Дан судњи

Фотографија преузета са:
 Pinterest - Chicago History

Испред улаза старе четвороспратнице, у елитном делу Чикага, одмах уз само језеро, радници од раног јутра слажу свежњеве паркета. Из оближњег камиона износе их шесторица Пољака, од којих, судећи према изгледу, ниједан није старији од 35 година.

У зграду ћемо их уносити 70-годишњи Вио - Вито Корлеоне - како га ја зовем, 46-годишњи Доријан, звани Дору, најмлађи и најснажнији од нас, 37-годишњи газда Кристијан и ја.

Зграда се потпуно реновира споља и изнутра. Нема лифт. Тачно 550 свежњева голог и тврдог, необложеног дрвета ће лежати у две подједнаке гомиле испред улазних врата. Однећемо их степеницама и равномерно распоредити на сва четири спрата, почевши од последњег. Пре него што смо са уношењем и почели, Кристијан одлази неким послом, каже вратиће се за два сата. Чим је отишао, ја безуспешно покушавам да организујем " побуну робова", говорећи Румунима да је све то на шта нас тера Крис, сулудо, неприхватљиво и немогуће обавити.

Кажем им да толико много паркета само  нас тројица или четворица ни до судњег дана нећемо бити у стању унети. Узалуд им причам да ћемо пре умрети него за један дан цео посао завршити. Предлажем им да га одмах позовемо и захтевамо да унајми и на градилиште доведе још неколико људи или макар да набави чекрк. У очима им се види да се са мном слажу, али ћуте. Немају папире, плаше се да ће изгубити посао.

И тако је, око девет сати тог јутра, почела наша голгота...

На нашој стази бола, на путу ка нашем претећем брду, не беше ничег узвишеног, херојског и светог - ни мало божанског. Тог злокобног јутра,  ми смо много више личили на три старе, ислужене раге, упрегнуте и осуђене да вечно и у круг окрећу жрвањ старинског млина, све док једног дана или једне ноћи не падну мртве.

Све тече мукотрпно, тешко и споро. Прве свежњеве носимо на последњи и највиши спрат. Напољу је већ топло и спарно. Унутра је још врелије и загушљивије. Зној липти. Пијемо огромне количине воде. После сат времена рада, почињемо да правимо све чешће паузе. Мене жуља лево раме. Покушавам да паркет носим на десном, али само накратко; све ми одједном постаје незгодно и не иде на руку. Свежњеви су дугачки, запињу о зидове. Убрзо одустајем. Одједном, пада ми на памет да пробам да на лево раме ставим штитник за колена. И за дивно чудо - успева ми. Други штитник дајем Доријану. Стари лисац, Вито Корлеоне, унапред се припремио. На рамену носи некакву кожну ствар прекривену вуном непознатог порекла. Може бити да је од овна. Претпостављам да је из домаће радиности, мало ремек-дело румунског народног стваралачког духа, те непревазиђене балканске досетљивости и оштроумности.

После два сата сизифовског пењања и спуштања, почиње да ме боли сваки део тела, али, зачудо, не и доњи део леђа, где сам бол најпре очекивао. За сваки случај гутам неколико таблета против болова. Лек за кратко време почиње да делује. Убрзо се осећам боље. Свети "адвил", говорим сам себи у браду. Пролази још један сат, а од  Кристијана ни трага ни гласа.

Како време одмиче, све више очајавам. Захтевам од Виа и Доријана да одмах сви заједно престанемо с радом. Опет само ћуте. Размишљам да сâм одустанем, али чињеница да не осећам бол у доњем делу кичме тера ме да наставим даље... Већина осталих радника у згради нас сажаљиво посматра. Тек понеко нас гледа са подругљивим смешком на уснама.

Одједном, као гром из ведра неба, Доријан одлази и седа на свежњеве који леже напољу и не жели више да се помери.  Прошао је већ четврти сат од како смо са уношењем дрвета кренули. Узима телефон и с неким жустро и љутито разговара. Нагло прекида разговор, страшно псујући. Не познајем румунски језик, али разумем румунске псовке. Схватам да псује Криса. Само десетак минута касније, наш Дору ће заувек нестати у непрегледним беспућима скоро непроходне чикашке џунгле. Убрзо потом, коначно долази Кристијан. Донео је ручак, тешку и масну мексичку храну. Немам никакву жељу за јелом. Остављам моју порцију по страни, пијем ледену кафу, пушим и узимам још таблета. За време ручка Крис покушава да нас оживи и развесели. Брзо одустаје. Међу нама влада гробна тишина.

Неколико сати касније,  напустиће нас и наш стари, добри "capo di tutti capi", поштовани и уважени Дон Вито Корлеоне, неприкосновени вођа наше невелике, слабо плаћене, али свом послу веома посвећене и опаке групе професионалних убица, како волимо да се називамо. Одлазећи, каже ми: "Унео бих ја то све у зубима, да сам упола млађи, али нисам. Имам 70." У том тренутку грозничаво размишљам да ли да пођем за њим или да останем...

У свом роману "Архипелаг гулаг", А. Солжењицин прича истиниту причу о човеку кога је упознао у истражном затвору. Морам овде да напоменем да су у том ремек-делу светске књижевности све приче истините. Човек о коме је реч, наставник или средњошколски професор, колико се сећам, био је већ стар и нарушеног здравља. Имао је више од 60 година и патио је од више различитих болести. Сам Солжењицин каже да му у суровим условима совјетских истражних затвора није давао више од 2 - 3 недеље или 2 - 3 месеца живота. Неће писац бити мало изненађен када га је поново срео у још бруталнијим условима колимских гулага, две или три године касније. Наиме, човек је изгледао и деловао много снажније него кад га је први пут видео. Касније су причали. Рекао му је да је био здравији и да се осећао много боље зато што је чврсто и непоколебљиво одлучио да, упркос хладноћи, глади, тешком физичком раду и у инат њима, тамновање - преживи.

Не пада ми на памет да се поредим са јунаком Солжењицинове приче. Ја сам у том тренутку чврсто и непоколебљиво одлучио да - ни по коју цену - не одустанем тог једног јединог дана, притом, добро знајући да ме тамо "ипак чека проклето Лијевно ђе у њему бјели се кула."

И тако, на самом крају, на самој ивици амбиса,  остадосмо сами и осамљени Кристијан и ја...

Гутам све преостале пилуле одједном. Недуго затим, осећам се омамљено, али, истовремено и некако лако и лепршаво. Чини ми се могу да полетим. У једном тренутку неопрезности, о лету сањарим... "Лети ко лишће што вир га вије, за лет си, душо створена. За земљу није, за покој није цвијет што нема коријена", кроз мисли ми пролећу бесмртни, вечни Ујевићеви стихови... Али живот није поезија. И није бесмртан и вечан. И ( опрости Тине) - нема душе. Живот  - то су само свакодневни страх, бол и стрепња - стешњени између два ништавила. Живот је свакидашња јадиковка, а ти си је живео, о њој си писао, ти би, Аугустине, то требало најбоље да знаш... Гледајући одозго, с врха  степеница према дну, у тамно, зјапеће, нешироко "ждрело звери", прекривено изваљеним гредама препуним ексера, поломљеним стаклом, изломљеним комадима армираног бетона, помисао на "слетање", тренутно ме испуњава дубоком, свепрожимајућом језом, која леди крв у жилама.

Ипак, и после те краткотрајне опијености љубавном чежњом за и судбоносног флерта са "царством небеским", а одмах потом, мучног али брзог отрежњења, цео свет ми у глави још увек изгледа смешно и искривљено. И  Христ сам, крунисан венцем од трња, и сироти сам Сиротановић Алија, чистог тела и невине душе, што из црних угљенокопа Креке, дубоко у утроби земље, својом племенитом, врелом крвљу храни и греје нас -  проклете, подле, погане и зле.

У згради одавно више никог нема. Чује се само шкрипање дрвених степеница под нашим ногама. Пролазе сати, гомила свежњева испред зграде се смањује... Крис носи по два паковања истовремено, док ја, крајњим напором воље, без иједног преосталог атома физичке снаге, очајнички покушавам и некако успевам да, један по један, носим свој  - окрвављени крст -  свој свежањ голог, као камен тврдог дрвета. Изненада, кроз главу почиње да ми тутњи добро познати натпис са капија нацистичких конц-логора. И на српском и на енглеском све гласније и гласније изговарам: рад ће те ослободити, work sets you free, рад ће те ослободити... Румун се окреће, гледа у мене, помишља да сам полудео. Смејем се неконтролисано, морбидно уживајући у сопственој агонији.

Напољу је остао последњи свежањ. Лежи у блату. Кристијан га дохвата. Киптећи од беса и мржње према себи , свету, вриштим: "Остави, ја ћу!!!" Одмах се повлачи. Односим га на први спрат и испуштам према поду. Тврдо, голо, необложено дрво ми за длаку промашује стопала. Полако, као у успореном филму, спуштам се и седам на њега, оdjедном схватајући истину свих истина - истину над истинама - ту страшну поруку свих конц-логора и гулага овога света - рад ће те ослободити - "Рад ослобађа!!!", урлам у себи.

Спуштам се низ степенице, излазим напоље и ширећи руке лежем на голу земљу. Гледам у мркло небо. Изненада, долазећи ниоткуда, почиње да дува снажан и хладан ветар. Цео дан и цело вече од њега не беше ни наговештаја. Благословено ми струји кроз сваку пору, сушећи зној, полако односећи врелину, бол, бес, јед из усијаног, изранављеног тела и из ужарених мисли. Крис одлази да закључа улазна врата од зграде. Враћа се назад и стаје изнад мене: "Хајде, дижи се, цео  дан се излежаваш, знаш да се кухиња у Бурбону затвара у поноћ... Закаснићемо на вечеру." "Кристо, ј.... те вечера! Све што нам је требало, био је чекрк."

Споро устајем и полако се тетурам ка возилу... У даљини почиње да сева...

Стеван Ступар, Чикаго, САД
2016.