Сеча Река у сећањима...

Изабрани одломци из необјављеног рукописа „Сећања“ Александре Павловић Половинео

Велисав и Катарина Зарић са њеном мајком Ангелином Дивац
и децом Драганом, Љубицом и Десанком

Први утисак о Сечој Реци

После дугог путовања, негде с пролећа, стигле смо тамо једног ружног и суморног дана, и већ је био сумрак. По изласку из аутобуса, над нама се надвијала сабласна магла, од које се ни на метар није могло ништа видети. На влажном сеоском путу, пуном рупа и неравнина скоро никога није било, само моја тетка и ја, и гомиле разних врста пртљага. Никога није било да нас чека…Аутобус нас је оставио поред једне старе брвнаре. Стигле смо ужурбано до неке тетка Маре, предратне крчмарице, где нас је чекала соба у којој смо преноћиле. Толико сам била исцрпљена и уморна, да се више ничега не сећам. Али, оно што је за мене било невероватно и изненађујуће, био је јутарњи изглед села окупаног сунчевим зрацима, који су се пробијали кроз отворен прозор до јастука на коме сам још увек безбрижно спавала. Тек кад сам се потпуно пробудила, постала сам свесна где се налазим, нестрпљиво се обукла и истрчала у двориште. Ту ме је чекао нови, неочекивани изглед природе која нас је окруживала: низови пропланака којим се крај није видео, као и огромност зеленила, већи или мањи шумски засади, цветне ливаде или кукурузна поља. Такође, прелепо је изгледало двориште, цело покривено тепихом густе траве са разбацаним букетима нарциса и разнобојних лала. Нисам могла да верујем да сам претходног дана стигла у то исто, на први поглед, тако туробно место. Надирао је предиван дан, видљивост изузетна, тако пун светлости да су се јасно назирали далеки обронци. Одмах сам запазила једно блештаво стеновито брдо изнад Сече Реке у даљини, Цикотску стену - по којој је село лако препознатљиво.

Народне светковине – вашар у Сечој Реци

Преко пута тетка Булине куће, уз поточић се пружао велики црквени плац са огромним столетним разгранатим и миришљавим липама. Годинама се на Петровдан, 12. јула одржавао велики народни вашар, један од најзначајнијих током године. Тада би људи целог тог краја облачили најлепше што имају. Често су то биле и прелепе народне ношње, од сјајних кожних опанака до шајкаче. Осећала се посебно свечана атмосфера зачињена миришљавим ваздухом липа. Људи су се полако окупљали још од раног јутра до поднева. Старији су прво одлазили на службу Божју у цркву, док су млађи касније пристизали на плац, шетали, причали о свему и свачему, а онда се полако препуштали веселом расположењу уз звуке трубе, хармонике или виолине, понекад и фрулице…Девојке и момци обавезно су се хватали у коло, све до позних вечерњих сати. Тај дан је био узбудљив и за сеоску децу а нарочито за нас градску, који смо се тада у Сечој Реци задесили. Поносила су се својом новом одећом, посебно за ту прилику сашивеном. Мањи дечаци и девојчице су са уживањем сисали „свилене“ бомбоне из фишека, лилихипе, стаклену  вуну и друге вашарске ђаконије… Кад би се опустили и заборавили на нову одећу, бесомучно су јурцали између импровизованих тезгица и стазом, саплићући се са одраслим народом који је преко плаца шетао тамо и овамо. Мало старији дечаци су се стидљиво удварали девојчицама, покушавајући да придобију њихову наклоност купујући им лицидерска срца са огледалцима, затим огрлице од срцоликих колачића ружичасто обојених…
Моја тетка је за Петровдански вашар и мене лепо облачила, а ујутру обавезно одлазила на црквену службу. То је био њен омиљени летњи празник, па су током целог преподнева припреме за ручак биле посебне. За трпезом је било свега у изобиљу, а сто је био свечано постављен и украшен са неколико вазница пољског цвећа. Деца са којом сам се дружила, обавезно су навраћала на теткине укусне колачиће које је специјално за ту прилику месила од најбољих материјала. Осталим данима је она припремала много једноставније, попут гурабија. Обично би их стављала у једну огромну шерпу и склањала на „сигурно“ место јер је требало да потрају мало дуже. Али би ми ипак откривали то тајно место, и убрзо их смазали.
Али, већ средином шездесетих, на Плацу испод миришљавих липа није више било вашарских шатрица, нису светлуцала истим сјајем лицидерска срца, пила хладна кабеза, нити вило оно полетно шарено коло. Заувек су нестале вашарске светковине нашег детињства и наше младости. Тако је почело све да се мења, неосетно је долазило време простоте, неукуса и кичераја. На „друму“, тој новој локацији, у време вашара освануле су тезге са ружним, китњастим украсима и пластиком, јефтиним играчкама, а шетали су неки људи који нису држали до свечаних, белих и уштирканих сеоских кошуља, девојачких блуза, везених чарапа и изгланцаних опанака…

Породична кућа Велисава и Катарине Зарић у Сечој Реци,
спаљена за време 2. св.рата

   Чаролије лета и зиме

*

Сваког лета, врло брзо би се прочуло за наш долазак у село, па би булумента деце почела да пристиже. Било их је разних узраста из свих делова села. Поред оних са брежуљка  око цркве, сјатили би се и остали из нижих делова.
            Највише времена се проводило на реци, тзв. Саставцима. Ту смо по неколико пута током лета, грањем, лишћем и камењем преграђивали реку а овај дубоки вир проширивали и претварали га у „нашу плажу“. Наравно, највише заслугом дечака, уз скромну помоћ старијих девојчица. У њима се понекад могло и лепо пливати а од дасака се импровизовала и мала скакаоница. Сатима се остајало на реци, купајући се у светлуцавој, леденој води, да би с првом јачом кишом брана нестајала. Онда се неког од следећих топлих дана градило све из почетка. Такође, редовно су се на обали градиле и колибе од већих грана дрвећа и покривале лишћем. И у том послу су предњачили дечаци, али су за унутрашњост биле задужене девојчице. Ако се могло шта из куће изнети, као на пример ткани ћилими и ћебад, оне су и то доносиле. После испуњеног дана у игри на реци и поред реке, долазило је време ручка и кратког затишја. Деца су се тада разилазила својим кућама, предвече опет окупљала да наставе своје игре, најчешће „жмурке“, дочекају аутобус и које писмо или разгледницу од тајне симпатије из Београда. Неки пут би пала топла летња киша, па смо цичећи шљапкали по барицама неравног пута.

**

 А тек чаролија зимског пејзажа Сече Реке, нешто је најлепше чега се из детињства радо сећам! То је било право откровење за мене, јединствен и непоновљив доживљај, за мене која никада ни пре, а ни касније нисам претерано уживала у овом годишњем добу.
            Снег је био блиставо бео и дубок, јер је данима, са мањим паузама, непрекидно падао. На завејаном путу су се оцртавали трагови ретких превозних средстава, али најчешће воловских дрвених саоница. Гледајући у даљину, докле год поглед сеже, видела се бескрајна кристална  белина пространства, и чуло грактање гладних гавранова. Био је то очаравајући призор, готово нестваран. А кад се спусти вече, у ведрим ноћима снежна белина је била тако интензивна, да се без вештачког осветљења могло кретати путем, или пртинама околних стазица.       

Коментари