Сеча Река у старим записима

По свршетку Великог рата, Србија се полако опоравља, а у њој и малена варошица Сеча Река. И до тада, она је била општинско место, средиште духовног и културно–просветног живота околних села. Између два рата оживљава и привредна активност, повећава се број занатлија, трговаца и угоститеља, што је заједно са угледним свештеницима Милошевићима, и младим учитељима, уз виђеније сељане из околине чинило скромну грађанску елиту, напредну и динамичну. Центар живописне и мирне варошице ушушкане у долини крај бистре и хитре Сечице, био је примерено уређен. Са доминантног брежуљка и пространог црквеног плаца, поред старе црквице брвнаре и новоизграђене, са звоником између себе сјале су у тишини порте, загрљене као старица и унука. Школа је већ била превалила пола века, а подигнута и зграда Сечоречке задруге, са дућаном и поштом. Народна књижница и читаоница, једна од првих јавних библиотека у Ужичком округу, добро снабдевена књигама уредно је радила, активирала се културно-уметничка омладинска друштва при основној школи, живахан и политички живот. 

                                                                                       

                                                                                             Милуника Митровић

Зграда Задруге у Сечој Реци данас

Плоча на Задрузи 1

Плоча на Задрузи 2

Сеча Река у народним предањима и историјским изворима XV - XVIII века

,,Косјерић за незаборав'' - Радмила Васиљевић,
унука Љубе Павловића (,,Ужичка Црна Гора'')

Школа у Сечој Реци

                  Школа у Сечој Реци отворена је средином 19. века, када обновљена  српска држава, мада још увек у трибутарном односу према турском султану, улаже велике напоре да се отргне од заосталости, наслеђене усред вишевековне османске владавине. Мада је активност на њеном подизању отпочела тек 1850, поједини подаци указују да је у Сечој Реци било неких облика просветне делатности и пре отварања те, у почетку општинске школе. Док су на подручју Ужичког окружја у првој половини 19. века по селима отваране, али и брзо затваране неке школе, Основна школа у Сечој Реци је од свог отварања непрекидно трајала. Њена врата су затварана једино у време школских распуста и ратова.

                 Прва школска зграда подигнута је у непосредној близини сечоречке цркве, од у то време широко заступњеног материјала, камена и ћерпича. Њене могућности су убрзо постале премале за све већи број ђака, па је 1887. залагањем  проте Новака Милошевића саграђена нова зграда. Обе су имале и простор за интернатски смештај ученика из удаљених села. Први ученици сечоречке школе по образовању су махом били свршени богослови који би, после извесног времена, примили свештенички чин и одлазили у своје парохије. Неки од њих служили су и при сечоречкој цркви. Међу учитељима је било и оних са завршеним стручним школама или гимназијом. Учитељи припремани за тај позив се у сечоречкој школи јављају тек до краја 19. века.

               Током аустро-угарске окупације 1915-1918. школа није радила, да би после ослобођења рад у њој био настављен. Између два светска рата школа је презиђивана  како би се задовољиле потребе све већег број ученика, а изграђена су и два нова учитељска стана. Имовина школе увећана је даривањем земљишта од стране проте Богољуба Н. Милошевића, које је касније употребљено за изградњу нових школских објеката.

                У току Другог светског рата,  23. септембра 1943. у Сечој Реци је дошло до сукоба четника са Немцима и љотићевцима, који су због претрпљених жртава и пораза два дан касније запалили Сечу Реку. Изгорела је и школа са учитељским становима, као и сав школски инвентар, укључујући богату библиотеку и учила. По завршетку рата Школа је обновљена, а због указане потребе изграђене су нова школска зграда, ђачка кухиња са радионицом за техничко образовање и фотолабораторијом, као и два нова учитељска стана. Од 1950. Школа је прерасла у осмолетку, а 1954. прва генерација ученика завршила је осми разред.

               Учитељи и наставници сечоречке школе у значајној мери су утицали на живот средине у којој су радили,  доносећи у село прве књиге, часописе, нове навике у начину живота. Од њих се у селу могло чути за нова техничка достигнућа, као и нека актуелна збивања у друштву, јер су они по природи свог позива били упућени на сталну комуникацију са већим административним центрима, па су тако представљали сталну спону између села и вароши у време када је кретање становништва било знатно мањег интензитета него у другој половини 20. века.

                Истовремено, окружење је утицало на рад школе, углавном у позитивном смеру, јер су први људи сечоречке општине, попут сеоских кметова и свештеника, били заинтересовани за њен несметан рад и даљи напредак. Колики су били домети тог узајамног прожимања показује и чињеница да је још пред Други светски рат неписменост у великој мери била искорењена. Улога Школе после Другог светског рата постала је још значајнија, јер није имала само сврху да описмени локално становништво, већ све више да своје ученике припреми и за даље школовање. Та улога временом постаје све значајнија.

               Извод из књиге Недељка Радосављевића: ШКОЛА У СЕЧОЈ РЕЦИ Сто педесет година трајања, Косјерић 2000.

Учитељица Видосава Керковић са својим ђацима,
Сеча Река 1932.

Читалиште у Сечој Реци

Стојан Симић, ревносни начелник Округа ужичког, није пропустио прилику да о оснивању овог Читалишта обавести Министра просвете, мада у извештају којим то чини, од 16. јануара 1869. године, не наводи датум када се тај догађај десио, већ само да је постигнут договор сесоког свештеника и кмета да се оно установи.

У листу Србија за фебруар 1869. године изашао је чланак у коме пише, да је неколико мештана организовало Читалиште, у карактеристичном стилу тог времена и веома се похвално изражава о томе:

,,Из Сеча Реке (у ужичком округу) пишу нам следеће:

Неколико грађана овог месташца има месец дана како установише Читаоницу у овом селу. То је први светлуцајући пламичак братског уједињења у овом ради ширења народне просвете, које ће се временом претворити у буктињу свесног удруживања за сваковрсна знања и вештине.

Дружина ове Читаонице има ту циљ да братским уједињењем, читањем и обавештавањем учи и обавештава себе и браћу околине ове да по могућству помогне распрострањење књига ваљаних наших писаца по народу ове околине, а нарочито књига које издаје Српска омладина и да уједињеним пожртвовањем оснује темељ општинској књижници овог места. Члан ове Читаонице може бити сваки брат који броји 4 гр. чар. Месечно усполаже у благајницу њену.''

Вероватно се од лепих речи и фраза даље није ишло, јер не постоје никакви подаци о раду Читалишта у Сечој Реци у званичним документима онога времена.

         Извод из књиге др Раде Вучићевић ,,Библиотекарство Западне Србије'' од 1835 – 2000. године, Ужице, 2013.

СЕЧА РЕКА, осврт на важније датуме и податке:

 *

Извод из књиге „Турски катастарски пописи неких подручја Западне Србије 15. и 16. век“

1476.  Сичо Рика: домова 41, табија (баштина) 20 - у руци Малоге

           (помиње се Радоња, ковач – занимљиво је да се у целој књизи даје само још на једном месту оваква напомена о световном занимању носиоца пореске обавезе. Да ли то значи да је занимање ковач било од неке изузетне важности, или..) 

Напомена: тада Ужице има 95 домова (хришћанских) а   Пожега 91

1523. Сича Рика - Турски катастарски попис 2. том

          Домова 7, неожењених 1, примићур 1

1559/60. Сечо Река: Турски катастарски попис 3. том

         Домова 3,  баштине 3

**

15. в.  Први помен села и цркве у Сечој Реци

1812.  Црква брвнара

1850.  Школа

1869.  Читаоница и народна књижница

1943.   Велика паљевина Сече Реке

Развој места после Другог светског  рата:

Прва електрификација у Општини Косјерић, први водовод, први асфалт, први отворени базен за купање…