Нeизбрисив траг у времену



ПЕТАР ЛАЗИЋ 





Петар Лазић је био српски књижевник, новинар, публициста и универзитетски професор. Живео је и радио у Београду.

Петар Лазић је један од најугледнијих сатиричара данашњице, превођен је на тридесетак језика и заступљен је у више од сто светских антологија, енциклопедија, лексикона и зборника. Између осталог, налази се у најпрестижнијим светским изборима, попут енглеске енциклопедије „2000 Outstanding Intellectuals of the 21st Century “, затим у антологијама: руској „Антология мудрости“, италијанској “I più grandi saggi”, француској “Les plus grands esprits”, и тако даље.

Новинарску каријеру започео је у студентском радио програму „Индекс 202” као редактор дневне емисије 1982. године. Од 1984. до укидања 1996. био је аутор текстова, редитељ и “доживотни” уредник „Индексовог радио позоришта” (сатирични радио кабаре који је по свим истраживањима био најслушанија радијска емисија у историји СФРЈ и СРЈ). Паралелно са радом у „Индексовом радио позоришту”, Лазић је у листу Младост уређивао сатиричну рубрику „Овој земљи је потребна младост”, а потом у магазину Дуга сатиричну рубрику „Дуга иза облака”. Био је уредник у издавачкој задрузи Белетра а у издавачкој кући Данга директор и главни и одговорни уредник.

Од средине деведесетих до данас био је главни и одговорни уредник сатиричног листа Наша крмача, директор и главни и одговорни уредник сатирично-политичког магазина Бре!, директор и главни и одговорни уредник дневног листа Глас јавности, помоћник одговорног уредника дневног листа Блиц и помоћник главног и одговорног уредника програма Београд 202.

Поред „Индекса 202”, „Индексовог радио позоришта”, радио драма, као и великог броја појединачних ауторских емисија на свим програмима Радио Београда – на Радио Пингвину Лазић је водио и уређивао ауторски серијал под називом „Емисија коју нису појели скакавци”, који су београдски новинари у анкети прогласили за најбољу радијску емисију у 1995. години, одмах испред „Индексовог радио позоришта”, док је она у исто време те године била друга по слушаности у Србији, иза „Индексовог радио позоришта”. Од 2003. до 2005. уређивао је и водио на таласима Београда 202 веома слушану емисију „Бре 202” (коју је радио са екипом сарадника из магазина Бре!), из које су објављена два CD-а са сонговима, као и два CD-а са емисијама. Од 2008. уређивао је и водио на програму Београд 202 емисију „Црно-бели свет”, а од 2014. до 2016. године емисије „Црна рупа” и „Уместо црне рупе”.

Новинске и публицистичке текстове, прозу, поезију и афоризме, као и стручне и научне радове Лазић је објављивао у стотинак листова и часописа у Србији и свету. Сталне колумне писао је за: Књижевну реч, Нин, Либерал, Бре!, Црту, Марку, Глас јавности, Блиц и Илустровану политику. Фељтоне је објављивао у Гласу јавности и Нину.

Хваљен и кажњаван. За иста дела, за која је награђиван – привођен је и подизане су кривичне оптужнице, искључиво због “вређања имена и дела председника државе”, у периоду пре и за време режима Слободана Милошевића.

На Факултету за медије и комуникације у Београду држао је наставу из предмета: Вештина убеђивања у медијима, Критичка литература и реторика, Реторика и јавни наступ, Комуникација и техника убеђивања (основе) и Комуникација и техника убеђивања (полемике и дебате).

Био је шеф посланичке групе (ДЕПОС–НД) у Скупштини Србије, као и потпредседник скупштинског Одбора за културу и информисање. У јуну 1994. поднео је оставке на све функције. Једини је шеф посланичке групе у историји српског парламента који је поднео оставку на ту функцију и напустио Скупштину.


