Мост до мога завичаја


Разговор са Милорадом Мићом Рогићем, наставником, туристичким радником и ентузијастом


Поглед са 1022 м

Посетили смо га на Брду Град (1022 м), у викенд кући у којој преко лета проводи своје пензионерске дане са супругом. Иначе Ветар дува преко Града, каже песма, а поглед пуца на три државе - каже Мићо, човек виталног и здравог духа, активан у пословима око лепо сређене куће.

Рођен je у селу Годљеву 1943. као син јединац, у средишту буре, устанка, рата.

То је родна кућа моје мајке; с обзиром на ратна дешавања моји отац и мајка су из стана у Косјерићу отишли у Годљево. Отац је био припадник тадашње устаничке заједничке војске, иначе је био активни официр у Краљевој војсци; био на служби у Ужицу и кад је почео рат пребацио се у Косјерић за све време рата, до пред крај - друга половина ­­'44. године. Та кућа у којој сам рођен је дедина, он је заједно са своја три рођена брата био учесник Првог светског рата. Деда је рањен и заробљен од стране аустроугарске војске, пешке се вратио из Аустрије из заробљеништва, излечио се иако је на 7 места био изрешетан (Бугари су га оставили мислећи да је убијен, наишли Аустријанци и транспортовали га у Аустрију, и он побегне - њих четворица, али нису смели преко Мађарске па Хрватске, него тамо преко Румуније, преко Галиције уђу пешке). Замислите кол'ко је то имало снаге... Тешка су то времена била, тешко је било одржати се на овај или онај начин.

Годљево је платило цену?

Моје мишљење је да је сасвим погрешно да је тадашњи Црногорски срез или данашња општина Косјерић дуго година била проглашена или прокужена за четнички крај. Овде, по мени, није било окорелих и острашћених ни четника ни партизана. Како је која војска наилазила узимала је шта је хтела, али традиција је била да су домаћини били више привржени вери, држави, краљу, отаџбини. То се негативно одразило на развој Косјерића, дуго година после рата били смо слепо црево и да није прошла пруга Београд - Бар, питање је докле би стигли. Мада, били смо једно време на путу да пратимо Горњи Милановац који је био модел развоја за време председниковања Слава Косорића и осталих људи који су водили привреду Косјерића: Владан Томић, Марко Марковић, Тиосав Божовић.

Мој отац је све време провео у тадашњем срезу Косјерића, био је командир омладинске школе – нешто попут предвојничке обуке коју смо ми касније имали у Субјелу. Неки  од његових питомаца били су Цека Дамјановић, Милутин Пантовић, Добривоје Дамјановић... Последњи пут отац ме је видео кад сам имао 7 месеци, да ли сам ја њега видео тада – не знам, не сећам се, можда сам спавао или плакао. Трагедије се понављају, па је и мој син на 30.дан од рођења свог детета, нажалост, сахрањен.

Мајка Миленија и отац Ђорђе са сином Милорадом

Полеђина фотографије 

Када сам (стицајем околности постављен сам за директора интегрисане школе са Сечом Реком, Ражаном и Косјерићем) поводом 100 година школе 1976. био у Архиву у Ужицу да бих узео податке о Миту Игумановићу по коме је школа носила име (иначе добитник ордена са златним венцем) -  био сам у прилици да потражим нешто и за Ђорђа (оца), сматрајући да с обзиром је био један од тројице официра - морам нешто наћи. Међутим, ни слова. У разговору са људима, рачунајући и оно да победници пишу историју, никада ни од кога нисам чуо ништа ружно о њему. Стицај околности је хтео да мени крштени кум буде Никола Калабић који је био изузетно добро са мојим оцем. а уједно је био и кум, али венчани, и Бошку Рогићу који је за све време рата био телеграфиста у штабу Драже Михаиловића.

Ђорђе Рогић

Где сте ишли у школу?

Дванаест година сам провео у Годљеву, ишао у школу у Сечој Реци, осми разред завршио сам у Косјерићу, гимназију у Ужицу; после гимназије, с обзиром да мајка није имала довољно средстава за даље школовање, почео сам да радим на Варди 1962. године, предавао математику, техничко и физичко. Потом једну годину у Маковишту, па пред војску 65. радио сам у Катастру као приправник; онда војска у Кичеву, имао сам предлог за Школу резервних официра у Мостару, али тада је још увек било веома важно ко је коме где био у рату, тако да сам ја ипак отишао у Кичево. Потом, опет због тешких услова, још годину дана на Варди, онда ипак некако сам отишао у Београд, завршио ВПШ, вратио се у Косјерић и предавао физичко у Школи ученика у привреди и у Ражани. Па сам добио пола радног времена у Основној школи ,,Мито Игумановић'', а пола у Ражани, тако да сам ја на неки начин први сеоски путујући учитељ у Косјерићу. Године 1974. постављен сам за директора школе, '76. смо почели фискултурну салу, спортске активности су биле захваљујући мом колеги Драгиши Марковићу који је срцем и душом то водио, што је било значајно за децу. У акцији „Ниједна школа без спортског терена'' наша школа је била проглашена најбољом у Србији, акцију је водио Радио Београд и Омладина Југославије; веома широка и корисна акција, општина Косјерић је две године по том истом основу била најбоља у Србији. Године '79. сам на свој захтев прешао у Спортски центар који 7 година није радио, ставили смо у функцију објекат, базене, направили полигон за обуку возача, први је био у Србији за акцију ,,Шта знаш о саобраћају'' и ту је било републичко такмичење и тако...

Туризам на ПМФ завршио сам 1988. па ме онда поставе за председника привременог пословног органа у хотелу ,,Скрапеж''; за то време снимљено је 6 филмова у Косјерићу, лично сам учествовао у организацији снимања Главе шећера (у Сечој Реци, у Реновици), Жикине династије, Први пут с оцем на јутрење, Хајде да се волимо, пре мог доласка снимљено је У лову и Титов пут. Био сам први секретар Туристичког савеза, учествовао у организацији Чобанских дана, али то нажалост не пише нигде јер нисам био члан СПС. Био сам тренер мушке одбојкашеке екипе, тренер фудбалера и штошта, све без надокнаде, чист ентузијазам. Тада је кренуо и сеоски туризам, 15-ак кућа (Милица – "Нана" из Сече Реке и други)... Након '88. отишао сам на море за директора хотела ,,Златибор'' у Хај- Нехају и тамо провео око 3 године, па у повратку за Београд зауставио се у Ужицу као  директор Студентског центра, онда у Београду поново у просвети две године. После промена, од јануара 2001. био сам директор Сектора угоститељства у СРЈ, па СЦГ, до краја 2006. И на крају 3 године на Дивчибарама (опет у повратку ка Косјерићу) – хотел „Маљен“, па пензија.  Ето, тако сам затворио круг.

Годљево је некад било међу развијенијим селима?

Први макадам који је урађен, ваљани пут са туцаником – то је било од Годљевске задруге па навише. Телефон, вода са Града, одбојкашко игралиште, травнати терен... Било пуно младића, било напредно, с обзиром да је у брдско планинским условима, и то захваљујући појединцима који повуку па анимирају људе око себе, као и свуда.

Настављамо разговор о фамилијама годљевским:

Лазићи су изнад пута, Митровићи испод пута и ту је једна кућа Јанковића. Ујак од мог деде по мајчиној линији није имао деце, а иначе он је из Митровића; ујак је усвојио мог деду и оженио га, тако је деда наследио ту кућу и она је ту једина кућа Јанковића. Иначе Јанковићи су тамо изнад оног великог брда. Тамо су му остала браћа: Јевросим, Витомир и Радомир; мој Војо је био републички посланик два мандата, био је и председник Одбора противградне заштите Србије.

Сада иде занимљива прича о гробљу које смо већ посетили и били изненађени како је уређено, иако скривено, није га лако пронаћи:

Покојни Кузман, његов отац је тамо где су Ђурићи, испод Цикотске стијене, а мајка из Јанковића (акценат краткосилазни на а) -  он је за зимске задушнице ишао прво на очев гроб, па онда долазио у Годљево на мајчин гроб. Говорио је како много више воли да дође у Годљево на гробље него у Сечу Реку на свадбу. Што? Каже – веселије је.

Образложење:

После тих задушница, док су стари гробови били (не знам Димитрија Митровића да ли сте знали, његов син Перо, живео је у Београду, иначе мој школски; умро је рано, мученик, то је први млађи гроб горе био, и од тада се то већ прекинуло). А било је - заврши се на гробљу то све, сви изнесу све што се носи: колачиће, уштипке, кувани купус са сувим ребрима, пршута, наравно ракија, и ко дође из чаршије понесе нешто још од пића; кад се запале свеће свако код својих, онда се крене са дна доле, није оно велико гробље видели сте, ту се попије по једна, па на следећи гроб, и док се дође горе код последњих споменика има који и обеуте. Јова Соколов, и он је умро пре пар година, брат Славов што је лимар био на Белом Гају, исто мој исписник, волео је да попије, волео је друштво, ал' није мого да носи ракију. И каже његов отац: "Јој црни Јоване, јооој, зна се ко се носи на гробље а зна се и ко се носи са гробља, само тебе црњане носимо са гробља", то су била ,,спадања само таква. И састанемо се горе у кући код Милана, и Жика донесе хармонику и почну песме, али њихове песме: Некад цвале беле руже... и тако.

А шта имате да кажете о лепоти годљевских девојака?

Суза у оку. Мајка Миленија била је изузетно лепа жена, сећамо се сви.

Миленија и Ђорђе Рогић, 30.12.1942. Косјерић


Ђорђе Рогић, Ужице

Полеђина фотографије Ђорђа Рогића као дечака


Коментари