Фрагменти из сећања "кључног сведока" једног века

Разговор са Милошем Лазићeм, Господином

Дочекао нас је у дворишту, обучен у одело и са шеширом.  Ушли смо у кућу, у трпезарију у којој је све на свом месту, супруга Ната послужила је слатко, кафу и јагоде из властитог пластеника, тек убране. Пре скоро 3 године разговарали смо, у дворишту испред куће у Сечој Реци, за 1. број РАЗОТКРИВАЊА, а сада причамо о селу из кога је Милош по пореклу, где му је сестра била удата и у коме живи његов син.

Где je Годљево некад било а где је сада?

Памтим око 130 домаћинстава у Годљеву је било. Чланова не знам колико. А од тих 130 мислим да сада нема половина.  Од те половине ја мислим половина нема више од двоје чланова домаћинства. Тако да је, по моме мишљењу, Годљево највише одумрло у овој нашој општини. Више момената је ту који су утицали: временске прилике, политичка ситуација, људи су се из других места гурали, упадали у власт и форсирали децу, док је годљевски сељак, пошто се осећао мало јачим, није се кретао никуда док му се није догнало. Кад му се догнало он је напустио све и отишао већином у иностранство, тако да је Годљево близу последњег места у овој општини.

Тридесетих година, оно што ја памтим, тридесетих до четрдестих, Годљево је било најнапредније. Земљиште је било родно, имало је шљиву која је рађала, ракију која је у то доба била капитал, а некако да ли природа, да ли поднебље – то су били млади људи, способни и витални, развијени, девојке у зрелим годинама, тако да кад гледамо тадашње доба и садашње то је огромна разлика. Годљевске девојке и младићи када дођу на вашере просто су одвајали од других. Време донесе своје, и менталитет се данас променио, све се променило. Некада је на поверење дават новац човеку да не зна нико и да зна сигурно да ће му вратити, сад пиши признаницу не вреди ти ништа.

Повод за одабир Годљева за РАЗОТКРИВАЊА у овом моменту је Фестивал "Дани Петра Лазића“ који ће се, ево, прве године по прераној смрти Петровој, одржати 2, 3 и 4. августа у Косјерићу. Планирали смо и промоцију овог броја и то у Лазићима. Шта бисте нам Ви испричали о Петру?

Чуо сам, лепо је што то радите, рекао сам сину Раду да покоси ону боцу и метлицу, да он не пушта овце тамо то би зарасло све у крш. Петар није рођен у Годљеву него Милојко, у једној кући смо рођени, а Петар је рођен у Косјерићу; мој отац је умро у јулу – Петар, а одмах после се он родио па су му нађенули име мога оца. Петар мени дође унук. Кад би почели од почетка: Петар Лазић имао је сина Рада, а Раде је имао два сина: Петра и Милојка. Петров сам ја. А Милојков је Милоје. Мој је Раде а Милојев је Милојко.  Моја унучад су а Милојков је син Петар. Он и моја деца од те лозе Лазића немају пречега. (И Петрова деца су опет Петар и Милојко, прим.аутора).

Милоје је имао две кћери па Милојка. Дао га у основну школу 4 године. И онда би кући, паузир'о мало. И кад је видио да од куће нема ништа, замоли оца Милоја и он га даде, тада је тек прво почела осмогодишња школа, те оде и становао је код Персе - Слава Ђурића жене, и заврши осмогодишњу школу. Успе да се упише у средњу пољопривредну у Ваљеву. И заврши средњу пољопривредну са одличним успехом. Али, нешто га је вукло: његов прадеда Милојко био је у првом св.рату добио чин потпоручника постхумно... И он се упише на Војну академију.  Тамо је био неких 6-8 месеци али имао је слабе живце и отпусте га. Дође кући и још 6 месеци паузира и просто не умем да објасним како је дошло  до тога да он оде и упише факултет на Цетињу. Биологију. За 4 године је завршио. Намучио се, иако  је отац имао два парчета земље овде у Сечој Реци, морао је да прода да би га ишколовао. Онда се запослио у Косјерићима. Али пошто је Петар пристигао, родио се, ожени се. Петар је са годину дана прележао запаљење мозга, одмах су га упитили у Београд првог дана и то га је и спасило. И кад је Петар почео да учи добро у Београду онда Милојко покуша да се у Београду запосли као директор осмогодишње школе. Али, само је годину дана био, овде му остала жена и врати се. А Петар остане у Београду и ожени се тамо првом женом Драганом и добију Петра, после упозна Софију и са њом добије сина Милојка. Он је учио два факултета. Е сад на ком је требало да магистрира то не знам. Кад је долазио годину дана пре смрти казао ми је: морам да магистрирам пре сина. Доносио ми је све књиге и све сам прочитао осим Шљиве. Кажу да је и скупа.

Волио  је друштво. И кафану је волио. Мика му се звала баба, Милојкова мајка. Па дошао доле кад је био мали и посвађ'о се са њом. Она га 'сује и грди и ,,кашћу Милојку'' каже ,,да ти суди, нек ти суди он ја нећу'' а он пита: ,,А ко суди у овој земљи“? Каже ,,Тито суди''.  ,,Е вала баба, теби не може ни Тито судити“!

Петар Лазић са мајком Милком и оцем Милојком

Милојко Лазић са сестрама

Шта знате о старим гробницама и да ли су они брежуљци на гробљу (оном највећем) – тумулуси из праисторије?

Код мене је долазио  Јевтић Миленко, он понајбоље треба да зна о Годљеву, али је мало тврдоглав, тешко ћете од њега шта да извучете. Он је дошао код мене једне ноћи а раније ми је најавио да би волео да причамо о Годљеву, видим кад је отворио порекло моје – ја знам од прадеде мога Петра а он помиње и чукундеду Јова. И он ме је пит'о о таким брежуљцима и томе слично.

Горе у Годљеву где је трафо станица, зове се сад Гај, а у војним списима за време Обреновића – Нешковића Гај, па од Нешковића Гаја тим венцом идући према задрузи, па се пре задруге окрене тамо где је Слава Сокола кућа једно 50-60 метара, то се зове Старе куће. Поред пута где се иде тамо па се окреће за наше гробље Митровића и Лазића има један брег зарастао у шуму 10-15 квадрата, на том брегчићу су били споменици од сиге, само крстови на њима (нисам сигуран дал' су крстови) и звало се Мађарско гробљице. Ја као дете ноћу сам пролазио туде па сам се мало као плашио. Сеоски пут, шинска кола направе рупе (тридестих година прошлог века) и почели су људи  да узимају те сиге (оне су велике, мало мање од овог кревета) и убацивали у те рупе. Можда сад ако се нађе полошке једна или ниједна, иначе близу 10 је било, Мађарско гробљице. То више сада нема.

Прича Милош даље о њиховом гробљу:

Гроб прабабе Илинке која је рођена 1816. а умрла 1912. Прадеде нема али има до ње један гроб од сиге са крстом и рачунам да је то он. Изнад порoдичне гробнице Лазића има споменик Милојковој прабаби која је из Ренове дошла да умре код ћерке, па онда баба Душанка, деда Милојко Лазић који је био потпоручник и који је у рату 1914. рањен само у руку, али пуштен кући, није се водило рачуна и умре исте године. Е после деда Петров Милоје, кад је умро, тражио је у очев гроб да се са'рани. И написато је на споменику: Милојко Лазић, потпоручник умро 1914, а на дну споменика само: син Милоје Лазић, рођен 1904. Значи, оба су у једној гробници. Е до њих је после Милојкова сестра Винка.

Улаз у гробље Лазића, Митровића...

Родитељи Милоша Лазића

Био сам за Спасовдан на оном гробљу да запалим свећу сестри која је била удата у Спасојевиће, задивио сам се како су га средили и очистили, нови споменици, тај Мића Јевтић добар споменик ударио оцу и мајци, мермерне плоче каквих има неколико, али гробље цело не да је очишћено него побрисано са обе стране, заклали су ја'ње и купили пиво и дош'о цео комшилук, а ту се сахрањују Божићи, Обрадовићи, Јевтићи, Ђокићи, Мàринковићи и Спасојевићи. Мало ниже од овог гробља има један споменик од сиге који је зарастао то се зове Рáтков гроб. Тај Рáтко је се обесио. Према ондашњим црквеним законима није могао бити на време опојат нити са'рањен у гробље.

И дођосмо до четника...

То се Годљеву највише осветило . У кући где је била моја сестра (којој сам ишао на гроб) два Божића је божићковао Никола Калабић.  И са целим одредом долазио на одмор ту. У тој кући су његова жена, ћерка и син провели више времена него што су у целој Србији.  Долазио и Дража. Била богата кућа. Сад је то све зарасло.

Куће Спасојевића у Шестићима данас

Ђорђе Рогић  (Никола Калабић му био кум) - он је ухваћен у Фочи заједно са Борком Калабић и децом - Мишом и Миром. У кући једног попа. А тај поп се звао Новак (после дошао у службу у Сечу Реку, али није Новак Милошевић). И њих су ту партизани заробили. Ја сам видео Борку после рата, Калабићеву жену. Она ми је рекла да су Ђорђа и Миша, њеног сина, извели из затвора у Фочи и одатле до Сарајева неђе их побили, она не зна где. А Миру су одвели у једну хрватску бригаду, тамо је била једно време и пустили су је кући. А њу, Борку, су из Фоче у Сарајево, из Сарајева у Шабац, из Шапца у Београд, из Београда у Ваљево где је становала у једној малој кућици преко пута цркве баш поред пивнице Краљевић Марка, ту сам је ја и нашао. Али пошто су били имућни отац јој је купио кућу негде у Поп Лукиној, мислим и да је Мира код ње била и да се заволела са једном официром али да су њему наредили да прекине с њом, она му је ипак родила дете и то дете сада потражује рехабилитацију.

Ђорђе Рогић

На који начин се то осветило Годљеву?

Зато што су Годљевци већином били присталице четничког покрета. А Цикоти су сви били наклоњени комунистичком, отишли у партију и сви дошли на руководећа места, полуписмени и неписмени: Растомир Стевановић председник општине, председник суда Радосав Петровић је имао 4 разреда гимназије, ваљало му то што га је пре рата Јакша Томић наместио за практиканта у Срезу... ,,А Виде (Видосав Маринковић, прим.аутора) - како је био писмен и паметан па су га прогонили“, додаје Ната.

Онда смо поменули брата Видовог - Миливоја, па сина Дарка, па бабицу Љубу. Милош наставља причу:

Видите, из тих Јанковића водио је Замљорадничку странку Радомир Јанковић. И он је позват у село Ба и био је први подпредседник радног Председништва Конгреса  два дана тамо. Седио је поред Живка Топаловића. Његов синовац Милош био је четовођа, а та што је Вас породила  то је Милошевог сина жена (бабица Љуба). И ти Јанковићи су били чувени! Испод гробља, испод те њиве моје сестре су 3 куће Јанковића, три брата...

Људи из Годљева су природно бистри.

Чули смо да су и девојке биле особито лепе?

Апсолутно. Апсолутно лепе.

Ната: И Милош је био најбољи ђак, бољи од Драгоша сто пута, али није умео да се ушалта...

Ма пусти то, шта то лупаш, љутну се Милош... све време водећи рачуна да ипак неког не увреди. Наставља да прича:

И била је Задруга ту, тридесетих година. Кад су Немци тражили ора'ове пањеве да купе,али са бокором доле, то се извади цео, за кундаке пушака, то је плаћато скупо. Неки Вукосављевић из Субјела је био заступник, преузим'о је те пањеве и гонио их горе. Нађен је пањ у Годечеву односно орас  у једном потесу ђе се тешко прилази. Они су тај орас откопали, очистили, опрали али не може да се приђе, а две фамилије, Маринковићи и Митровићи, имали су понајбоље волове и најспособније људе. И оду Никола и Милутин (28 и 30 година) али потерају даске и потуре даске доле и напред потуре 10 м даске, помоћу волова то натоваре и онда кад 10 м пођу они опет ваде даску па напред турају, тако до пута; кад су дошли на Варду крстили су се људи, они су узели  добре паре тада, а други није мог'о нико. Људи ко волови и добри волови, тако кажу само из Годљева може бити.

Милош Лазић, 19 година

Не смете поклекнути да децу изведете на пут. Не треба то жалити дете да се мало и намучи, да се навикне. Као што малом детету треба дати и пасуља да једе да би црева навикла, тако и младом човеку не ваља кад каже нема пос'о па неће да ради ништа. Па нек се до'вати нечега чега било. Јер је таква ситуација. Ми се налазимо међу најгорима, можемо причати све најлепше, ништа не вреди од лепих речи. Ја се бојим, дијете, да не буде још теже. Европска унија дабогда да ће и постајати 25. године. Ја нисам волио комунисте и моја су деца патила, и унучад, волио сам западни свет. Али морам да признам сад: И Запад ,,прегони'', Америка ,,прегони“...

Овде нас прекида учитељ. Милан Живковић који хвали Нату, Милошеву супругу. Поново се смејемо њеној опаски: ,,Видећеш ти кад мене не буде било“ (млађа 16 година од Милоша).

Гледа ме добро, нећу да кажем... Она седи и измисли себи нешто да ради. Кажем јој седи, јеси завршила све, седи. Сад она неће да меша лањска дрва са новим, 'оће да одвоји и закле она то слаже... ,,Па најбоље се суше у ролни напољу'', правда се Ната. Милан додаје како нема посла који она не зна да ради – зида, малтерише кућу...

Разгледамо фотографије и настављамо, могли бисмо овако до сутра. Разговарамо о тим чувеним Шестићима (засеок) и фамилији Спасојевићи (где се удала Дринка, Милошева сестра која је учила домаћичку школу. Поново нам прича (РАЗОТКРИВАЊА бр.1, Сеча Река) о Јеврејима који су 1941. били смештени  у неким господским кућама; ,,Е то је било у Годљеву, једино тамо су се могли сместити, зато су и четници ту боравили.“(Спасојевићи).

Гледамо пасош из 1916, Милош прича:

Милорад Спасојевић (Mиљко), најстарији из те куће, кад је Калабић дош'о он је био жив и седио у горњем челу за Божић, само се није питао ништа, питао се Стеван. Милорад је био благајник општине Сечоречке после војне диктатуре (жао ми је што су остале слике, кад сам ја предо кључеве деци од те куће Спасојевића - они више у ту кућу нису уишли), и он је, после рата, 1928. тог Стевана сина слао на пољопривредне екскурзије у Словенију, што је ретко ко мог'о. Онда је Стеван успео, Шећер Кадић је у Косјерићима био шеф Економије, тамо близу школе, то су били расадници, државни бик, државни коњи и томе слично, и Шећер Кадић је дао Стевану државног бика који је дужан био да га држи три године и да му остане; била најнапреднија кућа. Памтим кад је Шећер долазио, синови су му погинули у четницима. Милорад је умро 1947.

Ово је Калабићев син, и ја и Радул (зет, Дринкин муж) око њега. На свадби. Три свадбе биле и на све три је ишао са нама. Ово је октобра 1943. У Годљеву, код Димитрија Митровића, друге две су биле у Јанковићима.

Милош Лазић (десно) са зетом Радулом

Ово су тридесете године, први људи овога краја, у средини је мој отац. (Корени Чобанских дана)

1930. Брдо Град

Ово је моја ђачка, ово сам доле ја што седим, Сеча Река, учитељица Видосава... иначе мене је Лела учила, дошла у јесен 31. Или у пролеће 32, не могу да одредим баш тачно.

Милош Лазић (држи натпис)

Преферанс смо играли само поп Милоје и ја, и Вида смо научили брзо да игра, пошто је био паметан човек. Остајали смо код Вида по 24 сата у кући.

Питамо га за Неђа Маринковића, знамо да су били ортаци.

Неђо је био баш чврст (на деду Шеша), могао је да иде бос, бољи од мене, ја нисам тако...

И за крај, шта бисте нам још казали?

Волео сам све што је живот ал' у своје време и волио сам да младост не прође у шта било, само ми ове 4 године преко 90 прођоше баш ни у шта. Ово ми није требало ни за лулу дувана. До 90 у реду, ал ова старост се толико одужи... смех. Ја сам до 90. свако јутро, као ђак, ишао код Рада у Годљево (сина). Попијем горе чај, ако је бољи доручак ја доручкујем, ако је лошији ја доле, од 90. водили су ме колима горе, ал' сам иашо овим путем овде километар три пута дневно, јер не могу горе да изиђем, а ову задњу годину само до на пут изиђем и шетам ових 70 м имам до воде и назад, не може друкчије, а некада лежим цео дан и не мрдам.

Али причате једнако лепо као пре 3 године кад смо разговарали...

Е добро, мозак ради, али осећам да када на тв причају брзо – не могу да стигнем да региструјем. Мозак не може да прими  и да стигне да разради то што је речено. Тешка је старост. И гадна, ,,галатна''.

Питали ме једном: Испричај ми у 5 мин твој живот. Ја сам испричао за 3 мин: Шетао сам по ђул башти и било је лепо, али газио сам, децо, и по трњу, и то је све што вам могу рећи. Треба се борити. Јер је живот борба. И највећи падају у тешке кризе и боре се. Са нечим се боре. 

Илиндански вашар 1931. у Дубници,
отац Милоша Лазића први с десна