Мушићки свирачи

,,У Субјелу не мудруј, у Мушићима не свирај и не певај..’’

О Ратомиру Бошковићу - виртоузу на хармоници

Ратомир Бошковић

Косјерић шездесет и неке. Видовдански вашар. На кеју прекопута данашњег вртића окупило се мноштво народа. Неко је позвао свираче и повео коло у које су се брзо ухватили бројни играчи. Следећу музику закитио је други коловођа и хитро започео сопствени низ. На кеју игра и до седам кола. Свирају Милијан Арнаут, дует хармоника Радоје Крецо - Славко Ђуровић, браћа Деспићи... На тренутак све застаје када се из  правца Скрапежа појављујуе велика група људи, пратећи плавог, сувоњавог хармоникаша, о чија леђа лупка добро познати Далапе.

 „Ратомир Бошковић,  ево га Ратомир!“ 

Ратомир, достојанствен и „затегнут  у панталонама на кесе од хангала“, налази себи место међу радосном гомилом. Вештим покретом пребацује хармонику на леђа и развлачи мех,  дајући им на знање да је спреман. На првог коловођу није се дуго чекало.  На Далапчину пада црвена и почиње коло, трилерима богато, уз савршену ритмику и пратњу басова.

Ко је био овај Ратомир Бошковић ?

Раћо, како су га свирачи звали, рођен је 1927. године у Мушићима, где је и живео све до смрти 2014. године. Веома рано је почео да свира, те је његова музика остала запамћена у Дражиновићима још пре почетка рата 1941. године. Та музика је у себи чувала и нешто мало од  школе чувеног Мије Крњевца, што је његово свирање чинило посебним. Писац ових редова је имао част да, сада далеке 1980. године, свира са овим мајстором, и да деценијама касније чува сећање на један виртуозно одсвиран форшпил, Ратомиру драгог, Драгана Алексића, који и за данашње мајсторе хармонике представља изазов по себи. Бошковић је за савременике био препознатљив и по својим продорно плавим очима и природном аристократском држању, необичном за човека који је цео живот провео на селу.

Траг какав је у свом времену и на овом простору оставио Ратомир Бошковић заслужује више простора. Стога радује вест да се спрема књига о косјерским свирачима, у којој ће важно место бити додељено овом дивном човеку и великом мајстору хармонике. 

                                                    Драган Тулимировић

Слободан Никитовић, фрулаш из Мушића

Забуна је трајала неколико дана а разрешење је: Да, постоје два Слободана Никитовића, обојица свирачи из Мушића. Један је фрулаш, претрагом на Интернету пронашли смо на стотине видео и аудио записа и никакве податке из биографије. У телефонском разговору сазнали смо:

Рођен је 1946. године у Мушићима, где је похађао 4 разреда основне школе а ,,осмогодишњу'' у Јежевици, потом је завршио машинско-техничку школу и радио у Скупштини Србије, и у Управи републичких органа као техничко лице. Кад је у питању музичко образовање најпре је занат пекао у ,,Абрашевићу'', а 1961. отишао је на аудицију у РТВ Београд и завршио тзв. Естрадну школу и постао члан естрадних уметника. Од 1974/75. редовно снима за радио и тв.

Снимао је плоче за РТС, Југотон и Дискос. Велики солистички рад, пуно путовања, турнеје, контакти...14 сингл плоча, 3 албума за РТС и компакт диск формиран од трајних снимака Радио Бг, емисије ,,Бисерна грана'' и ,,Од злата јабука''.

Слободан свира на 5 дувачких инструмената: фрула, двојнице, окарина, блок флаута и фрулница. Фрулница је његов патент, нешто између фруле и двојница, има целу октаву за разлику од двојница које имају опсег од пола октаве. Каже требало је доста труда да се направи.

У Косјерићу је последњи пут наступао неке давне године на Чобанским данима на брду Град. Није касније позиван, радо би се одазвао да свом родном крају поклони један концерт првом приликом, надамо се да је права прилика наша највећа манифестација – Чобански дани (то се и остварило).

Данас је кућа у Мушићима празна, отац и мајка су поумирали (отац је био председник општине у Субјелу и референт народне одбране), брат и сестра такође живе у Београду. Слободан је ожењен женом Надом, имају ћерку.

                     Слободан Никитовић, трубач из Мушића

Одакле потичу Никитовићи?

Никитовићи су из Никшића, деда мој био ту, па отац, имао сам пет стричева, сви су свирали. Најстарији стриц је био 1924. годиште а мој отац је био најмлађи. Тим редом су и помрли. Свирали су заједно, комплетан оркестар. Био сам мали кад сам свирао са оцем. Moj отац је, иако је био најмлађи, организовао све њих, а сви су волели да свирају, ишло им је то за руком. Један стриц је отишао у Тометино поље на мираз (као и ја у Годљево), други у Бјелоперицу, остали у Мушићима.

Како је почело?

Као што рекох - мој отац је организовао, свадбе се свирале, није тада било шатри, традиција је била да су столови постављани на отвореном, свадбе се обављале по 4 дана, сад ретко ко то тако ради; ја сам своме сину Бојану правио 7 дана, 4 дана трубачи нон стоп. Сина и ћерку из првог брака имам, од ћерке две унуке, од сина Горана два унука и унуку, и од Бојана два унука, значи седморо унучади имам. Ево сад ми унуци од Бојана, три и пет година, купио им отац трубе и овај од три године пропирио трубу. Мораш да волиш, не вреди другачије. Оно што не волиш не треба човек да ради.

Да ли је било још трубача у Мушићима?

Да, било је и неколико рођака из фамилије Никитовића...Не знам, ваљда смо рођени са талентом за музику. Али се и вежбало, без рада нема ништа.

Где сте набављали инструменте?

У Београду.

Јел има нека стара труба?

Имала је код стрица, надам се да његова унука чува.

Свирали сте свадбе, и даље?

Свирали смо купљење шљива, комишање, са оцем, идемо испред њих па се помичемо...у Мушићима и у Гојној Гори, па Косидбу на Рајцу, жетву, то сада нема, многе ствари смо изобичајили...

Било сиромашно у Мушићима, а у Годљеву, Радановцима друга прича.

Мом оцу припало мало земље, кућу чатмару саградио... и то је то, мука и беда...Пасивни крај, па смо ваљда и зато радили ово; ја сам се бољир'о, от'о сам се, ишло ми за руком, рођен сам за то....Не фалим се, али и данас дањи ме цене, и тако сам извео децу на прави пут...

Песник Андреј Јелић Мариоков је посветио песму вама, јел знате?

Чуо сам, али не знам баш...И Миљко Витезовић исто је опевао тај крај у песми.

Онда су дошле награде. 1967 и 8. узео сам трубу у Гучи, после Златну јабуку. Кад сам био дечко од 10 година у Гучи сам свир'о ,,Ој ливадо, ој зелена'' и на то сам узео после трубу. А наредне ,,Ој девојко Смедеревко'' (Златна труба Драгачева).

Омиљена песма?

,,Ој девојко Смедеревко'' , ваљда сам је из душе одсвирао, нису нашли ниједну грешку.

Ко је већи мајстор, Бојан или Ви?

Па слушај, ја сам био мајстор али син ме је превазишао, одсвирао је све инструменте што постоје у оркестру. Није учио ноте али има овде (показује на главу). Миљко из Мионице са њим свира, он је тук'о бубњеве овде и отишао у Швајцарску са Бојаном. Одвео је и Жика, Маћановца.

Где су све била гостовања?

Немачка, Офенбах. Швајцарска, Цирих, Женева (свадба, наша девојка се удала за Швајцарца, било је неке њихове музике, ја то не разумем, али они разумеју нашу); па онда исто у Швајцарској свирао сам свадбу код фудбалера Кузмановића, преко хиљаду душа...Принца Карађорђевића сам дочекао ту. Па Шведска, Америка, Чикаго - месец дана, Грчка, Куба 7 дана, Венеција, све за наше људе. Слала ме Гуча, Естрада Београд, свирали смо и многим политичарима.

Обишао сам свет са трубом. 43 године ја свирам. Прођеш, видиш свет, кад бих ја видео толико света? Мој отац је био чувени мајстор али није путовао, а ја сам од малих ногу, тако и мој Бојан.

Многи свирају али није то тô. Више сам показивао другима него сину, али он има слух па је све похватао. Не може назор. Мораш да се родиш за нешто.

Колико чланова има у оркестру?

Како кад ал' испод 9 не може, три тенора – три трубе мале, као ја што свирам, бубњар, басиста, добошар (мали добошићи) и певач.

Где свирате први следећи пут?

Бадње вече свирамо сваке године у Косјерићу. Сад до маја ништа, свадбе крећу па до јесени. Пратимо торте, иде се за младу, онда у општину и цркву, и торта, и то ти је то, а пре је било по 3-4 дана.

Слободан Никитовић рођен је 1953. године. 4 разреда завршио је у Мушићима, учитељица му била Миланка Вукосављевић (Ћојина сестра). Свирао је, каже, њеном сину свадбу, она је била пресрећна, живи у Ваљеву, у Тешњару; и Ћојо га звао, каже, да свира више пута...

Слободан са сином Бојаном

Оркестар Слободана Никитовића

Oркестар Бојана Никитовића

Кроз пролом – трубе,

Јеку уз осоје

Исподока

Кроз зубе беседе

Кроз згромилана,

У прси небеса

И калајно,

У псовкама, Сунце

Враћају се

Са вашара Никитовци.

Из Беглука,

Са Околишта

Низ Љутичке Стране

...Низ Муслук

И Арсића ливаде

Иду џадом из Добриња.

Прте кроз целац од Мађера.

Грезну

Уз Градњу од Каленића.

Поред Казанчине

И Папића воденице

Кроз модре кише

И шарене лахорове

Враћају се

Свирачи небески

Да се у ову,

Земну,

Песму склоне.

(Одломак из песме ,,Свирачи'' Андреја Јелића Мариокова)