека реформа да на селу остају људи који имају некакво образовање, а за то је потребна боља инфраструктура, мислим  да данас није проблем имати интернет; боља железница, навешћу пример Холандије у којој понекад боравим, која је по површини слична Србији, а по насељености бар 3 пута већа, има 17-18 милиона становника, и иако равна, ни Србија није сва у брдима, али та добра саобраћајна инфраструктура чини да људи нису концентрисани у градовима. Тако да је Годљево пример, ето,  остала је једна породица у тим Милошевићима која има перспективу у смислу потомака.

Какви су људи тамо?

И даље су задржали неке лепе манире, гостопримљиви су, оно што је био леп обичај за разлику од села под Авалом, где кад неко сврати послужићете га ракијом, или кафом, а за косјерићки крај је било врло карактеристично да се изнесе слатко и вода, па онда кафа, ракија итд. И ујутру је слатко нешто што се не заобилази.

Менталитет људи је доста упечатљив. Рецимо у средњој школи с ам ишао да помажем у брању малина па сам јахао коња али то је било у Сечој Реци, код неког гастарбајтера који је имао коње, али није причао са доста људи је је имао нека своја строга правила која неретко наши људи у иностранству прихвате па знају да се не уклопе са околином (направе неки искорак ).  Интересантан је феномен  да се старији људи враћај у своје родно место да би умрли ту.  Да ли они лутајући траже та своја лепа сећања из младости, то изгубљено, не схватајући да се то неће вратити, али нису били сведоци проласка времена у свом родном крају и онда мисле да је то све остало тако као родитљ који је оставио дете па се врати мислећи  да је то неки мали дечко или девојчица носећи поклоне и не схватајући да је то дете порасло. Желели би и онај мали трачак да ухвате тамо где су некада били срећни.

Физички рад – доста се радило, испомоћ, где се људи окупе да помогну једни другима, просто неки кодекс понашања, ко се не понаша тако он је просто неки одметник, село не дозвољава превелику индивидуализацију. Оно што ми је такође осало у сећању је да деца, моји вршњаци који су тамо одрастали, они су били веома заражени модерним пошастима као што је кока кола (као што сам ја за рецимо соком од малине) и били спремни да много више дају за то што је junk food, али то је обузело све средине, величање неких нових ствари и пожуда која је, чини ми се, такође уништила село. А родитељи те деце који су опет ишли на другу страну. Била једна, две дискотеке у Косјерићу, а они кажу да се тамо пушта дрога у ваздух или сипа у пиће, и то је продубљивало јаз и неразумевање потребе младих. И пуно утицало да се млади не задрже на селу. Они те своје старије онда доживљавају као заостале људе који немају додира са модернизацијом и уместо да се село модернизује – јаз је све дубљи. Чак је било срамота да кажу да су из Милошевића нпр. и да чувају говеда, за разлику од Холандије где није срамота рећи да си фармер. А овде су однеговане генерације које су због тог неког  тренда то посматрале на један другачији начин. Е то је све допринело да Милошевићи односно Годљево изгледају тако какао данас изгледају.

Шта мислите, шта би ваљало чинити да се стање промени?

У овом тренутку неопходно је да што више деце остане на селу а да имају неку перспективу, иако морамо признати да најразвијеније државе немају добро популационо стање у смислу наталитета, најнижи наталитет је у Немачкој која је најразвијенија. А село је било мотор ове државе. Ми без села не постојимо.

Иван Скадрић

Једна од кућа у Милошевићима приликом накнадне посете

Друга страна пусте куће у Милошевићима


Коментари