Нигде нема оваквог пејзажа!

Разговор са Слободаном Гавриловићем            

                                                                                                            Правопис српског језика                                                                                                          


,,Јавни посао тражи да сте посвећени и да људе које представљате волите. Да са њима патите. Да са њима уживате...''
  

                Слободана Гавриловића посетили смо у његовом дому у Горњим Цикотама, селу изнад Косјерића и Сече Реке. Кућа и окућница, традиционалне шумадијске архитектуре и са свим пратећим објектима, отворена је за пријатеље и одише помало заборављеним вредносним системом у коме је мање - више. У пријатном разговору уз кафу, мед који сам производи, као и ракију од дивље трешње, сазнали смо пуно тога занимљивог од човека који памти невероватне податке и изражава их са математичком прецизношћу. Због изразито живе приче и драмских момената, као и због карактеристика простора и нестварне лепоте, имате утисак да сте у неком античком позоришту или трећој  димензији. Овај насмејани и харизматични човек, испоставило се, велики је љубитељ и познавалац историје, социологије, али и многих других животних знања и вештина. Изнад свега сакупљач и посвећеник књиге.


                Слободан Гавриловић, социолог и писац, рођен је 1951. у Пријевору код Чачка. Магистрирао је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Члан је Српског књижевног друштва. Нарочито посвећено бавио се истраживањем делатности, живота и убиства Живојина Павловића, аутора Биланса совјетског термидора. Члан је Демократске странке од оснивања, био је потпредседник ДС-а у четири мандата, републички посланик 1993-97. и савезни посланик од октобарских промена 2000. године. Од 2007. до 2012. био је директор и главни и одговорни уредник ,,Службеног гласника''.

                Ове године је, у издању Службеног гласника изашао Ваш роман ,,Збег''. Три године раније објавили сте роман ,,Џелат'' чија радња се догађа у време Другог светског рата и комунизма, иако, можемо слободно рећи, својом снагом и порукама надраста временски оквир. За разлику од њега, ,,Збег'' говори о времену око Другог српског устанка. Претпостављам да су им универзалне поруке заједничке и да говоре о нама самима, о човеку и његовој судбини. Откуда тако широка интересовања, и, с обзиром да знамо да су многи догађаји и ликови аутентични, колико сте заиста дубоко и далеко стигли истражујући та разна временска раздобља?

                Да, времена су различита у броју година и у људима који их чине, али у нечему крајњем – нису. Радећи годинама на једном другом роману, намера ми је била да се у једној глави осврнем на Други српски устанак, али ме та глава одвукла и тако је настао ,,Збег''. И видео сам касније да нема ниједан роман о том догађају. Има само четири - пет песама. Ми смо уствари склони заборављању. А хтео сам да истакнем неке велике вредности, универзалне вредности људи овог подручја, такозваног Црногорског среза, али он је нешто шири него што је Косјерић. Косјерић није само добио име по племену из Црне Горе већ и по Црнокоси и по црној гори – шуми;  и Карадаг кабларски је црна шума (даг је шума на старословенском), и ту је народ био најчеститији, најпоштенији, пишу у ондашње време људи. Хтео сам да прикажем да је све време у историји, моја мајка је то звала бјежанија, а ми зовемо збег, стално смо бежали. У роману су приказана два збега турска и два збега српска. Први турски збег је 1806. кад су из ових крајева, пожешко – косјерићких села, протерани Турци према Сјеници и Пазару. И тамо они формирају село коме дају име Пожега које и данас постоји. Све личности и турске и српске су истините и историјске, нису измишљене. Од свештеника у Сечој Реци који је родоначелник Поповића и многих других важних личности који су водили културу, државу, просвету, цркву, свако друго важније предузеће, зато мислим да је тема универзална. Ми смо бежали или из себе или у себе. Или из земље или у земљу. Ретко ко у генерацији је могао да остане где се родио. Ретко имамо три - четири генерације да живе на истом месту, да се баве истим занимањем, да могу да покажу на свом гробљу пет - шест споменика својих предака, вертикално; стално смо се селили, али из нужде. Ето, то је зајдничко, покушај да се објасни да се и онда и данас живи са истим проблемима. Нова техника, технологија, напредак и развој доносе нове могућности али и нове болести. Двадесети век је најчуднији век. То је век концентрационих логора, десетине милиона људских жртава, али и век људских права.
                Роман ,,Џелат'', као што се из самог наслова да наслутити, обрађује фигуру џелата, људског бића које је постало машина за убијање и заснован је на истинитим догађајима и казивањима главне личности. Шта Вас је мотивисало да напишете овај роман и какве су порођајне муке биле?
                Питао ме једном приликом професор Владета Јеротић: ,,Па шта те натерало да се тиме бавиш?'' Реко', професоре, човек најчешће не бира оно што ради. Јер ја сам истраживао Живојина Павловића (предратни револуционар и интелектуалац који је још 1940. изнео у јавност ,,Биланс совјетског термидора'', истину о Стаљиновом терору; навео је чињенице, имена и крвнике, завршио с метком у потиљку. Истовремено га је гонила Специјална полиција Краљевине Југославије и Комунистичка партија Југославије).
                И онда је сликар Милић од Мачве, кога ја, на жалост, никад нисам упознао, чуо да неки млади човек, професор из Чајетине, истражује Живојина Павловића и по сликару Обраду Јовановићу ми јави да је жив човек који га је убио. Онда је моја колегиница Нада Јелић, која је предавала у Пожеги, предавала и његовој снахи, и са њом сам отишао први пут код њега. Дуго смо се после дружили. Видан је био свестан своје посебности. Он је о томе разговарао са Пајом, својим ратним другом, и са мном. Ту своју посебност он је, наравно, хтео да представи другачије. Два његова сина – један је хтео да га убије заиста, други се жалио како је могуће да његов отац, који је био тако храбар и толико пуно учинио у рату, није постао народни херој. Видан је умро 1992. године. Разговарали смо седам и по година. Последњи дубински интервју, припреман доста дуго, трајао је петнаест дана, били смо у једном апартману у Врњачкој Бањи, само он и ја; доручкујемо, ручамо и вечерамо заједно, спавамо у истом апартману, шетамо и разговарамо, ја куцам на машини, 230 страница, као судски записник, сваку страницу је он са беле маргине па преко текста потписао и заиста је рекао: ,,Ово нама нико жив неће веровати.''
                И коначно, има ли у Видановом злу неко добро?
                Вероватно да. То је већ много филозофски. Лоренц је написао књигу где је објавио своја истраживања, биолошка. Јер ми смо учили да су животиње реактивно агресивне. Да нису проактивно агресивне, него да само одговарају. Лоренц је утврдио да то није тачно. Онда је све то пало у воду. Ти онда имаш добре филозофске студије које призивају зло. Као што каже наш сељак: После кише сунце. Да би онда добио добро. Јер је немогуће стално бити у добром. Буди у злу онда кад си способан и сам да га поднесеш. ,,Такозвано зло’’ се зове та Лоренцова књига. Сам наслов све говори.
                Сад спремам једну хрестоматију о злу, мучењу и џелатству кроз историју, издвојио сам неких сто педесет књига и сачинио изводе из њих. Од светих књига, преко митова и филозофије па до књижевности. Људи данас немају времена да читају. Па бар нек из сваке од тих књига прочитају страницу, две, или пасус. Те хрестоматије данас нико не прави. Кад сам ја био студент тога је било.
                Имајући у виду Ваше искуство, а с обзиром на чињеницу да сте актер и живи сведок једног бурног времена који смо сви имали да преживимо, да ли у будућности можемо очекивати роман који се тиче те новије српске историје односно догађаја у којима сте посредно и непосредно учествовали и људи са којима сте се виђали?
                Жена ме на то тера а ја од тога бежим. Имам преко тридесет свезака исписаних. Које су настајале in vivo. Сад сам овде нашао још једанаест свезака од 1966. до 1971, кад сам имао од петнаест до двадесет година. Можда бих могао да пишем анегдоте, неке ствари би ме било срамота писати или рећи. Са овим знањем које данас имам мислим да ћу то запалити пре своје смрти. Имам све забележено, али не да ми се, отима ми се, јер кад бих у то заронио не знам да ли бих из тога изашао, то су хиљаде страница. Неке ствари ће изаћи, спремио сам Разговоре о миру у Сарајеву 1991. године, затим о распаду државе, мислим на Србију и Црну Гору и спремио сам књигу о обиласку и разговору са албанским затвореницима у српским затворима и српских у албанским затворима јер сам обишао сваког албанског затвореника у српском затвору 2002/3. Године.
                Раније сам објавио три књиге са актуелним политичким питањима, 1998. ,,Србија је жедна демократије'', 2006. ,,Прилог одбрани демократије'' и трећу ове године – Чигоја
штампа ми је издала ,,Сиђи с власти да меримо части''. И ове три књиге које сам поменуо су спремне а кад ћу их објавити не знам ни сам, али хоћу, то ми је важно. Могуће је да ћу објавити и нешто о планинарству због Милана Поповића, старог професора Ужичке гимназије који ме је научио две ствари: да планинарим и пчеларим. Захвалан сам му на обе а остао сам му дужан један текст. Он је објавио књигу без мог текста, а ја ћу припремити друго издање. Пре тога Поповић је објавио дивну књигу: Виолина у жицама, то је књига о заробљеништву у Немачкој у другом рату четири године, као српски официр. Витезовићу је био прототип Милан Поповић за ,,Шешир професора Косте Вујића''.
                Ја сам толико ствари научио од тих старих људи. Тако ми је Господ бог дао, хвала ти Господе Боже, да сам се дружиo са старцима. У Чајетини, Милија Галовић, трговац предратни; Милан Пјановић, геометар из Ваљева, радио са Калабићем у Ваљеву па пребачен на Златибор; Рако Митровић, предратни правник, члан Главног одбора Земљорадничке странке, пошто није био подобан као и ја касније, они му дали да предаје математику у нижим разредима, избацили га из гимназије, Иван Терзић, пољопривредни техничар у Панчеву и Мишовић Обрад који је пре Другог рата подигао прво огледно пољопривредно добро у Чајетини. Од њих сам сазнао за Живојина Павловића.
                Кад смо код политике, зашто сте били у политици? Ако смем да слутим, Ваш мотив за бављење истом је једини који је мени смислен (а имам и једно блиско искуство), не остати по страни, не бити ној, дати свој допринос за нешто у шта верујеш, истрајати, борити се за лепшу будућност и слично, е сад, како објаснити пасивизам интелектуалаца, како успевају постићи тај отклон, да ли сте се некад покајали и да ли је писање на неки начин искупљење?
                Политика је на Балкану судбина. Свима. Спремали смо Скерлићеве говоре у Скупштини да објавимо кад је он био посланик, и он се бавио политиком. Шта је он све оставио за 37 година живота - то је чудо! Сјајне говоре је имао, први који је говорио о сукобу интереса био је Скерлић. Он је 1912. говорио о сукобу интереса. И кад ја то пустим и извучем две три стране - као да се данас догађа у Србији. Значи да се све понавља. Бављење политиком је нужност у Србији, чак обавеза. Због потомства. Ја сам можда у поодмаклим годинама поново ушао у политику, јер 1990. сам се приближавао четрдесетој, матор човек сам био и опет сам оболео од илузија, од утопије, од наде да ћемо изградити правну државу, институције, да ће људи моћи да живе од свога рада. Па кад сам видео да Љубиша Ристић не може да режира рекао сам шта је онда разлика између тог и Титовог времена? Или кад Берчек не може да игра, додуше једном је рекао од од десет филмова где га нису позвали можда би у једном и играо, еј нико није позвао у десет филмова нашег најбољег глумца, зато што је био социјалиста! Шта то значи људи, па то је страшно; а уствари се ради о једном примитивизму неучених људи. 
                Да не говорим да сам ја у политици упознао све несрећнике, ја срећног човека у политици нисам видео, све неки људи који се не смеју, који не могу да прошетају унука, који не могу да оду на пијац нормално, не могу да изнесу канту са смећем, не знају колика је цена хлеба, не знају како је направити столицу нити су било шта конкретно направили, који не знају да закуцају слику да стоји на зиду хоризонтално. А мисле да управљају државом, па не може, мора да пропаднемо! Е сад то се односи само на ову владу – не, пре свега то сам говорио о влади коју сам подржавао па могу да говорим и овој. Додуше ови су мало гори јер су још неукији, необразованији, чак и краду образовање и дипломе купују, па то није било никада бре у овој земљи, поштовало се бар то.
                Сад је просвета на рубу пропасти, затварају се школе, па село које нема просветног радника, па и када нема ђака, оно је друкчије село. Каже мени Јово, пријатељ мој ,,Једино ми не иде уз тебе да си се толике године бавио политиком, па кад сам видио да сад у недељу ниси био на Главном одбору у Смедеревској Паланци него си се са унуцима обилазио манастире на Каблару и Овчару – било ми  је мило.''
                Али сте остали у Демократској странци?
                Да, једино што не желим више да имам иницијативу. Нудили су ме да будем на листи за посланика, ја сам то одбио али нисам изашао из ДС, кад је нападнута цела да је криминализована морао сам да се вратим. Последњи интервју у вези са политиком дао сам у фебруару 2006. године и онда осам година сам ћутао, до 2014. Нисмо сви криминалци. А у ДС било је криминалаца као што је било у свим странкама и као што ће бити и у будућности. Немогуће је то искоренити. Лепљиве су паре. Мене је Господ спасио. Нисам ја. Да се разумемо, сваком човеку који жели нешто добро да уради ћу да помогнем. Политика је данас много прљава. Унесрећена. Примитивна. Подла. А ја сам живео за античку политику. За политику као јавно практиковање морала. Е то бих увек чинио. И то ћу увек чинити. И као педагог и просветни радник радио сам двадесет година и сматрао да се дете не васпитава вербално него примером. Тако исто и у политици. Пример. Ако немате добар пример - немојте се тиме ни бавити. Јавни посао тражи да сте посвећени и да људе које представљате волите. Да са њима патите. Да са њима уживате. Ја нисам двадесет година, у време санкција, путовао у иностранство. Имао сам дипломатски пасош и ишао искључиво на службена путовања. Али ниједном нисам летовао изван земље, може се видети у пасошу, јер мој народ то није могао. Али то никада нисам наглашавао, то се подразумевало. Нико то није приметио. То никога није занимало. Али зато су Курири свашта писали. Једном сам са супругом изашао да шетам свог првог унука. Они у Куриру објаве да шетам дете са трећом женом које кријем. Шта имам ја на то да одговорим? Или напишу да имам четири куће. А ово што видите овде - то је све што у животу имам. Искрено - није мало. Све што нађу друго нек узму. Слободно, потписујем. Нисам знао да одговорим као мој ђед Радомир: ,,Зашто лажете? Ја немам четири куће, ја имам сто кућа''. Ђед ми је говорио: "Мораш имати сто кућа". Ја кажем: ,,Их ђедо, па како сто кућа?'' А ђед ће: ,,Не мислим ја да ти направиш сто кућа, него да имаш људе у чијој си кући као у својој.'' Е то је вредније од кућа. Ја се питам има ли ко од тих што имају толико кућа да им ко дође у кућу? Мени има. Хвала Богу. Моја жена и ја смо помагали у четрдесет девет кућа, које копање темеља, наливање темеља, плоче или дизање рогова. А нама су седамдесет два човека помогла на нашој кући. Говорим о онима који нису наплаћивали наднице, не говорим о мајсторима. И ми те све спискове имамо. И много ценимо та седамдесет два човека. Јер су помогли кад је требало. Тако сам ја једном нашем политичару из ДС рекао, кад ме питао да му помогнем: ,,Могу да ти помогнем кад будеш правио кућу, али у политици нема шансе јер волиш да крадеш. А ако правиш кућу зови ме, помоћи ћу ти. У овоме не могу да учествујем.'' Нек ми је најрођенији – не могу. Мој млађи син не воли политику, а старији воли. Међутим, пошто је скрајнут мало био у страну због мене, мени је то мало било и мило. У свој овој прљавштини.
                Када и како сте дошли баш у Цикоте?
                Овде сам дошао тако што сам 1984. одлуком Скупштине општине Чајетина био искључен из школе, као политички неподобан. Предавао сам марксизам а нисам био члан партије, искључен сам из СКЈ 1974. године. Ја сам онда тражио, и ово је било једно од бројних имања које сам видео. Кад сам дошао овде са газдом, покојним Мијом Радовановићем, овде где је гостинска кућа била је његова кућица, улазим у кућу и питам: оју славу слави кућа?", а он каже: "Лазареву суботу". Ја имао 33 године. Лазарева субота је моја крсна слава. Мислим се, да овај човек то зна, рекао би 50% већу цену. Одемо у Геодетску управу да уземемо тапију и тамо, видим ја, пише Гавриловићи, цео потез се тако зове, а тамо су Гаврилова врела. Сам Господ ме овде довео. И ја донесем одлуку да то купим.
                Добри људи у подручном Министарству Раде Познановић и Милун Жилић одбију да потпишу моје искључење из школе. А овде сам производио све што је требало за домаћинство. Пшеницу сам сејао на хектар и двадесет ари, кукуруз, кромпир, башту, све. Мој син у седмом разреду радио са мном на вршалици, касније у Београду нико му не верује. Цео дан ми радимо код других да они после раде код нас.
                Када сам копао земљу за циглу и ширио двориште био јули месец, врућина, после Петровдана, Жељко, колега са хармоником, каже ,,имаш ти још ракије?'' Немам, имам меке. ,,Скувај врућу'', скувамо врућу двадесет литара на тој врућини, и ударимо на песму. Пева нас дванаест - одјече на све стране.
                До 1998. спремио сам циглу, цреп, камен, брвна и погађам се са покојним Милићем Јешићем, и он и жена су певали у Куд-у. Педесет марака надница, каже Милић, а ја питам: "Колико се ради?" "Од седам до седам" - одговара Милић. Питам ја може ли овако: "биће педесет пет марака и радиће се од седам до пола седам а од пола седам до седам да се пева." Он каже "може". Сваки дан песма, само бије. Први пут правим кућу. А храну доносила Ђокова жена, дивна жена, Милена, па кад она запева, ништа ми није било тешко.
                Камен споља, цигла унутра. Доле летња кујна, имамо качару и воденицу, она није још у функцији. Укровљено је било четири пет година, али нисам могао да станујем.
                Мени ово изгледа као место идеално за сеоски туризам. Шта мислите о томе?
                Сеоски туризам ће бити будућност, ово домаћинство је прављено тако да може да прима госте. Сеоски туризам са образовањем. Давно сам осмислио да циљна група буде наше исељеништво и да они своју децу доводе да уче српски језик који не знају, религију, историју, етнологију, етнографију. Једино још није урађено тих дванаест вајата. Четири су пројектована као потпуно старинска са фењером, без ормара, само са чивилуком, креветом и наткасном; четири са струјом и са умиваоником, а четири са купатилом, сви са по два-три лежаја. Замислио сам да иду по два вајата у низу, са великом заједничком терасом. Од краја марта до првог септембра да буде пун капацитет; април, мај, септембар и октобар са пола капацитета, цене да буду пристојне, колико да се покрију трошкови. Моји гости би долазили аутобусом и возом а онда са чезама и коњима. Нигде у свету нема овакав пејзаж!
                А људи? Какви смо ми овде, имамо ли то нешто по чему се разликујемо од других, да ли смо за нијансу питомији од неких других? Где је Ваш завичај?
                Ништа се овај свет не разликује него у мом Чачку, Пријевору, Карадагу. Ја имам биолошки (Чачак) и културолошки завичај (Ужице). И увек су у сукобу та моја два завичаја и ја са њима заједно. Никако да будемо у неком помирењу. Овде сам нашао Радована Обреновића и Милоша, раније Љубишу Николића, изванредне људе, сад кад они помру, добро, и ја сам при путу, па Боже мој.
                Хоће ли нам бити боље?
                То ме питао један човек кад су били Чобански дани на Граду (морају бити на Граду, разумем да се неке нове форме праве доле у граду за младе, али оне традиционалне морају бити на брду), ,,Слобо, хоће ли нам бити боље?'' Хоће - одговорих ја. ,,Е ти ко прави политичар, а кад ће нам бити боље?'' Видиш ли тамо ко пева. Каже ,,Милић.'' олико има Милић година? ,,80.'' "Ето видиш, он има 80 година и пева. А ове године је исклесао четири уметничке фонтане и чесме. У камену их урадио. Кад млади људи буду клесали камен и певали а не седели по кафићима и кукали – биће нам боље.
                Moра да се да нешто. Али с љубављу. И вољом. Не оно ,,ја сам дао а шта сам добио'', добили смо како заслужујемо.
                Овде је био Љубиша Николић, прва кућа кад се иде путем, последњи човек у Горњим Цикотама који је читао новине и књиге, сада више нико не чита. Кад сам дошао било је сто двадесет крава, сад нема ни књига ни крава! Не може да се живи само од малине, јер малина треба да буде само средство које ће да обезбеди богатији живот.
                Љубиша је једини из овог места који је дошао непозван да ми помогне кад сам правио циглу. Увек то помињем. И Милија Рогић је дошао сам. Штета је што такав човек не живи триста година. Ишао је бициклом у Париз 1939. године. Кад сам га упознао имао је седам бицикли окачених у просторији за бицикле а био је старији него ја сад.
                Ја понекад пешке сиђем недељом на литургију до Сече Реке, само што је пут сад зарастао, колима не може, а тешко се може пешке.
                Имам комуникацију са свима од академика до најпростијих људи. И од сваког сам нешто научио. У сваком човеку спава и добро и зло. Што пробудиш то ћеш и добити. И у нама свима.
                И за крај: опишите ми један леп дан у Цикотама.
                Бадњи дан, ове године. Пошли нас тројица: мој син Миодраг, унук Љубомир и ја да сечемо бадњак. Снег до појаса. Понели флашицу ракије, сламе и кукуруза. Свиће...Тај догађај је за мене богатство као да имам кућу на Св.Стефану.
                Други син ми је исто добио сина, Михаила, и то је оно - Свето писмо се остварило у мом животу. Да дочекам да видим децу своје деце.
                Извините, морам сада да покосим око пчела. Пола сата максимално. Четири откоса. Морам да се извлачим.
                Хвала Вам велико.

                Молим, и други пут и у свако доба. 

Цикотска стена

О дружењу са Добрицом Ћосићем

                Добрицу сам доводио кад је радио Отпадника, овде је сниман последњи разговор, кад је рекао: ,,Слободане, не би било мога Богдана Драговића у Ужицу да није било твог Живојина.'' Ево овде под џенариком смо радили два дана. Предложио сам да снимимо камером све оно што смо разговарали тридесет пет година. И снимили смо педесет сати са две камере, укупно двадесет пет сати разговора. Добричин услов је био да почнемо у његовој кући а да завршимо у мојој. Ја сам рекао ,,Добрице, моја кућа је у Цикотама''.
                Од 1978. године ми разговарамо, до десетак дана пре његове смрти. Тад смо шетали поред Дунава и он ме пита ,,Имаш ли ти, Слободане, прилике да разговараш са неистомишљеницима? Ја сам жељан тих разговора.'' Причали су о њему и овако и онако, ја не знам, ја нисам са њим био судски орган, иако сам га све испитао, најтеже ствари. Рекао сам му: ,,Добрице, на овај разговор мене је навео Сретен Марић.'' Ја сам њих двојицу помирио. Они нису 17 година говорили, од 1972. до 1989. Две и по године сам радио на томе и помирио их. И онда Сретен мени каже, пошто је објављен тај разговор (пре пада Берлинског зида) под насловом ,,Србија је жедна демократије''. Тад је Марић имао 86 година и написао је текст о Добрици: ,,Добрица Ћосић: Наша нада и наша стрепња''. Кад је Добрица имао 86 година ја сам га замолио да напише текст о Марићу и написао је: ,,Сретен Марић Европејац из Субјела''. Касније ми је професор Марић рекао ,,Кад си ти нас успео да помириш, пробај да разговараш са Добрицом јер, он је један од ретких који би могао, ако би хтео и смео, да каже шта се то са нама догодило у другој половини 20. века''. Каже Добрица: ,,Никад нисмо сели а да ме није изгрдио: Шта урадисте овим нашим сељацима, што уништисте село?''
                ...А тек та слика кад он узима деда Јефтимију земљу за задругу. Страшна сцена. Јер он мора да се покаже, не може да не узме. Каже деда: ,,Ти мени, Добрице, синко, не тражиш њиву у ријеци (то је најбоља земља, паприка, парадајз...) ти мени тражиш моје џигерице; ти мени не тражиш шуму у Орловцу - ти мени тражиш моја плућа; ти мени не тражиш виноград у Осоју - ти мени тражиш моје срце. Узми ме целога, ево ти.'' И изађе напоље. Може ли то да исприча непоштен човек? Деда је волео Добрицу, као што се воли унук, он му одобравао што иде у партизане, Жика отац није, ,,где ћеш да се бориш против немачке силе''. Он је био у заробљеништву у Немачкој четири године у Првом рату, ,,целу Европу покорила, али добро, ал' где нађе баш у ту војску да идеш, зар не нађе неку бољу, од толиких војски?'' Кад смо били код њега у Дренови, иза стола славског, фотографија оца и мајке, са ордењем, , каже, видите, орден мајчин је заслужен а очев не, оца је одликовао фотограф'', јер фотографу није било јасно како може орден да има мајка а отац да нема, него окачио и њему.
                Хоће да прода кућу на Дедињу, не може да је одржава, пензија му тридесет четири хиљаде, продаје слике Саве Шумановића и од тога живи, он мене пита тада шта да ради. Ми моравски сељаци смо зајебани кад се продаје, то је нама теже него да те убије неко. Ја сад тражим како да њему одговорим, а да не буде увлакачки: ,,Добрице, Дедиње више није твоје, ту сад живе неки други људи, ти треба да одеш одавде и да имаш паре'', онда му предложим да кажем Борису да то откупи држава. Кажем био сам скоро у Загребу, кућа у којој је живео Крлежа нема десети део онога што је била твоја кућа, кад он скочи: ,,Устани, Слободане, закуни се да то нећеш урадити!'' Устајем и заклињем се. Није желео да му ико помогне, па ни држава. Нисам му то поменуо после никад више.
                Видиш овај орах, каже, њега сам посадио кад ми се родио унук Никола, а видиш ову трешњу, њу сам посадио кад ми се родила унука Милена. И ове две јабуке (на Дедињу), то су јабуке мог деде Јефтимија, тако да имају обоје по једну трешњу, по једну јабуку и унук има орах приде. Ето, то је човек, он је посадио дрво кад су му се родили унуци.
                Воја Ђурић, професор фреско сликарства, њих двојица су заједно обишли сваки српски манастир, али пазите шта вам кажем: сваки. Двадесет пута је био у Хиландару. Посадили су он и игуман Митрофан виноград. На месту где је Добрица обрезивао лозу, на јесен је избила жива вода. Осам векова има летопис, никада ту није било воде. Монаси кажу ,,Добрице, да ниси био комуниста, био би светац''. Кажем му да су погрешили, јер има их који су били комунисти, чак бољшевици, па су постали свеци. Мајка Марија је била бољшевик па је постала светица. Само забравасти људи кажу не може!





О познанству са Сретеном Марићем

                За Сретена Марића језик је био нешто највеће, најзначајније, најлепше, најбогатије, најплодније, и да то мора да се чува више него сопствено здравље. Јер кад човек оболи и умре, то за човечанство није ништа, а кад један језик оболи и умре, то је за један народ страшно. Он је заиста био човек језика. Пуно сам научио од њега.
                Са професором Марићем сам желео да се упознам. Кренем сам, нађем га, већ пао мрак. Сијалица гори на једном бору, ја приђем тој кући, питам: да ли овде борави професор Сретен Марић? Скочи један човек иза бора ,,Ја сам Сретен Марић'' и тако, то вече будем почашћен жутим качамаком у њиховој кући. Г-ђа Никол, Францускиња, сликарка, из једне уметничке и богате породице, кад сам год био код њих у Новом Саду, нисам отишао, а да нисам ручао. Куван пасуљ са ребрима, или сарма, или куван купус са овчетином, или паприкаш – класично српско јело које се једе кашиком, он је то волео, хлеб печен у рерни и вино Царица Милица.
                Марићи су кумовали Витезовићима, Сретен је крстио Милована 1944. за време рата. (Милован је велики човек, ми не знамо довољно о њему.)




О калемарству, шуми и воћњаку у Цикотама

                Мој отац је био сјајан калемар. Ја то никада не могу постићи. Боље је и знао и хтело га. Ја нити знам нити ме хоће. Имам десетак калемова својих, али то је мало. Он окалеми сто - може 5 да се не прими, ја окалемим сто – пет се прими. Он, на једном глогу који има три гране, на једној окалеми крушку зимају, на другој дуњу и на трећој мушмулу. Попењем се на дрво и једем три врсте воћа. То је уметност. Зими у шуми ископамо хиљаду шипурака и он то калеми, мајка на пролеће продаје руже. И то после буду високе руже. Биле у то време модерне. Кад су постале модерне ове ниске – ми смо пропали с ружама.
                Ова шума тамо је наша, и ова. Жена и ја смо засадили око 600 стабала. Рад и љубав. Ја сам купио јавор, није био виши од ове флашице, од траве се није видео, десетак комада су ми људи покосили, а танак као прутић, пет динара комад. Ја се шалио са женом, понекад је зовем Јаворка, јер је њен отац са Јавора, да ћу, ето, сад да јој засадим шуму, јаворову шуму, то нема ниједна жена. Има 120 јавора, 40 јасенова, 80 ружа и 32 јоргована, то је њен тамо део. Пет липа, пет кестенова, пет платана, пет бреза. Две еводије - најмедоносније дрво, тешко успевају на овој висини, две јапанске трешње, три јапанске шљиве, три јапанска јасена, четири багрема који стално цветају и медоносни су, девет врста шљива: џенарика, белошљива, дреновка, маџарка, стенлејка, трновача, чачанска родна, чачанска лепотица. Старе врсте крушака: арапка, бели медник, лубеничарка, калуђерка, оскоруша, такиша, бронзара. Јабуке: будимка, кожара, колачара, парменка, кадумана, неке нове сорте и ове стубасте крушке и јабуке. Сто двадесет лески и тридесет пет ораха. Рад и љубав. Уживаш кад расте.






Коментари