Објављене књиге


· Зауставите планету хоћу да сиђем (1982) – поезија

· На зубатом сунцу (1988) – сатирични афоризми (пет издања)

· Хероји Булевара револуције (1990) – текстови за “Индексово радио позориште” (два издања)

· Опело за мртво море (1994) – сатирична поезија (четири издања)

· Године заплета (1997) – текстови за “Индексово радио позориште” (два издања)

· Кратка историја душе (2001) – проза (три издања)

· Нема малих улога (2002) – публицистика (три издања)

· Брелешке (2002) – публицистика (два издања)

· Мали велики људи (2004) – дечији афоризми (два издања)

· Царство земаљско (2005) – сатирични афоризми (два издања)

· Шљива, бре (2007) – мултидисциплинарна монографија (двојезично на српском и енглеском)

· Обећана земља (2009) – публицистика

· Атерирање небеског народа 1 (2009) – публицистика

· Атерирање небеског народа 2 (2009) – публицистика

· Савршена самоубиства (2011) – роман

Поседовао сам дискретни шарм успешних људи
којиопстају захваљујући сагласју са околином
 у општој безличности.


(из књиге „Кратка историја душе“)


Спусти се до 
мене 
чућеш нешто 
попут 
мог гласа 

("Зауставите планету хоћу да сиђем") 


Већ својом првом збирком песама Зауставите планету хоћу да сиђем (Запис, Београд, 1982), Петар Лазић је упечатљиво најавио вансеријски песнички таленат, индивидуалност, језик особитог сензибилитета. Млади песник се потом својим новим остварењима тематско-жанровски разлиставао, кондензујући израз у својеврсну раскош укупног књижевног и публицистичког стваралачког опуса. Специфична лакоћа и тежина Лазићевог стила огледа се у „петруцавој“ флуидности, мисаона луцидност у свему што је написао или изговарао. Духовно дубок, нежно бескомпромисан у будности сваког свог стиха и прозног остварења, често заоденутог у митско-филозофску параболу, читаоца одмах придобија спуштањем у огољену до коске стварност текућег тренутка. Почетно осећање нелагоде и жар отпора спрам живота и устројства света, који није човековој души угодан дом, остаће трајно. О томе сведочи целокупна људска и ауторска храброст Петра Лазића, која врхуни питомом сатиричном бриткошћу једне изразите естетичко-етичке громадне индивидуалности и комплексности. Наша ововремена драма бивања и живљења афористички згуснута и сведена, или потресно психоаналитички изнутра осветљавана, стреловито и сигурно делује као противотров свем злу и изопачености. Тај лек уз смех кроз сузе Петра Лазића одавно запажен, прелива се ван граница српског језика и „локалних“ прилика и неприлика, постајући универзалан, свевремен. И мада књижевност не поправља свет и не лечи од бољке која је пречи, има великих књига и писаца који својим увидима отварају могућност за наставак живота, и за покајања… Уосталом, у Запису из мртве душе потврђује недвосмислено - ''Живот је јачи од свега''. Али већ следећом реченицом чини отклон од општег места, кључним додатком: ''За оне који мисле да су живи''.

Сада, након што је неуморни маг речи Петар Лазић напустио заувек „царство земаљско“, нужно је рећи што да не: И да је написао само Кратку историју душе (још недочитану дубоку књигу оданости), уз стихове Опела за мртво море и роман Савршена самоубиства, била би довољна част нашој литератури. А оставио је далеко више, поверивши топлини својих речи да нам душе ''на зубатом сунцу'' и надаље греју и расхлађују „црним леденицама“. У исти мах, и ужасну сумрачном опоменом - на крају свако претеривање се покаже истинитим. Готово тестаментарно, сам је казао:

''Речима сам крчио пут кроз живот. Захваљујући томе, моја права Душа имала је привилегију самоће у свету живих лешева''.

Писци нам често кажу о себи и више него што би желели, а такви искази остају трајно упутство за разумевање њихових дела и живота. Отуда, на овим страницама пред читаоцем је сада и овај наш скромни избор из поетских и прозних остварења Петра Лазића.










