О селу Годљево

Oпшти подаци

Надморска висина:430-660 м

Површина:10,34 kм2 (1034 хектара)

Број становника:257

Удаљеност од Косјерића: 9 км

Претежна активност становништва: пољопривреда

Упоредни преглед броја становника од 1948 – 2011.

1948	1953	1961	1971	1981	1991	2002	2011
698	683	626	508	412	371	348	257

Порекло становништва и оснивање села Годљево 

Годљево је између Сјечице и Скрапежа, прешло преко Скрапежа и на леву страну и ухватило се оних каменитих коса, која су наставак парамунских кречњачких ртова и чука. На северу је село Парамун са његовом дубоком јаругом Дубоко; од Сjече Ријеке и Маковишта деле га она омчита и виша брда према горњим селима. Најравније село, мада је цела десна страна Скрапежа скоро равна, а лева каменита. Обе су плодне и врло обделане. Насеља су ободом села тако да праве круг, који се намножавањем и уметањем кућа попуњава.

На западу према Реновици су Драгутиновићи, који сада подилазе под Парамун, преко реке су Поповићи; по дну њих до Галовића су Поточари, изнад Сјечице према Цикотама Кузмани, а према Сијечој Ријеци Митровићи.

Порекло становништва и оснивање села 

Стара гробља и необична плодност целог села, сиромашног у шуми, доказ су старијих насеља. Природно је да је и пре данашњих породица било у овом селу наших насеља и да су се она померала и правила места другима. Ова померања нису могла бити од добре воље, што економске прилике нису на то нагониле. Колико је ово село добрих економских прилика не требају нам други докази до ти, да су данашње породице све из реда свештеничке породице, старије или млађе, поповале при сијечоријечкој цркви.

Данашње су породице досељене. Најраније је дошла породица данашњих Драгутиновића. Предак поп Драгутин Алексић дошао је поповати при цркви каранској, населио се у Рибашевини, па кад му је испала прилика да добије за попа у сијечоријечкој цркви, прешао је пре 220 година и населио се у овом селу испод Парамуна. Није било много попова из ове породице при овдашњој цркви, селило их се и одлазило, али се потомци прозову Драгутиновићи и упорно су очували ово своје опште предање, мада се зову: Божићи, Јанковићи, Ђокићи, Обрадовићи итд. Има их 29 кућа, славе св. Игњатија.

За Драгутиновићима су дошли Милићевићи, Поточари. И ово је свештеничка породица, досељена из Пиве, а насељена при ставама Сјечице и Скрапежа. И она је имала врло мало свештеника, више је земљорадничка и обична породица. Има их 14 кућа, славе св. Лазара.

И Митровићи-Реновчевићи, на путу из Маковишта за Сијечу Ријеку поред Реновице, дошли су из Пиве опет као свештеничка породица, која је до пре неколико година поповала. Ова истакнута и угледнија породица изродила је и селу подарила многе попове, кметове и друге сеоске представнике. Ово су вредни, врло предузимљиви и борбени људи. Има их 24 куће, славе Јована.

Поповићи преко Скрапежа и до Дубнице су свештеничка породица из Кремана од породице Захаријића, дошла пре 120 година, а пре 50 година престала поповати и трговати. Из ове породице били су чувени попови и трговци, а данас тек да се по неки сељак ода и трговини и да хвата везе по околини. Има их 19 кућа, славе св. Луку.

Кузмани су према Цикотама, дошли из Љештанског, камо су били први привемени насељеници; има их 9 кућа, славе св. Димитрија.

Перишићи су испод Кузмана и по потоцима, дошли на купљена или од воде отета имања из Цикота, има их 12 кућа под неколико презимена, славе св. Лазара.

У Годљеву је данас 107 кућа од 6 породица.

ИЗВОР: Љубомир Павловић – Ужичка Црна Гора. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

Додатак: 

Велики допринос идеји Љубомира Павловића дао је Владан Јовановић из Косјерића, тако што је 1995. приредио фототипско издање Ужичке Црне Горе, али није остао само на томе, већ је дао огроман допринос приредивши још два поглавља: Једно, које представља кратак историјат Косјерића од древних времена до краја 19. века и друго у коме прати демографске промене од 1925. до 1995. године, наводећи и податке из периода до 1925. а којих нема у Павловићевом раду. На тај начин, Владан Јовановић дао је драгоцен прилог нашој науци о народу и то у најбољем светлу Цвијићеве школе.

O Годљеву Владан Јовановић каже следеће:

Moryћe је да је назив села пресликани присвојни придев од властите именице Годо, Годоје.

О старости топонима сведоче и пописне књиге из турског времена. Тако, 1476. „Годијево" је регистровано са 11 домова и једним млином у својини целог села. Каснијом евиденцијом, 1528. Годљево је поменуто са 22 дома, једним примићуром и једним муслиманом (зна се и његово име: Алија, син Абдулаха, 22 године).

