O храбрости годљевских жена у три приче

Маринко Маринковић са унуцима
Маром и Крстивојем 

Кад је 1915. у Великом рату у Забрежју на Сави, од швапске гранате страдао војник Новко Маринковић, у Годљеву је у 36. години остала његова удовица Јулка са петоро деце. Најстарија кћи Олга тек се задевојчила, најстарији син Милорад био је у тринаестој години, за њим Мико, Стаменко и Милица. Страшна вест од које је стрепела најпре је Јулку скаменила, онда је повезала црну мараму, окупила децу и рекла да се пазе, а она ујармила волове у дрвена кола и кренула да свога човека донесе кући. Путовала је недељу дана путевима којима никад није прошла, склањала се од војски и пуцњаве и најзад стигла до скеле на Сави. Чекала је два дана да силна војска са запрегама и оружјем пређе једини мост, све док један старешина није узео поводац и рекао јој да им требају и њени волови и кола. „А ти се жено врати“, рече.

Уморна, занемела, Јулка се вратила у Годљево празних руку и срца. А онда се тргла и усправила, није било времена за туговање и постала отац и мајка својој деци и глава куће. Низале су се године, синови су стасавали и прихватали обавезе, поженили се, кћери поудавале, стигли су унучићи. Храбра и мудра Јулка коју су укућани и комшилук звали Нана, извела је свој брод из Првог рата и гладних година, а већ се прикрао и други. И поново загризао у Нанино срце. Најмлађи син Стаменко нестао је у ратном метежу; ни молитве, ни сузе, ни поглед прикован на капију нису га вратили. Усахле су мајчине очи, не и нада. Доживела је да њен лепи унук Владан Тодоровић заувек остане у сремском рову, а други, Обрад, неким чудом као осамнаестогодишњак, са победницима стигне све до Корушке. Морала је опет да смогне снаге да теши своју децу док њихова ратују и да подиже сирочиће своје прерано умрле Милице. Да сачува наду породице у Стаменков повратак. Дочекала је нана да њена бројна и угледна задруга крај истог огњишта добије и деветнаестог члана а онда мирно склопила очи, вољена и поштована. Кажу да је прича о њој и слика забрађене старице на насловној страни објављена у неким новинама, које су, ето, негде затурене. Остала је ова у сећању потомака.


Вихор Другог рата покосио је кућу Маринка Маринковића. Три његова сина: Николу, Вуколу и Милована однео је на три стране. Ниједан се није вратио на родно огњиште. Остале су три младе жене удовице: Славка, Златија и Јелена, и двоје сирочића, такорећи у пеленама. А кад су остале и без свекра, кућа је буквално била на њиховим плећима. Само оне знају како су се мучиле, довијале, храбриле и бориле да децу подигну барем до повратка једног од браће а да кућа опстане. Копале су и орале и своје и туђе њиве, ишле у надницу, радиле и мушке и женске послове. С тугом се причало како су орале са једном кравом: једна је води, друга женским рукама држи плуг, а трећа телом притиска раоник у бразду. Онда дође комшија, такође сиромашан, приведе своју једину краву, ујарме их заједно и наставе некако до краја њиве.

Један се Маринков син јавио из далека, после рата, и помагао родну кућу колико је могао. Али није се вратио. Славка, Златија и Јелена подигле су двоје деце, Мару и Крстивоја, а та деца су основала и подигла своје породице, децу и унучиће којима се могу поносити. 


Ратни поход Милице Митровић Нâке – раван је античком херојству! 

Када је њен син јединац, Димитрије, мобилисан у партизане и кад су се гласови о његовој јединици проредили, Нâка је у шарену тканицу сложила преоблаку и вунене чарапе и нешто ораха, умесила погачу и кренула да тражи сина. Од села до села, од града до града, између војски, вођена пуцњавом и кукњавом, та храбра, неписмена жена, заиста је прешла седам гора и стигла до мора, негде у Далмацију, причало се око Задра и до Велебита, или ко би то знао. У сваком случају, она је причала да нигде таквог крша ни камења није видела, а нигде воде да жеђ угасиш. Погачу је одавно појела или поделила, опанке издерала, али су чарапе стигле до Димитрија. Он није веровао да је заиста види, а она је све време веровала да је њен син жив. Вратила се кући после месец дана са жишком у срцу да ће се и Димитрије вратити. И вратио се. Нâке и Димитрија одавно нема, али прича о годљевској Мајци Храброст – траје.

В. Л.




Коментари

  1. Julka je moja cukunbaka. Njene dve unuke Olga i Milojka, kćeri od sina Mika, jos uvek su zive i odlično pamte svoje detinjstvo i njihovu Nanu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Драго ми је да сте се јавили. Поздравите их пуно, ако буду расположене за разговор и ако имају старе фотографије - радо бисмо их посетили. Те наше жене праве су хероине свога доба и заслужују огромно поштовање.

      Избриши

Постави коментар

Овде можете оставити Ваш коментар: