O селу Парамун

ПРОЛОГ

Као што сељак пред туђим војскама

на разна места,

у подрум,

иза јаруге,

под храст,

закопава жито,

муницију, пушку,

ракију, лампек,

иконе, сукно и маст,

 

тако и ја,

у мрачно време ово,

све што имам скривам,

пола у нејасно,

пола у незаписано слово.

 

                  (Љ. Симовић, Запис)

 

Као Симовићев грешни дијак, учимо у пепелу храма и записујемо по маргинама замишљених рукописа. Сакупљамо парчиће прошлости, скривамо их пред претњом заборава и откривамо њихова знамења. Чувамо их, за славу и опстанак предака, али и за сопствену садашњост, у стрепњи од будућности.

У Парамун одлазимо као на ходочашћа, а свети нам пут исписују Алсеиде у гајевима, Хамадриаде на дрвећу, Крениде – виле изворкиње, Епиптамиде у реци, Епимелиде – пастирске нимфе, Ореиде у гори, Елејономије на ливадама... Пред оком искрсава праслика.

Да ли виле град градише на грани од облака с вратима од злата, бисера и скерлета, или само помагаше зидарима, међу којима беше много византијских мајстора, да подигну зидине од тешких камених блокова, те да чувају пут и манастир? Да ли се јунаци српски заветоваше да ће на Косову живот дати у замену за небеско блаженство, поновно виђење девојака-вила што им причест дадоше у Манастирини парамунској?

У парамунске горе, путањама српсковизантијским, одлазимо да се сами себе сећамо. Пролазимо кроз Виноградине и Стара воћа, некадашњи манастирски посед, верујући да свети мученик Парамон чува рукописне књиге, изнете и сакривене од пламена. Под велом тајне је и судбина манастирских звона, па и ми прилазимо бунару не би ли чули њихов звук. Пут нас, коначно, води до камених спавача у загрљају Храста, осе света.

И док су једни градили, а други рушили, Рузманка, Косана, Наталија и многе друге су децу рађале. Иако су страховале од ратова, жене никуд нису бежале, остајале су код куће. И ткале су најлепше ћилиме.

Мушкарци су ратовали. И враћали им се, понекад. А оне би их пригрлиле, љубити их нису смеле.

Некима је срце пукло док су носили воду на обрамици. Потомци настављају да носе њихов товар. И да пишу оде Парамуну.

Понекад им кукуруз не би никао зато што су уместо у кућицу под мотиком убацивали зрно у уста, била је глад. Али су преживели!

И живе, у генима и сећањима, у пуноћи и континуитету свога постојања.

У славу Мнемосине, богиње сећања, нека буде овај 6. број!

                                                                                                                       Снежана Јоксимовић

 

                   11. септембра 2020. у Парамуну испред школе са Прелиставања новог броја часописа