Избор из дела 


Стихови из прве књиге песама "Зауставите планету хоћу да сиђем"


(И)БИ 

Има једно брдо 
на брду ноћ 
поји Лазићеву смрт 
док глисте 
своја гнезда 
од ластиних кљунова 
слажу 

Био сам тамо 
био сам тамо 
(и) би осам тамо 
(и) бисмо сви Ми 

Пођи… 

Иде се путем 
Мојих костију 
до ветроказа на коме 
рмбају (ти) очи 
уредно их слажу 
у кожу једног Анђела 
да предскажу помрчину 

Спада моја бурма 
спадамо ја 
и моја бурма 
док не изрмбају ново… 

Има једно брдо 
и на брду ноћ 


… благо гладнима… 
… њихов хлеб је већ давно поједен… 



О САТИРИ И АФОРИСТИЦИ Петра Лазића 
рекли су: 

- У неколико стотина афоризама Лазић нам показује какви смо ми то, да је добра земља што нас држи и сунце што нас обасјава. А ти разлози су углавном политички. При читању његових афоризама читалац мисли о оном што нам Лазић саопштава, али у исти мах и о његовој храбрости.

(Милован Витезовић, „На зубатом сунцу“, 2005, из рецензије)

Овом писцу није потребно много књижевног материјала да искаже сву парадоксалност, драматичност, трагикомичност, етичка и друга посртања једног света и времена.

(Милован Витезовић, из рецензије за књигу „На зубатом сунцу“, Народна књига, Београд, 2005, пето издање на српском језику)

- Књижевник Петар Лазић је најпревођенији српски сатиричар. Лепота његових афоризама је у муњевитости израза, они су оштроумни, духовити, храбри и поштени.

(Владимир Јовичић Јов)

- Једва чекам да прочитам књигу за коју пишем ову рецензију. Не шалим се, наравно, јер Петра Лазића, чудо невиђено, препоручујем себи и читаоцима без трунке двоумљења, на невиђено. Зар то није право царство земаљско?

(Матија Бећковић, „Царство земаљско“ 2005.)

- Постало је већ опште место, и нећу рећи ништа ново ако кажем да је Петар Лазић наш водећи сатиричар, легитимни и прави наследник Домановића, Нушића, Радовића…

(Небојша Милосављевић, „Наш траг“, 2015.)

- Ангажована литература је облик књижевности који има само једну једину ману... Не живи у складу са простором медиокритетства и временом лицемјерја конкретне креације."

И управо таква књижевност, као модус kаусалис увијек изнова, као перпетум мобиле рађа (и умире у) сопственом бићу у тренутку...рођења и/или смрти.

Петар Лазић има и далеко већи проблем. Какав? Његова ангажованост је била надахнуће тренутка посљедњих више од тридесет година и може се упоредити са пробуђеним наканама бића да душом овлада односно вице верса, ако јесам свјестан да ја, у јавству, и јесам само ако постојим смислено.

Он јесте, али проблем је што окружење не бијаше никада ни близу томе. И, наравно, као неко ко гласно зри, његова књижевна појава није нестала у задовољавању, како и сам вели, владара, већ и самозадовољавању сопственог бијеса.

У стварању. Из тог бијеса, само наизглед рађа се немилост. Не! Он једноставно жали (не)људе весео поставши управо због тога што ВИДИ. И КАЖЕ што МИСЛИ.

Због чега? Да би сјећање на нас једнога дана било меритум опоравка.

Чак и када у Паклу/Џехенему будемо.

Јадни, а људима се зовемо, док гледамо у сунце.

(„Далеко (ни)је сунце“, Диоген, ријеч уредника, Сабахудин Хаџиалић, 2013)



ИГРАЛЕ СЕ ИГРИЦЕ НАСРЕД ЗЕМЉЕ ЗЕМЉИЦЕ 


Да сам паметан ја бих се правио луд.

Мојој отаџбини треба опростити. Имала је несрећно детињство.

Путовања у обећану сутрашњицу не смеју да спутавају
ни повремени излети у стварност.

Када се неразвијени ставе под лупу, има шта и да се види. 

Победа је чиста као суза јер мртва уста не говоре.

Информације морају бити доступне новинарима.
У противном би могле да допру до јавности.

Калигула је први поставио коња за сенатора,
али и ми коња за трку имамо.

Сваки почетак је тежак. Нарочито онај који траје деценијама.

Само је великим визионарима доступна прошлост.

Археолози трагају за остацима ранијих култура,
као да остаци данашње културе нису довољни.

Све смо учинили да будућа поколења још дуго помињу нас,
него и нашу фамилију.

И бог створи човека по обличју своме.
Како онда да верујем у њега!

Што мање читам остаје ми више времена да критикујем прочитано.

Толико је јецао у сну да смо били убеђени да је будан.

Судећи по Каину и Авељу, људи су ипак браћа.

Он је син народа. Један отац то не би могао да постигне.

Никад о вама то не бих рекао, ја ипак само тако мислим.

Пре мене потоп.

За ђавола је ова земља прави пакао.

Правда је скупа.
Колико нудите?

Чувај се човека који је прочитао само једну књигу у животу.
Постоји опасност да ће се учланити у библиотеку.

Јунак нашег доба је облак у панталонама.

Истерали смо правду… Коначно смо сами.

Дођите сутра, службено сам искочио из коже.

Учините ми велику услугу. Не будите толико глупи.

Драги оче, опрости ми.
Исти сам као ти.

Лако је бити велики када ниси мали.

Ја сам бесмртан. За сада.




КРАТКА ИСТОРИЈА ДУШЕ – о прози Петра Лазића 
рекли су:

- Можда би најтачније било слободно мненије да је Пера производ самог себе, и да је он тај који је себе довео до невоље која га тера да поправља оно што је најсклоније да се квари.

(Љубодраг Стојадиновић, Брелешке, 2009.)

- Књиге отварамо када желимо да побегнемо од стварности а затварамо када нам је њихове стварности доста. Лазићеве књиге су оне које нам дозвољавају да конзумирамо стварност препрану у његовом духу, да се не уморимо али да се, ипак, замислимо.

(Петар Арбутина, „Наш траг“, 2015.)

- Петар Лазић је рођени сатиричар. Његова жеља није да улази у токове кретања других начина приповедања; његова стварна жеља је, верујемо, да до краја испита своје могућности у сатиричној димензији људи, света и историје. Он се већ окушао у сатиричном роману, сатиричној поезији и сатиричној краткој причи. Уз све то, он је проверено добар мајстор афоризма.

(Давид Албахари, „Наш траг“, 2015.)


ПРОЛОГ 

Орфичке мистерије су били тајни ритуали посвећени Дионисијевом култу. За време обреда певане су химне које су поучавале упућенике у моралност, обећавајући реинкарнацију и живот после смрти. Химне су садржавале упутства за искупљење кроз самоодрицање и аскетизам. Имале су за циљ прочишћење од греха. Сам Орфеј спознао је последице греха и гнев богова. Скоро да је успео своју жену Еуридику да избави из Хада, али, иако су му то богови изричито забранили, окренуо се и погледао у њу, пре него што је доспео у горњи свет. Тако ју је заувек изгубио.

Док је Орфеј гледао како погледом убија Еуридику, до њега је допирала песма богова: 


ХИМНА О ВЕЧНОМ ПУТУ 

Ти који си на вечни пут, душу у телу понео,
праштај се од душе своје, душа је туга богова.
Тело је твоје, душа не. Она је сан што вечно бди. 

Богови душу послали, од твог тела гроб јој свили,
да кроз многа тела лута, тако вечност да упозна.
Не мучи је када стане. Сећа се бивших живота. 

Милост је богова вечна, даће јој опет да лута,
зато је душа уморна, тело само кад је будно.
Тело је илузија сна. Душа је јава свих тела. 

