О лепоти девојака годљевских

и о још понечему



„Кад не би било жена, дијаманти би били обични каменчићи“
Виктор Иго

Много је тога чиме се Годљево и Годљевци могу подичити. Почев од шароликог пејзажа, шумарака, ливада и потеса, шљивика што у својим недрима греју домове „кречене у бело“, две бистре речице, Реновице и Годљеваче, плодних поља око Годљеваче, до радних, бистрих и угледних домаћина.

Неки од њих су били у самом врху власти у некадашњој општини сечоречкој, касније и у општини косјерској. Беху виђенији чланови разних странака. Годљево је имало факултетски образоване људе и то у послератном времену. Имали су фудбалски клуб, али не и игралиште, ђаке, али не и школу. До IV разреда ђаци су пешачили до школе у Парамуну, од IV до VIII у Сечу Реку. Није им то сметало да буду међу најбољим ђацима ових школа. Била је задруга, продавница, жуто поштанско сандуче на њој, задружни дом. Имали су неколико свештеника али не и цркву.

Имају Милоша Лазића, као што Сеча Река има Радована Обреновића, оба у десетој деценији живота. Мало је рећи људе – институције, образоване, елоквентне, питоме. Најпоузданије сведоке једног дугог и бурног времена. Њих двојица су прочитали више књига него сви ми заједно. И данас читају све што им дође у руке. И боље одгонетају овај садашњи тренутак од нас.

Ипак, оно на чему се Годљевцима  највише завидело била је лепота девојака. То је једноставно феномен! Ломила су се срца и опијале душе момачке. А оне су одлазиле у најбоље куће, удавале се за учитеље, официре, трговце, у Косјериће, Ваљево, Ужице, Београд. Предњачиле су у облачењу, носиле најлепше народне ношње. На вашарима коловође су се отимали која ће до њих заиграти.

Уосталом, мој отац и његов брат оженили су се Годљевкама. А важили су за виђеније момке. И поред тога што је њихова мајка, а моја бака, Драгојка, жестоко била против и једне и друге будуће снахе. Чак им је забрањивала и да се виђају са њима. Причала ми је да би ујутру, чим устане, прегледала њихову обућу  и да је по заосталој, лепљивој, годљевској смоници на ципелама, утврђивала да ли су претходне ноћи ишли на виђење са својим девојкама. У оба случаја емоције су биле јаче од забране.


Мајка Јелена - трећа с лева


Мајка Јелена - у средини


Мајка Јелена - десно

И мој учитељ Жико, Ваљевац по рођењу, оженио се лепом Милицом из Јевтића. И није му било тешко да сваки дан из Годљева долази на посао у Сечу Реку препешачивши више од 8 километара.

Како је време пролазило, годљевских лепотица је било све мање. На срећу нас, Сечоречана, у време нашег момковања, тих 70-тих година прошлог века, још су омамљивале својом лепотом. Неке од њих су и „песници опевали“ како то Сафет певаше у једној од својих севдалинки. Долазиле су пред вече на наша дружења и окупљања под грмом. Некада смо одлазили на пиће и музику „Код Шуца“. А онда их пратили уз Реновицу или Врлетни гај до куће. Ништа тако не зближава тела и душе као мркли мрак или сребренаста месечина.

Да бих ово што написах поткрепио доказима, прилажем фотографије. Лепих Годљевки 50-тих година прошлог века. На једној је и девојка наше младости. У празан рам слободно ставите Вашу фотографију. Јер, нажалост, девојака у Годљеву више нема.


                                                                                           Милан Живковић,
                                                                                           учитељ у пензији


Mилeса Јанковић, Јелена Јанковић, Јелена Алексић, 
Миленија Рогић (Јанковић), Мара Маринковић, Владанка Маринковић,,
Милена Јанковић, Милица Маринковић,...


Кап росе

Лепе девојке су уистину биле најлепша природна лепота села Годљева. Божји дар којим се узносила свака породица која је имала срећу да поред сина наследника добије и ћерку која ће украсити и дом и будући род.

