Сад су неки други дани ал' певамо старе песме

Разговор са Предрагом Вукосављевићим Ћојом, наставником, свирачем, рецепционером, боемом, директором, глумцем и узгајивачем пастрмке



Чули смо за Ћоју од Милунике Митровић, песникиње и сараднице наше, њих двоје се познају из Ужичке гимназије иако је она млађа од њега. ,,Милуника је била најлепша девојка у гимназији'' паде изјава, док у фоајеу хотела ,,Гранд'' у Ваљеву уз пар кафица и чувени фрапе од малина ћаскамо са Ћојом о свему и свачему.

Корени?

Moја кућа је у Мушићима прва и једина, више нема Вукосављевића у Мушићима. Има горе у Дивнићима али то је мој стриц (сад је умро и мој брат од стрица) отишао на мираз 1950. године.

У родној кући нема више никога. Мој покојни деда по оцу радио је на двору 30 година, од 1911. до 1942. и кад је цела краљевска породица отишла у избеглиштво, вратио се у село. Сва решења о постављењу имам у кући у сандуку. Прво је био шталски момак, дворски коњи у Раковици, липицанери, црни и бели, прича он мени која је то одговорност; па је напредовао, па је постао дворски портир, ,,поред мене нико није могао да прође а да ми се не јави да не убележим'', (отуда рецепција, убацујемо се ми, смех). После је био портир у Војној академији, ,,ђенерал не може да прође док ја не упишем'', познанство са свим официрима па и са Дражом Михаиловићем. Дражин син Бранко писао у је у фељтону: ,,Последњи пут сам видео оца у једном селу испод Субјела'', то је кућа Драгића Дивнића (дедин пашеног) а Дража је довео своју децу у кућу Милуна Милаковића 1941. и били су до 1944. у јесен. А сам Дража је био 1942. у кући Драгића Дивнића. И дан данас има соба - чивилук, орман, сто.

Деда је имао четири сина и две ћерке. Један син је погинуо на Сремском фронту а остала тројица живела су у селу, сад је тамо само моја стрина Добринка, 88 година; ја одем на Задушнице, такав је живот.

Стрина Добринка

Рођен сам 1947. У Мушићима сам ишао у школу, учитељ ми био Драган Стефановић Цакан, његова жена је била учитељица Бранка. Из Мушића сам отишао 1959, у Ужицу завршио Учитељску школу, а Вишу педагошку у Сарајеву, музичко васпитање, није било у Београду. Радио сам као наставник музике једну годину у Косјерићу и још три године у Ражани (моји ђаци су сва три последња председника општине Косјерић), а онда отишао у војску и готово. Свирао сам виолину у једином симфонијском аматерском оркестру у Зрењанину, 106 чланова; Вукашин Шуманац, професор музике је основао и водио и дуго је опстао тај оркестар. Свирали смо много пута свечане манифестације, почео сам виолину а онда све трзалачке инструменте, зависи шта кад треба.

Године 1967. сам уписао музичку академију. Али замислите кад имате 20 година и много пара. Дам три испита, четврти паднем и више никад не одем тамо.

Хајдемо још мало о Мушићима...

У Мушићима све старе људе сам знао а млађе не (па кажу прави се важан) јер сам отишао и тамо ме сви зову Ћоја, какав Пеђа, мајка ме звала Драган од Предраг и сестра ме и сада зове тако, покојног деду су звали Ћоја, па оца (радио у Повлену, био књиговођа), слушамо анегдоту о томе из Ужичке гимназије...

Да ли сте силазили као дете доле у Градњу?

Како да не, била воденица и купали смо се на устави, живело се опуштеније, ти људи су имали много смисла за шалу. Рутовци су држали шатре и то је било угоститељство, а кафана је била у Субјелу код Славка Бргља...

Негде смо чули да сте играли у неким филмовима, јел то тачно?

