Сеча Река - путовање кроз време

Разговор са два господина: Радованом Обреновићем и Милошем Лазићем


                                                                                       Чизмаши Драгослава Михаиловића



Вршњаци. Ове године славе деведесети рођендан. Част је и привилегија разговарати са овим људима.
У дворишту код Милоша, уз слатко и кафу, не можемо сакрити дивљење према овим крепким старинама чија прича тече као млеко. Бистрог погледа и изванредног памћења...
Објављујемо мање – више интегралну верзију онога што је диктафон забележио. Жао нам је да нешто изоставимо. Ипак је то део историје Сече Реке.


Хајде да кренемо од храста...

Милош: Од 1931. године тај храст гледам сваки дан. Такав је био те 1931. године, такав је и сада, само једна му је грана сломљена. Памтим одлично, пошао сам у школу те године, прије тога сам долазио на причешће и све, али од тада гледам га сваки дан. Испод 300 година не би требало да буде.
Радован: Може да се третира да има 300 година. Храст је био пре него што је зграда прекопута направљена (у њој је кафана која је мењала власнике). Под тим храстом је увек био сто са клупама, људи су ту седели, водили своје приче, згоде и незгоде. Било је ту разних историјских догађаја јер ту су се претежно окупљали од Јаворскога рата 1876. године, многи наши људи учествовали су  у том рату и погинуо је један из мога села звани Цикота Радојица, Миленка Цикоте отац. И његов деда је погинуо а мој прадеда је био на Јавору. Подигнут је крајпуташ споменик после Јаворског рата и данас дању ту стоји.
И рекох вам, после Првог светског рата често се ту седело, био је тај цер омиљен. И кафана је ту, живот око цера увек је био забаван. 

Ко се против кога борио у том Јаворском рату?

Mилош: Ми против Турака. Ужичка бригада била је под командом мајора Илића. На месту где је погинуо подигнут је споменик, па пошто је наш комшија одавде, неки чича, такође погинуо на Јавору, Ивко Лазић, онда смо ми ударили спомен плочу и однели тамо. Обратили смо се Савезу бораца да нам дозволи и онда је Драгош Ђурић ишао као представник и ту је било десетак хумки. На споменику пише ,,Ивко Лазић погинуо у Кладници под Јавором 1876.'' па сам ја питао попа да пренесемо тај споменик овде цркви, нешто се он годи са мном и тако, и сад сам чуо да ту има још два три споменика погинулих Сечоречана.

Радован: Е пазите сад: мој прадеда је био поднаредник, имао је сабљу оволику и широку овако, и причао ми је отац да је Турчин упао у ров и замахнуо сабљом, овај је потурио његову сабљу и један сантиметар је засечена, и он је то донео кући и сад немаром – мој покојни брат од стрица Стеван и ја смо то негде оставили у жари и тако је то изгубљено. Тај мој Дамљан прадеда, причали су, био је на том Јаворском рату и спасао се, ето, том кратком сабљом, као мачем.

Милош: У црквеним књигама записано је: деда моје мајке, Павле Савић, погинуо је исто на Јавору 1876. и, моја мајка волела је да зна и ја сам нашао тамо Павла Савића, али нису сви пописани, зна се да је било много Сечоречана...

Да се вратимо храсту...

Милош: Под тим грмом се увек седело. Покојни Јакша Томић, народни посланик и трговац, увек ту увече седио и виђенији људи долазили су на савет код њега, до касно увече би се разговарали. Памтим кад је код Јакше долазио 1938. године председник владе Стојадиновић, Цинцар Марковић – министар спољних послова, Љубо Марић – министар војске, ја сам иза грма гледао, а око грма су на оним клупама и столицама попели се људи, гледају доле, има један строј виђенијих људи који дочекују...

Има ли сад ко да седи?

Милош: Понекад увече деца се окупе...

Радован: А док су биле Милица Голубова, Радојка, Зора Јовчићева, по тридесет их је било ту увече...

Радован: Е 41. године – расуло војске, дакле,  и онда војска ту мало застане да предахне око кафаане и око цера...

Милош онда исприча догађај који ћемо, овога пута, изоставити, неки кажу да није време.
Прича поново долази до Јакше Томића који је заједно са Михаилом Миловановићем, академским сликаром, био на Крфу.