Девојачка лепота се неговала пажњом свих укућана, најпре и највише мајчином љубављу, братским загрљајем и оним посебним, истовремено благим и строгим, погледом поносног оца. Све се одвијало, кроз генерације, по дивном неписаном обрасцу уз пригодне очаравајуће ритуале.

Мајка би прва осетила тренутак у коме ће се утишати безбрижна цика девојчица, престати јурцање са дечацима и заједничка купања у вировима Годљеваче. Време је да се девојчица "зађеви", задевојчи. То је била велика промена у њеном животу. Она се постепено повлачила у унутрашњи свет свога дома. А то је значило поштедети је грубљих сеоских послова, доделити јој оне лакше и лепше. Да уређује двориште и гаји цвеће, засади шимшир и свој рузмарин који ће порасти до њених сватова. Лепо цветно двориште је први знак да тамо у хладу липе, или јабуке, са ђерђефом и везом стасава девојка. Могла је, евентуално, да напаса јагњад на обронку изнад куће, да однесе воду косцима или жетеоцима, тек да би се обзнанила (показала). Мобе и посела доћи ће касније. Неговати је значило је и оставити је да јутром одспава дуже од осталих, јер тако се расцветава лепота. Да не излази на јако сунце, да јој лице "не прегори", а тен остане нежан и бео, и истакне румене јагодице. Косу ће неговати ораховим уљем, или од чичка, да буде бујна и сјајна, а кике "као руке". Умивање ђурђевданском водом са извора и росом са видове траве, за блистави поглед којим ће једнога дана косити момачка срца или “цркве зидати“, био је прелепи девојачки обичај. Као и уплитање жеља у венчић петровца, уочи Петровдана. Стављајући га у косу већ је видела лепршави вео и онај други образ приљубљен уз свој, зајапурени.

За њу, будућу лепоту девојку, могало је бити најбоље од свега што је кућа имала. Најлепши кревет ушушкан мајчином спремом девојачком, најлепше са трпезе, ма колико скромна била. Њој би бака одвајала млади кајмак са карлице, деда у капи доносио прве румене трешње рањеваче, а отац, повремено, фишек свилених бомбона из чаршије.

Младе рођаке су је училе ручном раду, везовима и чипкама чије су мустре из далека набављане, за њене свадбене дарове. Стрине и ујне су јој показивале како се прави слатко од ружиних латица, и оне наше најлепше ванилице. Поуздана старија жена из фамилије справљала је водице којима се растерују чини и уроци, а стричеви је штитили од грубих речи и непристојних погледа. Брат је био ту да је поведе на прело, и једнога дана изведе преко прага и преда деверу, спреман да се побије за њену част.

Посебну ноту тој лепоти додавале су тетке, тек удате у виђеније куће, или у варош. Училе су је лепом понашању и како лепо васпитана девојка треба да се влада "у народу", шта јој доликује а шта не сме ни помислити. То ће овој брижљиво негованој лепоти дати отменост и достојанство, без кога не би била потпуна.

Следећи корак, опет на мајчину иницијативу, био је "излазак у свет", да се та неколико година негована лепота покаже. Да се објави. Да девојка пође по вашару". 0 Васкрсу, или Госпођиндану, а годљевске девојке најчешће о Спасовданском сабору, "код грма", на плацу сеоске задруге. Да заблиста, опремљена најлепше што је породица могла. А тамо где породица није могла оно што је желела - ту је природа, правде ради, била дарежљивија.

Ипак, свака ће девојка заувек памтити своје прво коло и коловођу с којим га је одиграла. А шта је даље било са лепим годљевским девојкама, да ли им је лепота била улазница за срећу, или су остале заточенице своје лепоте, живот је сведочио.

Данашњим речником речено било је то инвестирање у будућност и породични бренд. Улагање емоција, труда и финансија. Бодлер је давно рекао "злато може много, а лепота још више", а народ испевао "певај злато док си неудато… док ђевојка - и цар и ђевојка"... Али, сигурно је тачно да су под мајчиним срцем и очевом руком, све девојке, посебно оне најлепше, један период проживеле као краљице лепоте, и понеле га у срцу записаног, као уточиште и одбрану од непогода, свакојаких.


                                                                                     В. Л.