Данашњи преглед породица:

Драгутиновићи - славе св. Игњатија:

Божићи - 5 кућа, Јанковићи - 3 куће, Ђокићи - 4 куће, Обрадовићи - 3 куће (отишла 1 кућа у Маринковиће у селу), Јевтићи - 4 куће (отишли у Косјерић, Сечу Реку), Благојевићи - 3 куће;

Напомена:

Све горе наведене породице су потомци попа Драrутина Алексића за кога постоје, поред познатих и следећи подаци: „Хајдук Драгутин Алексић, родом из Билеће у Херцеговини, још у младости отурио се хајдукoвати по Требињу и Грахову, и кад је већ и њему досадило хајдуковати, у зрелим годинама решио се на сеобу и крене у Фочу, ту се неко време склони, па се и одатле пребаци у Вишеград. Ту се неку годину задржи, и преко Мокре горе и Кремана дође у Биоску и ту застане. Са собом је повео брата Ђура и синовце Ђoкa и Петка. По севапу својих пријатеља Захарића из Кремана изађе у ово село где се и насели. То је могло бити 1730. године. Порадица му је била прилично велика, учинило му се да неће моћи опстати, па пређе у Годљево и стално се насели. После пар година умре, а брат Ђypo оде у Дреновце и тамо се насели и умре. У Рибашевини остану Ђоко и Петко. Петко се по савету Ђурову одсели у ваљевску Лозницу и ту остане, а у селу остану деца Ђокова, који је млад умро одмах после Драгутина. Вредна, многобројна и плодна и заношљива породица, свуда изашла на површину, доброг стања; пуна озбиљне шале и природне ведрине..." (Љ. Павловић)

Тако Јевтићи и остали наследници попа Драгутина могу тражити своје рођаке у Дреновцима, Рибашевини, Лозници, Кремнима, а можда и негде преко Саве.

У Драryтиновићима има још и Арсенијевића - 2 куће и Јанковића -1 кућа (слави св. Јована);

Милићевићи - нема их;

Митровићи - Реновчићи - славе св. Јована:

Митровићи - 7 кућа, Лазићи - 4 куће, Јанковићи - 1 кyћa;

Костићи - 1 кућа (дошли из Трнаве), Лучићи - 1 кућа (дoшли из Сече Реке), Јовановићи - 2 куће, Павловићи - 3 кућe;

Поповићи - славе св. Луку - 2 куће;

Кузмани - славе св. Димитрија:

Јовановићи - 4 куће, Вуковићи - 2 кућe;

Перишићи - славе св. Лазара - 4 кућe;

Павловићи - 1 кућа, Лазићи - 1 кућа (дошли из Сече Реке);

Нису наведени y попису Љ. Павловића:

Славе св. Јована:

Спасојевића - 3 кућe, Маринковић - 8 кућa;

Ре6ићи - 1 кућa (дошли из Сече Реке), Васиљевићи - 1 кућа (дошли из Ренове);

Славе св. Луку:

Савићи - 8 кућа, Николићи - 2 куће, Томићи - 5 кyћа, Глигоријевћи - 2 куће, Васиљевићи - 2 куће;

Славе Митровдан:

Митровићи - 3 куће (дошли из Кузмана), Ивановићи - 1 кућа (дошли из Кузмана);

Напомена:

Трговац Неђо Николић прича да су му његови стари приповедали о томе како је кекакав Глигорије дошао из Херцеговине са два сина, Томом и Николом. Од ове тројице су постали Глигоријевићи, Томићи и Николићи. Истовремено за Николиће налазимо податак да су дошли из Ступчевића, задржали се у Здравчићима, па одатле прешли у Годљево; славе св. Николу.

Црква у Годљеву 

Несумњиво је да је под турском влашћу Српска православна црква била главни носилац очувања вере, писмености, културе и уметности, али и народне традиције и осећања етничке припадности.

Захваљујући дефтерима – турским катастарским пописима, у могућности смо да констатујемо постојање цркава и манастира из тог времена.

У пописима од 1476. до 1572. забележена су понекад имена свештеника и имена њихових сродника синова и жена, њихови поседи и баштине или пореска давања „шира од попа“. Овакви подаци не садрже експлицитне податке о црквама, али посредно сведоче о постојању црквених храмова у време пописа (картa 8). 

Нажалост, индиректни подаци о црквама, не дају нам информацију коме је црква посвећена. Такође остајемо ускраћени за величину, изглед или пак материјал од кога је изграђена. Немамо никаквих података ни о ктиторима.

Тако подаци који указују на постојање цркава и манастира 1476. бележе да је у селу Годљево уписан поп Јован. Данас нису познати никакви трагови који указују на остатке некакве цркве у овом селу (исти случај је са Мушићима, Вардом и још неким селима на подручју општине Косјерић).

Фибуле и стећци – неми сведоци далеке прошлости 

Mного је древности у нашем крају, а у Годљеву има трагова живота чак из доба праисторије.

Видели смо гробнице које личе на тумуле или тумулусе (мало брдо на латинском), највећи број тумула уопште припада бронзаном добу и Илирима.

Једна таква праисторијска хумка откривена је случајно 1966. године од стране власника парцеле приликом обраде земље. Претпоставља се да је из периода гвозденог доба, тачније из 5. века п.н.е.