Иди у свет. Никада се не осврћи. Ма шта било.
Док год патиш знаш да си жив. Ако се икад окренеш,
умрећеш од руке мртвог. А тада повратка нема. 


СВИЊОКОЉ У СРБИЈИ 

У обору су се стискале свиње као у градском превозу. Када год би мој стриц улазио да их храни, налетале би на њега, жвалавиле ногавице и завлачиле главе у кофу са помијама. Показивале су без икаквог зазора глад, на исти начин на који то раде и примитивни људи.

Јутрос, када је мој стриц ушао у обор (као и свако ју- тро, прљав, необријан, с кофом у мци), истрчале су напоље тако да је потера за "изабраном" неуобичјено дуго трајала.

- Предосећају! - каже мој стриц и с философским ми- ром оштри нож.

Док једна лежи везана, спремна за клање, остале свиње с неверицом прилазе храни.

Ја ћутим. Логично.

- И човек је некада имао то чуло, - наставља мој стриц. Пали чак и цигарету.

- Које чуло? - питам тек да бих нешто питао. Ипак је мени ово прво клање свиња. У својству посматрача.

-Како које?! Чуло за несрећу. Само што је код човека давно закржљало, - запањен је стриц мојом неосетљивошћу за теоријски приступ свињокољу. Мени се по- враћа. Не знам да ли је и то логично. С обзиром на то да ми је први пут, вероватно јесте.

Стриц клечи над свињом и коље је професионално, одмереним покретима. Нежно. Свиња скичи, стриц коље ли коље, а остале свиње мимо, у мимоходу прилазе храни. Док крв липти из мајушног засека испод грла, ножице се трзају а уместо скичања сада се чује само хропац не- где дубоко из стомака. Просто је невероватно да живот онолике свиње може да издуши кроз онолицну рупу.

- Исто је овако када човека кољу, - пали наредну цигарету мој стриц и с мераком одбија димове као после било ког другог, добро обављеног посла.

- Пушење је штетно - примећујем, јер ме срамота да питам одакле он зна како човек скичи када га кољу.

- Много је ратова било на овим просторима, - одговара мој стриц јер и сам зна, не само да је пушење штетно него да му је то задовољство лекар изричито забранио. Клање није, али пушење јесте. Због срца.

- Свет је за нас отишао далеко. Тамо се још од оног рата убија индустријски а код нас све мора моћно. Код нас је клање подигнуто на ниво уметности. Још од турских времена, - наставља мој стриц не би ли заборавио своју муку: савет- шта савет (! ?) наредбу лекара да оста- ви дуван.

Док мој стриц черечи, нетом заклану свињу, остале халапљиво једу. Једна пије из локве крви. Као да није било оне стрке и бежаније по дворишту. Свака од њих, свесна да је једва преживела, наставља живот тамо где је на тренутак јутрос застао.

- Знаш ли да су Турци набијали на колац људе тако да не повреде ниједан витални орган. На коцу се могло живети и по неколико дана.

"Живот на коцу” - пролази ми кроз главу да је то од- личан наслов за причу. Само, о чему писати? Можда о то- ме, како се за један дан набијеном на колац одвија у глави филм о узалудности целокупног његовог живота. Нешто као приповест тока свести. Добра идеја. Написаћу ту причу.

Живот је јачи од свега! - каже мој стриц, док баца поглед на свиње које халапљиво једу, мада ми је још јутрос рекао да је он на живот огуглао. Зато га ваљда много и не забрињава пушење.

Написаћу ту причу. „Живот на коцу". Мора даје то не- заборавно искуство. Набију те на колац и ти још живиш дан, два, три... све зависи од тога колико је мајстор добро оба- вио свој посао. Али, како ја као писац могу да знам шта је тај несрећник мислио? Улога свезнајућег писца? Не... улога обезнањеног читаоца. Нека читалац лупа главу над тим проблемом, моје је да напишем. Ионако, све што писац није хтео или није умео да напише, критика примети да се налази између редова. У савременој литератури више је написаних дела између редова него оних са редовима.