Михаило Миловaновић, откуд овде?

Милош: Михаилова сестричина Дивка била је овога Неша баба (Недељко Радосављевић) и Михаило је њу уд'о за Неђа и дао десет хиљада пара и Неђо је направио кућу (деда Недељков).
Црква је погодила да изведе све оне радове – плоче и да ослика, он је завршио радове 1926. а Неђо се оженио Дивком 1924. Тада је свештеник био Новак Милошевић.
А Миловановић је долазио и после, ја сам њега виђао у чованом оделу и опанцима, са женом и син му носио панталоне са каишем овде, ни дугачке ни кратке. Михаило је имао велику, лепу косу и он се кандидовао 1935. за председника у Рибашевини али га је Витомир Ивановић победио. Жена му је била Чехиња, звала се Вала.

Радован: Код Рада пише да је Јакша 1938. изабран за посланика. А те године су били последњи избори где је бан Дринске бановине Воја Поповић саопштио да Павле Гајић треба да буде носилац листе а заменик Јакша. Јер да није било Јакше, таквог какав је био утицајан, Павле не би добио изборе. И сад он (Раде Челиковић) каже да Јакша тада изабран а Павла Гајића нема нигде.

Милош: Јакша је био шеф Радикалне странке од 1935. кад је победио Миша Трифуновића на изборима и добио за посланика. Али 1938. године иако су му, оно што рекох, долазили великани сви код њега, неким распоредом одреде Павла Гајића, учитеља у Ражани (жена Круна) и побуне се сељаци, али Јакша каже - ја не могу да се борим, бан је одредио. И пође једна делегација, и мој отац је био, и  Јакша и Павле, Веља Поповић  - бан их прими, али није вредело. Упамтио сам кад увече мој отац прича мештанима да је морало тако да остане, и каже дошао је увече у кафану са нама бан и разговара и видим, каже, да је Павле велики пријатељ са њим, између осталог у разговору кад су били каже, он, бан, каже Павлу: ,,Ти си као рђава жена што стражњицом врета затвара.'' То сам баш упамтио, имао сам 14 година. И Павле морао да остане кандидат за посланика а испред Земљорадничке странке кандидат је био сељак из мог Годљева Радомир Јанковић, заменик му био неки Лека из Дреноваца. Јакша као заменик имао народ уза себе и Павле је победио Радомира.

Радован: Јакша је био познат од Бајине Баште и Дрине до Чачка и од Шапца до Битоља, њега су људи знали, захваљујући томе што је био трговац и способан човек, ја сам неколико пута говорио председницима општине да би Косјерић требао да има улицу са његовим именом. Мојим овде земљацима, Миливоју званом Шустеру, рoђaку Драгoша Ђурића који каже ,,никад он комуниста није био'' а дао главу због сестрића Мита (Игумановића), знамо и како. На његовом је плацу Дом, зид од његове куће са горње стране није диран, само је дограђено даље и на тим зидинама направљена је његова кућа.

Милош: А ја сам почео да причам о том гласању, а у часопису Наш траг пише и о Пупићу. Ја сам видео Пупића, Радомир Јанковић испред Земљорадничке странке кандидује га за посланика. Ђоко Пупић је долазио у Косјерић често и волео би да се умеша у политику. И узме он коња у економији и испод моје куће у Годљеву прође он и дође код Радомира и понуди му велике паре да му уступи мандат да се кандидује. Витомир, брат Радомиров, изазове Радомира напоље и каже му: ,,Радомире, узми паре, ми губимо изборе, узми му макар паре.'' Радомир изгрди брата, и каже му: ,,,Знаш ли ти да је мене кандидовао Милош Тупаљанин, како да му погледам у очи?'' И Ђоко се врати а Радомир остане кандидат, жива истина, видео сам Ђока на коњу кад је прошао.

Радован: Ето, кад је тај Јакша убијен, кад су га звали да се преда, он није хтео, Цицвара Милорад лупао на врата, викао ,,Отвори Јакша, неће ти ништа фалити'', Јакша је отворио врата и пиштољем ранио Цицвару, Цицвара онако рањен викао ,,Багане бацај бомбу'' и те ноћи убио Јакшу. Сутрадан долази жена која је ту ноћила код Десанке, Олга се звала, у свануће, моји тек устају и ја сам тада устајао, па звала мога оца бралом неким: ,,Брале, знаш шта се десило, ноћас погинуо Јакша''. Децембар 1941. и мој отац Влајко се спреми, дођу ти старији људи, мој отац му правио сандук (четници га убили због Мита, Мито је син Јакшине сестре). Jaкшин oтац je из Maковиштa родом, био бистар сељак, дошао у Сечу Реку, ту купио плац и почео да ради, Јакшу дао у Трговачку школу у Ваљево, а старију ћерку Рају удао у Београд. И онда Мика ишла често код сестре и Јешо Игумановић био професор теологије, заволи Мику и ожени је па роди прво Нађу, па Мита 1915. Они су цело лето проводили овде, а Јешо је био са Цвијовићем у Русији на школовању, прво је Цвијовићу рекао кад је завршио Теолошки факултет у Кијеву.

Милош: Да се вратимо грму, паде ми на ум нешто, плац око грма, ту сам ја упамтио две клупе, ту су свештеници и учитељи седели и запамтио сам један велики дирек, отац ми причао да су ту биле бараке дрвене. Маковиштани од две фамилије се састану па направе дрвену баракицу, па кад иду на причешће они оставе ту торбе, па дођу ту да ручају и то је било све до близу 1925. или 6. године, две три баракице су још биле живе (Таор, Маковиште, Годечево – све је то припадало овој парохији)...

Радован: Сеча Река је имала људе као што су били Милошевићи - попови, Богољуб који је прилично земље дао школи, и он кад је био посланик пред први светски рат, требао да буде посланик овог краја и Бајине Баште, али Милан Јокић из Бајине Баште добије на изборима, јер је ББ била већа. Мога комшију Драгомира поп Богољуб опреми и напише писмо Милану Јокићу. Дође он код њега и каже ,,Поздравио те прота Богољуб, са најлепшим поштовањем и честита ти''. Онда пили и јели, па му онда каже: ,,Милане, имам насамо нешто да ти кажем'', уведе га у собу, имао пиштољ, извади оно писмо да потпише пуномоћје и четири хиљаде: ,,Или ово ил' те нема.'' Он уз'о и потпис'о, и тако је Богољуб постао посланик и кад је пошао у Косјерићима на Солунски фронт рекао је ,,Збогом моји Косјерци никад ме више нећете видети''.

Милош: И доста сам читао о тим Солунашима, тако у Шпанији, приликом повратка, кад је ослобођена Србија 1918, многи су проти Богољубу тражили новаца у Ници, па се извињавао да је покуповао неке ствари да није примио скоро плату итд. После је био у Ваљеву, па са парохијом отишао у Београд где је и умро. Његови синови били су Новак и Михаило. Михаило је прешао са Богољубом у Француску где је и докторирао на Сорбони и кад се вратио најпре је био секретар Министарства финансија а потом у Француској амбасади (да није избио рат њему би Јакша уступио место посланика).
Ти Милошевићи су ваљали овом крају. Прота Новак је овде био скоро 60 година, био је др, поп и све могуће. Али се није слагао са краљем Миланом, он је навијао да срез буде овде у Сечој Реци али није успео. Сеча Река је уз њихову помоћ била живахно место, пре него је Косјерић био седиште Среза црногорског у Сечој Реци је била школа, црква. Новак Милошевић се оженио сестром (или ћерком) Милана Ђурића, чувеног посланика и ужичког политичара, доста је допринео.
У то време овде су долазили туристи, нека Каја Зарић удала се овде за неког човека, била богата и овде направе кућу. Преко лета они боравили и њихови пријатељи: Жико, Раде, Јакша имао пријатеље трговце који су долазили код њега. Кад је '41. било расуло Миленко Јефтић, чувени трговац из Бг, а родом из Костојевића, дошао код Јакше и овај га сместио код Милоша Зарића у кућу. Кад се заратило он је тргов'о са Ацом Милојевићем – трговцем великим из Бг који се ожанио Јеврејком. Кад је рат почео Ацо покупи сву фамилију јеврејску и доведе Јакши, каже ,,Спашавај Јакша''. Јакша позове Стевана Шестића (тамо где се моја сестра удала) и Стеван дође, а им'о нову кућу, и дође с воловима и колима и покупи три фамилије јеврејске и четврта – Ацова жена (пашће ми на ум име), нису имали деце, и смести све четири породице у нову кућу. То су били велики трговци, имућни, сећам се, после два месеца председник општине долази с коњем и саопштава им да је наређено да морају за Београд. Гледао сам својим очима како се по дворишту ваљају и кукају. Покупише се и одоше за Београд. После рата ја сам пошао са ракијом у Београд, педесет и неке и 'оћу да тражим Ацу Милојевића који је имао кафану и подруме велике и све...Нађем његову жену, крпи чарапе, каже Ацо ће доћи, био у затвору, шта је са фамилијом, каже сви су побијени. А њу је успео Ацо да спасе, Нели се звала, тако некако. И Љубо Павловић долазио у то време у Сечу Реку.

Брдо Град Петровдан 1930.


Милош каже да је на фотографији са Града из 1930. средини - његов отац.

Радован: Легенда говори да је скуп на Граду почео тада када је Јаков Ненадовић покушавао да спречи упад турске војске у Ужице, па се ту сусрео са пашом...И онда су то Срби мало почели да симболизују, да је тај састанак ипак био од неке важности.

Хоћемо о Сечоречким кафанама?

Милош: Живковића кафана доле код грма (велика кафана) а горе је била Зарића кафана, али Неђо Радосављевић дош'о у кафану овде где је ова велика кућа. Ту је била мала кућица покривена каменом плочом. Сала и две собице. Он је радио боље него обе ове кафане. Неђо је умео да угости: из Косјерића, из Београда, гости су ту долазили све до '40. године. Тада Бановина Дринска нареди да се прокопа поток овуда а Неђу то није одговарало и он тужи бановину да ће да му се претури кућа. Долазио суд, дошли инжењери  - вештаци и онда наредише како ће да се озида кеј, да се попатоси и како ће да се направи пропуст, то је био велики пропуст, сад је то смањено, тако да је остала та зграда недохваћена до дана данашњег.

Радован: Још је један део њен горео.

Милош наставља: Е после је Драгољуб отварао кафану овамо где је ова Видина кућа па онда Мара крчмарица, али све су то ситнице биле за ове две и за Неђову главну.

Да ли је било занатлија?

Радован: Било је ковача, опанчара...

Милош: Главна ковачница је била испод задруге Драгише Благојевића званог Кавлак. То је био јако бистар човек, причали су да је он уочи рата правио и сребрењаке од 50 динара, ковач Михаило и ковач Светислав. Опанчар у мојој старој кући био је најбољи, иако је у Косјерићу било пуно опанчара, поткивач је био Драгиша Арсенијевић, Бранко код моста. Шнајдер је био Миломир Ковачевић, отац Драгана Ковачевића, пинтор, трговина је било: Задруга, Голуба Живковића трговина, ми смо исто радили са дућаном, онда Милинко Бирчанин...
Кад је изгорела Сеча Река – изгорео нам дућан, подрум, соба и кућа, 1943. рат између четника и Љотићеваца, Лаутнер је погинуо виш ове бандере, на Миловој капији, командант...После отац направи ову малу зградицу и лампек казан и почне да ради са ракијом. Радио 1944. и дозволе му и 1945. а 1947, ја сам још био у војсци у пролеће, причали ми, спреми неку стару камиончину ракије, сметењача нека 13 гради, за Никшић, и оде и прође, и кад се вратио ударе му порез више него што је и зарадио, и главница му оде и он затвори, повуче се у Годљево, следеће године ударе нам сељачку порезу.

Видели смо на фотографијама и позориште?

Милош: 1940. Јелена Лела Субић, погинула касније као партизанка, она је била учитељица и организовала то, а учитељица је била и Ђулка, њих две, било је сељака...Доле су седеле и моја сестра и Милка Митровић, онај у средини је био ковач Кавлак, способан за све, мене су убацили само да се сликам (жена додаје ,,обукли га као девојчицу''), Радованов рођак који је погинуо...Играла се представа ,,Моравка'' (позоришни комад Михаила Сретеновића, шала из сеоског живота коју публика радо гледа).

Драмска група Културно-просветног друштва из Сече Реке
 по извођењу комада ,,Моравка'' 1938.


Радован: Тај Кавлак је био ненадмашан (отац Мија Кавлака фотографа), умео са сваким да разговара, и једном каже: знаш шта ме снађе? Ова компанија овде што је била...и питају ме кол'ко имам школе а ја сирома' не знам да кажем ништа, само знам да ме мајка два пута водила о Савиндану кад је била прослава, рођен 1902, а ни дана није провео пред учитељем а знао лепо да пише, и математику знао, и о политици, и привреди, и просвети.
Милош: Ма био једна интелигенција, седамдестих година отишао је у пензију, седимо у кафани, ја сам волео да разговарам са њим а и он, иако сам ја био млад човек за њега. Обично смо разговарали о занату. Каже он, видиш да ми је отпад садашњи у оно доба – направио бих хеликоптер. Положио испит за машинбравара у Београду и шоферски и још је нешто положио...Каквих је ту све талената било...Кавлак је на оној слици на Граду, са великом, лепом косом и везеним чарапама, касније је носио беретку, велика педантерија упркос прашини у ковачком послу, нокти подрезани, обријан...

Милош: Био је господин човек.

Радован: Била Сеча Река, и политички, и за Косјерић и за срез цео, од тих Милошевића и Јакше па надаље...

А јел никад није била претерано уз власт? Чим је имала толико умних глава?

Милош: Мењала се власт, нпр. памтим било јавно гласање за време Богољуба Јефтића, не могу да се сетим ко је био на власти, а после њега до 1935. били су радикали. Милорад Зарић био председник општине, било између Радомира из Земљорадничке странке и Милорада, ја гледам, мој отац је увек био председник бирачког одбора, и он седи на средини и пита кога ћеш да гласаш, ти кажеш Радомира или Милорада, два писара пишу. И тада је Радомир победио, али 1938. Јакша се заузме и узме Шела Милића из СР за кандидата против Радомира – председника општине, и победи га Шеле, због Јакше, тако да је Шеле ушао у рат као председник.

О хановима, баракама и кафанама:  
       
Радован:  1846. или 7. морали су ићи у Ужице да поднесу захтев да се одобри да се прави кафана као хан, за пролазак каравана, али тамо им је речено да прво направе школу, па тек онда кафану, то су били Зарића 'анови, и направе школу горе код бунара црквеног, и та је школа радила све до 1887. док није завршена овде доле школа, ипак се водило рачуна шта се кад прави.
Милош: Ти ханови су били за време Турака, а после Турака, чак и ја памтим биле су тзв. бараке. Поред пута. Па се ја сећам нпр кад се прође Ражана под Буковима имају две бараке, па Максова барака горе где је каменом зидано, па онда Крстинина барака, па онда Неца Малетића барака, то су све рабаџијске кафане и морале су да имају шталу, па онда преко Црнокосе Милоја Лазића барака, па онда Зорина кафана кад се сиђе доле, у Ужицу на Слануши Радовића кафана, цео наш крај у Радовића кафану иде, тамо је велика штала, прво се сместе волови, па онда има преноћиште, увек пасуљ има за вечеру и тако.
Радован: На Варди је била механа, садево Борјак кафана, то је било главније него Варданска сада где је.

За крај: Рецепт за дуг живот, за здраву памет и разборитост коју Ви сад имате?

Радован: Ја сам се родио у породици мало имућнијој, хране није недостајало али све је то било сељачки производ. Млеко, месо свињско, али сасвим штуро. Нисам улазио у алкохол, нисам волио банкете ноћне, пијанке и остало. Никад у животу нисам био пијан. Цигарета ме никад није занимала. Сеоски посао, десеторо говеди, двадесет пет оваца, све то је требало гледати, дечаци који су стасавали то је све прелазило на њих, па је ту било и копања и жетве и косидбе и тад је било дружење и сви смо били у томе, док није дошао рат. Кад ссам отишао на Сремски фронт отишао сам такорећи од јарма и волова, отац је био строг према нама и рекао да пушку не узимамо за време рата јер нико незна ко то гледа, многе је то коштало, који су се прсили реденицима, и шарцима аутоматима, свеједно да ли у четницима да ли у партизанима. А отац је имао ту предострожност јер је знао шта је грађански рат још са Солунског фронта када су Руси – бригаде и дивизије повучени са фронта, који су били савезници на Солунском фронту 1917, па су му учитељи били официри и они су упозоравали шта ће та револуција донети тако да је он то све знао и био према нама строг. Е тај рођак, мога стрица капетана син, био старији од мене четири године и слободнији  јер му је мој стриц попуштао пошто је без оца свог, па је њега било свуда, и у овој представи је био, и дружио се са Митом и осталима. После рата је морало опет да се прионе на сељачки посао, сиромаштина, откупи, намети, а с друге стране, ја сам ту био мало и прозван, на више начина  а због чега – не знам. Често би њих седам осам казали моме оцу  ,,Шта ви Солунаши, па ви сте задњу упропастили'', а то је њему било к'о год глогов колац кроз трбух да му прободеш и на то је реаговао, и није волео никад с тим људима ни да се сусретне. Е сад, шта је то све било, а било је и овако: ја нисам хтео да се мешам ни у какве политичке организације а паметно је и било: ја не бих слушао, нити би они мене слушали. И тако сам ја проашо да ми нико никад није понудио неку политичку организацију. Само сам био у Савезу бораца.
До 1965. није се хранило из продавнице. Е од 64. кад сам ја почео мало занатом да се бавим, мало је почело боље па си онда могао и посеке оне наше сеоске побоље да узгојиш па је мало другачије било. А до 1965. тај наш сељак је таворио онако како је могао да тавори. Е после почело запошљавање, почео град, динар улазио у средину, могао си да зарадиш, могао си и да платиш, могао си све и тако до данас и ја се сад и сам чудим како сам дошао до ових година. Ја не осећам сад ништа да би ми живот узело. Како, не знам. Свет сам обигр'о ногама, одавде до Опатије сам дошао пешке и то за време Сремског фронта у врнчаним опанцима, у Загребу их бацио, а отишао сам одавде 3. децембра. Снег био 15 сантиметара а земља смрзла 15 сантиметара у дубину и треба да копаш увече ров да се сместиш доле испод те земље смрзле...

Милош: Нема ту, дете, правила. Ја сам супротност од овога човека. Он је био повучен човек. Ја сам био немиран. Ја сам пушио добро. У тринаестој години почео сам да пушим. У четрнаестој у сваком сам друштву био, из Београда кад долазе туристи, ту је кафана била, овде је била опанчарска радња па је Чаруга неки хармоникаш понекад радио опанке. Па узме хармонику, сећам се, Јакша Томић једном иде са свадбе једне са коњем а ми пред каваном пијемо пиво 1940. године. И он устави коња и поручи себи вино на коњу, Чаруга свира, он отпева једну песму. И тако, кажем, ја сам пушио доста, пио у друштву, поп неки Милоје, Виде Маринковић, професор, био сам у свим друштвима где се пило, пушило, волео сам да играм и карте: преферанс, санс, овде ретко ко игр'о, али овај професор Виде знао, знао поп, ја са њима проводио и по 12 сати играјући. Имао сам и среће, не знам како ме то здравље послужило, баш ми др Драган каже: ,,Срце ти мало није добро''. Слушај Драгане, оно је добро шта сам ја радио од њега, ја сам њему био душманин, ја сам њега сатиро док се могло сатирати.
А имао сам проблема зато што је отац био у Равногорском одбору, није волио комунисте. Ја сам прихватио оца и онда су мене почели да прогоне, ишао сам по тим бригадама, у Београд два пута, једном побег'о, платио казну, предузеће није могло да испуни план па сам морао дати добре паре. Био сам у Ибарским рудницима три месеца, то памтим, био је 10. октобар 1949. кад су ме отерали а треб'о сам 10.ог јануара 1950. да дођем кући, ja сам побегао уочи Божића и срећом тада ме нису терали. Био сам и на Тари и у Кремнима, тражили ме још једном за радну акцију, ја нисам хтео, одвели ме стражарно, и последњи пут траже ме два пута, ја нећу да идем, позову ме у месну канцеларију да дођем, кад сам дошао стражарно ме спроведу у Косјериће, саслушавали, молили да идем – нећу. Онда ме упуте у затвор или у бригаду. 'Оћу у затвор. Доведу ме тамо, онај чека...ону 'артијицу узе, гледа, па каже,, 'оћеш у затвор?'' - 'оћу, ,,не''ш у бригаду?''-  нећу. Сави ону 'артијицу, тури у џеп и каже: иди кући. Ја дођем кући, отац каже - тако и треба. Мајка каже - осветиће се они теби. После седам дана Војни одсек зове ме три месеца на војну вежбу, не каже ни ђе, ни како, ни зашто. Дођем, не вреди, пред Војни одсек. Ђе идемо, не зна се. Има нас једно три'ес'т, виђо сам ко су све. Стрпаше нас у камион и пођемо у Пожегу кад окретоше десно, Раде Радовић каже - Лучани. Тамо радна акција. Дадоше ми неке цокуле узицама увезане, панталоне ни кратке ни дугачке, блузу сам свез'о жицом и тако.
Онда сам им'о проблема, женио сам се, нисам прош'о добро у браку, раженим се и срећом оженим се сад овом женом млађом доста од мене, тако да сам имао среће да прођем у старости добро а у младости сам, Бога ми, пропатио доста, после је било добро, имао сам три сестре које су ме волеле, нису хтеле да узму ништа од имовине, овде сам имао радњу и кућу, кад је све изгорело Раде није уписао да смо имали трговину него кад је нека агенција рекла да тражимо ратну одштету да прибавимо документа и сви лепо добију од Архива из Ужица шта је коме изгорело, и виљушка и кашика, само Петар Лазић, мој отац, нема, нигде му ништа није изгорело. Помирио сам се са тим, срећом није ми то ни требало. И тако, и поред свега што сам преживео задовољан сам у животу, жена ме садево гледа добро (51 годину у браку), ја сам прилично ослабио, срце ми лоше, лоша ми циркулација крви, али се борим, закле ће бити - не знам.

Радован: И мој отац био у Равногорском одбору, заједно са Милошевим. И после рата се то гледало неким другим очима, као да смо неки ван људи, ево један пример: седе тројица људи, откупљују се шлипери јер је трговина постојала увелико, Повлен узим'о и још нека друга предузећа, седе њих тројица на шлиперима, ја пош'о и ја у Сечу Реку, око шездесетих негде. ,,Здраво људи'' и рукујем се са свом тројицом, а један ће: ,,Здраво, непријатељу радничке класе!'' И то мирне душе, друга двојица се погледаше, а ја се насмијем, јер ја од њега ништа друго и не очекујем. После они мени кажу: ,,Што му не удари шамар?'' А што да му ударим? Он тако о мени мисли. А дал' је тако и како је било, како је све то пролазило и куда је ишло...

Милош: Мени је ваљало што је мој отац био у Равногорском одбору. Прво, ја нисам у четницима био ни дана. Друго, ја се нисам најбоље ни слагао са четницима, имао сам неприлика али отац ме је бранио, није то било због политике него из других разлога. Али ми је вредело што је отац био у Равногорском одбору кад смо  мобилисани у партизане, он је неке који су навијали за комунисте бранио: неког Љубишу учитеља, неког Џогана, који је економ био, помагао га, човек био дошао го овде да буде економ, отац му доносио да једе и све...И кад је била мобилизација – Ћиро Ракочевић, мобилни официр из Ужица дошао и љуби се са Џоганом, онда отац каже ,,Џогане спашавај'' и Џоган мене спаси и остави ме у команди подручја Ужичког за курира, он је знао његовог оца Јанка и то ме спасило од Сремског фронта а ја не верујем да би се жив вратио.
Ја сам 1. фебруара 1961. бацио дуван, 1972. бацио сам ракију и шприцер сам волио, а 1990. престао сам да пијем и кафу.

Радован: Ја никад нисам био гурман. Никад нисам пожелео да ми је нешто. А увек сам јео сву храну. И данас тако.

Оно што су обојица прескочили: они сад више читају него цела Сеча Река заједно. Милош чита без наочара. Али не види на даљину, каже.
Хладно је, нема смисла више да их задржавамо...

Хвала Вам пуно!

Радован: Причи никад краја...ово је само мали део...

Доћи ћемо ми и догодине!









Коментари