Др Михаило Зотовић је 1967. године писао да се ради о богатом налазу од 33 предмета из више, претежно женских гробова, а углавном се састоји од фибула, бронзаних привезака, наруквица од бронзане траке и лима.

Фибуле из Годљева, Накит из женских гробова - старије гвоздено доба,
Народни музеј Ужице

На овим тумулима бројни су камени споменици који по свему личе на стећке а знамо да они припадају средњем веку?

Па, управо тако, сматра се да је већина средњoвековних некропола настајала на тумулима или уз њих, и сада на два највећа гробља у Годљеву имамо споменике из различитих периода историје, од најстаријих до данас. (Пријатно нас је изненадила уређеност и чистоћа оба гробља, за разлику од већине села наше општине.)


Постоји још један локалитет кога се сећа Милош Лазић (94 године) – такозвано Мађарско гробљице. Онако како нам је он испричао (можете прочитати у интервјуу на наредним страницама) и претражујући по Интернету на основу кључне речи - гробљице, закључујемо да је то могла бити средњoвековна некропола, можда заснована опет на неком праисторијском тумулусу. Оно што се такође поклапа јесте судбина ових споменика који су најчешће у послератном периоду или комунистичком режиму коришћени као грађевински материјал за насипање путева и друге потребе. И коначно, име Мађарско гробље или Грчко гробље или гробљице које се често појављује – нема никакве везе са Мађарима или Грцима, напросто досељеници у читавој Шумадији крајем 18. и почетком 19. века оставили су овакво предање будућим нараштајима као да у овим селима није живело српско становништво. 

Стећци су врста камених надгробних споменика који су од друге половине 12. века, а најинтензивније у 14. и 15. столећу, постављани као обележје гробног места на готово целом подручју данашње БиХ, у западним деловима Србије и Црне Горе, као и средишњим, односно јужним деловима Хрватске. Као јединствена појава у средњовековној европској уметничкој и археолошкој баштини, стећци су били на гробовима војника, занатлија, монаха, владара и великана, а натписи и представе на њима сведоче о тегобном животу средњовековног човека и представљају упориште бројних легенди.

„Са њих сазнајемо да је ондашњи човек био ратник и тежак, али и универзални филозоф и тумач живота, креативни геније који је обликовао камене громаде од неколико тона. Народна прича и бајка вековима црпу мотиве из средњовековног витешког миљеа који се налази на површини стећака, приписујући њихово клесање и постављање фантастичним бићима, вилама, дивовима и другим митским чуварима, доводећи их у везу с легендарним ратовима и сукобима”(мр Маја Ђорђевић, археолог и конзерватор-истраживач у Републичком заводу за заштиту споменика културе).

''Легох 1094. љета, кад бјеше суша, па у небу не бјеше ниједне сузе за ме''

Ово је запис на стећку из 1094. године негде на подручју Босне, иначе сви натписи су препуни поезије и мудрости и нимало не застаревају јер носе универзалну људску поруку: љубав, живот, смрт, Бог, све оно што тишти и данашњег човека.

Можемо само да претпоставимо шта се крије иза једва видљивих трагова слова и симбола уклесаних у камене споменике на годљевским некрополама. И неизбежна мистичност!

У другој половини 20. века на подручју од реке Саве на северу до јадранске обале на југу и од Лике на западу и западне Србије на истоку, евидентирано је 70.000 ових споменика на око 3.300 локалитета, а сматра се да их има и више.

И коначно су се на Унесковој листи светске баштине од 2016. године нашле 28 некропола са стећцима, међу којима и 3 из Србије (две у Бајиној Башти и једна у Пријепољу). То је био епилог заједничке номинације стећака за Унеско коју су 2009. покренуле четири државе. Ово је први велики међудржавни подухват у области културе не Балкану у 21. веку што је веома значајно с обзиром на контроверзе које су постојале око ових споменика. 200 година се расправљало да ли су то споменици хришћанских јеретика, богумила, или су то паганске, племенске некрополе на тлу покрштених народа. Једна од првих теорија која је одбачена у стручној јавности, била је теза о богумилима – стећака нема у свим подручјима у којима су деловали богумили, у Бугарској, Македонији или код француских катара. Осим тога, богумилство се угасило 1463, док стећци трају до 16. столећа.

Како стоји у заједничкој пријави за УНЕСКО, реч је о заједничкој традицији припадника и православне и католичке и исламске вере (муслимани су прихватили овај начин сахрањивања у 15. веку, доласком у регију). Стећци су, дакле, регионална културна појава, а не традиција која припада некој одређеној вери.

Ако се каже да је евидентирано 70000 стећака на наведеном подручју и ако том броју додамо реалан број, можете ли да замислите како је изгледао сав тај предео са преко 100000 камених спавача у свој својој монументалности и лепоти усправљених према Сунцу!?

Стећци су најаутохтонији део нашег културно-историјског наслеђа, али су нажалост и недовољно заштићени и недовољно презентовани. Сама реч стећак може означавати стојећи камен. У науци је прихваћен овај назив, а значи још и мрамор, кам и биљег.