Oткривање необичне обичности

Интервју са Милуником Митровић, песникињом и прозном списатељицом

 ,,Косјерић нема Дрину као Бајина Башта, нема Рзав као Ариље, саобраћајни чвор као Пожега... Али има нешто што чува у својој духовној баштини која се огледа у језику и у људима. Језик је, рекла бих, питак, чист, народ је бистар, лепорек, вредан. И углавном миран и честит. Предео је понекад као и живот суров, ако не говорим са неке идиличне стране, то је дивљина, али људи имају ту племенитост,  мудрост, домаћинско понашање, питомост. Дивљина и питомина.''

Ђурђија и Милоје Павловић на вашару, Сеча Река 1948. 

Врели августовски дан заменила је свежина планинског Маковиштанског ваздуха, где смо под окриљем бескрајно плавог небеског свода на веранди летњиковца господина Душана, супруга списатељице, диванили са овом, увек расположеном за причу, уметницом. Док се мушки део екипе побринуо да код чувених Пурковаца набави пастрмку за вечеру, ми смо снимиле тонски запис обавезног дела разговора, да би потом, уз рибу коју је наш домаћин мајсторски спремио и обавезно вино, необавезно ћаскали до ситних вечерњих сати.

Милуника Митровић рођена је у Сечој Реци. Објавила је седам збирки поезије, књигу прича, те једну драму, књигу сентенци.  Дугогодишњи културни посленик, просветарка и библиотекарка мада сада у пензији, и даље је  активни је учесник бројних књижевних вечери и других културних збивања у Косјерићу, Београду и другим местима. 

Повод за овај разговор су књиге које сте недавно објавили: ,,Зимско писмо'' – књига поезије у издању Повеље из Краљева и ,,Успутнице'' у издању Листка из Београда. Шта су успутнице?

Успутнице су по форми хаику стихови којима је проткано прозно ткиво фрагментарног типа, најближе се може рећи да су то сентенце, понекад се ближе и афоризму, понекад максимама, понекад сасвим кратким прозаидама или микро збијеним причама.

А ,,Зимско писмо''? О каквој врсти поезије је реч?

Обе књиге су свеже тек кренуле у свет, и надам се да ће оне саме рећи читаоцу „шта је писац хтео да каже“, мислим да није најпаметније да писац прича о томе. И у ,,Зимском писму'' радила сам на тој густоћи израза, на стиху, који се негде кондензује као, морам рећи из мога објективно и субјективно  поприличног дугог искуства, песничког и животног. Књига је настајала у протекле три године без неке нарочите намере да се скоро објаве. То су стихови који су обојени једном зимском атмосфером, не само фактичком и физичком, него нарочито симболичком – као знак духовног и душевног расположења и осећања света. Шта је оно хтело да каже ту, и коме сем себи самом? Многе и многе теме се преплићу у различитим нијансама, са доминантом на трагичном осећању света ипак, и о једној константној упитаности у тражењу вечних (не)одговора на оно чувено зјапеће – зашто је људски живот обојен и радошћу али превасходно дубоком метафизичком тугом због пролазношћу свију ствари, људи, лица, времена, држава и, пре свега, наших страсти и осећања... Ерос и танатос у некој понекад заумној игри, а некад у стварно потресно очитој, држим да полази од узвишене обичности расуте покрај нас, затомлљене у нама.  Шта је наше тело, шта је средина, зашто је хладно, ко нам недостаје и да ли има лека недостајању и пролазности – ето живог места поезије.  Отуда и  писмо које се пише самом себи у књижевности, јер  мислим да је она и даље племенита врста уметности, и уопште људске духовне делатности. Зато је то осећање кад објавите књигу пријатно а и неизвесно… односно имате снаге да нешто запишете и објавите, значи имати потребу да то поделите са неким несебично, поштено, па и врло интимно. Ако текст носи још и неке универзалније поруке, утолико боље. Као аутору, свакако би ми ласкало да моје књиге у библиотечкој галаксији нађу своје читаоце, и благонаклоне поклонике.

Ако кажете да књиге саме треба да нађу пут до читаоца, да ли је то и једини разлог због кога до сада нисте имали промоцију у Косјерићу и да ли сте можда планирали исту?

Па, ето, чини ми се да ме је то почетно узбуђење аутора кад види своје ново делце сложено међу корицама неке књиге, већ полако и прошло. Некако сам скептик,  у овом добу лаке забавне литературе и површности, да ли је потребно ,,малтретирати'' људе, самохвалисаво се представљати јавности на тај начин (не волим реч промовисати). Али, с друге стране, некако је ред да се скрене пажња на текућу књижевну продукцију, информишу потенцијални читаоци и шира публика. Помало ме напушта жеља да нарочито на томе радим у месту где сам се многе године са великим ентузијазмом бавила презентацијом књиге, уметничких стваралаца и културе уопште. Овога пута, кад је реч о мојој најновијој песничкој књизи „Зимско писмо“, мислим да ће њен угледни издавач Повеља из Краљева, уз остала овогодишња издања, на предстојећем  Сајму књига у Београду као и на неким песничким вечерима и сусретима током ове јесени поклонити јој потребну пажњу и презентирати широј књижевној јавности. А ,,Успутнице'', засад делим пријатељима и поклањам нарочито ми драгим људима, пошто је и њен тираж скроман. Што се Косјерића тиче, бојим се да се моја драга публика заситила мојих таквих активности, иако других сличних дешавања у овом месту поодавно нема.  ,,Зимско писмо'' је моја десета књига по реду, али видећемо какав ће одзив имати код јата поклоника поезије. Била је недавно једна мала промоција обеју мојих књига у Сопоту крај Београда, као и неколико читања у круговима пријатеља и колега који још увек имају жеђ за слушањем стихова од самих аутора, непосредно, in vivo…

Активни сте у општинском Удружењу потомака ратника 1912 – 1920. ,,Љубомир Марић'' Косјерић. Недавно је изашао нови број годишњака ,,Наш траг'', Ви сте главна уредница листа. Колико је у времену садашњем значајно да се негује ова традиција?

Мислим да је значајно да се негује свака вредна културно-историјска баштина, да се очува и култивише у најбољем смислу народна традиција, не руши и затрпава под тепих њен, а израња и олакотно прихвата по сваку цену свака новотарија…Сматрам да је тема Великог рата важна, не само због тренутне јубиларне актуелности, већ сам дубоко уверена да је то страшно и херојско  време иако далеко за нама, још увек битно а недовољно испитано, помало затурено у памћењу нових генерација, неопростиво занемарено новим. Наше је, колико је могуће сада, да понегујемо то  памћење и сећање, успомене још гдегде живе у породичним архивама на славне претке, подигнемо пијетет према тако огромним жртвама и сместимо у боље странице српске историје… Отуда и мој афинитет и ентузијазам који се уједињује са енергијама још неколицине људи у Косјерићу и околним селима, који на сличан начин размишљају и осећају. И отуда и моја инспирација да са љубављу зароним у недовољно неистражену па и познату нам завичајну баштину. Осећање патриотизма и искрене љубави према властитој отаџбини, било би нешто сасвим природно, али није увек баш тако.  Свако драгоцено зрнце надомак нашег погледа које откријемо и за друге, причу коју забележимо из усмене традиције, и понудимо, добро је дошло, ако већ није касно.

Овим сте делимично одговорили на моје потпитање или можда мали коментар, ако дозволите, а то је да се пред нама отвара суштинско питање – питање одбране идентитета, традиције и историјске свести српског народа. Како младима усадити ове вредности, да ли су они довољно информисани, да ли је у школама у историјским уџбеницима довољно заступљена ова тематика и, уопште, која би порука била?

Тешко питање. Сложено. Покушавам да стекнем целовитији увид без обзира што генерацијски припадам популацији која је одгојена у нешто класичнијем смислу љубави за своју домовину.  То је било уобичајено током мога школовања, кроз родољубиву лирику, као преко разних других школских и ваншколских активности. Није се претрчавало преко неких важних ствари, чинило нам се, а историју сам одувек сматрала потенцијалном учитељицом живота, мање више.  Све зависи како и из којих углова се гледа, колико нешто намерно закрива а нешта открива.  Живот садашњи као грађа, то је просто једна жива материја која тече ка историји, ка неизвесности…Како би требало радити са младима не знам тачно, одавно нисам у просветним водама, али сматрам да треба нешто значајније хитно учинити.  Ово је електронска генерација, ужурбана, сажета, не жели нарацију ни велику опширност, поглед у мутну дубину истине… Много информација се може наћи хитро и лако, али шта је са целином, и суштином, хм… Градити свест да прошлост - то је и наша садашњост. Садашњост – и то ће бити ускоро прошлост. А онај народ који не држи до свога идентитета – губи га,  и нестаје.

Национални идентитет за нас је велика тема, али сам зато сигурна да ми, сада и овде, можемо да порадимо на очувању локалног идентитета. У том смислу је и моје следеће питање: Колико инспирације за стваралачки рад црпете из Сече Реке односно из детињства? Колико је аутобиографског у Вашим делима?

Знате,  не знам скоро ни једног значајнијег уметничког ствараоца, нарочито књижевног, који се отргао изазову теме детињства. А то је и сасвим природно и психолошки разумљиво, без обзира да ли је детињство као формативно доба, било идилично, ружно или лепо, драматично или тужно. Апсолутно свако вечна је и велика инспирација, јер је понудило ону  прву боју света у коју смо „пали без имало знања и без своје воље, коју упијемо и заувек памтимо. Уз језик који стиже са мајчиним млеком, та атмосфера, људи, погледи, лица, амбијент, звукови, шуморења око нас, све је то неисцрпно и подстицајно и за каснију стваралачку имагинацију, енергију и дубоку мотивацију. Раније нисам мислила да ћу се толико бавити властитим детињством, али видим како године одмичу, да ми је моје крајње идилично сечоречко детињство неисцрпни зденац,  најдража тема  којој се са носталгичним жаром увек изнова враћам. Одакле извире толико сећања, толико дирљивих детаља и утисака као из неког сна, човек ваљда ни сам не зна. То је као нека врста бунара над који се надносиш, и као неком језичком мантром, надолази ти неодољиво бистра вода, по којој светлуцају слике, лелујају сенке… И коначно, оно нешто у мени не опире се томе и записује то као лично искуство љубави, која би могла бити и било чија, онда текст можда има потребну специфичну тежину смисла, и вредело је труда.

Сечоречка деца на Петровданском вашару педесетих година прошлог века

Испричаћете нам неку причу, анегдоту, сећање, можда ексклузивно, а да је у вези са Сечом Реком?

Много тога сам већ поверила својим стиховима и прозним записима, нарочито некадашњи живот у Сечој Реци, људе и ликове. Моји „јунаци“ су најчешће они већ  пресељени на други свет, а заувек остали у моме . У књизи ,,Записи на ветру'' је читава једна мала галерија „стварних“ ликова, који су оживљени директно или  преко мојих родитеља, суседа, пријатеља, баке, деде и других. Сви су минули кроз једно време моме животу блиско, остављајући неки свилен траг за који се моја имагинација, и моје срце жудно и неутешно хвата, не да им да оду. И своју најновију причу у рукопису, посветила сам Сечици, која је главна јунакиња. Та мала река је жила куцавица овог села. У њу се  уливају четири остале мање и сви потоци који јој падају у загрљај са околних брда, чинећи је сталоженијом док се пробија кроз долину ка југу. Тајновита и ћудљива, она каткад надолази и плави, доноси и односи, па онда усахњује. А најлепша је лети, бистра и чаробна као огледало које тече, прима у себе и жагор деце, и сету погледа… Многе и многе дане свога детињства провела сам и ја уз њу, играјући се на њеним обалама, па јој зато сада ето и још једна мала почаст од мене причом -  Танго аргентино. Моја машта ју је обликовала са посебном поетском нијансом и страшћу, као игру једне девојчице - играчице танга. Ко је она, сањана или истинска, нећу јој сада открити име.

Милена Митровић (Ђокић) и Милуника Митровић
на Петрoвданском вашару

Шта мислите да би требало учинити, након обнове Цркве брвнаре за прославу два века, да би Сеча Река поново могла постати културно а потом и стециште највећег туристичког промета у општини Косјерић (1992. око  5000 ноћења)?

Да, та наша црква, више пута спаљивана и поново подизана, а последњи пут пре два века, као птица Феникс, има своју дугу причу, заправо необичну историју, сакралну и уметничку. Али и културолошки веома кључну за читав овај крај. Уз цркву иде готово напоредо и школа, као језгро ширења народне просвете и културе. Када је била величанствена прослава два века од њеног последњег подизања из пепела 2012. године, урађено је доста на рестаурацији цркве, изграђене су собрашице у које су смештени крајпуташи поред старих и нови  – споменици војницима палим у  Првом светском рату.  Ваљало би да општина Косјерић учини више на ставрању инфраструктуре и уопште живљег привредног и туристичког амбијента, те урадити више на осмишљавању и уређењу ширег простора око цркве. Систематичније покушати да се стимулише у материјалном смислу останак младих у селу. Како у овом, тако и у околним селима, која су  богата водом, шумом, земљом, плодним пољима, пашњацима - Божји рај кад човек погледа цео овај предео! А тако мало искоришћен, све пустији…Општина би морала да учини више на осмишљавању коришћења овако једне лепе културне баштине, како би центар Сече Реке прерастао у  својеврстан културни парк са различитим садржајима, за шта свакако има предуслова.

Е, сад, Маковиште. Откуда Ви овде? Да ли бисте желели и о томе да нам испричате?

Маковиште, село које се подбило под сам Повлен се појављује игром судбине у моме искуству пре 15 –ак година. Наиме, мој супруг има летњу кућу у овом селу, тако да лета често проводим у овом чаробном планинском пределу на преко 900 м н.в. Одатле и креће свуда наоколо она питома дивљина која се успиње ка самом врху Повлена. Људи су овдашњи за мене такође откриће, врло радни, племенити, тихи и надасве љубазни. Пошто сам ја дете долине, ова планинска оаза мира и лепоте,  итекако прија моме здрављу, и мојој души. Тишина овде није обична, некако је другачија ноћу, ближа озвезданом  небу, па и мој креативни подстицај можда бива делотворнији.   

Дакле, стварате. Где и у чему налазите инспирацију и да ли нам спремате нешто у скоријој будућности иако, претпостављам да је још увек рано за нову књигу?

Лепо питање, мада сам малчице сујеверна, вероватно као и већина колега који нешто пишу.  Још је сјајни писац Владан Десница лепо рекао да „дело настаје далеко од писаћег стола“, и очију јавности, ништа се унапред поуздано не зна…Али ипак, могу рећи да за прретходне две године „материјала“ поетског имам написаног за још једну нову песничку књигу, а и прозе…  А овде, и летос капље понешто. Мој најновији мото је - откривање необичне обичности, оног поред нас и око нас, природа и живи свет у близини...Е сад, да ли су то оближњи демони или анђели, или…Рекла бих да од детињства нисам имала такав осећај присности са природом. Једино дете нема свест о том свету, пошто га доживљава као део себе. Имам дивне услове да да поново откривам тај свакидашњи свет природе…Јер, нисам никада у пуном смислу била дете села, моји родитељи нису имали домаће животиње, нити кућне љубимце…Можда је  моје занимање и дивљење више ишло ка биљкама, а сада је ред да мало завирујем у животињско тајно царство…Записујући призоре које видим око себе, једну прозаиду недавно сам посветила симпатичном  гуштерчићу – још беби.  Он се дружи са мном, свако јутро док пијем прву кафу надгледа ме дискретно...Затим имам козу одмах ту поред куће, једе ми из руке. Имамо и сову која нам долази на терасу, а преслатки пухови којима се још нисам посветила, су тајни подстанари поткровља...  

Неколико разлога због којих волите Косјерић или: по чему смо посебни ми из ових крајева?

Локално је значајно ако има своју боју, ако се та боја препознаје, нешто што други немају, неки  спецификум. Бујност, зеленило, воде, валовитост, обиље биљног и животињског света, цвећа… Читав један пејзаж који је одмах упечатљив, агресивно зелен, зелен и плав, управо као овакав, у овом дану, који не одликује само Косјерић и околину. А ипак,  препознатљив у односу на суседне општине Западне Србије. Косјерић нема Дрину као Бајина Башта, нема Рзав као Ариље, саобраћајни чвор као Пожега... Али има нешто што чува у својој духовној баштини која се огледа у језику и у људима. Језик је, рекла бих, питак, чист, народ је бистар, лепорек, вредан. И углавном миран и честит. Предео је понекад као и живот суров, ако не говорим са неке идиличне стране, то је дивљина, али људи имају ту племенитост,  мудрост, домаћинско понашање, питомост. Дивљина и питомина. Косјерић и околна места имају једну лепу и занимљиву духовну историју, ако се поново вратимо неиспричаној причи о средњевековној штампарији Мркшиног манастира, Цркви брвнари у Сечој Реци, па Субјелу, значају књиге и писмености и знаменитим људима и породицама, умним лучоношама, храбрим родољубима и великим војсковођама којима нисмо оскудевали.