O храбрости годљевских жена у три приче + Прича о лепоти (Девојачки вајат)

пише: Владанка (Маринковић) Лазић

Маринко Маринковић са унуцима
Маром и Крстивојем 

Кад је 1915. у Великом рату у Забрежју на Сави, од швапске гранате страдао војник Новко Маринковић, у Годљеву је у 36. години остала његова удовица Јулка са петоро деце. Најстарија кћи Олга тек се задевојчила, најстарији син Милорад био је у тринаестој години, за њим Мико, Стаменко и Милица. Страшна вест од које је стрепела најпре је Јулку скаменила, онда је повезала црну мараму, окупила децу и рекла да се пазе, а она ујармила волове у дрвена кола и кренула да свога човека донесе кући. Путовала је недељу дана путевима којима никад није прошла, склањала се од војски и пуцњаве и најзад стигла до скеле на Сави. Чекала је два дана да силна војска са запрегама и оружјем пређе једини мост, све док један старешина није узео поводац и рекао јој да им требају и њени волови и кола. „А ти се жено врати“, рече.

Уморна, занемела, Јулка се вратила у Годљево празних руку и срца. А онда се тргла и усправила, није било времена за туговање и постала отац и мајка својој деци и глава куће. Низале су се године, синови су стасавали и прихватали обавезе, поженили се, кћери поудавале, стигли су унучићи. Храбра и мудра Јулка коју су укућани и комшилук звали Нана, извела је свој брод из Првог рата и гладних година, а већ се прикрао и други. И поново загризао у Нанино срце. Најмлађи син Стаменко нестао је у ратном метежу; ни молитве, ни сузе, ни поглед прикован на капију нису га вратили. Усахле су мајчине очи, не и нада. Доживела је да њен лепи унук Владан Тодоровић заувек остане у сремском рову, а други, Обрад, неким чудом као осамнаестогодишњак, са победницима стигне све до Корушке. Морала је опет да смогне снаге да теши своју децу док њихова ратују и да подиже сирочиће своје прерано умрле Милице. Да сачува наду породице у Стаменков повратак. Дочекала је нана да њена бројна и угледна задруга крај истог огњишта добије и деветнаестог члана а онда мирно склопила очи, вољена и поштована. Кажу да је прича о њој и слика забрађене старице на насловној страни објављена у неким новинама, које су, ето, негде затурене. Остала је ова у сећању потомака.

∞

Вихор Другог рата покосио је кућу Маринка Маринковића. Три његова сина: Николу, Вуколу и Милована однео је на три стране. Ниједан се није вратио на родно огњиште. Остале су три младе жене удовице: Славка, Златија и Јелена, и двоје сирочића, такорећи у пеленама. А кад су остале и без свекра, кућа је буквално била на њиховим плећима. Само оне знају како су се мучиле, довијале, храбриле и бориле да децу подигну барем до повратка једног од браће а да кућа опстане. Копале су и орале и своје и туђе њиве, ишле у надницу, радиле и мушке и женске послове. С тугом се причало како су орале са једном кравом: једна је води, друга женским рукама држи плуг, а трећа телом притиска раоник у бразду. Онда дође комшија, такође сиромашан, приведе своју једину краву, ујарме их заједно и наставе некако до краја њиве.

Један се Маринков син јавио из далека, после рата, и помагао родну кућу колико је могао. Али није се вратио. Славка, Златија и Јелена подигле су двоје деце, Мару и Крстивоја, а та деца су основала и подигла своје породице, децу и унучиће којима се могу поносити. 

∞

Ратни поход Милице Митровић Нâке – раван је античком херојству! 

Када је њен син јединац, Димитрије, мобилисан у партизане и кад су се гласови о његовој јединици проредили, Нâка је у шарену тканицу сложила преоблаку и вунене чарапе и нешто ораха, умесила погачу и кренула да тражи сина. Од села до села, од града до града, између војски, вођена пуцњавом и кукњавом, та храбра, неписмена жена, заиста је прешла седам гора и стигла до мора, негде у Далмацију, причало се око Задра и до Велебита, или ко би то знао. У сваком случају, она је причала да нигде таквог крша ни камења није видела, а нигде воде да жеђ угасиш. Погачу је одавно појела или поделила, опанке издерала, али су чарапе стигле до Димитрија. Он није веровао да је заиста види, а она је све време веровала да је њен син жив. Вратила се кући после месец дана са жишком у срцу да ће се и Димитрије вратити. И вратио се. Нâке и Димитрија одавно нема, али прича о годљевској Мајци Храброст – траје.

Девојачки вајат

Мара (Маринковић) Митровић,
девојчица са насловне фотографије
са братом и дедом

Кад је ђевовала лепа  Мара Маринковић било је то непоновљиво време за девојчице из њеног комшилука. Широм отворених очију пратиле су сваки њен покрет, како се облачи, и чешља, како хода и како се смеши. И питале се када ће доћи њихово време.

Марин вајат, та наизглед обична дрвена грађевина, каквих је било у сваком дворишту, за њих је било тајанствено чаробно место у које су могле понекад да завире. И да несвесно, на извору, упијају лепоту девојаштва, несвесне, такође, трагике Мариног детињства коме је недостајала та преко потребна сигурна очева рука. Пратиле су радознало само оно што се дечјим оком могло упити, и не знајући за тајанства душе. То ће разумети касније.

Сам улазак у вајат био је као улазак у цркву брвнару у Сечој Реци. Кад се скине велика реза, крочиш у полумрак у коме се светлост пробија између брвана и испод греда на таваници, а по потреби петролејком осветљава. Као тамјан у цркви, запахне мирис босиљка и рузмарина, смиља и милодуха повезаног у букетиће и окаченог на ексере по брвнима.

А унутра све миришљаво, ушушкано, уредно. Серџада и ћилими на кревету, везени јастуци и чаршафи, на зиду око огледала ланени везени пешкир, "пресечен" чипком са голубовима. И још колико њих сложених у Марином девојачком шифоњеру и сандуку, са осталом спремом девојачком која се увећавала и допуњавала новим везом са новим мустрама, ћилимима по којима као да је расуто цвеће. И необичне издалека донете шаре. Та лепота се љубоморно чувала, и тек уз дозволу мајке Јелене одабраним девојкама давао "почетак". Мара би повремено, као и друге девојке, обично о Ивањдану износила своју спрему на сунце, и била би то најлепша изложба на отвореном. Етно, данас би рекли.

Још веће узбуђење представљало је разгледање Мариног руха - везених кошуља (рукава), јелека срмом извезених, свилених марама које су ко зна како и одакле набављане. Таквих у сеоској задрузи засигурно није било. Али тамо далеко, у Ваљеву или Ужицу, било је, свакако. А тек сомотна девојачка торбица, везена, и у њој сјајно огледалце, и везене миршљаве марамице, брошеви и минђуше, ташне и укоснице. Девојчице, будуће девојке, су зачаране разгледале и кришом додиривале то благо. Све док их из таквог сна не би грубо тргао строги глас мајки које су их очито дуго тражиле и дозивале.

А тек припреме лепе Маре за вашаре... Најпре би се чуло да мајка Јелена иде у чаршију да купи материјале за нове одежде. У почетку би ишла са јетрвама, а касније би повела и Мару да сама бира. Опет би радознале девојчице молиле да виде ту лепоту, свилу и шифоне, сомот и плиш, за нову сукњу, блузу, болеро... Па би се чуло отишла Мара код шнајдерке, највештије, на гласу, Мице у Дубници, или које друге, да сашије по модерном кроју и Марином стасу. Онда, отишла Мара на пробу, па донела Мара шивење! Е ту се с нестрпљењем чекало да се отворе врата од вајата да се пред девојчицама укаже лепота готових хаљина украшених везом, порубима, карнерима, пређицама и вођицама…

И стигне тај вашар, а Мара смерна и отмена, празник за очи. Поред ње мајка, у торби кишобран, капутић, и нове ципеле… да их обује на уласку на вашар. За њима би остали најлепши мириси и уздаси девојчица. Сутрадан би стигао глас с ким је Мара била на вашару, ко је коло водио, и коју је девојку бирао. Мару, најчешће. И која ће ускоро бити испрошена, и која чека момка из војске…

Са тим сликама су мале Марине комшинице отишле новим путем, у школе, еманципацију и нову цивилизацију, са којом ће потом доћи пластификација свега, па и лепоте.

Марин вајат је порушен, Мара подиже унучиће, али слика њеног ђевовања остала је у сећањима и причама Годљеваца.