Играо сам у три филма и две драме (???!) Како је почело? Ево како: Била свирка у Дому армије у Зрењанину, дочек НГ 1970. Зафир, Сенка, Бисера и ја (три године пре тога свирали смо заједно ,,Песме лета'', лудило, а онда сам се оженио да би престао свирати), пуно официра, Лео Мартин у исто време био у Сомбору у војсци, он и Џаја фудбалер побегну из Сомбора из касарне и дошли овамо и кажу ,,Пеђо мораш да нас спасиш'' и певач народњак Радиша Урошевић (Зафир и ја смо му снимили прву плочу ,,Полетела птица голубица јату своме''). Љубичић био на дочеку, сви генерали, ми свирамо до ујутру као прави Цигани, ујутру негде око 5 сати човек господин прилази Зафиру и овај ме зове, то је Предраг Голубовић, био диван човек, снимио ,,Бомбаше'', ратни фил. И каже он прави један филм војни, неко зезање, и одушевио си га, фаца си права; какав ја, ја и филм, дал' си луд, везе немам; снимање почиње за 7 дана, има да уживамо, каже Зафир, хотел Југославија, и Пеђа прилази и каже ,,Момче ти ћеш играти у једном мом филму, имаш феноменалну фацу, запамти''... какву фацу, видиш на шта личим, к'о ђаво, каже видећеш, и заиста после 4-5 дана долази Мерцедес; Пеђа, Зафир, Радиша и ја премештамо се у Војну пошту на Вождовац, нисам ни видео Вождовца, сместили су нас у хотел ,,Југославија'' и ту сам био 8,5 месеци у једнокреветној соби са купатилом, снимање; увече опет свирка мало у Зрењанину мало у Београду и то се сними. Они су за тај филм, а звао се ,,Да, да, друже војниче'',  добили ,,Златно сунце'' у Версају за најбољи војни филм у Европи тада, наравно ми смо потписали уговоре да нећемо тражити новчану надокнаду без обзира на успех филма; ко ме пит'о тада, баш ме било брига за паре и тако то крене.

После тога ,,Илка'', телевизијски филм према мотивима атентата на Михаила Обреновића у режији Здравка Шотре снимљен је 2003. године у продукцији РТС-а, снимано у Ваљеву, играо сам аустријског дипломату. У ,,Енклави'', филму о страдању на Косову, играо сам пекара с Уба, мужа Анице Добре и то је снимљено у Ваљеву, сценограф је геније, нашли су простор који ненормално личи на Метохију, номинован у 5 најбољих филмова ван енглеског говорног подручја. Чудо од филма, 4,5 месеца се снимало, екипа је спавала у Гранду, 70 људи, озбиљна прича, финансирали Немци, који су нас бомбардовали, дакле финансирали филм о страдању српског народа. 

И последњи у коме сам играо је ,,Крај драме'', радни наслов је Генерал, о Ратку Младићу, то су финансирали Руси, крајем марта ће бити премијера, ја играм јатака Синишу. Кажем редитељу Русу ,,па ти хоћеш да ме упропастиш'', а само 4 улоге имају: Предраг Ејдус игра политичара, Сава Радуновић пријатеља Младићевог, Марко Николић – Младића, и ја. После су променили име филма у ,,Мој брат''. Марка Николића знам још од ,,Ужичке републике'' која је снимана у Ваљеву. Њих 136 је спавало 79 дана. Са Божидарком Фрајт се и дан данас чујем. Прича анегдотицу о Марку Николићу са снимања овог последњег филма. 

,,Ивкова слава'' је такође овде снимана. И ,,Шешир професора Косте Вујића''. Ту играм професора латинског. (Иначе сам са  Милованом Витезовићем заједно у Ужицу био.) Предраг Ејдус игра професора историје итд. Професора Вујића игра Берчек, мада мислим да не може нико као Павле Вујисић (прича о похвалама које је Орсон Велс упутио на рачун Павла Вујисића). Ђак који је упецао сома поклонио свом професору Вујићу а професор неће сам да поједе него позове све остале,  директор школе треба да исприча нешто о сому итд. А мој конобар игра конобара. И Шотра (знам и њега дуго, свиро сам у Дубровнику кад је оженио Никицу Мариновић, мис Југославије) виче: ,,Момче, Зоране, пази добро, кад излазиш из те тамо собе (а ту сад велики сто нас 20 седи) да прво послужиш директора''; ја седим десети одозго, Шотра виче, музика иде, клапа, трас, акција, излази мој Зоран и као метак – право на мене и чујеш Шотру који виче: јој лудака, не ваља и сви вичу: не тог директора, него овога с брадом, ајд' поново, и иде опет акција, клапа, Зоран ко метак поново зззк на мене, а Шотра: ,,Ма не твог директора, директора школе, лудаче; Пеђо уби га''; ,,Зоране јеси луд'' кажем ја, каже Зоран: ,,Па ја не разумем ништа''.

Смех. Инсистирамо на још некој анегдоти са снимања.

Стари врускавац'' Светолика Ранковића снимљен је у Субјелу, у кући Ратомира Марића, играо сам вампира. Лудило, све те људе знам и они зевају у мене, циркус био, ја нашминкан к'о ђаво, мајка ме не би познала, бела брада, бунда од овце али несређена, само уштављена кожа огромна, штапина нека итд, и мој старији син био са мном, идемо после горе кући да купимо шљиве... Неки Сава Марић био, старији од мене десетак година, њему су рекли да ја долазим и да играм у том филму; Ћојо долази забога, он дош'о ујутру да ме види, и ја долазим и хитно у шминкерницу и све то траје, син је седео с њима тамо и крене прича, сазна Сава да је то мој син. ,,Како је Ћојо, јел добро?'' ,,Јесте'', каже, и сад излазим ја после снимања ,,ено га ћале'', ,,аааа'' забезекнуто ,,јој сине, дал' је могуће, што је онако проп'о''... Завршило се то, мој син отишао до куће, ја скидам све оно, перем лепкове и чуда, а он прилази мени и каже: ,,Мане сине..'' Ја кажем: ,,Реци Сава'', а он: ,,Јој не могу да дођем себи како је Пеђа проп'о''... ,,Сава, који ти је ђаво, па ја сам'' (обојица личе на мене а старији нарочито; имају 44 и 35 година). Па да, констатујемо, то су те маркантне црте лица...Али није то добро, много пута ме коштало, полицијска контрола обавезно на мене и на свакој граници, увек.

И тако... Имам 4 сандука слика са снимања разних.

А певате ли?

Дете драго, пев'о сам, у Косјерићу је поп Драги имао фантастичан хор, кратко сам ту певао и после у Ужицу у хору и после у групама...

Засвирате ли сада?

Од 75. не, а имам и гитару и бузуки и бенџо и мандолину, све сам то сачувао, а виолину ми узео Радиша и никад ми није вратио, иначе 36 година како бринем о рибњаку (сад је мој) калифорнијске пастрмке у Градцу, имам тамо читаву менажерију: гуске, патке, керове, овце...старији син само то ради, Ваљевци одатле једу рибу.

Навраћали сте у Косјерић често?

Шездесетих у Косјерићу, мој покојни отац радио тамо, Горња кафана и Скрапеж били, е после и Мотел на базену и отац ме ухвати и покојни Добривоје Дамјановић да свирамо горе и ја скрпим оркестар. Мацан свирао бубњеве, ја гитару а неки Зоран клавијатуре, Нада Благојевић певала супер и свирамо на базену до ујутру, одозго кренемо и певамо полако, дођемо до Скрапежа - не ради још али ми одозго понесемо флашицу неку и певамо од моста до Мипетове куће.

А у Скрапежу чувени Сама конобар, имам слику из 1968, први јануар; сви смо били на Златибору за дочек, Златко Голубовић, Нада Мамула и Заим Имамовић, 22 нас из Косјерића иде, 11 двокреветних соба, ја свирам. Е, дакле, првог јануара, право са Златибора ми у Скрапеж; једемо, пијемо и играмо (игро сам 12 година у Крсманцу и свирао); кад игра Ћојо, Мацан, Шиља Шофер, Нада Благојевић (рођена сестра Стојадина Бате Благојевића, југословенског репрезентативца одбојкаша, а најбољи одбојкаш је тада био Драган Ковачевић, архитекта из Косјерића) Момчила Брице жена, Нада, и моја сестра - сви се пусте и гледају. И у неко доба - ја хоћу све да платим, било пара, била добра свирка на Златибору, младост - лудост, кажем Сами ,,све сабери'', донесе он рачун, извадим ја паре и частим га врло пристојно па је он пресрећан, јело се и пило добро. ,,Сама јел то све'' ја питам, ,,Све сине Ћојо, нема грешке'', и ако је било 47 'иљада ја дам 50. Љуби мене Сама и узима плато сав важан, бела блуза уштиркана, к'о да гледам, креће, пуна сала, лудило, иде, иде, иде, иде и у сред подијума за игру удара се по челу, знате како је то пукло: ,,Јој, Ћојо, сине, поморанџе'', смех, заборавио поморанџе, Сунце ти јарко...

Причајте нам о професионалној каријери угоститеља

Овде, у хотелу ,,Гранд'' сам 44 године, пре тога годину дана радио сам у ,,Метрополу'' као рецепционер (то би, каже, био у другом животу, дефинитивно), од тога директор 38 година, 7 година како сам у пензији и нисам прекидао, још сам неки вајни директор.

Хотел ,,Гранд'', Ваљево

Познате личности, државници, кога сте све угостили?

Служио сам Гадафија три пута, у Ваљеву (,,Крушик'' – фабрика оружја), први пут кад је било то је борба, лудило, обезбеђења, прегледи итд. А он се ништа није послужио, попио је сок од цеђене поморанџе. Други и трећи пут је и ручао. У ,,Метрополу'' сам имао среће да примим, служим и да се сликам са Индиром Ганди. Био је и Насер, Махмут Ганди итд. А овде од српских и југословенских политичара и државника не знам ко није био. Кад се реновирало, 1988. отварање и дочек НГ свирали су ,,Седморица младих'', Златко Голубовић 4 године певао у градском подруму, мали Влада Георгиев певао овде 3 године (годину и по овде и толико на Дивчибарама), клинац био, каже ,,где си ћале''. Небројено пута смо одавде ишли са комплетним кетерингом у Савезни Клуб посланика, Скупштину итд, сад су нека друга времена, што каже песма: ,,Сад су неки други дани ал' певамо старе песме''.Иначе, ја сам у Опатији завршио Вишу хотелијерску школу 1976, није било факултета.

Угоститељство је филозофија, живот. Писао сам до 1200 свадби па сам престао пре 15 година, преко 3000 хладно-топлих бифеа, шведских столова, и то каквих, (између 56 и 70 врста јела, од турбана па до...) за 1000-1500 људи. Ваљеву је било поверено отварање последње конференције несврстаних земааља, ја сам радио за 2000 званица у Интерконтиненталу хладно-толи бифе са мојим радницима одавде. Данас је то све импровизација, нема праве радне снаге, сад направили једно 10 сала људи који немају никакве везе са угоститљством, и јел добро - јесте, убаце их унутра к'о сардине, ударе оне пресвлакице, машница овде, јој мене до Бога, ал добро, немам против и то је лепо...

Онда иде прича о друговању са Микијем Манојловићем, па одласци на кафу хеликоптером са Кустом код Душана (Михајловића) на Повлен и на Дивчибаре, на фрапе од малина, који смо пробали, једини прави на свету!
















Коментари

  1. Ćojo je LEGENDA! Bio je moj profesor u Ražani, kada sam službovao u Valjevu, rado sam svraćao u Grand zbog njega! POZDRAV za LJUDINU od Šobe iz Ražane!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Нажалост, Ћојо је преминуо прошле године. Али, ево, и ово је начин да ЛЕГЕНДА живи!

      Избриши
  2. Nisam znao da je Legenda otišao u večite Legende! Moje iskreno saučešće porodici i njegovim poštovaocima!

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Овде можете оставити Ваш коментар: