Tамо где се Марко Краљевић одмарао

„Рјечица је слична мени, бујна и плаха понекад, а чешће тиха, нечујна. Криво ми је било кад су је загатили испод текије и јарком натјерали да буде послушна и корисна, да кроз бадањ тјера воденични точак, а радовао се кад је, набујала, разрушила уставу и потекла слободно. А знао сам да само укроћена меље жито.“                         Меша Селимовић: „Дервиш и смрт“

Речица Градња је лева притока Скрапежа. Извире на планини Маљен на 630 м н. в, а улива се у Скрапеж на 374 м н. в. у клисури Литице. Вијуга кроз Мушиће, Јежевицу, Дражиновиће и Бјелоперицу, и чини природну границу између косјерићке и пожешке општине. Помињу се некакве пећине изнад слива Градње што нас је посебно заинтригирало.

Дошли смо до последње куће у селу према Градњи. То је кућа Никитовића. Наш домаћин Миладин, познатији по надимку Цртани, и бака, Миладинова мајка, дочекују нас и разговарамо уз кафу. Кажемо да смо дошли да видимо пећине и договарамо се да ли смо спремни и добро обувени, јер је, кажу, грдан терен, стрм и каменит, чист кречњак, при томе обрастао шумом. Прошле године су неки планинари били па се погубили.

На опаску Субјелчана да Мушићи и Шеврљуге нису ни постојали кад су они били ,,центар света'', коју износимо пред наше домаћине, и они као и остали мештани - не дају чути, што се каже. ,,Субјел нема ништа занимљиво осим Великог Субјела'', каже Миладин. Мисли на природу. Немају изворе, немају пећине, воденицу, много су мањи територијално. Мушићи су од Бјелоперице па све до Околишта, Душковаца. Дражиновићи, Мушићи и Бјелоперица чине тромеђу. Јесте да Мушићи немају познатих личности као Субјел, али су, кажу нам и они оно што смо већ чули - познати по свирачима.

,,Мушићи су били прво село у општини косјерској које је рекло не Социјалистичкој партији. После је била прича: стави стуб дрвени и победићеш тако социјалисту. А Субјелчани мисле да је сва памет у Субјелу.''

И они жале за прошлим временима кад је овде било живо. ,,Тамо преко Градње, Ђурића страна, има један извор, ту је, кажу, коло играло недељом, искупе се чобани, има их кол'ко хоћеш. И исто овде у шуми, на вр' шуме'', прича нам Миладинова мајка.

На самој граници са Бјелоперицом има извор, Велико врело, чувена вода.

Било је некад 15 воденица, прича нам Миладин успут, а Градња је релативно кратка река, сада само ради једна, она у Аничићима, у Зеленом бријегу. Радомирова је исправна, али не ради. Сâвића воденица на дражиновачкој страни такође је исправна а не ради. Иза воденице је чувена вода буковача.

Долазимо до Алексијеве пећина, неки Алексије скочио са ње. То је ђед  Даринкиног мужа, а Даринка је најстарија овде у Мушићима, 1922. годиште. Поглед је застрашујуће фантастичан.

Пробијамо се кроз шуму да нађемо споменик о ком нам је Миладин испричао. Неки Срећко Никитовић (умро пре неких двадесетак година у својој 98.) подигао је споменик свом ратном другу из Првог светског рата. Све што зна је да се вероватно крио по пећинама и да су га Немци убили на Ђурића брду, са Дражиновачке стране. Шума је потпуно обрасла, не може да се хода кроз њу, рукама расклањамо гране младог дрвећа да заштитимо очи. Миладин је упоран и налази споменик. Неко величанствено осећање нас је све заједно обузело пред овим призором обасјаним сунцем новембарским које се пробија кроз грање. Тако једноставно и лепо. Довољно, без иједне сувишне информације.

Спуштамо се према Градњи стрминама и кроз густе непрегледне шуме. Кажу нико овуда не пролази 30 година. Потпуно смо очарани дивљином и захвални Богу на овом златном новембарском дану.

Између Казанчине и Паунића врела била је Паунића воденица, а 50 м од ње Арнаута воденица. Близу овог врела је и Бојова пећина (Бојо Никитовић, имао је велику фамилију), крили су се ту за време рата. Бојова пећина је 10 м дубока, улазила деца, и Миладин улазио; имао неки запис римским бројевима, а јазавци су сада ископали земљу па не можемо да уђемо.

Има и Велико врело на имању Никитовића, власник био онај Никита што је радио на рецепцији у ,,Скрапежу''.

,,Као дечкићи у основној школи сваки дан смо били у тој Градњи. Била су два игралишта за мали фудбал. Све то сад зарасло. Па се скупљали ми, Дражинци, Арнаути (не знам што су Арнаути, а баба, очева мајка ми је одатле, њих ћеш увек познати по говору), стотину оваца пасе, ишли на купање, ловили рибу, улазили у те пећине, сад су оне зарасле, не може се прићи.

Ја сам у тој Градњи у'ватио за шлепер рибе на руке. Чиста била некад.

Казанчина, кристално чисто, мого си да купиш ђинђуве у води, сам камен и песак. Природа направила купалиште, као да си секо - метар широко и пет метара дугачко, сам камен. Ми ставимо џакове и направимо – довде вода (показује до груди). Причало се да се Марко Краљевић овде одмарао те да је он формирао облик овог купалишта које због тога и носи име Казанчина (од казана).''

Нисмо могли а да не поверујемо кад угледасмо и копита Шарца.

А тамо где извире вода кажу да је Марков кревет, стена дугачка 10 м. Па да, Марко Краљевић је често посећивао ове крајеве, по легендама, зар не?

Жене прале тежину. Никад није пресушила Градња овде. Било дрвено корито и преводила се вода за воденицу кад пресуши доле испод.

,,Ево овде смо као деца чували овце, било пуно дечака и девојчица, понесе се од куће сира, парадајза, овде нахватамо речне ракове и рибе и печемо на жару и то је било слатко. Овце око подне 'ладују, онда се ми купамо и то је било лепо детињство. Прве љубави сеоске, дечје, после тога пођемо у школу и после се запослимо и 30 година није се сишло овде. А седамдесетих до осамдесетих овде нас је било на стотину, долазила и Лидија Вукићевић код неке своје фамилије'', са сетом у очима завршава своју причу Миладин.

Миладин Никитовић, Цртани (био је у школи најбољи у цртању) рођен је 1964. у Мушићима где је завршио 4 разреда основне школе а потом још 4 у Јежевици. Две године учио је у Косјерићу усмерено образовање па потом отишао у Машинску школу у Пожегу. Од 1983. ради у ,,Елкоку''. Био је председник МЗ у Мушићима у време кад је грађена нова школа и кад је увођена струја у село. Није се оженио, као ни многи други из Субјелске парохије.