Бошковићи, најстарија фамилија у Мушићима

Небо изнад Мушићког гробља јануара 2016.

Љуба Павловић у ,,Ужичкој Црној Гори'' каже да су Бошковићи најстарији и да су пре 200 година били овде (сада већ 300) у Мушићима. Разговарали смо са неколико Бошковића, највише података дали су нам Милинко (рођен 1928.) и Љубивоје (1936).

Шетамо са Љубивојем и његовим млађим рођаком Томом по Мушићком гробљу и разгледамо старе споменике.

Шљиву поред гробља засадио је 1906. прадеда Игњат, деда се звао Здравко, отац Спасоје, а њих је било петоро браће и две сестре.

На гробљу груписани споменици по фамилијама: Никитовићи, Остојићи, Савићи итд.

У Првом св. рату страдало је 17 из Никитовића, 14 из Остојића, из Дивнића 12, постоји списак.

Најстарији споменик у Мушићком гробљу,
не види се добро година, кажу да је 18. век

Овде је направљена капела, али се урушила, треба је обновити. Као што би ваљало и споменике подићи и гробље уредити. Спомен се не премешта, каже Љубивоје, где се задесио ту га и остави.

Има једно место у селу које зову Лазовића мраморје. То су три споменика, старији су од 100 година, пали су, а те фамилије више нема; налазе се близу куће Далибора Бошковића.

Разговарамо о томе да ли је некад давно била црква у Мушићима. Љубивојев отац орао је у близини куће и нађе крст од камена, оникс, црни; да га у цркву, била тад црква брвнара, и кад су преносили одавде у Субјел – крст се изгуби.

,,А има доле где је била кула тог Мушана паше, испод моје куће, комшија нашао топовско ђуле, лопта једна од камена и гвожђа, то чувам у кући.  Доле је био и један извор и кад су каптирали тај извор да одведу воду – нађу синџире, то су окови, и кости су биле у томе, ваљда су неког убили и стрпали у ту рупачу. Ја сам звао музеј у Ужицу да дођу то да виде и још неке ствари и кустос ми је рекла да сада обрађују Рачу, узела је податке и рекла да ће доћи. Има пуно тога. Преко пута Радојлове ливаде има римског камења разбацаног по ливади (Дивнића ливада).

Прича нам Љубивоје да су се Бошковићи доселили из старе Херцеговине (старе Црне Горе). Мушићи су можда постојали и пре Мушан паше и чак можда и не носе име по њему. ,,Имате и у Ваљевском крају Горњи и Доњи Мушић. Они потичу од ових Мушића. Па и Вукомановићи из Срезојеваца одавде потичу. Жена Милоша Обреновића, Љубица, је из Вукомановића. Овако је то било: Дошли су овде њих тројица браће са три коња. И ту доле направе кулачу, одавде неких 300 метара, да преноће. Кад ујутру један коњ растргнут, растргли га међеди. Зато Бошковиће зову Меде. Један каже – ја више нећу да останем овде и оде према Ваљеву. Овај што је остао без коња остане овде, а трећи оде према Срезојевцима. То је Вукоман и зато су тамо Вукомановићи. Човек мора да поштује старину. Али сад се брзо живи па се заборавља.''

Одлазимо према кући Тома Бошковића, успут нам Љубивоје показује:

Борната главица (било ваљда борје), оно тамо Зајчица, оне куће што се виде су Цицовићи, одатле је Жељко Цицовић, фудбалер, голман; био познат пре 25 – 30 година, ово тамо су Делићи и мало десно Богићевићи (то је већ Јежевица, Градња нас дели).

Пијемо кафу у дворишту код Тома. Стара кућа изграђена је 1897. Његов чукундеда Иван и Љубивојев прадеда Игњат су били браћа. Љубивојев рођени брат Слободан је ту одмах изнад Томове куће, други је у Београду, један је живео у Чачку, није више међу живима. Љубивоје има сина и ћерку и петоро унучади. Радни век је провео у Београду, а сада ужива у родним Мушићима и труди се да се не оптерећује безначајним стварима. Зато и изгледа много млађе. Каже да је после пензије остао у Београду - до сада би већ иструлио. И Микан и Милинко Бошковић – сви су рођени у овој кући овде, само су они отишли доле у мајчевину.

Причају нам о месту где се одржавао вашар и где се налази закрштена крушка. Запис се не дира, живи док живи. Кад је прислава сеоска одатле крећу литије и обиђу цело село, ишло се пешке са барјацима, онда се дође пред кућу па се одржи литија, народ почасти ко чиме, млијеком, сиром, кајмаком итд. Сад то нема, ни вашара нема. Задња прислава (изузев Тометинских – беглуци) је била чувени Мушићки вашар. Играло по 4 -5 кола, два – три трубачка оркестра, хармоникаши, сад ништа више нема. ,,Стидимо се сад неких ствари, сад за Јовањдан донесу ти на слави коцку сира и кајмака а оно остало сухомеснато. Или гибаница – срамота их да то служе. Као да се стидимо сами себе. Све се променило.''

Легенду о Мушан паши исприча Љубивоје Бошковић овако: Који се младић ожени – ђевојка мора да спава прво са Мушаном. И неки ту из Дивнића није то прихватио. Мушан пошаље тројицу сеиза својих по ђевојку. Овај младић здомча пушку и убије једнога, па другога, а овај трећи дигне руку и остане жив, врати се он Мушану. Очекујући освету младић оде у борове иза куће и одатле са девојком побегне у Мушиће. Од тада се прекинула та пракса. Није дао на себе. Они мекши трпели су зулум.

***

Милинко Бошковић и жена му Милијана (Бела) угостили су нас у свом дому у јануарско предвечерје.

,,Ништа лепше немам урезано у сећање него то бреме сламе за Божић'', сећа се Милинко кад је био дете...

Кад је реч о далекој прошлости не постоји међу нама некакав запис него онако с колена на колено: Ми, Бошковићи, дошли смо из Мојсиња, то је негде на граници Србије и Црне Горе. Мој деда, неки Радојица, звани Раде, рођен je 1844. године, а он није запамтио кад су дошли његови преци, те тако сигурно има преко 200 година. Дошла су два брата са породицама и наместили се на једном месту, ту где су Бошковићи, и кад сутредан било - нестане једном од њих коња. И оду по шума да га траже, то била пустиња. И нађу га тамо где су ти Зелени, Гавриловићи. Нађу га ту, убиле га мечке и јеле кол'ко им је требало а оно рест затрпали. Тај Бошко коме су мечке убиле коња остао је овде а Вукоман је покупио своју породицу и отишао у неке Срезојевиће.

Да вам причам о ратовима – за то постоје разни записи. Шта би ја могао о томе да кажем – није то ни важно.

Кула у Остојићима, постојао је зид до две три године уназад, делови камена, то је ваљда била Кула Мушан паше. Прича влада она о млади и првој брачној ноћи са Турчином. А ја добро знам ову причу, моја жена је слушала и преко радија:

Тамо у Мрчићима био један Турчин који је тамо владао. А неки Милованица оженио се и није жену посл'о код Турчина. Турчин пош'ље своје момке да га приведу, али Милованица не пристане и оде у шуму са женом, а кад је нешто касније склопио споразум да оде код Турчина а да му овај неће ништа, Турчин га пито: ,,Јеси се ти оженио, јеси добио такав и такав захтев да жену пошаљеш и што ниси?'' Каже Милованица Турчину: ,,Ја сам њу довео за мене а не за тебе.'' Турчину се свиди да је он одважан и способан и понуди му службу, Милованица пристане. Једног дана Турчин добије позив да иде у Ужице на неко вијећање. И оде и одведе Милованицу са собом и остави га да спава са коњима у  штали. Кад је Турчин отиш'о Милованица поседне Турчиновог коња и за ноћ збрише из Ужица до у Мрчиће, запали му све што је имао, побије му жене и децу и врати се у Ужице у току ноћи. Сутредан кад је дошао извештај Турчину шта се десило а Турчин каз'о: ,,Ето видиш, да Милованица није са мном - ја би реко да је то он урадио'' и више се, каже, није ни враћ'о горе.

Школа је почела 1946. да се гради, ја сам уложио велики труд. То је лепа грађевина и добра али нажалост напуштена. Пре тога је школа била у Ђукиној кући, одмах после рата, и у Драгића Дивнића кући. Држали су се и неки вечерњи часови и они су били нека врста школе. Ту су били наставници аматери. После је нова школа саграђена кад је председник био Новица Пантовић и то је била његова заслуга.

Свирача је било доста у Бошковићима: Ненад, Ратомир, Божимир, а Сретен, Божимиров отац био добар мајстор на хармоници иако није имао хармонику и био је слеп.

Било живо, убацује се жена Милинкова, Бела. Код школе се окупљали, Ратомир свир'о и Јордан, кад сам ја била ђевојка, два пута седмично. А још пре школе у Мушићима били су весељачки састанци, вашери, забаве, па на Петровдан, Малу Госпојину иду људи из Ражане, Скакаваца и Мионице у Пожегу а правац под Велики Субјел па на Мушиће. Направе људи шатру, покојни Андрија Аничић, Раденков ђед, па ови сврате, одморе и попију, то је била као нека пољска кавана. А правих кавана никад није било, ми смо ти у Мушићима најзаосталији.

Милинко: Ти сељачки скупови су били живи и јаки, имало народа доста. Сад су вашери кад падне ноћ, некад и кад прође поноћ. Вашери су били око подне, музика свира, коло игра на отвореној ледини. Ако је село мало даље као што смо ми ишли на Дивчибаре на вашер, то се пође од куће иза зоре или кад сване, у подне увелико траје. Кад се сунце смирује као да вашер није ни био.

Сад ми изумиремо, сељаци, нема од нас ништа. По двоје по троје по кућама, више нема. Не жене се, деце нема и ово мало што има оде, више се не враћа, и наши су, нек су живи и здрави.

Ми смо ситничари, сваштари. Причају на телевизији како може на селу да се добро живи. Да би човек на селу стек'о мора да је здрав, па да хоће да ради, па да уме да чува, па да има породицу која је сагласна, е онда иде тековина. Али немамо ми те поседе...

Бела: Како је некад било и како смо се мучили - сад имамо све.

Милинко: Ова моја жена кад год се неко жали на кризу само подвикне: ма шта нема - имамо све.

Бела: Вукли смо дрва на саоницама, која жена сад вуче дрва а ено сви имају пуне шупе дрва...

Милинко: Имамо довољно да преживимо а да бити могао отићи на море, на језеро или планину – тога нема. 'Леб, со и вода – то је основно. А имамо и преко 'леба.

И тако, разговору никад краја. Промишљају и мудрују не би ли некако доскочили реалности, то је нека филозофија ових, као и многих других људи.