ВИСОКО БРДО, МОРЕ...или риме Субјелске

Радисав Мића Цајић

БРДО СУБЈЕЛ

Високо је и превисоко

али ће, изгледа, и даље расти.

Из њега извори на све стране

а шума ће га тек обрасти.

Некад је овде било море

коме је његов врх пркосио,

да би се, кад је мора нестало,

још више у облаке узносио.

И данас понеко старији прича

да су га виле настањивале.

Несташне, у околним би селима

најлепше момке задиркивале.

Варошица му као на длану.

Лепотица чека да јој приђе.

Гледа га испод ока, а он

чупка своје бркове риђе.

ВИСОКО БРДО, МОРЕ...

(Субјел)

Високо брдо,

Отворена врата година,

Дуго трајање и повлачење мора.

У озеленелом пејзажу,

Подмлађено и заоштрено попут копља,

Показује грубо исписан дневник,

Рукопис слане воде, искрзана, рањена слова.

Јогунаст један талас,

Са гривом дивљег пастува без јахача,

Устремљен према врху,

Крвари...

Високо брдо не оспорава усахло море:

Траје у ветру, у облацима,

монашки усамљено смирено до мудрости,

уз котарице пуне семења,

уз срамежљиво појање заслањених извора.

Ноћу виле уигравају коло за колом,

Фосфорно пуцкета со као пуцкетање зрна,

Лишће се молитвено оглашава;

Трагове иња и магле

Сричући ишчитавају ревносни тумачи звезда.

Високо брдо, звоник и кубе цркве,

Грозница и ватра венчања,

Непрекинуто трајање свега

Што једном беше започето...

САМО ДА СЕ КНЕЗ НЕ ОКРЕНЕ

У новембру кише почињу испотиха

а кад науме да те сустигну

гледај где ћеш склонити главу.

Наспрам Народног позоришта, недалеко,

Кнез и коњ кисну, стрпљиво подносе.

Он левом држи дизгин, десну, испружену,

никако да спусти.

Уз излог посластичарнице, унутра,

две смо рибице у акваријуму

које се први пут виде и дуго гледају

пре него што се приближе и додирну.

Кувано вино,

са кором од цимета и каранфилићем,

добро би дошло и Кнезу

али у овом тренутку представа још траје

и он мора остати на коњу до краја.

Док се наше вино хлади

Зрно на лози све брже узрева

а берачи се спремају кришом у виноград.

Само да се Кнез не окрене.

САСТАВЦИ. ВИР

Саставци, речни вир из бајке:

пола хладан, топао пола.

И ми, у њему, бајковити,

стигли из приче и изокола.

Када у хладном делу вира

неко помодри као клен

зарони у онај топли део

у коме се згреје за трен.

У пола вира је вода Скрапежа

у друго пола Кладорубе.

У виру им се воде не мешају

али се њихове рибе љубе.

____________________________

Радисав Мића Цајић (Субјел, 1926), је после гимназије у Ужицу, завршио Филозофски факултет у Београду. Две године је био наставник српског језика у Нижој гимназији у Косјерићу, да би, потом, радни век провео као библиотекар-библиограф у Југословенском библиографском институту и у Народној библиотеци Србије у Београду. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Београду и у Субјелу. Објавио је осам збирки поезије за децу и одрасле, и седам библиографских књига.

Милијан Поповић

ВРЕМЕ ЈЕ ДА ПОЂЕМО НА ПОЧИНАК

Време је да склопимо корице књиге

и да предахнемо

ми читачи неба

и неразговетних муњописа

Време је да пођемо на починак

Ветар је њихањем дрвећа

успавао дан

на зеленом узглављу брега

пробудила се ноћ

Месец је исушио корито реке

до дна

и сада жедан вапије

у пустињи звезда

сам

и узалудан

Време је да отпочнемо

са одгонетањем тајни

васцели дан смо лутали

стазама јасноће

Време је да пођемо на починак

ВРЕМЕПЛОВ ОВАЈ КО ДА РАЗУМЕ

                                                 Војкану

Много тога у једном дану

живот читав (и више од тога)

у  микро филму згуснуто

Све у гроплану

Нема неважних тренутака

Времеплов овај ко да разуме

Срндаћ поред шуме

У покрету скамењен

Љубавни зов заносна рика

Допире из далека

Свенуло лишће жуто

На длану линија живота прекинута

Пресахла река

Ноћ црна

Над шумом нашом препуном срна

Небеса мутна згранута

________________________________

Милијан Поповић (Субјел, 1928) је завршио Државну трговачку академију у Ужицу (1949) а Економски факултет у Београду (1954). Радио је као књиговођа у Смедереву и Београду. Једно време је васпитач у Индустријској школи у Кнежевцу, потом начелник за привреду општине и шеф бироа за унапређење пословања у Ваљаоници бакра „Слободан Пенезић Крцун“ у Севојну. Највећи део радног века провео је у Београду (од 1960), на пословима помоћника секретара и подсекретара  у Савезном секретаријату  за рад и радне односе (1972 – 1975), затим на дужности републичког секретара, министра, за рад и радне односе (1975 – 1981), и директора, министра, Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања  (до пензионисања 1988). Поред стручних текстова писао је и поезију. Објавио је једанаест песничких збирки. Био је члан Удружења књижевника Србије. Умро је 2011. и почива на сеоском гробљу у Субјелу.

Милијан Деспотовић

ПОСЛЕДЊА НОЋ У СУБЈЕЛГРАДУ

Капије су широм отворене

и топот смирен, већ дуго.

Уз вис, до застанка,

само поглед дотиче

време и његову празнину.

Још збуњени себри

траже господарицу града,

за којом су звона тужно

огласила последњу ноћ

у Субјелграду.

На белој стени

роса је сузом панула

и ту се поглед исклизава.

Још млада места облеће соко

док старац време, казује

да ангели то су.

Јутро је припало птицама.

Узев кључеве од града, оне,

вестници доброг гласа,

воде наше мисли пуне чувства

од гостинске собе до црквишта,

низ Мионичку страну ка ливници

у којој се уместо новца

кују и ова сећања.

ПУТНИК

                Милошу Ђурићу, млађем

На брзину спаковани кофери за пут, камо?

Одговор је успаван

и он брише наду у повратак.

Кроз ревире грча и праска, потом,

хиташ роде у бесконачно време.

Изашав између липа, у праличје сна,

неком, теби знаном пречицом,

понео си са собом само пресвлак слутње

и последње „вече преврнутог неба“.

Окупљени у витражу дана,

са жишком вере да дух побеђује време,

испраћају кофер, уместо тебе.

Само путник, који га је понео,

добро зна да су у њему

уредно спаковане метафоре

кратког живота.

У Субјелу,

7. јула 2014.

_______________________

Милијан Деспотовић (Субјел, 1952), је студирао књижевност и библиотекарство на Филозофском факултету у Сарајеву а војна знања је стицао на Факулету општенародне одбране у Београд, има чин мајора наше војске. Пише поезију, прозу, афоризме, књижевну и ликовну критику. Заслужан је за популаризацију хаику поезије код нас. Оснивач је и уредник првог хаику часописа на српском језику „Паун“ и уредник  књижевних новина „Свитак. Заступљен је у бројним антологијама код нас и у свету. Објавио је 25 књига, превођен је на више светских језика. Награђиван. Члан је Удружења новинара Србије од 1981, Удружења књижевника Србије од 1989. године и редовни члан Матице српске од 2009. године. Био је председник Подружнице Удружења књижевника Србије за Златиборски округ од  2005. до 2012. Живи и ствара у Пожеги и Субјелу.

Јордан Марић

ЈУНСКА НОЋ У СУБЈЕЛУ

(хаибун)

           Превали поноћ и наста Спасовдан, ове тамне прохладне јунске ноћи субјелске.

           Из даљине се ваља ветар, свежином хладећи образе. Потом, заплиће се и ковитла међ лишћем шљива, мокрим од малопређашње кише. Па опет, све се смири док се наново хуком не огласи ветар. Па потом мир... Само

            Цврчци около -

            у даљини свирају

            без престанка,

Реметећи тишину ноћи.

             Мачка скочи са шљиве на земљу. Облете око мачка, па се опет успентра на шљиву и углави међу гране. Посматра. Сиђе на терасу моје куће и оде у ноћ. У даљини, према Црнокоси повремени лавеж паса, утапа се у ветар и бивају све даљи. Јењава музика цврчака, све је гласнији шапат ветра лишћу. Пробуди се уснула птица и некако стидљиво зацвркута.

ЉУБАВ СА ИСТОКА

Тамо далеко испод Сунца,

За мене њено срце куца.

По топлом ветру са истока,

Љубав долази као река.

Онде где се Морава у Дунав слива,

Ту њена душа за мене снива,

Каже да просто тако бива,

Она то више и не скрива.

Та њена искрена љубав снажна,

моме је срцу једино важна,

мојој је души она лек,

остаће тако, заувек!

___________________

Јордан Ј. Марић (Субјел, 1968) је завршио средњу школу Природно техничког смера у Косјерићу а Медицински факултет у Београду где је 2008. завршио специјализацију из интерне медицине а магистрирао 2010. одбранивши тезу: „Корелација геномске структуре вируса са клиничком сликом хепатитиса Б''. У Пожеги је основао поликлинику „Субјел“ (2005). Пише поезију и кратке приче. Живи у Пожеги и Субјелу.

  

Наталија Марић

ВЕТАР

Сада ћу да зажмурим.

не, нећу пожелети жељу,

већ само ветар који ће дувати

довољно јако,

који ће ову бол и немир одагнати.

Ако ме питате да ли имам жеља,

имам само једну,

не њега већ њему.

Нека његов живот краси само срећа,

нека његово име читају

на најбитнијим прославама,

доделама награда,

нека његово име отвара сва врата.

Нека његова срећа носи најлепшу огрлицу

сачињену од највреднијих бисера.

Нека ти бисери сијају миљама далеко.

Боже,

немој га пустити да сања,

дај му све што зажели,

дај све његовом срцу које је преливено

најлепшим тоновима црвене боје.

Учини да место где он буде био,

сваки дан обасјава сунце,

да у мирисима природе осети моју жељу.

Дај му неку нову ружу,

не ускрати га загрљаја и снаге

коју ће из ње добити.

Ја ћу сада опет да зажмурим,

да пожелим да ветар никада не осети.

Када отворим очи,

вероваћу Боже,

вероваћу да ћеш ми испунити ову жељу.

____________________________

Наталија Марић (Београд, 1997), кћи др Јордана и др Данице Марић, завршила је основну школу у Пожеги, ученица је 4. године гимназије „Свети Сава“ у Пожеги. Пише поезију. Живи у Пожеги.

Ивана Божић

ЈУТРО У СУБЈЕЛУ

Ветар повија гране ретких бреза,

час јаче, час спорије;

игра лагани валцер.

Злати зелена трава

обливена младом јутарњом росом

што капа на сваки такт.

Све то надвисио је

шапат дичних храстова у игри

целим стаблом

и лишћем у исти мах.

Гле, горе! Облаци се хватају за руке,

праве круг.

И дуга, краљица боја,

направила је путању по суморном небу

којим се винуше преплашене птице.

______________________

Ивана Божић (Титово Ужице, 1979, од оца Милете и мајке Гордане Деспотовић из Субјела), основну школу је учила у Косјерићу. Живи и ради у швајцарском граду Госау. Пише песме, објављивала у листу „Реч младих“.