Свиње се већ ваљају по блату. На зубатом сунцу. А мој стриц одлаже последње транжирано парче меса. Узима свињску главу из које се добрано цеди крв баца је у лавор и мени са осмехом ромори, као да говори из воде:

- Повраћај слободно. Није то срамота. Човек се од гледања клања умори као да је сам клао.

Одлазим у кућу. Иза мојих леђа остају режњеви меса које је мој стриц усолио, свињска глава у лавору, локве крви и блата у којима се свиње задовољно ваљају као да је ово последњи свињокољ у Србији.

Свуда се осећа задах крви. Протеже се до вечерњих сати и Дневника на државној ТВ. Дневник смо гледали заједно. Клање у Босни, реке избеглица, клање на Ко- сову и пуно избеглица (а шта би друго пратило клање?), мало привредних успеха, нових фабрика и освајања нових технологија, мало догађаја из културе (опера и тако то), потом спорт па временска прогноза... На самом почетку Дневника стриц се завалио у фотељу. Само је промрмљао: - Да се човек одмори!

Пред крај Дневника стрина је отворила рерну да види докле је стигло печење свињске главе. Мој стриц се за- гледао у свињску главу и преко воље је одбрусио: - Као човек! Само то. Ни реч више. Потом је заспао, уморан од целодневног рада...

Следећег јутра није се пробудио. Стрина је кроз јецаје причала како му је пушење дошло главе. Ја сам ћутао, као да нисам.


ОПЕЛО ЗА МРТВО МОРЕ - О ПОЕЗИЈИ Петра Лазића 
рекли су: 

,,Сличност између слика из стихова и слика из наше збиље је очигледна. Ако је међутим Петар Лазић, упркос томе успео да донесе дело непролазне уметничке вредности а сасвим сам уверен да јесте – онда је ова књига само доказ у којој мери жанр сатире, трпи политички ангажман и недвосмислену политичку поруку.

Веома је мало дела на основу којих би могла да се разуме сва трагика овдашње стварности, нарочито ако говоримо о делима која су у исто време на изузетно високом уметничком нивоу оставила неизбрисив траг о нашем времену. У та, малобројна дела, свакако спада Опело за мртво море, књига која треба да служи на част нашој литератури.“

(Проф. др Никола Милошевић, Промоција, 1995.)

„Лазић је успео да на најбољи могући начин измири лирску тананост и сатиричну бриткост, благ хумор и трагично осећање света. У том смислу, у истој мери у којој је непомирљиви сатиричар, са изванредним осећањем да усклади појединачно и опште, са јасним политичким контекстом. Лазић је и лиричар израженог сензибилитета. Некада су магијским радњама изгоњене нечисте силе, а данас сатиром, иронијом и гротеском истински песници , попут Лазића, одгоне притворство, политичко лицемерје, манипулацију и одсуство моралних вредности.“

(Слободан Ракитић, из рецензије за Опело за мртво море, Београд, Народна књига, 2005, треће издање на српском језику)


ТОТОПОТ 

то што чујеш 
да не можеш чути 

то што видиш 
да не можеш видети 

е…то је хорда 


САХРАНЕ 

Нису ова опела за нас 
Ни сахране нису наше 
Није ово гробље засад 
Да га гледаш како расте 

То хорда неке туђе душе 
У нашим телима сахрањује 
Душе мртворођене и убоге 
Нераст-душе, мале и покорне 

А наше су душе с нашим прецима покопане 
Још у оно време 
За које је хорда 
Поуздано утврдила 
Да никада није постојало 


СЛОВЕНСКО МОЈЕ 

И шири се, шири 
степа у грудима мојим 

И гази ли, гази 
хорда по степи мојој 


НЕШТО О УМИРАЊУ 

Не умири узалуд 
Само ће душа твоја 
Тело твоје жалити 
Само ће срце твоје 
За твојом крвљу чезнути 
Само ће ушима твојим 
Глас твој недостајати 

Не умири узалуд 
Требаће ти смрт 
За неко узаврело доба 
А кајаћеш се 
Што си ту једину смрт 
Без јаког разлога 
У млаком времену потрошио 


ГЛАСНИК ХОРДЕ 

Где сте ме побогу ово послали 
Сви су они у глави евнуси 
Нигде човека да реч прозборим 
Пијан да опсујем, трезан да замолим 

Ако ли је ово рај на земљи 
Шта ли ме тек под земљом чека 


СМРТ ПОДАНИКА

Био је то живот 
као лек без воде 
без мириса 
није чак ни превише болело 
као ињекција 
не више. 

Био је то живот 
или се некако слично зове 
то што је било. 

Господе, да ли ћу 
имати прилику 
да кажем нешто важно, 
веома важно 

Када 
Како 
Коме 
сада рећи 
нешто важно, веома важно 
И да ли је то уопште више важно 


ПОТОМЦИ ХОРДЕ 

Прохујаше им кроз главе 
као што су им преци 
пројахали Земљом. 
За собом пустош оставише. 
И одоше некуда 
низ кичмену мождину, 
ваљда ће се отуда 
једном вратити, 
да нам јаве 
је ли тамо боље, има ли штогод за јело, 
има ли пића и жена, 
светлости и воде? 
Па да и ми једног дана 
кроз своје главе 
тамо кренемо, 
где су они ваљда 
поодавно стигли. 


ОПЕЛО ЗА МРТВО МОРЕ 

На крају схватиш 
да нема краја; 
да иза твог краја 
лежи један други крај. 
На крају видиш 
да је море мртво; 
да су живе само 
душе утопљеника. 
Пливају некуд да нађу спас… 




Савршена самоубиства, Београд, 2011. 

„Људско срце има незгодну навику да судбином назива само оно што сатире.“

(Албер Ками) 
О роману:

Психолошком вивисекцијом Петар Лазић ефектно, језички прецизно и мудро, вишеструко симболички заокружује ову суптилну „студију карактера“, чврсто је стилски и мотивацијски увезујући по свим шавовима споља и изнутра, хоризонтално и вертикално.

Главне јунаке, уз оне споредне, писац јасно осветљава изводећи их из психолошког бункера на сцену друштвене позадине и егзистенцијално стешњене позорнице. Не само да бисмо их кроз скенирани пресек стварности видели у својој чудовишној наготи, већ да би их појединачно и заједно доживели као губитнике љубавног и душевног попришта, трагична бића жедна љубави и топлине, потврде живота и смисла. Троје актера (свесно или несвесно), симултано играју своје апсурдне улоге деспота и жртве, љубави и мржње, које лако препознајемо као сапатнике и сапутнике нашег времена и друштва, у коме се привиди реалности често одвећ сурово граниче и мешају са најмучнијом фантастиком.

…….

Шта је све стало у тај болни процеп негације и афирмације умећа вољења, између ових реченица, и колико непремостив распон између демона љубави и смрти − остаје да се изнова сами запитамо. Можда највише зато, што „сви живимо у понору између тих двеју крајности?“

Усамљеност бића, јесте основно стање нашег света данас, а тек сутра... А између нас и света, човека и човека шири се све убрзаније тај јаз несагледиве пукотине, у коју је храбро и посвећено овај писац нетремице завиривао, извукавши из „септичке јаме“ на светлост дана племенити књижевни бисер − свој роман о савршеним самоубиствима. Иако преливен суморним бојама, он се чита у ритму дисања са повишеном температуром. Јер срећом, уз густу нарацију, нису изостале Лазићевске искрице хумора, ироније, па и поезије. Одавно још Петар Лазић је доказао, да барем смех кроз сузе, омогућава ефикасно разоружавање опасности која прети.

(Милуника Митровић „О љубавним и другим демонима“, Диоген, 2011. Приредио Сабахудин Хаџиалић)

Уводник и избор из дела приредила 
Милуника Митровић 

Коментари