Прича о Стаменки





Радни наслов беше: Прича о баки Стаменки. Да би се, по завршетку овог скромног приказа једне животне приче, оно бака некако сâмо избрисало.

То је и први утисак приликом сусрета са њом. Не можете а да се не зачудите када каже да је на Божић узела 81. годину. (Другарици што се са њом родила у сат времена наденуше име Божинка, а њој Стаменка.) И као што пуца целац под њеним ногама, као да је ледом заледила лице и ту неку младост из погледа.

Сви је знају као Цаку, воденичарку. Верујемо и да знају колико је, као што јој и име само каже, стамена, постојана, као станац камен! Једна од хероина нашег доба, с правом...



Воденица чекетала...
Разговарамо са Десимиром Антовићем , сином Стаменкиним, живи у Косјерићу...

А јел доносе људи да мељу жито?

Доносе. Сад сам имао за Божић...

Колико треба времена да се самеље један џак?

Па овај џак једно два сата, све зависи до воде, ако воде има... горе ја имам једну велику брану, морам да уставим да сачекам да се напуни брана, то је битно да је на воду, струја гори брашно.

А од када је ова воденица?

Ђед мој Стаменко, после мој отац...

И тако разговарамо уз чекетање воденице, кад ето ти Цаке, каже да нас је видела кад смо прошли...Улазимо у собичак поред оног дела где се меље жито.

Ваљало би да се ово уреди па да гост може да преноћи?

Сиромашно је ово, све смо ми ово с леђа... не можеш, син ради приватно, снâ' не ради, троје унучади имам, мени осталe краве и свиње, борим се некако. У 16. сам се години удала овде, било воденица око десет Градњом, све су те веденице (изговара баш е) старе и пропале, остала само наша.

Одакле сте?

Из Јежевице, брат ми био директор (Љубиша Ђоковић), братић један има млекару, продавницу крај џаде, а један тамо има крава десет, други...Муж умро има 17 година, био повелики бекрија. Свекрву сам нашла и свекра – отуд се ложи ватра, ти ниси смео вуде прећи, него мораш даском, и овде ти је била само даска нека и турило сијена и стоји нека простирка. Ја дошла из богате куће, донела 16 ,,рушљика''. Њему кад се навије реп избаци напоље да носим кући, кад се навије реп онда донесем. Тринаеста сам ја дошла у кућу, побегла од мојих кријући. Знаш, како зовнеш име имало је да се одзовне. Мучило ме је: п'јан свекар, п'јан човек, п'јана свекрва, ниси смео онда да се вратиш. У томе се дијете роди, мени било жао оставити, немам више него њега једног, и сад ми жао кад ми снâ нема посла, ја би за њих све дала. И тај ми брат старији што је директор био - и он има једно мушко, други брат има и он исто, сестре су једна у Љутицама друга у Расној, оне имају ћерке, углавном петоро нас имало, сви још живи и здрави. А прело се према лампици и брат мој са бабом спав'о, овај старији. А сад немој пљунути, дај собу одвојиту... Нисам болесна, сиђем одвратим воду, навратим, у'вати ми се леденица по сукњи. И цео ми се свет чуди, воли ме народ, и ето ти.

А како сте успели да останете тако ведри и јаки упркос толиким недаћама?

Па има ваљда Бога, дијете. Има Бога... Па шта ћеш ти кад муж п'јан, била стара воденица, и гледамо ми, и свекар био и свекрва, ми санесемо овде да једемо али ја морам да трчим, завршиће ми се овца, завршиће ми се крава, и у воденицу... Носила сам млијеко ако знаш ђе је Микана Бошковића кућа, осам година сам носила, а моји примају. И то по двије канте, била ти киша не била, журим да одвратим воду, однеће ми... мораш да живиш! Каже, добро се бориш! А кад ми се тај човек напије он изгуби волове и опанак и нема да каже ,,жено устани изгубио сам волове и опанак'', он само почне да гађа, дал' си ти сана и дал' ћеш напоље... а народа доста. Дође једном п'јан, ја и дијете, он нас уза шуму по снијегу боса! Од тада се ја не распремам. После наиђоше ловци, виђеше нас босе. Дођемо горе, не смијем да уиђем код ђевера и свекрве у кућу, ми одемо у шталу, ја немам га чим да покријем. Е како сам се ја мучила, ја би' имала књигу да напишем...

А нисте могли ни касније са дететом да се вратите својима?

Оде мој син после мало у Либију (запосли се у ,,Кофеникс'', 28 година радио), у Либији сломи руку. Кад је дош'о из Либије фирма га пошаље кући. Дала му књижицу, и кући. Мој брат то поћера, није он сломио руку код куће него је сломио у Либији, имате да му платите све, па га после питали који ти је оно; тужио их мој брат и после му све плате. И после радио, добио тај станић, ожени се и зваше ме да ја гледам ђецу али мени жао, реко продаће то неки Добринко пијандура и да сам отишла тако би и било, срећом Бог га узе прије мене, овако сад имам да им спремим и торбу. Од 40 сам ја кила њима печеницу послала сад. Радим и мучим се ал' имам и за кога.

Па то нас све мајке и држи, зар не? Брига о потомству.

Ма шта друго, ја дошла у Зелени бријег, из богата дошла... А родила се на Божић, напунила 16 и код Јовањдана се удала. Било прело и побегнем. Мој отац није дао мајци у кућу 7 дана д' уиђе. Кад сам дошла 'вамо да је им'о мене ко да врати ја би' се вратила. Онда било срамота. Ђевер и јетрва и њихово петоро ђеце, свекар и свекрва и њино дијете, ја и мој човек а у кући ништа живо нема. Ниђе лећи, ниђе сијести, ништа јести. Једе жижак пасуљ. Меље воденица и шта ти удијели.

И ето дијете, тако ти је то.











Коментари