Први туристи – век оданости Сечој Реци

           Милуника Митровић

                                                                  

            Места која волимо не можемо напустити,

                                                                             Места која волимо заједно, заједно, заједно…

                                                                                                                                      

Иван В. Лалић

По свршетку Великог рата, Србија се полако опоравља, а у њој и малена варошица Сеча Река. И до тада, она је била општинско место, средиште духовног и културно–просветног живота околних села. Између два рата оживљава и привредна активност, повећава се број занатлија, трговаца и угоститеља, што је заједно са угледним свештеницима Милошевићима, и младим учитељима, уз виђеније сељане из околине чинило скромну грађанску елиту, напредну и динамичну. Центар живописне и мирне варошице ушушкане у долини крај бистре и хитре Сечице, био је примерено уређен. Са доминантног брежуљка и пространог црквеног плаца, поред старе црквице брвнаре и новоизграђене, са звоником између себе сјале су у тишини порте, загрљене као старица и унука. Школа је већ била превалила пола века, а подигнута и зграда Сечоречке задруге, са дућаном и поштом. Народна књижница и читаоница, једна од првих јавних библиотека у Ужичком округу, добро снабдевена књигама уредно је радила, активирала се културно-уметничка омладинска друштва при основној школи, живахан и политички живот.

Тих година, појављују се и први угледни гости из града, заљубљеници у бујну природу и уопште традиционални живот брдског села. Далеко од вреве престоног Београда, ти спонтано организовани први туристи, отшкринули су прозор у свет непознатим чарима Сече Реке и околине. Таква нетакнута скромност наспрам елеганције већ познатих елитних летовалишта и бања у Србији, ипак је оставила необично леп утисак, чим су гости радо преносили своје одушевљење другима, махом градским породицама добростојећих трговаца и предузетника, интелектуалаца и уметника.

Е сад, укрштала су се ту многа породична пријатељства, љубави и кумства,  успостављале пословне везе које су се временом учврстиле између фине господе и предусретљивих мештана и околних сељака. Дужа и шира прича о томе би нас одвела у више праваца, и који крајње узбудљив роман…

Ипак, најупорнију оданост Сечој Реци и читав један век љубави кроз четири генерације - сведочи угледна београдска породица Катарине и Велисава Зарића.

Њихова унука Александра-Саша Павловић Половинео (1949), инжењер хортикултуре из Београда, још од свога раног детињства па до данас, редовно долази у Сечу Реку, настављајући да негује ову породичну традицију и код својих потомака. Током година, ово за њу мистично место свога обожавања,  препоручује многим својим београдским другарима и блиским пријатељима, које такође опчињава ненаметљиви  шарм ових предела и људи. Од седамдесетих, она баштини и породичну викендицу са двориштем на обронку понад цркве, уз саму стару шумицу Брезовац. Одатле као са длана, на дохват погледу и срцу, пуца долина Сечице и цела варошица, опточена ђерданом пропланака и високих брда.

А како је све почело, Саша детаљно зна из прича своје мајке Десе, а нарочито тетке Љубице Љубе  Зарић, за коју је Сеча Река била трајна фасцинација, љубав и лек целог њеног необичног живота. И зато не чуди што је ту оданост успешно утиснула у срце и својој миљеници сестричини, маштовитим причама из прошлости породице и кићеним описима овог места, не остављајући равнодушним ни своје бројне београдске знанце и пријатеље.

Млада београдска госпођа Катарина Зарић из велике знатижеље пожелела је да упозна крај из кога је потекао њен супруг Велисав, и тако стиже први пут у Сечу Реку поткрај двадесетих година. Одседају код познатог сечоречког кафеџије Недељка Радосављевића који је имао и собе за изнајмљивање, недалеко од цркве и пенушавог поточића. Она ће касније овом врло способном кафеџији, често препоручивати многе Београђане као повремене или сталне госте. Тај сусрет богате и отмене Београђанке са непознатим јој идиличним амбијентом, овијеним неком романтичном нотом, свакако је означио њену готово судбински кобну „љубав на први поглед“ и приврженост Сечој Реци.

Виспрена Катарина, у то је уверила и свога супруга, па су на њену иницијативу наредних година, око 1934. подигли своју кућу, баш надомак жубора несташног поточића Вучинца, крај „Плаца“ пуног мириса горостасних липа, недалеко од црквене порте. Тада најпопуларнија списатељица романа Милица Јаковљевић – Мирјам, коју је Катарина лично познавала, можда би јој и позавидела на избору овог тајанственог места. Катарина, упамћена виша као Каја – за Сечу Реку је остала једна добродушна и честита жена, предусретљива према мештанима. Лети и зими доводила је у викендицу своје троје деце, послугу, али и многе породице из београдских кругова. Радознали сељани, често су их виђали у шетњама и на пикницима по околини, и како планинаре излазећи на прелепу висораван Града, највишег брда понад села. Супруг Велисав као пословно презаузет човек, ретко се њима придруживао. А деца су заволела овдашње своје вршњаке, са њима се дружећи брзо се и одомаћила.

Пред избијање Другог светског рата породицу је уздрмала очева смрт, а потом се пред бомбардовање Београда, Каја са децом и својом мајком, као и другим члановима шире породице, склонила у Сечу Реку. Надала се да ће под скровитим кутом малог и беспутног места, избећи опасности које доноси разорни рат. На жалост, није било тако. Њену старију кћер Љубу, тада седамнаестогодишњу девојку, није мимоишло страдање. Немци су је ухапсили и депортовали у злогласни логор Аушвиц, где је (поред још неких логора) боравила све до завршетка рата, када се враћа у земљу. Нити је то више била та земља и људи, а ни она иста. Сада са  заувек утиснутим логорским бројем на мишици и успоменама из стравичних логорских година, када су вршени експерименти на њеном телу и друга мучења недужних жртава. Храбра и одважна Љуба ипак је све преживела, захваљујући свом невероватно крепком духу, а можда и срећи. Своју мајку није затекла међу живим, а ни драгу предратну викендицу, која је изгорела са свим осталим кућама Сече Реке у суровој немачкој одмазди септембра 1943. године. Такође, станови и друга имовина породице Зарић у Београду била је уништена. Злосрећна госпођа Каја завршила је свој живот крајем рата у ужичком затвору. Претходно је боравила и у Бањичком логору, а онда су је ослободиоци били прогласили за сумњиво непријатељско деловање. Ипак су њена деца, обе кћери и син, остали живи.

Болне ратне ране и мучне последице, неминовно је сам живот полако лечио. Упркос свему, педесетих година ево подмлађене породице Зарић поново у њиховој незаобилазној Сечој Реци. Љуба Зарић долази и доводи први пут малу Сашу у место најлепших успомена из срећног доба породице и свога одрастања, па и истрајног боравка наредних деценија све до  смрти. Са посебним жаром,  посвећује се својој сестричини и њеном одгоју, преузимајући улогу васпитачице на школским распустима у Сечој Реци и за децу породичних пријатеља. Како више нису имали своју предратну кућу, чак ни парче дворишта (јер су им земљу дрско и на превару узурпирали неки од људи блиских локалној власти), сада изнајмљује смештај на разним локацијама код мештана, старих знанаца. Али госпођа Љуба, и у овим условима увек једнако маштовита и практична, готово од ничега са префињеним укусом уређује та њихова привремена станишта. Уметнички вешто преображава најобичније кућне предмете и скромне собе у елегантне ентеријере, додајући им изненађујуће детаље: цветне аранжмане, чипкане абажуре и прекриваче, завесе од остатака предратних тканина… Дрвеним шупицама је удахњивала неку бајковиту ноту импровизујући од њих чаробне кухиње, а дворишта претварала у мале дечје рајеве за уживање. Тај необични креативни дар, био је оплемењен не само београдским предратним навикама, него и боравком у Паризу и школовањем у једном Швајцарском колеџу где је усавршавала француски језик.

Тако је необична историја ове породице,  и надаље настављала нешто другачију љубавну идилу са Сечом Реком, са новим полетом. Ништа није могло нарушити магичну привлачност сечоречког амбијента и људи, и поред многих неповољних околности. За малу Сашу Павловић, моју другарицу из детињства, и до данас је остао урезан у памћење први долазак у Сечу Реку са тетком, виђен дечјом душом и зачуђеним очима београдског предшколца - као каква слика из сна.

Тај давни тренутак у своме још недовршеном рукопису сећања и опсежних породичних мемоара, чију копију ми је недавно усрдно поверила, прецизно и дирљиво је описала. Са неком сетном ведрином у гласу, нагласила ми је и летос, кад сам је посетила у њеном сечоречком дому -  да се од свега увек најрадије сећа периода дивног детињства проведеног на школским распустима у Сечој Реци. И да је мучи осећање невероватне носталгије за тим временом, за том децом онаквом каква су тада била, и тетком које више нема…

Да прескочимо прећутно прекомерни налет носталгије, потом причамо о којечему другом, мислећи све о истом. И лепо нам је у сеновитој хладовини њене необично укусно уређене терасе, док полако срчемо уз кафу питку свежину ваздуха и изворске воде, милује нас нежна струја ветрића из Брезовца, који пажљиво све ослушкује…  

 А онда, обе размишљамо заједно. Ето, и наша деца посејала су одавно своје босоноге трагове, по песку детињства крај Сечице покривши наше. Ових година, то већ чине наши унучићи. За малишане асфалта, свуда пуно тајновитих изазова. Особито узбудљива оближња шума, побуђује машту. И птице као домаћи љубимци, веверице, пухови  и друге  зверчице… Пољско цвеће и бујно биље, бесплатно још увек нуди своје мирисе и плодове, каквих ипак нема ни у најсавременијим супермаркетима, ни у виртуелном интернет свету.                

А време поново наставља да плете нова пријатељства и наставља старе игре градске деце заједно са сечоречком. Као и некада. Јер, можда је заиста простор време на други начин казано, с љубављу гледано.

Породична кућа Велисава и Катарине Зарић у Сечој Реци,
спаљена за време 2. св.рата