Oна која долази

Девојачки вајат


Кад је ђевовала лепа  Мара Маринковић било је то непоновљиво време за девојчице из њеног комшилука. Широм отворених очију пратиле су сваки њен покрет, како се облачи, и чешља, како хода и како се смеши. И питале се када ће доћи њихово време.

Марин вајат, та наизглед обична дрвена грађевина, каквих је било у сваком дворишту, за њих је било тајанствено чаробно место у које су могле понекад да завире. И да несвесно, на извору, упијају лепоту девојаштва, несвесне, такође, трагике Мариног детињства коме је недостајала та преко потребна сигурна очева рука. Пратиле су радознало само оно што се дечјим оком могло упити, и не знајући за тајанства душе. То ће разумети касније.

Сам улазак у вајат био је као улазак у цркву брвнару у Сечој Реци. Кад се скине велика реза, крочиш у полумрак у коме се светлост пробија између брвана и испод греда на таваници, а по потреби петролејком осветљава. Као тамјан у цркви, запахне мирис босиљка и рузмарина, смиља и милодуха повезаног у букетиће и окаченог на ексере по брвнима.

А унутра све миришљаво, ушушкано, уредно. Серџада и ћилими на кревету, везени јастуци и чаршафи, на зиду око огледала ланени везени пешкир, "пресечен" чипком са голубовима. И још колико њих сложених у Марином девојачком шифоњеру и сандуку, са осталом спремом девојачком која се увећавала и допуњавала новим везом са новим мустрама, ћилимима по којима као да је расуто цвеће. И необичне издалека донете шаре. Та лепота се љубоморно чувала, и тек уз дозволу мајке Јелене одабраним девојкама давао "почетак". Мара би повремено, као и друге девојке, обично о Ивањдану износила своју спрему на сунце, и била би то најлепша изложба на отвореном. Етно, данас би рекли.

Још веће узбуђење представљало је разгледање Мариног руха - везених кошуља (рукава), јелека срмом извезених, свилених марама које су ко зна како и одакле набављане. Таквих у сеоској задрузи засигурно није било. Али тамо далеко, у Ваљеву или Ужицу, било је, свакако. А тек сомотна девојачка торбица, везена, и у њој сјајно огледалце, и везене миршљаве марамице, брошеви и минђуше, ташне и укоснице. Девојчице, будуће девојке, су зачаране разгледале и кришом додиривале то благо. Све док их из таквог сна не би грубо тргао строги глас мајки које су их очито дуго тражиле и дозивале.

А тек припреме лепе Маре за вашаре... Најпре би се чуло да мајка Јелена иде у чаршију да купи материјале за нове одежде. У почетку би ишла са јетрвама, а касније би повела и Мару да сама бира. Опет би радознале девојчице молиле да виде ту лепоту, свилу и шифоне, сомот и плиш, за нову сукњу, блузу, болеро... Па би се чуло отишла Мара код шнајдерке, највештије, на гласу, Мице у Дубници, или које друге, да сашије по модерном кроју и Марином стасу. Онда, отишла Мара на пробу, па донела Мара шивење! Е ту се с нестрпљењем чекало да се отворе врата од вајата да се пред девојчицама укаже лепота готових хаљина украшених везом, порубима, карнерима, пређицама и вођицама…

И стигне тај вашар, а Мара смерна и отмена, празник за очи. Поред ње мајка, у торби кишобран, капутић, и нове ципеле… да их обује на уласку на вашар. За њима би остали најлепши мириси и уздаси девојчица. Сутрадан би стигао глас с ким је Мара била на вашару, ко је коло водио, и коју је девојку бирао. Мару, најчешће. И која ће ускоро бити испрошена, и која чека момка из војске…

Са тим сликама су мале Марине комшинице отишле новим путем, у школе, еманципацију и нову цивилизацију, са којом ће потом доћи пластификација свега, па и лепоте.

Марин вајат је порушен, Мара подиже унучиће, али слика њеног ђевовања остала је у сећањима и причама Годљеваца.

                                                                                                         В. Л.
                  
Сватови 1956. Годљево

Сестре Милосава, Дринка и Ковиљка и мали Драгиша, фотографију доставио Петар Грбић, син Милосавин

Коментари